ДЕНУНЦИЈАНТ
Зоран је био дјечак плавушан, скоро па кахектичан ,остајао би послије наставе да ћућори са учитељицом, тихо у углу учионице. Касније се дознало да он реферише све што је чуо, видио шта су његови другови радили једни другима,о чему се причало тог дана, по учионицама, ходницима, тоалетима, каква је уопштено била атмосфера унутар ђачког колектива. Чинио је то добровољно, одговорно, предано и са еланом , видјело се да је био једино у том огавлуку себи битан, најбитнији, јер на другим пословима и задацима није могао досећи нити просјек,вјечито љигав,такав је остао до краја живота. Прошле су године када је скоро на њега у градској вреви ударио Марко његов школски друг, ваљда се случај тако намјестио једног мајског пријеподнева, послије свих сјећања и заборава, десило се то ненадано у уском пролазу близу Бегове џмије. Зоран је био већ дуже вријеме власник аутоотпада на периферији Сарајева, од некога је то чуо. Чудно је да неки људи могу да се као дјеца препознају какви ће бити када одрасту, још тада остају означни у свјетлу ништавних , ништа их не може промијенити, скренути са тог њиховог прљавог пута.Живот им је ,,просперитетан“ на пословима који то и нису, обично су то сумњиви хипотекарни и други трансфери гдје је криминал дубоко увукао своје пипке, јер такви ништа ни немогу да раде, гдје год је потребно образовање и поштење. Зорана су се озбиљни, честити, клонили, а ако би се којим случајем срели, одглумили би срдачност, чекајући тренутак да измакну, тражећи неки какав такав изговор, проклињући касније тај тренутак и то мјесто јер Зоран је био опасан човјек. Новац, лагодна позиција и низак праг толеранције су три параметра које човјека дефинишу, ако се томе дода још необразованост, то је онда све битно потребно за моћ без контроле. Марко, професор математике, тих, окренут себи и породици,живио је обичан живот у околностима у којим се већина бори за мјесто под Сунцем. Угледао је у Зорана у тренутку телефонирања видјело се да је био видно егзалтиран, обли га у моменту хладан зној којег осјети по цијлом тијелу. Сјетио се дјетињства и Зорана. Некима се заломи да им најљепше године у животу покваре одвратни љепљиви типови, које судбина нанесе у живот, као поплава која све што је прљаво са собом довуче, сав смрад овога свијета и остави га да загади некада лијепо мјесто које се толико вољело. Марко је затворио сјећање, заборавио моментално Зорана, погледао у сунчан дан и изгубио се брзо да га овај не примјети.Шмугнуо је у гужви једне од познатијих сарајевских четврти.
