ПАОРСКА РУКА

ПАОРСКА РУКА

Сваког дана у свануће,
док бркове своје глади,
паор гледа с трема куће,
шта ће прво да уради

Вазда прво ватру ложи,
па кукуруз онда круни,
затим марви, он положи,
па корито водом пуни.

Воће зрело, њега зове,
а жетва се већ примиче,
да ли брати сад плодове,
ил` да жито с њиве миче.

Шетајући, њиве рубом,
нежно паор с ногом гази,
и са руком својо грубом,
од пшенице класје мази.

Летина ће добра бити,
труд ће његов да награди,
амбаре ће напунити,
биће хране за чељади.

Сваки паор прти муке,
ал` чин ради племенити,
све паорске свете руке,
зато треба позлатити.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Најслађа је храна она, коју си сам створио.“
Мохамед
Нови Сад, 2015 љета Господњег

ОДА МИЛОШУ ОБИЛИЋУ

ОДА МИЛОШУ ОБИЛИЋУ

За чувени бој косовски, сви имају „своје“ приче,
да видимо, за рад` чега, једна другој не наличе?!

Око смрти Муратове, ту голема лаж се „штима“,
да витеза каурскога, под оружјем султан прима?!

Слушао сам од предака, да је било другачије
и да Мурат на Косову, погинуо тако није.

Лажу књиге отоманске, да је Милош на превару,
и са ножем скривенијем, примака` се турском цару!

То су Турци измислили и потребу ту имали,
да би пораз на Косову, пред свијетом оправдали.

Но је Мурат погинуо, у крвавом окршају,
ту истину Турци крију, али Срби за њу знају.

Али ипак последице, бјеху кобне после битке,
јер и Срби имали су, страховите ту губитке.

Цар је Лазар погинуо и големо српско племство,
те за даљи рат с Турцима, слабо нам је било јемство.

А Турска се империја, много брже опорави,
и са новом војском крену, српску круну да придави.

Удовица Лазарева, ултиматум турски чита,
не зна сама шта да ради, нити има ког` да пита.

Силна војска изгинула, витезова мало оста`,
па Милица тада рече: „Страдања је било доста“!

У вазални однос уђе и услове од раније,
које Мурат већ нудио, њеном мужу мјесец прије.

Е рад` тога, о Милошу, није смјело да се збори,
о истини да се пише, нити да се проговори!

Ал` с кољена на кољено, предање се преносило,
о подвигу Обилића и како се све десило.

Кад Косовска битка поче и Видовдан свети свану,
тада Милош на бојиште, с јунацима својим бану.

Шест хиљада оклопника, ка Мурату у клин креће,
и ако су добро знали, да претећи многи неће.

Животе су понудили, српској земљи и слободи,
а к шатору султановом, Обилић их витез води.

Силовито к` циљу лете, сијекући Азијате,
пут им крчи Милош силни, остали га сложно прате!

Од кланице људских глава, крв је лила по терену,
и много је витезова, погинуло у том` трену.

Од јуриша војске српске, ту паника Турке хвата,
и коњица Милошева, тада стиже до Мурата.

У том’ паклу и метежу, прилика се добра ствара,
и тад српски јуришници, погубише турског цара!

Витез Никац од Ровина, на исти је начин тако,
погубио Осман пашу и русу му главу смак`о.

Ипак орден Обилића, за јунаштво што се прима,
највиши је од признања, која српска војска има.

„О Милоше, ко ти не завиди“,
ко се твоме имену не диви,
ти си примјер највећег јунака,
почаст теби нек припадне свака.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Јунаштво је цар зла свакојега,
ал` и пиће најслађе душевно,
којиме се пљане покољења“.
Петар II Петровић Његош

„Кукавица умире више пута а јунак само једанпут“.
Шекспир

Нови Сад, 2023 љета Господњег

ЗЛО ВРИЈЕМЕ

ЗЛО ВРИЈЕМЕ

Боже мили, шта се ово ради,
шта се сада чини од чељади,
свак` је с неким у некој завади,
нико „врућу“ главу да охлади.

Ружна ријеч, све се чешће чује,
нико више другог не поштује,
људска душа свачиме се трује,
лошим путем сав свијет путује.

Све је мање части и поштења,
а све више прохтјева и хтјења,
мора хитно да се то мијења,
и потраже путеви спасења,
да се дође до неких рјешења.

У брлог се свијет претворио,
и у њему човјек заробио,
те су људи ка` робље постали,
јер на туђе јасли су допали,
сад највише слободе нам` фали,
ал` сами смо тако одабрали.

У шта су се, претворили људи,
свак све тражи, а ништа не нуди.

Сад је ера лажнијех слобода,
свуд` су шифре закључаног кода,
човјек не зна шта га сјутра чека,
ђе год крене, забрана је нека,
стално стижу неке нове бране,
ко зна шта ће, да нам још забране.

У сужња се човјек претворио,
сам је себе у градове збио,
сав род људски, прилично се труди,
да од свега још више излуди,
све се брже ка понору креће,
е, на добро, ово изаћ` неће.

Сад слободу, више нема нико,
и већ многи на то се навик`о,
сам желећи боравак у граду,
не видећи да живи у јаду,
и да с њиме други господари,
а да нико за њега мари.

Многи бира живот градске вреве,
јер не жели да гаји усјеве,
и сам себи храну производи,
ђе ли све то, овај свијет води?!

Многи хоће да буду господа,
за новац ће и душу да прода,
често вода, дође им до пода,
шта ту више, да још човјек дода,
крај се ближи од људскога рода.

Градски човјек, све живо купује,
зато паре, непрекидно снује,
а с новцима, он стално кубури,
и вазда се на скупоћу дури.

Е, боље би било да се тргне,
и к свом` селу да се мало мрдне,
у природу да се хитно врати,
она ће му све бесплатно дати,
па ће живот, срећнији имати.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Има доброг, има осредњег, али у свијету највише има рђавог.“
Мартиалис

Нови Сад, Свети Трифун, 2015 љета Господњег

ДАЋЕ БОГ

ДАЋЕ БОГ

Бог ће дати, ал` и мудри људи,
да наш народ, из сна се пробуди,
па за опште добро се потруди,
да нас наше потомство не куди,
нека буде ка` што бјеше прије,
да се врати круна монархије.

И то треба урадит` што прије,
ни трен више, чекат` се не смије,
треба рећи, зашто да се крије,
ово никад` ни ваљало није.
Овај систем све нам је укаља`,
и без краља ништа нам не ваља,
ту је вишак свака прича даља.

Зато, хитно, без много повике,
укинути систем републике,
јер су лоше, ове нам прилике,
од овакве грдне политике,
доста нам је чемера и јада,
ђе свак сваког вара и поткрада.

Краљ је вазда, стожер отаџбине,
о држави најбоље се брине,
уз подршку из народне базе,
све планира на дугачке стазе,
с више воље и са више мара,
домаћински о земљи се стара.
Краљ сигурност у држави ствара,
најмање ће да мути и шара,
јер не иде, да сам себе вара,
па, са мало умјећа и дара,
са краљем ће свима бити боље,
оним` „горе“ и онима „доље“,
па сад ето нек вам је од воље,
браћо Срби, широко ви поље.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Кад љубав према домовини замре, онда и држава мора умријети“.
Михајло Пупин

„Пепео мртвих, створио је отаџбину“.
Алфонсо Ламартин

Петроварадин, на Сретење 2020 љета Господњег

КРПЕЖ И ТРПЕЖ

КРПЕЖ И ТРПЕЖ

Много се људи, у биједи грче,
и стално за неким бољитком трче,
од кад се роди, док не посиједи,
човјек се стиска, гучи и штеди.

Када смо били, баш сасвим мали,
појмове неке нијесмо знали,
и шта те ријечи, заправо значе,
док живот с њима упоред краче.

А једном, давно, у зимско вече,
с уздахом дугим, баба нам` рече,
„крпит` се и трпљет` стално мора“!
Њено се лице тада набора:
„Штедња је дио свачије приче,
тако се ђецо иметак стиче,
и на њој многи људи се прже,
крпеж и трпеж, по` свијета држе“.

Тек сада и после педесет љета,
схватам да ријеч бабина је света,
јер вазда нешто имам да трпим,
ил` неке трање морам да крпим.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Сиромаштво није срамота, али јесте срамота,
не опирати се сиромаштву, радом“.
Перикле

Петреоварадин, 2019 љета Господњег

МОРАВСКИ РАЈ

МОРАВСКИ РАЈ

Док Морава тихо шуми,
и уз њу се поља злате,
моје очи с уживањем,
те чаробне слике прате.

Док ријеке и потоци,
ка Морави хитро теку,
са предивним аријама,
жуборећи праве јеку.

Свуд` се плодне њиве шире,
и ливаде процвјетале,
а на њима пјесма ори,
уз чаробни звук свирале.

С об`е стране од Мораве,
питома се брда дижу,
у њиховим њедрима се,
ко бисери села нижу.

Слушајући пој славуја,
и чудесни зов природе,
на душу ми мелем пада,
а чула ме у рај воде.

Свемогућем Творцу хвала,
што је има` пуно дара,
и што бјеше шире руке,
Поморавље, кад је ствара`.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Село Корман, јул 2018 љета Господњег

СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА

СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА

Једно зло се појави из таме,
и сокаком поче да се ваља,
а онда се са добром сусрете,
па режећи, обрати се добру:
„Што се зориш и с чим` се поносиш,
како смијеш мени на пут стати,
са чим` мислиш мене уставити,
згазићу те у првом кораку!
Чему служиш, која ти је сврха,
и зашто се на ме`, не угледаш,
ја све чиним, што је мени воља,
свако добро пред собом сатирем,
од мене се сви тресу од страха,
клоне ме се бестрага бјежећи!
Ја ћу сваку битку да добијем,
јер моћ моју стално увећавам,
хранећи се са туђом несрећом!
Ја све радим по своме мераку,
па и тебе лако ћу самљети,
и слободу имам безграничну,
моја ријеч вазда је последња“!

Тада добро, ка злу се окрену,
па у очи, право га погледа,
и грохотом њему се насмија,
па му онда са поносом рече:
„Аманати, не говори више,
те бесмисли слушати не могу,
два свијета, ми смо различита,
и немамо ништа заједничко!

Међу нама кањон је дубоки,
ти не можеш мени наудити,
то су само твоје луде мисли,
пусте жеље и ружна ти хтјења,
на које те, ум болесни тјера!
Ти у тами задовијек живиш,
и у мраку ти стално боравиш,
па на свјетлост када се појавиш,
све у глави мутно разабираш.
Ти се рађаш, живиш и умиреш,
у дубини мрачнијех амбиса,
те је твоја свијест помућена,
због тога си, само за жаљење!

То је тачно, ти се страхом храниш,
кад другима, какво зло наносиш,
тјелесину тада увећаваш,
ал` превише када се надуваш,
само себи, тијело изједаш.
Сучиме се, предамном шепуриш,
кад ти храброст, заправо и немаш,
јер злу сваком, то је непозната,
нити имаш једног пријатеља,
поред себе нико те не воли.

Путеви се наши укрштају,
и ми ћемо, често се сретати,
ал` ја срећу људима доносим,
Бог и правда, на мојој су страни.
Мом` виђењу сви се обрадују,
мој лик људи воле и поштују,
и цвијећем мене даривају,
а Сунчани прелијепи зраци,
моје лице стално умивају,
и блиставост вјечиту му дају.

Можда, неку битку и добијеш,
ал` коначна побједа је моја,
јер Свевишњи тако свијет кроји,
и Бог вазда иза мене стоји.
А ти, зло си, и зло ћеш остати,
сужањ голи сопственога ума,
на крају ћеш у тами скапати,
у понору мрачнијех амбиса“.

То му рече, па настави даље,
да доброту шири по свијету,
и да буде свима на користи,
а зло оста`, за њим` гледајући,
и одмиље у понор дубоки,
дроб сопствени, себи да изједа,
док биједни живот не оконча.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Ко враћа зло за добро, зло се неће одмаћи од његове куће“.
Из Старог Завјета

Нови Сад, 2018 љета Господњег

ОДА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

ОДА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

На измаку двадестог’ вијека,
на Балкану, поче ратна дрека,
Југи не би` спаса ни лијека,
свак` наслути, да ће бити звека,
и тад многе обузима воља,
да се лате топова и зоља.

Те, хиљаду девете стотине,
деведесет и друге године,
про Балкана, пламен рата лиже,
па у земљу, Херцег- Босну стиже.

Одлијежу горе и планине,
све од Уне до зелене Дрине.

Земљу руше, изнутра и споља,
брзо дође до страшног покоља,
наста` доба јада и лелека,
крв замути воду од ријека,
људске главе, висаху са коља,
и са крвљу натапаху поља.

Свак’ се тада, на оружје диже,
и на груди реденике ниже,
а са стране сплеткари и мути,
све мислећи: „Други ће гинути“!

Загрмјеше топови и мине,
зла ће многа људи да учине.

Тад враг црни Другог свјетског рата,
повампири старога џелата,
који јурну на Србина брата,
да му стави омчу око врата.

Опет Давид против Голијата,
брани земљу од ђавољег’ јата.

Сви смо, некад, били једно братство,
док трајаше Немањића царство,
из времена Немање Стефана,
и босанског краља Котромана,
и чувеног Стјепана Косаче,
све од Двора па до Сремске Раче,
бјеше земља српскијех племића,
од Јакшића и Војиновића,
и Косача и Томашевића,
кад сви б`јесмо истог национа,
док не дође двоглава сотона.

На три вјере браћу подијели,
и то бива на свијет бијели,
па сад туђин, свима капу кроји,
многе мржњом великом задоји,
зло нас снађе од тога кукоља,
и ако смо из истог пупоља.

Али Срби Републике Српске,
добро знаду те душмане мрске,
овог пута наивни не бјеху,
и то нам је сада за утјеху,
те оружја сложно се латише,
и огњишта своја одбранише.

Босна поста’ крваво бојиште,
многе мајке, кукају и вриште!

Срби у том` јаду и бунилу,
послушаше с Јахорине вилу,
и на срећу од првијех дана,
задобише вођу Радована.

Вила позва са Озрена вука,
па дозива с Грмеча хајдука,
витезове од града Дрвара,
Невесиња, Гацка и Мостара,
соколове од града Требиња,
и рисове љуте од Србиња.

Марширају српске дивизије,
cа чувене горе Романије,
и с Влашића кршнијех младића,
и горштака с високог Маглића,
и још више храбри Граховљани,
сви одлучни, да се земља брани.

Елитне се формирају трупе,
стижу борци из Босанске крупе,
лете Срби са обале Дрине,
сваки спреман за вјеру да гине.
Још ту ето делија с Мањаче,
рухо ратно на себе облаче,
и још браће од Мркоњић града,
Богу хвала, те слога завлада.

Српска војска утврђује шанце,
а душмане нагони у кланце,
па витешки уз борбу велику,
бране Српску дичну Републику.

Ратко Младић командује војсци,
а закле’ се на српској тробојци,
бјеше примјер часнога војника,
храбар човјек гвозденога лика,
војсковођа каквог нема брале,
хвала теби Ратко генерале,
што заслуге твоје су велике,
за стварање Српске Републике!

Од Зворника па до Бања Луке,
бјеху Срби на велике муке,
ал’ јуначки своју груду бране,
и све ратне издржаше дане,
док не дође деведесет пета,
и признање цијелог свијета.

Свима нама, сад је Српска дика,
одговорност такође велика,
што западу она много смета,
јер у задњих шест`отина љета,
Србин није мога` да почине,
поготову западно од Дрине,
а сад, у сред` тога вилајета,
Српска земља, поново процвјета.

Шта је било, нек се припов’једа,
народ Српски, више на се’ не да!

Спољна сила јака је и дрска,
ал’ се брани Република Српска,
што је језгро српства и слободе,
нек најбоље вође је предводе,
нек Бог драги, чува је и пази,
све док Сунце к западу залази,
и док зоре са истока руде,
да нам вјечна и слободна буде!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Свак је рођен, за по једном мр’ети,
ал’, част и брука, живе довијека“!
П.П.Његош

Јахорина, 2015 љета Господњег

ШТА НЕ МОЖЕ ДА СЕ КУПИ

ШТА НЕ МОЖЕ ДА СЕ КУПИ

Увек добро размислите,
шта је битно а шта није,
и шта вам је понајпрече,
и од свега најмилије.

Чист је образ и поштење,
пут који нас води к срећи,
здравље мора да се чува,
ал` и знање ваља стећи.

Мир у души кад имамо,
и кад нам је савест чиста,
тад је наше срце пуно,
а лице ће да нам блиста.

За богатством које стичу,
људи своје здравље рабе,
кад оболе, све би` дали,
ал` тад им је све за џабе.

За новац се купит` може,
много тога у животу,
али купит` не можемо,
здравље, памет и доброту!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Онај, ко тврди да с новцем може све постићи, будите увјерени,
да тај, никада није имао новац“.
– Оназис Аристотел, грчки бродовласник

Петроварадин, Илиндан 2018 љета Господњег

УНУЧЕ

УНУЧЕ

Има разних достигнућа,
које живот све доноси,
али једно посебно је,
са којим` се свак` поноси!

Унуче је пупољ` нови,
и наставак покољења,
што човјеку потврда је,
за највећа остварења.

Од те среће нема веће,
Божјом вољом када бива,
када човјек то дочека,
с унучетом да ужива.

Па, шта може бити љепше,
и људскоме срцу драже,
но, унуче, кад ти „деда“,
умиљатим гласом каже!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Од мушкарца се, у животу, очекају четири остварења:
да створи дом над главом, да стекне пород, да засади
дрво у свом дворишту и да напише књигу.“
Персијска пословица

Нови Сад, септембар 2019 љета Господњег