ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ


ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА

Док кочија сва у злату,
по каљавом гази блату,
ципела у њој вози,
на господској финој нози.

Та ципела, у том` трену,
баци поглед по терену,
и прозору када приђе,
ту опанак стари виђе.

Гледа  у њ`га из близине,
па му рече са висине:
„Е мој рођо, јадан био,
што си тако заглибио“?

Наружи му све од реда,
и каза му да је беда,
да га лоша срећа прати,
што по блату грдан млати.

Но, кочија ход  устави,
јер се у кал ту заглави,
и њен газда кад изађе,
ципела у глиб нађе!

Са господске ноге спаде,
па у блату и остаде,
ту се њена раскош сврши,
и богатство сво распрши.

Али нога од сељака,
из блата се изварака,
он опанак свој очисти,
јер, биће му од користи!
Од тад`, прође и пет љета,
а опанак  још се шета,
па тим путем кад наиђе,
он ципелу ону виђе.

И ако га још реч пече,
што му онда, она рече,
ал`му ипак, ње би` жао,
кад  је нак`у угледао!

Ко год има сво бога`ство,
па западне у немаштво,
не треба му теже клетве,
нит` му има црње жетве!

Опанак се тада сети,
да тај усуд сваком` прети,
па с`њом нехте` да се спрда,
већ продужи  преко брда!

А ципела, после свега,
ето, дође до ничега,
и у блату ено оста`,
ко је мудар, њему доста!

Настави са читањем “ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ”

МОЈИМ ЂЕДОВИМА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ


МОЈИМ ЂЕДОВИМА

Оба сам ђеда, пуно волио,
мада их нијесам, никад` видио,
нити сам има`, такве прилике,
само сам гледа` њихове слике!

Живот се код нас, са муком прти,
родих се после њихове смрти!

Припадам  роду такве судбине,
што често страда и пуно гине,
многима од нас душманин не да,
да живог` види својега ђеда!

И ја сам има` ту лошу срећу,
да `им на гробу палим свијећу!

Пуно ратова, ужаса и страве,
ђе многи људи остају без главе,
те мушких плећа, код нас је мало,
природни крај живота чекало!

И мени би` усуд и Божје хтјење,
да гледам само, од ђеда ордење.

Прађеда оба, смакли су Турци,
пали су они у тешкој муци,
а оба ђеда, убише швабе,
те, саме осташе са ђецом бабе,
које су с` муком  гн`јездо свиле,
да своју нејач, од зла би скриле!

И данас, поред старога штапа,
висе медаља, пушка и капа!
Спомен на ђеда! Суза ми крене,
ал` ништа не може утјешит` мене,
јер ја бих више од свега  волио,
да живог` ђеда, једном сам видио!

Настави са читањем “МОЈИМ ЂЕДОВИМА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ”