Плашим се, помало стрепим.
Исувише је све лепо да би истинито било.
Као лист на ветру треперим.
Сањам или се то стварно збило.
Ти даде ми крила да могу да полетим.
Како руку пружену сада да пустим?
Кад осмех твој сигурност мени ствара.
И да хоћу понекад не желим да изустим.
А твоја реч мени и гвоздена врата отвара.
Прихваташ све лепо и оно мање.
Зато под руку са тобом и преко прага.
Нећу да обесхрабрим твоје надање.
Пратим дубоких стопа твојих трага.
Зато затварам очи.
Аутор Јасмина Николић.
(Прочитано: 1 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.309.255 пута)