Категорија: A – Pesma godine 2024

ПЕСМА 2024. ГОДИНЕ


Уредник сајта Љубодраг Обрадовић

Поштовани посетиоци, драги песници,

1. Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одабрао најбоље песме у 2024. години. Жири (5 чланова) је свестан да се све песме које је одабрала Љиљана Тамбурић за песме месеца у току 2024. године одличне  и да је ово само субјективни избор овог жирија.

ДАКЛЕ, Песма 2024. године је песма: Јовице Ђорђевића – ДА ЈЕ МЕНИ.

Јовица Н. Ђорђевић

ДА ЈЕ МЕНИ

Да су мени звезде из очију њених
место сунца њима красио бих своде
летели би небом срца припијених
златио бих стазе што ка њој ме воде

Да је мени мирис њене косе црне
зидао бих куле бисерима белим
љубио бих стопе мале нежне срне
хранио бих душу пољупцима врелим

Да су мени њене руке око врата
да је нежно, топло привијем на груди
љубио бих звезду свима из ината
не бих дао зори да небо заруди.

Да је само среће да се мене сети
сиво би ми небо сво прекрила дуга
да ми нежно на длан као пчела слети
не би у мом срцу царовала туга

© Јовица Н. Ђорђевић

2. Друго место освојио је Жељко Поштић са песмом ЧОВЕК ОД СЛАМЕ.
3. Треће место равноправно су поделили Александар Недовић са песмом САН СТАРОГ АЛАСА и Дејан Шимурда са песмом ДОМАЋИ ЗАДАТАК.
Посетиоци сајта су овако гласали (данас 31.3.2025. године до 18:21 сати)

1. Прво место освојио је Јовица Ђорђевић са песмом ДА ЈЕ МЕНИ (добио 153 гласова).
2. Друго место  освојио је Душан Комазец са песмом ПОЉЕ КОСОВО (добио 123 гласова).
3. Место су равноправно освојили Светлана Биорац Матић са песмом КАД УМРЕ СЕЉАК и Љубодраг Обрадовић са песмом СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ (добили по 21 гласова).
Настави са читањем “ПЕСМА 2024. ГОДИНЕ”

PESMA MESECA DECEMBRA 2024. po izboru Ljiljane Tamburić

Izabrati najbolju pesmu od objavljenih pesama na našem sajtu za decembar mesec, bio je jedan težak i nezahvalan posao… Nikada nije bilo više dobrih pesama počev od naših “starih” članova pa do onih koji su tek počeli svojom divnom poezijom da ulepšavaju redove ove naše pesmarice i da nam daruju svoje emocije i pruže nam priliku da ih što bolje upoznamo. Jedna od takvih pesnikinja je i Svetlana Tadić, čiju sam pesmu ovog puta po svom osećaju izabrala.

KRUG

Jednom je davno, strmoglavo sa oblaka pala
U hiljade se komadica razbila
Sve izgubila a sve dala
Pamti za navek, kako je ustajala
Rane brojila, krvlju zemlju crnu pojila
Jednom je davno bilo
Ponoviti se neće, obećala je sebi
Ništa vidjeno i doživljeno toga
vredno biti neće
Lekcije se najteže kroz zadnje krugove pakla uče

Danas, juče
Slomljena duša kad za zrakom svetla vapi
A udarci života bivaju stvarno prejaki
Ili zube stisneš, ustaneš
Ili trajno potoneš
Jednom je skrsena bila
Jednom sasekli su joj krila

Jedna je nepoznata ruka našla
Ranjenu, slomljenu, mukama preklanu
Ne pitajući ništa ta ju je ruka
spasla
I sada, u sećanju bol taj traje

Srce mozgu za zaborav, dozvolu ne daje
Dok nasmejana igra i životu peva
Zna
Pamti
Oseća

Njena je ruka sada nekome spas
Njeno je srce za pravdu tas
I njena duša nekome utočište
Tako to život traži
Tako kosmos ište
Krug se čarobni neprestano vrti
Samo beskrajnom ljubavlju
I čeličnom voljnom moze se protiv smrti

Te crne, teške zloslutnice, sto
slabost po svetu traži,
što predaju ište
Podigni glavu, ozari lice
Bol neka para, nek kida
Ne može ti ništa
Jer posle svega ni ti nisi ista
Oreol ljubav oko tebe blista
Duša radošcu diše

Život je ovaj
Red sunca
Red kiše.

Svetlana Tadić

ПЕСМА МЕСЕЦА НОВЕМБРА 2024..

Песма месеца новембра по избору Љиљане Тамбурић је песма Александра Недовића САН СТАРОГ АЛАСА

САН СТАРОГ АЛАСА

Неуморно време брзо пролази,
Промичу ми дани као трептаји.
У неповрат живот тихо одлази,
Тужном крају, злу ил’ рају, потаји.

Једном ћу да кренем, да се отиснем,
У дрвеној шајци стазом немира.
Да ревир у души веслом потиснем,
На пучину мора, душу свемира.

Судбини у поход ћу запловити,
Једрењаци бели ће ми трубити.
Као обешењак ћу забродити,
Свитањима лепе жене љубити.

До паса ћу густу браду пуштати
И на пруге мајцу плаву носити.
Са лађама царским свуд ћу лутати
И уместо туге срећу просити.

Ко славни Магелан док откривам свет,
Са палубе често замишљаћу њу.
Пратиће ме верних албатроса лет
И најлепше звезде, ко у једном сну.

Носићу и шешир, очев, сламени,
Док браздим са сидром страшне таласе.
Да дрхтаво море спокој замени
И смири морнаре, моје аласе…

У плавој даљини наћи ћу свој мир,
У маленој чарди покрај обале.
Па ту у тишини нек ме узме вир,
Крај животног друга, шајке пропале.

Старим Апатинцем реком лађарим,
Грабим прилику, сваког новог јутра.
Док надиру седе ја још сањарим,
Говорим у сну да одлазим сутра.

Неуморно време руши надања,
Живот као галеб журно пролети.
Касно је за жеље, пуста маштања,
Збогом океани, снови проклети.

Александар Недовић

Pesma meseca oktobra 2024 po izboru Ljiljane Tamburić je pesma DEJANA ŠIMURDE pod nazivom DOMAĆI ZADATAK

DOMAĆI ZADATAK

Niko nikad nije umro.

Nema poruke nema poklona. Nema šume nema širine. Nema tajne nigde se ne ide. Nema je nevina žrtva koja nikad nije umrlа. Smeje se u sebi. Ove reči naravno nisu moje reči.

Ranjenike nisu ubili sve su žene poštedeli.

Netačne su nejasne vesti o nesrećama. Epidemije su samo masni poljupci.

Otmičari su nas vratili porodicama nakon par minuta. Hteli su da nas pogledaju izbliza

dodirnu nam kosu. To je sve.

Rat je samo mekani pohod nad povečerjem. Izgnanstvo je dobra prilika za nov početak u novom gradu punom negovanih drvoreda.

Ja sam neuništiv

naravno to nisu moje reči.

Istim hodnikom u istom svetlu isti smeh iste opomene. Moja mladost je savršena ja sam netaknut.

Ja sam u novoj zemlji novom gradu.

Bolesti nisu opasne niko nikad nije umro niti će umreti i sve što govore nije tačno jer atlasi tumora su zastareli i barokni.

Oni su deo zavere protiv kretanja protiv disanja protiv pevanja protiv mene protiv predsednika.

Deca ne mogu da dobiju rak.

Sve je objašnjeno ali niko nije znao jer

niko nikad nije umro

niti će ikad umreti.

To su nečije reči ne mogu da se setim čije. Ja nisam kući već trideset godina. Ne znam put i možda ne bih ni prepoznao kuću.

Sećam se

na stolu otvoren udžbenik

sveska grafitna olovka

već trideset godina.

Domaći zadatak nikad završen.

Аутор Dejan ŠimurdaОбјављенооктобар 2

Песма месеца септембра 2024 године,по избору Љиљане Тамбурић је сонет Љубодрага Обрадовића СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ

Све реке, неумитно, ка ушћу теку,
таласи полако жеље нам односе.
Никад да загазимо у исту реку,
и схватимо шта то таласи доносе.

Увек помислимо, променићемо свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, данас се спотакнемо опет,
то проклетство судбине од нас не бежи.

Истине се губе и полако вену,
заблуде су опет све веће и веће,
а још на љубав чувамо успомену,

и те драге дане, прохујале среће.
Све реке ка ушћу, неумитно теку,
односе нас и кад пливамо уз реку.

Настави са читањем “Песма месеца септембра 2024 године,по избору Љиљане Тамбурић је сонет Љубодрага Обрадовића СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ”

PESMA MESECA AVGUSTA 2024 po izboru Ljiljane Tamburić

КАД УМРЕ СЕЉАК

Кад умре сељак то не објаве вести.
Уздахне њива бременита,
зашкрипи кош црвоточни пун жита,
и забран забринути читаву шуму обавести.

Сељак кад умре нико не држи велике говоре.
Зацвили пас на ланцу у авлији
И калем млади задрхти на кајсији
док црне чавке међе надлећу и жаморе.

Сељак кад умре мало је букета и икебана.
Тужно мирише босиљак
И понека мушкатла тек убрана,
а он у очима носи читаву ливаду цветну
што је миловао и удисао свакога дана.

Ал једино је сељаку, кад умре, од Бога дато
да преко реке пренесе богатство своје
под ноктима мрвицу земље
свој зној, муку своју и своје сузно блато.

И тамо са оне стране дуге где исти су и господари и слуге,
кажу, сељаку се обрадују и преци и свеци
јер га по том грумену препознају
и ону псовку и онај грех мали му опраштају.

© Светлана Биорац Матић

PUSTINJSKA ŽALFIJA

PESMA MESECA JUNA 2024

PUSTINJSKA ŽALFIJA – Sonja Bratić

Pitao si me jednom
pod okriljem začaranog neba,
posutog zvjezdanom prašinom,
u noći u kojoj se čula
pjesma pijanog zrikavca,
da ti povjerim sve ono
što čuvam
u najtananijim dijelovima svoga bića,
tajnu koju ćutim,
nedorecenu u svim danima
koji ostaju iza nas.
Gledao si me
ocima gladnim saznanja,
kao da u meni postoji neka zagonetka, mistična,
poput razotkrivanja cirkuskog šarlatana,
kao da će iz moga tijela
poteći rijeka riječi i donijeti otkrovenje.
Šta sam to ocutala, skrila,
kao pulsirajucu sliku
iscrtanu rukom veselog ciganina
koji sav svoj život nosi u jednom đaku.
To je tajna od sedam dana,
sedam noći,
sedam vjekova,
sedam beskonačnih
fantazmagoricnih svijetova
koji u dalekoj pustinji
stvaraju savršen neuništivi cvijet,
pješčane žalfije,
koja daruje pustinji svoje srebrno lišće, pokrivalo za zalutale,
iznemogle putnike.
Ta žalfija to sam ja,
oaza u nepreglednim dinam
koje me nanovo dovode tebi.
Ni osjetilo najiskusnijeg botaničara
nije pronašlo put do tog mističnog, nesalomivog cvijeta
koji stanuje pod mojim okriljem,
pokrivenim pješčanim
nepreglednim prostranstvom
u čijem svakom i najmanjem
zrncetu očitava se moja ljubav.
Ljubav koju ni suša,
ni vrućina od koje se gubi um,
do granica gdje pustinja
dobija obrise oaze,
ne može da uništi,
ta ljubav ce trajati
čak i kada se poslednja kometa obruši
u pokušaju da stvori neki novi svijet.
Zanavjek,
kada svi brodovi potonu
zajedno sa svojim jarbolima,
pustinjska žalfija
ostaće kao simbol prkosa i inata.
Pitao si,
dal je sve to istina,
kako cvijet moze da traje vjecno.
Samo sam se nasmijala,
vjecnost je ravna ludilu
koje se sadrži u jednoj riječi, Voljeti!

Jednoga dana
pored pustinjske žalfije
procice umorni beduin,
poželjeće da taj zanosni cvijet
otrgne iz divljine
i da ukrasi kose svoje dragane.
Ali cvijet neće imati tu sudbinu.
Nekom neviđenom magijom
svoje mjesto naći će
među koricama stare knjige,
i pobjedice svoje nestajanje,
promjeniće svoj oblik
i dugo među
stranicama starog papira
u kojem obitavaju mnogi junaci
zivjece jedan ziviot koji se zove čekanje.

Čekaće da u tvoje ruke stigne knjiga koja nosi odgovor.
Ugledavši ponosnu pustinjsku žalfiju,
niz tvoje lice krenuće tihe suze
i u tom trenu
saznaćeš tu davno sakrivenu tajnu,
saznaćeš koliko sam te voljela.

(C) Sonja Bratić

ПЕСМА МЕСЕЦА ЈУЛА 2024 по избору Љиљане Тамбурић

ЧОВЕК ОД СЛАМЕ
Жељко Поштић

Млечним путем вођен у ноћ,
трњем звезда корачам,
у локви црвеног месеца,
тражећи твој драги лик.
Трагом сопственог бола,
тетурам, п`јан и чемеран.

На тамној страни мене је Залив дуге.
У њему расту једини сунцокрети
који криве вратове окрећући се
светлости и топлом сјају твојих очију.

Овај ход по мукама има ли краја?
Можда би, мој пакао на небу
пред твојим вратима,
да ходам на рукама,
молио опроштај од раја.

Можда би могли да голицамо
травке табанима док се загрљени
смејемо у лице свему
што смо оставили иза нас.

Све би могуће било
да ниси жар птица,
а ја човек од сламе.

Песма месеца маја 2024.

SVEDOČANSTVO

Čovek je stvoren od krvi i mesa,
drži u ruci jarbol života,
prašta i voli, mrzi i čeka,
čovek je otrov u obliku boli.

Borba srca i uma je česta,
savest je nekad daleki sprud,
gde ne dostigne priziva Sveca,
čovek je dobar, čovek je lud.

Napišite mi svedočanstvo
da sam u bitku sa sobom pao,
htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam i dao.
Izgleda da sam previše lud,
kad sam od samog sebe krao,
ja sam u bitku sa sobom pao,
sad nemam kome, sad nemam kud.

Čovek je biće, voli i mašta,
greška je uboga slast i obmana,
zakletvu daje da neće ikad
da ga obori suza slana.

I opet greši i opet prašta,
popušta lanac na zadatu reč
i opet samog sebe vara
čovek živi zbog ljubavi slep.

Htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam dao,
izgleda da sam po svemu lud
kad sam od samog sebe krao.
Napišite mi svedočanstvo
da nemam kome, da nemam kud,
napišite da živeo je
za druge dobar, za sebe lud.

AUTOR; Vesna Jakovljevic ©️®️

Napomena: Pesmu je za pesmu meseca maja 2024. odabrala Ljiljana Tamburić

 

PESMA MESECA APRILA 2024.

U aprilu je bilo dosta pesama koje mogu ravnopravno poneti titulu pesme meseca, pa je zbog toga izbor bio baš težak. Ipak sam se odlučila za SIBIRSKU PESMU, pesnika RATKA PETROVIĆA, jer ima nesvakidašnji i neuobičajeni stil.

SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović 2006-12-21 22:04:52

SIBIRSKA PESMA
Šta će reći Jurij, kada stigne iz Aldana u Kazanj?
Reći će da nije mogao protiv onoga, od čega je sazdan.
Kad je ljubav u pitanju, e, tu se ništa ne može,
govorio je pesmom, al’ kada ih je zatekao, govorio je nožem.

Anton je bio njegov najbolji drug iz gimnazije, i skoro pobratim,
Ali kada je video Anu u njegovom naručju, nisam uspeo da ga odvratim.
I evo, posle dvadeset godina čekam ga na železničkoj stanici,
bolje je i u Sibiru ceo život, nego u Moskovskoj samici.

Prošle zime mi je Petar doneo njegovo pismo, pisano s obala Lene,
rešio je da se po cenu glave vrati u rodni grad, i na proleće će da krene,
Pisao je i kako je radio sve od Čukotskog do Karskog mora,
i kako su mu ruke odebljale od žuljeva, i lice mu je izorano od bora.

Pisao je i kako pucaju breze od silnog mraza i zime,
I kako samo vetar u toj praznini cvili njegovo ime.
Sretao je kaže, razne ljude, i prevarante, i prevarene,
one uplakane, koji sve to nisu podnosili, ali i one od stene.

Jedno vreme je živeo od onog semena što sam poseja,
to je bilo na poljima kraj samih obala tužnog Jeniseja,
gajio je prvo žito, pomalo kupus, malo mrkvu i rotkvu,
al’ Kad je stigao neki Vanja iz Orska, menjao je rad za votku.

Skrpili su neku staru balalajku, Vanja i on,
tada pobegoše gore na Tajmir, u susedni Dikson,
šta da se kaže, mali jedan gradić, tik uz Karsko more severno,
tu se Jurij požalio na svoje iskustvo sa ženama, neverno.

Tu su pili jedno sedam dana, sve do poslednjeg žutog rublja,
tada su se onako opijeni, nešto sporečkali, pa je pala reč grublja.
Rekao je Vanji da će ga ubiti, ako mu samo pređe kućni prag,
već iste večeri Vanja je pokucao na njegova vrata,
al’ mu se posle toga gubi svaki trag.

Danas je proleće u Kazanju, i ja čekam voz, onaj u tri, iz Bratska,
što već dvanaest dana kroz ozelenelu Sibirsku niziju kaska.
I on se raduje što ga danas, kod kuće čeka njegov stari drug,
al’ ne zna da sam i ja voleo Anu, i da ga samo čekam da naplatim stari dug.

(C) Ratko Petrović,
iz knjige “Mala zbirka zabluda”,
Beograd 2006.