Време ми кроз прсте цури,
зато, све више ми се жури,
одлази, у леђа га гледам,
нисам сигуран, да сам спреман.
У свакодневици, као у маринади,
свако своје што мора ради,
време се отело, к’о риба плива,
свестан сам, све мање га имам.
Деца расту, нежно их љубим,
време их јача, полако их губим,
ускоро деда неће бити важан,
када помислим, образ ми влажан.
Још много тога урадити морам,
време ми постаје ноћна мора,
на камару скупљам на ливади овце,
време то разбија за све новце.
Нећу да испадне како се жалим,
као многи други осећам се мали,
зауставити Дунав рукама голим,
полако нестајем, то ме боли.


Весна Лазаревић
Дејан Милошевић
Љиљана Пантелић
Стефан Кнежевић
Љубодраг Обрадовић и Дејан Петровић Кенац
Радмила Бајић Рада
Душан Дуца Пејчић
Милан Бата Петровић







