Као небом звезда, одједном изникла
светиљка у сјају сунца које гасне.
Заблистала туга, ту се није свикла
душа која жели дах пољане јасне.
У тишини немој далеко од људи,
где жубори поток, а у даљи горе
призивају лето, душа му заруди.
Клецаве се ноге са путељком боре.
Ипак хрли даље према пољу сињем.
Пут убог, дугачак, зарасле су стазе.
Огледало воде подари га ињем
и борама које једна другу мазе.