Priče

Ono što se čini da je pesma, pričom
izvajana tako gnusno, sva od nade,
a bez mozga i jezika vrela –
uspela samu sebe da ukrade.

Zašto kamen ovog dana, ne crveni.
Dok je sunce zanosni ljubavnik,
pa udvara se, kao nekoj ženi –
prolaznom vremenu i rečima slatkim.

Stojte zanesenjaci olakih vera,
čije ime skovano od jada i bede,
stoji visoko nad lomačom oka –
čije suze za života, malo vrede.

Recite zaboga, istini ko bi
dao glavu, kao što reč je prosta.
Čiji eho i najtvrđe duše drobi –
u gluvoj noći, kad mladost posta.

Ono što se čini da je pesma, pričom
izvajana tako gnusno, sva od nade,
a bez mozga i jezika vrela –
uspela samu sebe da ukrade.

Ženski ljetni pejzaž

(Iz trilogije kratkih ljetnih priča)

Bio je to jedan od trenutaka kad se sunce smatra smrtnim
neprijateljem…podne bez daška vjetra, upeklo u vrh glave, kroz skoro stisnute trepavice vidjela je  kako vibrira jara na suvom kamenjaru, povrh ceste i rubom zidova.
Nevidljiva jata cvrčaka rašegavaju mozak jednoličnim sčččč sčččč… Nakupljeni znoj na obrvi skliznu tankim potočićem oko jagodice, niz lice pa na grudi. Niz oblinu prašnjavog tamnog dijela dojke ostade vidljiv trag. Obrisa dlanom lice pa drugu obrvu prevuče kažiprstom i baci u prašinu desetak krupnih kapljica…
Do vode je još daleko a i ne pomišlja da ide.
Ući i ostati u rijetkom hladu stare masline dok god ne umine najjače prženje, to pomisli, poželje odmor i samo se tromo lagano spusti na vruć kamen malog podzitka naslonivši leđa na maslinu.

Odjednom je iznad nje ogroman zeleni konj, na njemu tamnoputi mišićav muškarac, drži veliki list neke tropske biljke kao lepezu. Neumorno maše i hladi je, Marina otvara usta da uhvati što više svježine, izvija vrat i glavu prema izvoru tog vjetra.
Užitak ne potraja, konj se propinje, diže se na zadnje noge, izdužuje i nestaje u nebo. Pretvara se u ogroman težak crni oblak nalik stomaku, koji se sad natrbio odozgo, zaklanja sunce i prijeti…
Počinju prve kapi…Marina ih broji, jedna dvije tri četiri… krupne, okrugle kapi…podižu prašinu, dobuju tupo po pločniku, zemlji, sč sč sč kao da kidaju lišće, vazduh pokreću. Jasno osjeća miris pokvašenog kamena i zemlje. Spušta se težak pljusak, pojačava… ona se meškolji, opet lice izvija u susret kapljicama, oblizuje toplu slankastu vodu…smiče bretele, kvasi ramena, s obje ruke žurno podiže rubove tanke zalijepljene haljine…sve više, više i više.
Probudi je glasan dječji kliktavi smijeh.
Sanjivo trepnu, u njene razrogače oči stade grupica dječaraca iz obližnjih seoskih kuća, tek došli sa plivanja, razdragani, čupave mokre kose, smijali su se, neki stidljivo neki mangupski.
Intuitivno spusti obje ruke na svoju
obrijanu deltu. Dječaci pobjegoše grajući, ostavljajući svjež dah nestašluka i riječnih brzaka za sobom.
Marina lijeno ustade nehajno spusti zarozanu haljinu, proteže se, od petnih žila do vrhova prstiju… rastrese brzim pokretom glave  dugu riđu kosu i krenu.
Po bedrima i svud po tijelu još su je škakljali i golicali radoznali pogledi tih nedoraslih, budućih momaka…uzdahnu…
Nepun kilometar odatle, čekala ju je rijeka, srsi je prođoše kad pomisli na hladnu vodu i svu ljepotu gnjuranja i sjedinjavanja sa istom. Vrućinu više nije osjećala…lako gazeći.
Sunce joj opet postade prijatelj.

РАНИШЕ МИ ТЕ ЗВЕРИ …Мајра Српкиња

 

Док корак пуштам
Мислима лутам
Острва мира за мене нема
И овај дан је тако чудан
Сивило неба то је копрена
Што простор гуши
Свет чини мањим
У души битку за битком бијем
Побегла бих од саме себе
Ил кости скрила иза бусије
Где би крв пролила за род и груду
За родно небо и за слободу
Да би Милица родила ћери
Синове гајила по српској мери
Да би се чуле успаванке
И уздисаји безбрижне мајке
Да би див Марко косио поља
градио бране, због рода боља…
Сад шта ће бити роде мој,
врисак и сузе су лош спој?
Небом се сабље бритке бију
Видик ми страх и ноћ крију
А врагу би да уништим путе
Да браћи извидам рањене скуте
И танане нити у моћне преплетем…
Али немоћна сам свирепи свете!
Да вас проклињем
ни то не умем, љубав је света
ко разуме…
а да прећутим, ни то не могу
Па руке склапам к свевишњем Богу…

Опроштам вам док палим свећу
на светом месту или пољани,
то није важно, свето се брани,
крстом у себи заставом вијем,
не сејем пркос, нити га жањем
грешник се крије у вама па је
То што носите тек људски лик
Трик вам је паклен а ропац тих …
Савест
Знате ли шта она чини?

Мајра Српкиња

Да се не заборави!

Милица Ракић

На Велики петак
кад хришћани жале
тад су прве бомбе
на Београд пале

Није знала душа
да оловне птице
могу бити црне
и страшне убице

Баш је била мала
седела на ноши
није знала душа
да су људи лоши

Убрзо је смрти
гледала у лице
кад је бомба пала
близу Батајнице

Ал’ ето ти жала
и лоше судбине
три године има
и недужна гине

Урезо се датум
и весело лице
анђеоска песма
чувеног Добрице

Маринковић Марко

НОЋ МИЛОСРДНИХ – Душан Комазец

Зовем се Марта, рођена деведесет неке
када су као крушке по моме завичају
падале бомбе с неба и мирну воду реке
мутиле.Наслутиле таме што вечно трају.
 
Тад нисам ништа знала. Испричаше ми људи
мало касније, кад сам појмила да су снови
препуни ноћних мора били ти дани худи
што сваке ноћи руде, опет постају нови.
 
Данима безнадежја тихују лепе речи.
Злослутни запад стално сунце ненадно гасне
веснику туге којег облачје увек спречи
да барем на тренутак обљуби поноћи јасне.
 
Не знају они тамо да ове очи снене
пустиња су без кише из којих само нека
суза у покушају разбуди успомене,
па се извору врати, као кориту река.
 
Двадесет лета пуним, сама на белом свету.
Стазама бола хрлим, таква је судба клета.
Крај мене усамљени лептир у ниском лету
тужи, јер божур нежни неће више да цвета.
 
У ноћи  милосрдних анђела ” палим свећу
за покој душе оних који су живот дали.
На светој српској земљи пронашли своју срећу.
Вазнели се у небо. Грехе су окајали!
  Настави са читањем “НОЋ МИЛОСРДНИХ – Душан Комазец”