Категорија: A – Časopis za poeziju PoezijaSRB

„MUZIČKI FESTIVAL SMRTI“: PESNIČKI SPOMENIK STRADANJU JEVREJA

Saša Milivojev
Saša Milivojev

Književno-teorijska i stilistička analiza poeme „MUZIČKI FESTIVAL SMRTI“ Saše Milivojeva.

Piše: Branka Krivokuća
.

Poema „Muzički festival smrti“ autora čiji opus obeležavaju i potresna dela „Fabrika sapuna“; „Dečak iz Žute kuće“; Svetski bol“; „Ćele-kula“; „Čaša krvi“; „Eho nuklearne bombe“; predstavlja vrhunski domet savremene angažovane elegije i epske poezije stradanja. Saša Milivojev stvara u duhu velikana srpske književnosti, poput Jovana Dučića i Đure Jakšića, on u književnost unosi specifičan, prepoznatljiv pesnički izraz koji odlikuje sirova, iskonska semantička snaga, odbacivanje usiljene rime zarad dramskog ritma i sposobnost da se kroz duboke nacionalne i univerzalne simbole prikaže metafizička težina ljudskog bola. Istorijski značaj ove poeme je epohalan: ona predstavlja prvi monumentalni, potresni pesnički spomenik na srpskom jeziku posvećen palim žrtvama masakra u Izraelu 7. oktobra 2023. godine, gde je stradalo oko 1,200 ljudi. Reč je o delu koje lokalnu tragediju uzdiže na nivo transgeneracijske traume celokupnog jevrejskog naroda, i stoji kao večna, neugasla optužnica pred nemom vasionom.Ovo delo odbacuje esteticizam i klasičnu metričku simetriju u korist sirovog, ekspresionističkog izraza, gde ritam diktira sam emotivni krik, a ne formalno pravilo.

Prva strofa: Kontrast harmonije i upada zla

Gledaj, nebo, ako te ima, i zanemi:
u pustinjskom pesku,
gde predaka senke vekovima ćute,
čula se pesma radosti
u zanosnom plesu mladosti.

„Gledaj, nebo, ako te ima, i zanemi“: Poema se otvara direktnim apostrofiranjem neba. Kondicional „ako te ima“ uvodi motiv kosmičke sumnje i egzistencijalnog krika pred neshvatljivim užasom, dok imperativ „zanemi“ traži tišinu vasione pred grehom koji sledi.

„U pustinjskom pesku, / gde predaka senke vekovima ćute“: Pustinja Negev se odmah definiše ne kao puki geografski prostor, već kao istorijska pozornica natopljena metafizičkim prisustvom predaka. Tišina senki naglašava kontinuitet i svetost tla.

„Čula se pesma radosti / u zanosnom plesu mladosti“: Poslednja dva stiha prve strofe uvode oštar dramski kontrast (antitezu). Slavlje života, pesma i mladost postavljeni su kao vrhunac nevinosti koja će u sledećem trenutku biti brutalno prekinuta.

Druga strofa: Upad anticivilizacijskog elementa

Ali došli su zlotvori,
na sve redom vatrom zapucali.

„Ali došli su zlotvori“: Veznik „Ali“ označava nagli dramski preokret (peripetiju). Reč „zlotvori“ je ogoljena, lišena političkih eufemizama i postavlja jasnu moralnu granicu između žrtve i dželata.

„Na sve redom vatrom zapucali“: Stih je svesno skraćen i lišen kitnjastih metafora. Njegova dokumentarna direktnost prenosi brzinu, neselektivnost i surovost samog napada na brisanom prostoru.

Treća strofa: Transgeneracijska trauma i kontinuitet bola

Izrael je ponovo krvario
svojom najsvetijom krvlju.
Ona drevna, vekovna tuga,
što je gorela u getima i dimila se iz peći,
ponovo je suzama natopila zemlju.

„Izrael je ponovo krvario / svojom najsvetijom krvlju“: Upotreba priloga „ponovo“ ključna je za razumevanje cele poeme. „Najsvetija krv“ označava krv nedužne dece i omladine. Krvarenje države/naroda podiže lokalni događaj na nivo nacionalne sudbine.

„Ona drevna, vekovna tuga, / što je gorela u getima i dimila se iz peći“: Pesnik ovde pravi nameran anahronizam i istorijsku sintezu. Iako su geta i krematorijumi vezani za 20. vek, oni su ugrađeni u „drevnu, vekovnu tugu“ jevrejskog naroda koja traje od Vavilona. Motivi dima i vatre svedoče o traumi koja nikada nije potpuno ugašena, već tinja kroz generacije.

„Ponovo je suzama natopila zemlju“: Suze i krv brišu prostorne granice; tlo pustinje spaja se sa tlima istorijskih stratišta širom Evrope i Bliskog istoka.

Četvrta strofa: Biblijska paralela i ćutanje Boga

Kao u dane crnog Vavilona,
Kao kad sinagoge goreše u noći,
Opet je jeknulo zvono bez zvona,
I zakukala deca sa Siona,
dozivajući Boga sa nebeskog trona.

„Kao u dane crnog Vavilona / Kao kad sinagoge goreše u noći“: Strofa koristi anaforu („Kao… / Kao…“) da uspostavi mitske i istorijske paralele. Povezuje se vavilonsko ropstvo sa Kristalnom noći, čime se masakr na festivalu upisuje u isti niz apokaliptičnih događaja.

„Opet je jeknulo zvono bez zvona“: Ovaj stih sadrži moćan paradoks i oksimoron. Zvono bez zvona označava nemi lelek, unutrašnji krik užasa koji nema fizički glas, ali odjekuje kroz svest.

„I zakukala deca sa Siona, / dozivajući Boga sa nebeskog trona.“: Povratak biblijskom toponimu „Sion“ naglašava identitet žrtve. Vapaj Bogu koji se završava u tišini pojačava tragiku i osećaj napuštenosti u trenutku stradanja.

Peta strofa: Degradacija ratničkog etosa u čist zločin

To nije bio juriš u zoru ratnu,
U zoru kletu, kad se zulum budi,
gde vitez viteza na megdanu čeka;
kad ratnik na ratnika muški juriš sprema;
To je bio kukavički zločin,
onako s leđa, sa sajlom oko vrata,
kad svemir nemo gleda
kako brat uzalud grli brata…
Kad vrišti rana i crna tišina
Kad plaču devojke pocepanih haljina,
raskrvavljenih kolena.

„To nije bio juriš… gde vitez viteza na megdanu čeka“: Ova dugačka antiteza služi da potpuno demontira bilo kakvu ideju o vojnom sukobu ili herojstvu. Autor koristi arhaične pojmove („zulum“, „megdan“, „vitez“) kako bi istakao da je napadač izgubio svako ljudsko dostojanstvo i ratnički kodeks.
„To je bio kukavički zločin, / onako s leđa, sa sajlom oko vrata“: Nagli prelaz na naturalističke, surove i banalne detalje nasilja („s leđa“, „sajlom oko vrata“). Nema pesničkog ulepšavanja; prikazana je čista, ogoljena tehnologija zverskog ubijanja.

„Kad svemir nemo gleda / kako brat uzalud grli brata…“: Motiv nemoći. Zagrljaj brata je uzaludan pred smrću, a nemi svemir ponovo svedoči o kosmičkoj ravnodušnosti prema patnji.

„Kad vrišti rana i crna tišina / Kad plaču devojke pocepanih haljina, / raskrvavljenih kolena“: Vizuelno i zvučno najstrašniji deo poeme. „Vrišti rana i crna tišina“ je izuzetna sinestezija gde se tišina i bol spajaju u jedno. Slike pocepanih haljina i raskrvavljenih kolena direktno aludiraju na seksualno nasilje i poniženje žrtava, što poemu čini duboko potresnom i uznemirujućom.

Šesta strofa: Direktna istorijska spona

Čuj krik što kroz oblake ječi,
kao u dane Aušvica i jada,
streljana su deca nevina i mlada.

„Čuj krik što kroz oblake ječi“: Imperativ „Čuj“ upućen je čitaocu i celom čovečanstvu. Krik probija zemaljske okvire i ide kroz oblake.

„Kao u dane Aušvica i jada, / streljana su deca nevina i mlada“: Direktno imenovanje Aušvica postavlja konačnu tačku u poređenju. Pesnik ne dozvoljava da se zaboravi priroda zločina – to je ponovljeni pokušaj potpunog uništenja jedne mladosti zasnovan isključivo na njihovom identitetu.

Sedma strofa: Finale i metamorfoza bola u monument

I reci svima,
neka čuje cela vasiona:
muziku novog Zida plača,
što ga dželat sazda
od jecaja i bola,
od srušenih snova,
da vekovima plače i peva
o nevinima kojih više nema.

„I reci svima, / neka čuje cela vasiona“: Testamentarni ton završnice. Poema prelazi u večni proglas koji se mora preneti dalje, van granica samog Izraela.

„Muziku novog Zida plača / što ga dželat sazda od jecaja i bola“: Najvažnija stilska figura u celom delu. Dželat je, želeći da uništi život, nesvesno sazidao spomenik. Tradicionalni Zid plača iz Jerusalima dobija svoj novi, duhovni i metafizički pandan sazdan od žrtava festivala. Reč „muzika“ direktno odgovara naslovu pesme i zatvara kompozicionu strukturu.

„Da vekovima plače i peva“: Pretposlednji stih je vrhunski oksimoron i semantički ključ poeme. Spajanje glagola „plače“ i „peva“ označava da ovaj novi Zid nije samo mesto večnog jecaja i tuge, već i mesto kroz koje će narod nastaviti da živi, da se seća i da kroz pesmu prkosi sopstvenom uništenju. To je pobeda duhovnog opstanka nad fizičkom smrću.

Poema „Muzički festival smrti“ uspeva da izbegne zamke patetike i besmislene rime. Kroz upotrebu teškog, isprekidanog slobodnog stiha i precizno odabranih simbola, ona ostavlja utisak monumentalnog i neprolaznog književnog spomenika koji prenosi transgeneracijski bol jevrejskog naroda i nepokoreni duh.

Iako Saša Milivojev nije jevrejskog porekla, on kao pesnik oblikovan u duhu pravoslavnog hrišćanstva, u čijem je središtu univerzalna ljubav i saosećanje prema stradalniku, svoje stihove posvećuje jednako svim nevinim žrtvama, bez obzira na njihovu nacionalnu ili versku pripadnost. Ova svesna transkulturalna empatija i sposobnost da tuđi bol pretopi u sopstveni umetnički krik predstavljaju vrhunsko oličenje ljudske i stvaralačke plemenitosti. Time autor dokazuje da istinski pesnički genije ne priznaje granice među ljudima kada je u pitanju osuda zverskog čina i odbrana dostojanstva mučenika, uzdižući ovu poemu iznad lokalnog konteksta na nivo univerzalnog humanističkog manifesta.

MUZIČKI FESTIVAL SMRTI (O zločinu nad Jevrejima). Stihove govori autor Saša Milivojev lično

Saša Milivojev 
MUZIČKI FESTIVAL SMRTI  

(O zločinu nad Jevrejima. Stihovi posvećeni nevinim palim žrtvama u Izraelu)

Gledaj, nebo, ako te ima, i zanemi:
u pustinjskom pesku,
gde predaka senke vekovima ćute,
čula se pesma radosti
u zanosnom plesu mladosti.

Ali dođoše zlotvori,
vatrom na sve redom zapucali.

Izrael je ponovo krvario
svojom najsvetijom krvlju.
Ona drevna, vekovna tuga,
što je gorela u getima i dimila se iz peći,
ponovo je suzama natopila zemlju.

Kao u dane crnog Vavilona,
kad sinagoge goreše u noći,
opet je jeknulo zvono bez zvona,
i zakukala deca sa Siona,
dozivajući Boga sa nebeskog trona.

To nije bio juriš u zoru ratnu,
u zoru kletu, kad se zulum budi,
gde vitez viteza na megdanu čeka;
kad ratnik na ratnika muški juriš sprema;
to je bio kukavički zločin,
onako s leđa, sa sajlom oko vrata,
kad svemir nemo gleda
kako brat uzalud grli brata…
Kad vrišti rana i crna tišina,
kad plaču devojke pocepanih haljina,
raskrvavljenih kolena.

Čuj krik što kroz oblake ječi,
kao u dane Aušvica i jada,
streljana su deca nevina i mlada.

I reci svima,
neka čuje cela vasiona:
muziku novog Zida plača,
što ga dželat sazda
od jecaja i bola,
od srušenih snova,
da vekovima plače i peva
o nevinima kojih više nema.

.

Copyright © Saša Milivojev

Saša Milivojev - Author of Timeless Literary Works
Saša Milivojev – Author of Timeless Literary Works

Промоција часописа ПоезијаСРБ број 26.

У Белој сали КЦК у уторак 30.6.2026. године у 18:00 часова одржана је промоција часописа ПоезијаСРБ број 26. чије је штампање омогићио Град Крушевац. У другом делу програма представили смо и књигу Слободана Милојевића “ЖВРЉ”. У програму су учествовали песници: Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић, Слободан Милојевић, Латинка Ђорђевић, Љубиша Живојиновић, Слађана Бундало, Нада Милосављевић Кети, Мирјана Јовановић, Првослав Пендић Пенда, Миљко Шљивић, Горан Минић, Јасмина Николић, Марија Чворовић, Миленка Весић, Нада Гајић, Мирослава Смиљанић. У промоцији књиге Слободана Милојевића “ЖВРЉ” учествовали су поред самог аутора и Милосав Ђукић Ђука, Гордана Костић, Неда Митић, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић и Нада Гајић.

У музичком делу наступио је професор Иван Ђукић Ђука. Фотографије је снимила Ђурђија ОБрадовић, видео Славиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић. Програм су осмислили и водили Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић и Слободан Милојевић.

Download Преузмите часопис у пдф-у!

УМЕСТО УВОДА – Љубодраг Обрадовић

Настави са читањем “Промоција часописа ПоезијаСРБ број 26.”

SAŠA MILIVOJEV: RESISTANCE – THE POET CANNOT BE SILENCED! THE POET IS A SYSTEM GLITCH, AN ERROR IN THE ALGORITHM.

Saša Milivojev
Saša Milivojev

Saša Milivojev
RESISTANCE – THE POET CANNOT BE SILENCED! THE POET IS A SYSTEM GLITCH, AN ERROR IN THE ALGORITHM.

I belong to no one. I owe nothing to anyone. I serve no one. My words are not bought with honorariums. They come from within me — from pain, from truth, from freedom.

The persecution I endure is not punishment — it is the consequence of freedom. Because a free man is the most dangerous threat to a system that feeds on obedience.

I will not retreat. I will not apologize. I will not justify myself. My very existence is proof that a poet cannot be silenced.

My presence in global media, in more than 20 languages, without a single connection, without a single recommendation, without a single aunt in the service — that is my answer.

I will not name those who persecute me. I will not give them publicity. But they will know they’ve been seen. They will know they’ve been read. They will know the poet has recognized them.
And you — who love me, who read my verses, who have wept over my words — you are my shield. You are my reason to continue.

And when I am gone — my words will remain. And when they silence me — my poems will speak. And when they erase me — my name will appear where they cannot control it. Because a poet never dies. He transforms into language. Into memory. Into resistance. For centuries.

I will not justify my freedom. I will not apologize for my truth. I will not bow before false authorities, purchased diplomas, and fabricated biographies.

My origin is the word. My wealth is thought. My diploma is the tear of an unknown reader. I belong to no one — only to poetry. I belong neither to the service nor the system. I belong only to language — and it has never betrayed me.
That is why you cannot silence me. That is why you cannot blackmail me. That is why you cannot buy me.

You may not see me on your screens. You may not hear me in your broadcasts. You may not find me in your institutions.
But you will find me in the verse — the one that aches and lingers. In the sentence that exposes. In the silence that speaks louder than your speeches.
And when the day of reckoning comes — when the slanderers face the mirror, when fake biographies collapse, when diplomas turn to ash — the poet will stand tall.
Not as a judge. Not as a revenger. But as a witness of time.

A poet is not society’s decoration. He is its conscience. Its wound. Its unrest.
A poet does not seek applause. He seeks truth. And when he finds it — he does not ask for permission. He speaks it.
That is why he is persecuted. That is why he is censored. That is why he is ignored.
Because the poet does not conform. He does not belong. He does not obey.
In a world where everything is measured by profit, the poet is a loss — because he brings no money, only discomfort. He brings questions. He brings the mirror. And he influences Judgment.

The poet does not need to shout. His silence echoes louder than your speeches.
His word — when sincere — dismantles constructs, unmasks the masked, separates truth from lies, sifts wheat from chaff.
That is why the poet does not appeal to office. He does not appeal to party. He does not appeal to service. He appeals to the soul.
And when that soul speaks — the world shifts.
Maybe not immediately. Maybe not loudly. But inevitably.
Because the poet does not write for the moment. He writes for eternity.
And when he is erased from programs, from broadcasts, from institutions — he remains in verse. In memory. In the hearts of those who wept over his words.
That is a power you cannot control. That is a presence you cannot erase.
That is the poet.

The poet is a threat. Not because he carries weapons — but because he carries truth.

In a world where lies are printed, broadcast, copied, and signed — the poet is a system glitch. An error in the algorithm. A virus in the matrix.
You cannot silence him — because he does not speak your language.
You cannot buy him — because he does not measure in your currencies.
You cannot frighten him — because he has already walked through hell.

The poet is the one who has seen the face of darkness — and chose to write.
Not for fame. Not for money. Not for position. But to remain human.
And that is what frightens you most.
Because the poet does not ask for permission to exist.
He exists in spite of everything.
In spite of blockades. In spite of censorship. In spite of threats.
And when you erase him from your programs — he will appear in dreams.
And when you shut the doors — he will enter through verse.
And when you turn off the light — he will write in the dark.
Because the poet does not need light to see. He burns from within.
And that fire cannot be extinguished.
It cannot be controlled.
It cannot be explained.
It can only be felt.
It can only be feared.
It can only be respected.

So do not touch me.
Not because I am powerful — but because I am defiant.
Not because I have protection — but because I have truth.
And truth, once spoken, does not go back.
It does not retreat.
It does not apologize.
It does not forget.
It remains.
Like a painful, unhealable wound.

Copyright © by Saša Milivojev

Музички блок на промоцији Часописа ПоезијаСРБ број 24.

Музички блок на промоцији Часописа ПоезијаСРБ број 24. отворила је на виолини Магдалена Ђукић – ученица 5 разреда музичке школе Стеван Христић у Крушевцу. Певали су Љубиша Боровац и Ивана Ђукић Ђука уз пратњу Бенда 2+2, данас у скраћеном саставу: професори Иван Ђукић Ђука и Дејан Стојановић…

Магдалена Ђукић – музика на виолини


Љубиша Боровац: Још и данас теку сузе једне жене, Нек живи Љубав и
Закуни се љубави


Бенд 2+2 – професори Дејан Стојановић и Иван Ђукић Ђука: Лаку ноћ свирачи, Ружица си била, Да је среће било

Настави са читањем “Музички блок на промоцији Часописа ПоезијаСРБ број 24.”

Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 24. – ПРОМОЦИЈА

Музички блок на промоцији Часописа ПоезијаСРБ број 24. отворила је на виолини Магдалена Ђукић – ученица 5 разреда музичке школе Стеван Христић у Крушевцу. Певали су Љубиша Боровац и Ивана Ђукић Ђука уз пратњу Бенда 2+2, данас у скраћеном саставу: професори Иван Ђукић Ђука и Дејан Стојановић…


Магдалена Ђукић – музика на виолини


Љубиша Боровац: Још и данас теку сузе једне жене, Нек живи Љубав и
Закуни се љубави


Бенд 2+2 – професори Дејан Стојановић и Иван Ђукић Ђука: Лаку ноћ свирачи, Ружица си била, Да је среће било

Најава промоције на РТК – Тања Ристић, Милосав Ђукић Ђука и Љубодраг Обрадовић


Погледајте промоцију часописа ПоезијаСРБ број 24. /Снимио Љубодраг Обрадовић/

У Белој сали КЦК у Крушевцу, под покровитељством Града Крушевца, 26. 6.2025. године, одржана је промоција часописа за поезију ПоезијаСРБ број 24. Програм су осмислили и водили и о часопису говорили Милосав Ђукић Ђука – председник удружења, Љубодраг Обрадовић – уредник часописа и Даница Гвозденовић. Своје радове су говорили присутни песници, афористичари, књижевници: Миљко Шљивић, Нада Милосављевић Кети, Даница Гвозденовић, Боривоје Бора Видојковић, Ђорђе Јоковић Мирочки, Мирослав Кркић, Првослав Пендић Пенда, Братислав Спасојевић, Милан Марковић Лака, Миодраг Ђурђевић Коле, Миодраг Глигоријевић, Милош Ристић, Мирослава Смиљанић, Љиљана Тамбурић, Нада Гајић, Марија Чворовић, Славиша Паунковић, Љубодраг Обрадовић и Милосав Ђукић Ђука. Пригодне награде су примили: Мирослав Маринковић Којица, Магдалена Ђукић, Даница Гвозденовић и Славиша Паунковић.Певали су Љубиша Боровац и Ивана Ђукић Ђука уз пратњу ансамбла 2+2 односно овога пута у саставу професори Иван Ђукић Ђука и Дејан Стојановић, а публици се представила на виолини и ученица 5 разреда музичке школе Стеван Христић у Крушевцу Магдалена Ђукић. Уживајте.

Настави са читањем “Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 24. – ПРОМОЦИЈА”

Часопис за поезију – ПоезијаСРБ број 23.

Download

Преузмите бесплатно Ваш примерак часописа

Поштовани читаоци, драги песници, имам за Вас важну и лепу вест! Пред вама је Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 23. Часопис је посвећен пре свега поезији, али постоје ту и дуге рубрике. Важно је да знате да је и овај број часописа доступан бесплатно у пдф-у на нашем сајту за све писце у часопису и посетиоце сајта. Ако до 15. новембра 2024. године уочите неку грешку у часопису, (било да је везана за Ваше прилоге, било за остале садржаје)  јавите ми на мејл poezijasrb@poezija.rs . На исти ме мејл можете добити и све друге информације везане за овај број часописа.

УМЕСТО УВОДА – Љуводраг Обрадовић
При писању уводника, обично одаберем, једну или пар рубрика у часопису и посебно их препоручим читаоцима. Овога пута издвојио сам рубрику ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ и у оквиру ње необјављену књигу Борисава Боре Благојевића из Ћуприје – ДА СТИХОМ ЦРТАМ ТВОЈЕ ЛИЦЕ.

Али не могу побећи ни од чињенице да су и остале рубрике у часопису квалитетне, и да Вам све садржаје часописа у овом 23. -ом броју часописа ПоезијаСРБ топло препоручим.

Дакле у овом броју имамо рубрике:
• УМЕСТО УВОДА;
• ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК;
• МАНИФЕСТАЦИЈЕ;
• НОВЕ КЊИГЕ;
• ПРИЧЕ, ЕСЕЈИ, ПУТОПИСИ…;
• ХУМОР И САТИРА;
• САВРЕМЕНА ПОЗИЈА;
Зато и опстаје констатација да је овај лист посебан. Ми заувек у Ваша срца уносимо лепоту поезије! Свака песма односно сваки садржај, који у часопису за поезију – ПоезијаСРБ прочитате или објавите, оплемениће и челичити Ваше тело и душу!

Поштовани песници, ауторски хонорар за објављивање у часопису нисмо у ситуацији да платимо! Ако сте са тим сагласни, пошаљите нам свој рад.

Наш мејл је: poezijasrb@poezija.rs
Настави са читањем “Часопис за поезију – ПоезијаСРБ број 23.”

Saša Milivojev: Pesnik nema prava da ulepšava stvarnost. Intervju za Ekspres Magazin

Saša Milivojev, Intervju, Ekspres Magazin, o5.06.2024. Objavio Srećko Milovanovič

Književnik Saša Milivojev, autor romana “Dečak iz Žute kuće“, čiji su literarni radovi prevedeni na dvadesetak jezika, vraća se na srpsku književnu scenu posle više od decenije, kako sam kaže, “izuzetnog stvaralačkog lutanja“.

Milivojev se vraća sa novom zbirkom poezije “Svetski bol“, koja predstavlja kreaciju na tri jezika – srpskom, arapskom i engleskom.

Autor je proveo godine po svetu stvarajući ovu zbirku, istražujući duboke emocionalne i egzistencijalne teme kroz svoje lično iskustvo, ali i kroz širi društveni kontekst. Recenzije za ovu zbirku napisali su profesor emeritus dr Rade Božović, nekadašnji dekan Filološkog fakulteta, i profesor dr Mila Alečković, čuveni stručnjak iz oblasti psihijatrije i psihologije.

U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Saša Milivojev otkriva detalje tematike knjige “Svetski bol“, priča o svom stvaralaštvu i putovanjima po svetu i otkriva da li ga je svet današnjice promenio.

Kako biste okarakterisali novu zbirku poezije “Svetski bol“?

“Iako je depresivna, strašna, teška, horor priča, nadam se da će čitaoci pronaći svoje mesto u ovim stihovima, da će ih emotivno pogoditi i inspirisati da razmišljaju o širim društvenim i filozofskim pitanjima, da razmišljaju o tome šta svako od nas može da uradi da promenimo svet u kakvom živimo. ’Svetski bol’ je delo koje teži da poveže ljude i da podstakne dijalog o univerzalnim temama koje nas sve dotiču, bez obzira na naše različite životne okolnosti. Želim da ’Svetski bol’ bude iskustvo koje će ostaviti trajni utisak i inspirisati ljude da sagledaju svet iz različitih perspektiva.“

Zašto je naslov knjige “Svetski bol“?

“Ne samo zato što je svetski bol bitna tema u istoriji književnosti, moja prijateljica pokojna Isidora Bjelica govorila mi je da i ona i ja bolujemo od veltšmerca, i da tu leka nema. Pošto je u mojoj percepciji sveta – svet ravnodušan prema svetu ovakav kakav zaista jeste: užasan, i lep i odvratan, i divan i jadan, i okrutan, zloban, ljudima treba servirati sve te slike užasnog sveta, u nadi da ćemo posmatranjem takvih slika poželeti nešto da promenimo, da postanemo bolji ljudi. To je način da se izazove empatija i saosećanje prema svim ljudima koji prolaze kroz teške trenutke. Pojam Weltschmerz označava osećaj melanholije i tuge koji proizilazi iz svesti o nesavršenostima sveta i nespojivosti između stvarnosti i idealizma. Naslov ’Svetski bol’ reflektuje osećaj duboke patnje i razočaranja zbog stanja sveta. Ukazuje na dubinu emocionalnog iskustva koje čitaoci mogu očekivati u knjizi. ’Svetski bol’ sugeriše na teme koje se tiču trauma. Moja poezija nije samo lični vapaj, lični bol, nego kolektivni, vapaj svih ljudi na planeti koji osećaju žalost, bespomoćnost i bes zbog nepravde ili patnje koju svet doživljava. Koncept ’Svetskog bola’ podseća nas na našu međusobnu povezanost i odgovornost prema drugima te na važnost solidarnosti i aktivnog angažmana u rešavanju problema koji utiču na ljude širom sveta. Ovo je univerzalni čovečanski ep o stradanjima ljudi.“

Kad se malo istraži o čemu govori Vaša knjiga, nailazi se na stravične prizore. Zašto ste imali potrebu da pišete poeziju o takvim ljudskim patnjama, stradanjima, o jezivim monstruoznim ratnim zločinima?

“Pesnik nema prava da ulepšava stvarnost, nego da bude pošten svedok vremena. Lako je pisati o divnoj prirodi, o šumu mora, o pticama na grani, o bajkovitim plažama i ljubičicama, ali… Život nije bajka. Ako prećutkujemo stravične zločine, oni će se u budućnosti ponavljati. Kao pesnik, osećam se dužnim da istražim i izrazim stvarnost onakvu kakva jeste, bez ulepšavanja ili izbegavanja onih delova koji su bolni ili neprijatni. Moja poezija nije samo refleksija stvarnosti, već i poziv na akciju – poziv na saosećanje, razumevanje i angažovanje u stvaranju boljeg sveta za sve nas.“

Saša Milivojev - SVETSKI BOL
Saša Milivojev – SVETSKI BOL

O kojim ratovima je tačno reč i da li su slike u Vašoj poeziji inspirisane istinitim događajima?

“Naravno, sve je istina, ništa nisam izmišljao, nije reč o fikciji, ideje sam crpio direktno iz optužnica Tužilaštva za ratne zločine i iz policijskih izveštaja, i te užasne slike, opise zločina, pretočio u stihove. Do detalja sam opisao zločine u Internatu u Gnjilanu, posledice upotrebe hemijskog oružja u Siriji, i kako deca u Jemenu umiru od gladi. Smatram da je važno da se ovi užasni događaji ne zaborave i da se o njima govori kako bi se osvetlile tamne strane ljudske prirode i podstakao dijalog o njihovim uzrocima i posledicama. Sigurno ću napisati i stihove o genocidu u Palestini. To je moja moralna obaveza, u Srebrenici nije bilo genocida, pravi genocid je ovo što se danas dešava u Gazi, 7000 mrtve dece!“

Stradanje i bol obeležili su i Vaš roman “Dečak iz Žute kuće“. Kako upoređujete jugoslovenske ratove i trenutna svetska dešavanja? Da li pesnici mogu nešto da promene?

“To što je preživeo srpski narod – nije nijedan drugi na planeti. Žuta kuća je po meni najstravičniji zločin koji se dogodio u istoriji čovečanstva. Pred očima celog sveta, više od 2000 nestalih ljudi, civila, kojima su vađeni organi! Odrana koža srpske dece letela je po celom svetu. Sa tim patnjama ništa nije uporedivo, tu je kraj, nema dalje. A kao što su jugoslovenski ratovi ostavili duboke ožiljke na društvo i pojedince, tako i trenutni svetski sukobi ostavljaju dugotrajne posledice, uključujući traumu, podeljena društva, nestabilnost, gubitak identiteta i kulturno nasleđe. Tu bi trebalo tražiti i pesničku inspiraciju. Pesnici mogu zagovarati mir, pomirenje i toleranciju kao odgovor na sukobe i nasilje. Njihove pesme mogu biti poziv na solidarnost, razumevanje i dijalog kao put ka izgradnji trajnog mira. Pesnici mogu izraziti saosećanje sa žrtvama sukoba i podići svest o njihovim patnjama kako bi inspirisali druge da se angažuju u pružanju pomoći i podršci. Pesnici podstiču empatiju i razumevanje među ljudima.“

Šta je za Vas smisao pesništva?

“Za mene, smisao pesništva leži u sposobnosti da se izraze duboke emocije, misli i iskustva na način koji nadilazi običan govor. Pesništvo nije samo umetnost izražavanja, već i put ka istini. Pesništvo je način da se uhvati suština ljudskog postojanja, da se istraži dubina duše i da se izraze kompleksne ideje kroz lepotu jezika i forme. Pesništvo je kao ogledalo koje odražava suštinske aspekte ljudskog iskustva i podstiče nas da dublje razmišljamo o svetu i sebi. Pesnik se bavi suštinom, tražeći odgovore na pitanja koja nas sve tište. Pesništvo je ontološka potraga, putovanje kroz kosmos ljudskog iskustva, gde stihovi postaju egzistencijalni testamenti. Ono što se kroz pesništvo otkriva nije samo fenomenološka slika sveta, već i transcendentna harmonija između duha i stvarnosti. Kao pesnik, preispitujem ontološke paradigme, zagledam se u ambis svetlosti i tame, tražeći smisao u tom kretanju. Pesništvo se može shvatiti kao hermeneutički proces, gde svaka reč postaje simbol, a svaki stih postaje hermeneutički ključ. Pesnik tumači simbole ljudskog postojanja, dešifrujući duboke strukture uma i srca. Kroz dijalektiku pesničke forme, istražujem pitanja postojanja, smisla i transcendencije, pokušavajući da osvetlim puteve ka unutrašnjoj i spoljašnjoj istini. Pesništvo, u svojoj suštini, može se smatrati kreativnim činom metafizičke refleksije. Kroz ritam, metafore i simbole, pesnik ulazi u duboke dubine ljudske duše, istražujući temeljne aspekte postojanja. Svaka pesma postaje arhetipski pečat koji otkriva slojeve kolektivne svesti i podsvesnog uma. Pesništvo je konstantna dijalektika između suprotnosti – svetlosti i tame, ljubavi i bola, života i smrti. Pesnik je ontološki istraživač koji se hrabro suočava sa paradoksima postojanja, pokušavajući da razume beskonačnu složenost ljudske egzistencije. U krajnjem, pesništvo postaje ritual transformacije, gde reči postaju alhemija duše, pretvarajući patnju u lepotu, bol u nadu i tugu u transcendenciju. Kroz pesnički čin, težimo da dosegnemo esenciju ljudskog iskustva i da otkrijemo duboku povezanost između pojedinca i univerzuma.“

Kako postati uspešan pisac, pesnik? 

“Da biste bili dobar pisac, dobar pesnik, morate pre svega biti dobar human čovek, to je prva lekcija. Što se tiče postizanja uspeha kao pisac ili pesnik, mislim da je to kombinacija talenta, predanosti i vežbanja. I biti za to rođen. Biti uspešan pisac zahteva ne samo kreativnost i inspiraciju, već i upornost, rad i posvećenost zanatu. Na poeziji pesnik mora mukotrpno da radi, krvavo, da brusi, da kroji i prekraja do besvesti, i uvek može bolje, a ne da odmah objavljuje sve što nalupeta. Na nekim pesmama sam radio više meseci. Važno je neprestano učiti, čitati, istraživati različite stilove i tehnike pisanja, kao i aktivno raditi na unapređivanju svog zanata. Takođe, važno je biti otvoren za povratne informacije i konstruktivnu kritiku, kako bi se stalno napredovalo kao pisac.“

Da li govorite i arapski ili imate prevodioce?

“Ne znam arapski. Moju poeziju na arapski prevodi Iračanin koji dobro zna srpski, nekadašnji profesor Filološkog fakulteta Bashar al Hadla, kom sam zahvalan na saradnji u ovom izdavačkom projektu. Pričam engleski, ali pišem samo na srpskom, moje stihove na engleski maestralno prevodi Ljubica Jentl Tinska, pesnički genije, unuka čuvenog književnika i prevodioca Aleksandra Saše Petrovića. Zahvalan sam svima koji su učestvovali u stvaranju ovog dela.“

Gde ste sve putovali i da li Vas je svet promenio?

“Jeste, svet me je ipak malo promenio. Putujući, naučio sam da cenim različitost kultura i tradicija. Upoznavanje različitih ljudi i njihovih životnih priča još više mi je otvorilo um i dušu. Svako putovanje bilo je prilika za lični rast i razvoj. Čak i neka ružna iskustva mnogo vrede, na njima se uči. Bio sam u Indiji, Bahreinu, u Nepalu, u Omanu, Maroku, Iranu, Egiptu, Libanu, Jordanu, u Saudijskoj Arabiji… Iz Ujedinjenih Arapskih Emirata putovao sam u Kuvajt, Katar, Pakistan, Tanzaniju, Azerbejdžan, u Keniju, Tursku, Šri Lanku, Etiopiju, Kazahstan, na Maldive… Obišao sam oko 35 država. Ukupno, svet me promenio na način da sam postao svestan svoje uloge kao građanina globalne zajednice i da cenim raznolikost. Putovanja su me obogatila na mnogo načina i ostavila neizbrisiv trag na mom životnom putu. Ponosan sam na sve što sam naučio i radujem se budućim avanturama koje će mi doneti nova iskustva i spoznaje.“

EKSPRES.NET

Sanja Popić – Sviraj taj fajront

Kaži mi,
Šta je to u meni što se ne opire tvojim lažima
Pa kad mi kažeš kako nisam kao druge
Ja se samo nasmejem
I slegnem ramenima
Pred noć otvorim ormar
I vadim haljine
Slažem ih za bolje dane
U kojima me nećeš vrteti
Ponekad mi se zamagli u glavi
Od pomisli šta ti sve neću biti
U tom vrtlogu
Zamrzim sve devojke koje nisi ljubio
I kad me slažeš
Samo sležem ramenima
Šta god da kažeš
Ja ti verujem
Cvetom cvetam od tih laži
A kad najbolja sam
Tad se plašim

Kaži mi
Zašto nisam kao druge
Je li zato što ne verujem u zakone privlačnosti
Jer da je tako onda bi mi rekao
Ti si najveći kreten koga sam sreo
Mogla bih na sve te laži da se naviknem
Pa dugo ćutim
Jer sve sam to bila

Промоција ПоезијаСРБ број 20.

Снимио Славиша Паунковић

Снимио Љубодраг Обрадовић

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је основано 17. 9.2012. године. У то име желим да данас свим члановима удружења и посетиоцима нашег сајта честитам 11. рођендан са доста одличних песама објављених у Часопису за поезију ПоезијаСРБ број 20 чију смо промоцију организовали 19. 9.2023. године у Великој сали Народног музеја у Крушевцу. У промоцији су учествовали неки од аутора који су писали у њему. Часопис је штампан уз помоћ Града Крушевца. Вечерашњу промоцију су водили песници: Светлана Ђурђевић, Љубодраг Обрадовић и Данијела Јевремовић. На промоцији се чула и поезија Пере Зупца, Бранка Мијатовића, Драгојла Јовића, Стевана Раичковића, Радета Драинца, Сање Петровић, Животе Трифуновића, Градимира Карајовића, а изговорили су је Даница Гвозденовић,  Данијела Јевремовић и Љубодраг Обрадовић. Своју поезију  и друга ауторска остварења изговорили су: Мирослава Смиљанић, Бранко Ћировић, Слађана Бундало, Драгиша Павловић Расински, Љиљана Тамбурић, Братислав Костадинов, Боривоје Бора Видојковић, Миљко Шљивић, Првослав Пендић Пенда, Даница Рајковић, Гордана Влаховић, Олга Раденковић, Стефан Кнежевић, Мирослав Кркић, Дејан Петровић Кенац, Милосав Ђукић Ђука, Снежана Поповић, Ана Миливојевић, Љиљана Марјановић, Живојин Манојловић, Данијела Јевремовић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. Промоцију су својом музиком оплеменили: Женски хор БИСЕР из Крушевца и Љубиша Боровац Боки и Дејан Живковић из Ћићевца. Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић , а видео Љубодраг Обрадовић и Славиша Паунковић. За беспрекоран тон била је задужена фирма АРТ ЕЛЕКТРО Горана Ракића из Крушевца. УЖИВАЈТЕ!

Audio snimak: Ljubodrag Obradović