Имамо ли снаге да објавимо књигу ? – “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” – Миљојко Ј. Милојевић

У припреми је прва књига поезије Миљојка Ј. Милојевића “ПЕСМЕ и  КОМЕНТАРИ”. Књигу ће као издавач објавити Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ уз помоћ свих Вас који пожелите да донацијом помогнете штампање и чување од заборава ове прве књиге једног одличног писца (чије су стваралаштво многи од нас пратили) који за живота није стигао да званично објави ни једну своју књигу.  МОЖЕМО ЛИ МИ ТО?

Ја се надам да можемо, јер су почеле да пристижу уплате. До сада су финансијски штампање књиге подржали:


Латинка Ђорђевић

Љубодраг Обрадовић

Придружите се и ВИ!

Донације у износу од 500,00 динара и више можете уплатити на жиро рачун Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ: 205-514491-79. У знак захвалности као донатор добићете по изласку из штампе једну књигу “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” аутора Миљојка Ј. Милојевића. /Љ. Обрадовић – Уредник сајта/.

Песме у овој књизи “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” одабрао је и поређао по редоследу сам аутор Миљојко Милојевић Биле и било је то његово лично издање одштампано на кућном штампачу. Ми смо придодали и песме са сајта: https://www.poezijascg.com/PHP-Nuke/index.php тако да ће књига бити обимна – преко 200 страна!

СОРАБИ

Магистру Ранђелу Јанићијевићу
земљописцу, повесничару, песнику
и врсном аутохтонисти.

Подунавље, Задунавље,
Дунав плави-Фисон стари
Црно море што налива
Сунце јарко док га зари
Сорабе ће још да снива-
Јер Србија цветна, жива,
Сорабска је плодна њива.

Од Плпчника, Бубња, Винче
И Старчева, Брањевине…
До Лепенског старог Вира,
Мој Сорабе, бакра принче
О теби се доказ копа и прибира

Настави са читањем “Имамо ли снаге да објавимо књигу ? – “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” – Миљојко Ј. Милојевић”

Промоција две књиге у истом дану – Боривоје Бора Видојковић

После краћег затишја, 13. 5. 2022. године почeла је сезона промоција књига и поетско-музичких програма. А затишја није ни било када је у питању издавање књига. Напротив издавачка делатност била је у пуном замаху. Сада су (13. 5.2022.) посетиоци били у прилици да у Народној Библиотеци у Ћићевцу  погладају представљање књига Боривоја Боре Видојковића: “КАФАНСКИ ДРУГОВИ” и “ОЧЕВИ ОПАНЦИ” и одлучe се да обе прочитају. Драго ми је да ће наш члан Боривоје Бора Видојковић изашао пред Вас са две књиге у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, од којих је једна КАФАНСКИ ДРУГОВИ била номинована за НИН-ову награду… У програму су учествовали, поред аутора обе књиге Боривоја Боре Видојковића и писци рецензија Љубодраг Обрадовић и Томислав  Ђокић, као и Бранко Ћировић Ћиро и глумац Томислав Ђорђевић. У забавном делу програма наступили су: КУД Мореавац – ветерани, Љубиша Боровац – певач и Дејан Живковић – гитара. Интересантно је напоменути да је рецензент књиге “ОЧЕВИ ОПАНЦИ” Томислав Ђокић, својим приказом књиге и неких својих одокативних  примедби покренуо на крају промоције  низ реплика, пре свега самог аутора Боривоја Боре Видојковића, а затим и присутних гледаоца промоције,  а посебно интересантна је била реплика Синише Максимовића о радним акцијама.  Уосталом погледајте видео, фотографије и уживајте!

Нове књиге – ЈЕРЕТИЧКЕ ПЕСМЕ – Алекса Ђукановић

Наш члан Алекса Ћукановић недавно је објавио нову књигу ЈЕРЕТИЧКЕ ПЕСМЕ. Част нам је да  Вам је представимо. Прочитајте 2 његове песме и рецензију НАТАШЕ ЂУРОВИЋ.


вријеме

један цијели дан
цијела вјечност.
и вјечност
у једном
дану
сату
трену.
а шта је вријеме?
једна сунчана зрака
која не заблиједи никада.

2019.

Настави са читањем “Нове књиге – ЈЕРЕТИЧКЕ ПЕСМЕ – Алекса Ђукановић”

О ЈЕДНОЈ ЗАЉУБЉЕНОСТИ 2 – Славољуб Бановић – Књиге поезије


Љубодраг Обрадовић – излагање о књизи
Поштовани посетиоци, пријатељи Славољуба и његове поезије, мени је драго што сам у прилици да Вас поздравим у име издавача ове књиге, Културног центра Крушевац и своје лично име. И одмах да Вам кажем да је ова књига поезије која носи назив *О ЈЕДНОЈ ЗАЉУБЉЕНОСТИ 2*, први издавачки пројекат Културног центра Крушевац у 2011. години и да сам ја због тога вечерас срећан! Заслугу за то, што је овај драгуљ песништва вечерас пред нама, поред самог Славољуба Бановића, чији је песнички набој свакако био пресудан, има и Момир Драгићевић, уредник КЦК, који је и уредник ове књиге.Ја нећу превише говорити о поезији која је у књизи, моја је девиза да ће сама поезија о себи испричати најлепшу песму, али кад се у рукама има један овакав поетски бисер, који је прецизно изаткао један математичар, онда морам цитирати Елеонору Лутхандер, песникињу рођењу у Крушевцу, која данас за поезију живи у Шведској и која је у једном свом тексту написала пар реченица, које би, по мени, могле да осликају једну од суштина Славољубове поезије…

“Као у једначинама или пореским извештајима, свака реч и свака цифра је важна да би резултат био тачан. Он и у поезији примењује сва та правила математике… решава песму као једначину са више непознатих и на крају од једначине прави песму. Свака песма је тачна, решена, даје задовољаство читања, оплемењује и учи. У следу обичних мисли крију се метафоре, велике ловине и златне рибице. Управо те метафоре, су та математичка решења песме које, нас читаоце, љубитеље поезије, чине мудријима и дају нам одговоре… ”

И на самом крају овог мог обраћања, једна моја констација! Славољуб јесте песник који у својим стихова обједињује генијалност песника попут Мајаковског, Јесењина и Превера и наравно Пере Зупца, како то написа рецензент ове књиге др Милентије Ђорђевић, али је и песник који показује математички тачно да је поезија вечна и да њен задатак да мења свет, није тако тежак и неостварив… Јер, како написа Славољуб:


Ако си мој сан,
пусти да те сањам!
Ако си ми јава,
пусти да те волим!
Ако си ми живот,
хајде да живимо!!!


Насловна страна књиге

У Белој сали КЦК, 17.03.2010. године, у организацији Културног центра Крушевац (који је и издавач), одржана је промоција књиге Славољуба Бановића *О ЈЕДНОЈ ЗАЉУБЉЕНОСТИ 2*. Промоцију је осмислила и водила Лидија Ужаревић, уредник КЦК, уз асистенцију Јованке Андрић, глумице Крушевачког позоришта, која је заједно са њом читала стихове.

О самој књизи су говорили др Милош Марковић – лектор и коректор књиге и Љубодраг Обрадовић – директор КЦК, за музички тренутак постарала се Тијана Трнавац на клавиру, иначе ученица друге године средње музичке школе у Крушевцу, техничко вођство промоције одрадио је Марко Вишњић, а за фотографисање био је задужен Веркан Гвозденовић. Све у свему бројна публика је уживала у дивној поезији и музици…


Славољуб Бановић – песма за почетак

КАКО ДА ТИ КАЖЕМ

Како да зауставим реч?
Како да зауздам мисао?
Како да запишем све
што хтедох,

а не стигох ти рећи?

Како да ти кажем све,
кад не стижем да ти
кажем ништа?


© Славољуб Бановић
Славољуб Бановић

ДА ЛИ ЈЕ ВРЕДЕЛО

Малена,
покушао сам,
колико сам знао и умео,
да ти помогнем.
А волео сам те, волео много
и мислио сам да
љубављу могу све да решим.

Волим те још увек али


Желео сам те, желео
као што ниједну другу
желео нисам.
И чекао сам те,
чекао данима и ноћима,
у мислима и сновима,

и будан те сањао.
Чекам те и сада, а ти,
увек си бежала.

Трудио сам
се да те схватим.

Можда сам и успео?
Покушао сам да те
зауставим у твом лутању

пружајући ти
сигурност, топлину и љубав.

Знала си да имаш
место повратка,

и враћала си се,
Узимала шта си хтела,
грчевито, на мах

и опет нестајала.

Да ли је вредело?

© Славољуб Бановић
Настави са читањем “О ЈЕДНОЈ ЗАЉУБЉЕНОСТИ 2 – Славољуб Бановић – Књиге поезије”

УЗ или НИЗ МОРАВУ – Љубодраг Обрадовић

УЗ или НИЗ МОРАВУ?

Куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем
да успоставим нарушени склад.

Јер, одавно песму нисам написао
која ће срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем смисао,
који неће немиром ум да спржи.

Јер, одавно нисам изнад Мораве
летео на крилима својих снова
и тражио ону, што има очи плаве,
да јој стихом стварам свет изнова.

Јер, одавно ме љубав није понела
у чаробни свет, који само она тке.
И не видим одавно, излаз из тунела,
иако и превише верујем у снове.

Све реке, одувек, некуда теку,
полако односећи наше наде.
Одувек сви газимо исту реку
и живот нам неко од рођења краде.

Све наше истине неумитно вену,
заблуде су нам, из дана у дан, веће.
Ја још љубоморно чувам успомену
на своју младост и те дане среће.

Кад сам у моравским вировима
конопљу са својима знао киселити…
И сањао, да ће ми после, на прелима,
девојке у живот љубав уселити.

Кад сам у моравским воденицама
брашно од целог зрна пшенице млео
и волео цуру са бујним плетеницама,
која се памти за живот цео.

Кад сам у вечери топле, летње,
газио спрудом и моравским брзацима
и знао, да спречити ме нико неће,
да кроз живот пловим на стиховима.

То сећање и сад ме у изазове узноси…
Животно искуство само је обмана!
Живот слабиће као сабљом коси
и исклеше им у срцу безброј рана.

А ја још увек у души гајим спокој.
Стихови ми изнова, срцу мир доносе.
Свако живи нек живи сан свој,
а моје мисли, сад су као кап росе.

Ако их рука одмах на папир не разлије,
своју истину и од мене ће скрити.
Као сунце, кад првим зраком росу попије,
тако ни мене, ни мисли, више неће бити.

И куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Ја више не бринем за те ситне детаље,
јер знам, прошлост се не враћа никад!

И куда и како пливати даље,
кад је на сред Мораве укотвљена скела?!
Судбина и мени одговор по голубу шаље:
Животна струја те, низ матицу, већ понела…

© Љубодраг Обрадовић Настави са читањем “УЗ или НИЗ МОРАВУ – Љубодраг Обрадовић”

RUŽA U SNEGU – Jasmina Dimitrijević – Promocija u Bošnjanu

ZAVIČAJNA PROMOCIJA MOJE TREĆE KNJIGE, ZBIRKE IZABRANIH PESAMA POD NAZIVOM “RUŽA U SNEGU”

Svuda pođi , svojoj kući dođi. Izreka koja mi je bila zvezda vodilja kada sam razmišljala gde bih održala svoju prvu promociju nove knjige. I odgovor se sam nametnuo.

U svom rodnom selu Bošnjanu, u sali doma kulture. Uz pomoć i saradnju predsednice KUD-a “Boško Jugović ” Ivane Isaković, zamisao i želja mi se i ostvarila. Posle dosta godina ponovo sam nastupila na bini gde sam se kao dete kulturno uzdizala, a sada održala, uz pomoć dragih prijatelja 17.04.2022. godine jednu sasvim drugačiju promociju od onih na kakve smo navikli. Od pesama, do folklora, do čitanja poezije i zanimljivog vođenja programa devojčice Hane iz Bošnjana. Atmosfera me je ponela pa je to trajalo dobrih dva sata i samo se nadam da su osamdesetak gledalaca bar upola uzivali u programu   kolko sam ja.

Ali, sve ne bi bilo tako dobro da nisam imala i svesrdnu pomoć dragih prijatelja: Dragane Marković, Radica Simijonović, Vesne Mihajlović, Danica Dimitrijević Petrović, Miloša Šike Milosevića, Ggradimira Karajovića, Mirka Stojadinovića  i  Radeta Biočanina.

A da uzbudjenje bude još veće zaslužni su dragi prijatelji, kolege po peru, koji su me iznenadili svojim dolaskom iz bagrdana kod jagodine i ćuprije. Došli su: Zdravko Sretenović – predsednik književnog kluba “Dušan M. Dašić” iz Bagrdana, Miroslav Mitrović – potpredsednik, Milosav Brajković – član kluba iz Bagrdana, Živorad Miletić – predsednik književnog kluba “Dušan Matić” iz Ćuprije…

Na njihove utiske sa ove književne večeri dao je osvrt u stihovima Zdravko Sretenović.

Na promociji kod j. D.

Jedva sam čekao kad će
dan da svane,
da krenemo ne promociju
u Bošnjane.
Zvao me prijatelj žile iz Ćuprije
odavno nigde bio nije
“ajde da iznenadimo
prijateljicu Jasminu
napisala neku knjigu finu”
iz našeg kluba najbrojnija
ekipa, da se zna
Miroslav iz Miloševa, Miša – fotograf i ja.
Tako krenusmo na put
nas četiri drugara
jedan do drugog
četiri hrabra musketara.
Ja iz bašte ubrao lale,
pazeći da ženče ne vidi da fale
da ih dam Jasmini na dar
izdati knjigu treću
nije mala stvar.
Kad nas vide, će da pusti suze
ali, sva srećna i darove uze.
Čitala nam pesme, igrala su deca
Grada svira, harmonika jeca.
Tamo beše i prijatelj Šika
a naš Miša – baš sve uslika.
Prijatelj Žile smrzao se u sali
kad kući pođosmo – kao da nešto fali
čude se drugari, čudim se i ja
Jasmina zaboravila knjige da nam da.

Hvala svima na podršci, a ovo je samo prva od promocija koje planiram za ovu godinu./ Jasmina Dimitrijević/

Настави са читањем “RUŽA U SNEGU – Jasmina Dimitrijević – Promocija u Bošnjanu”

Нове књиге – МОНОГРАФИЈА МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2008. – 2021.

Љубодраг Обрадовић


УЗ или НИЗ МОРАВУ?


Куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем
да успоставим нарушени склад.

Јер, одавно песму нисам написао
која ће срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем смисао,
који неће немиром ум да спржи.

Јер, одавно нисам изнад Мораве
летео на крилима својих снова
и тражио ону, што има очи плаве,
да јој стихом стварам свет изнова.

Јер, одавно ме љубав није понела
у чаробни свет, који само она тке.
И не видим одавно, излаз из тунела,
иако и превише верујем у снове.

Све реке, одувек, некуда теку,
полако односећи наше наде.
Одувек сви газимо исту реку
и живот нам неко од рођења краде.

Све наше истине неумитно вену,
заблуде су нам, из дана у дан, веће.
Ја још љубоморно чувам успомену
на своју младост и те дане среће.

Кад сам у моравским вировима
конопљу са својима знао киселити…
И сањао, да ће ми после, на прелима,
девојке у живот љубав уселити.

Кад сам у моравским воденицама
брашно од целог зрна пшенице млео
и волео цуру са бујним плетеницама,
која се памти за живот цео.

Кад сам у вечери топле, летње,
газио спрудом и моравским брзацима
и знао, да спречити ме нико неће,
да кроз живот пловим на стиховима.

То сећање и сад ме у изазове узноси…
Животно искуство само је обмана!
Живот слабиће као сабљом коси
и исклеше им у срцу безброј рана.

А ја још увек у души гајим спокој.
Стихови ми изнова, срцу мир доносе.
Свако живи нек живи сан свој,
а моје мисли, сад су као кап росе.

Ако их рука одмах на папир не разлије,
своју истину и од мене ће скрити.
Као сунце, кад првим зраком росу попије,
тако ни мене, ни мисли, више неће бити.

И куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Ја више не бринем за те ситне детаље,
јер знам, прошлост се не враћа никад!

И куда и како пливати даље,
кад је на сред Мораве укотвљена скела?!
Судбина и мени одговор по голубу шаље:
Животна струја те, низ матицу, већ понела…

© Љубодраг Обрадовић

Морава као бајка


[ddownload id=”3637″] – ПРЕУЗМИТЕ БЕСПЛАТНО!


Уместо увода – Љубодраг Обрадовић – Шта је МОРАВСКИ  ЦАРОСТАВНИК?

И да одмах одговорим: МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК је лепота поезије и живота, која траје!
Настави са читањем “Нове књиге – МОНОГРАФИЈА МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2008. – 2021.”

Нове књиге – ЖИВОТ У ВЕРИ – Миљко Шљивић

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. др Давида, у порти манастира Велућа одржана је Промоција књиге „Живот у вери“, Г. Миљка Шљивића. О овој оригиналној књизи у којој аутор истиче пре свега породичне вредности и у којој у стиху описује живот породице у вери, говорили су: аутор збирке песама „ Живот у вери“, Г. Миљко Шљивић, издавач збирке песама „ Живот у вери“, Г. Љубодраг Обрадивић и рецензент збирке песама „ Живот у вери“ Игуманија манастира Велућа м. Теодора ( Спасојевић). Госпођа Драгана Радоичић, глумица трстеничког позоришта, приозносила је стихове из збирке песама „ Живот у вери“. Ученик Богдан, рецитовао је стихове из збирке песама његовог деде Г. Миљка Шљивића , „ Живот у вери“. У музичком и уметничком делу програма наступио је Хор манастира Велућа „ Ваведење“. Протојереј – ставрофор о. Драги Вешковац, секретара Епископа крушевачког, пренео је поздраве и благослове нашег Епископа , Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Др Давида. /Игуманија манастира Велућа М. Теодора (Спасојевић)/

Аудио снимак целе промоције књиге Миљка Шљивића “ЖИВОТ У ВЕРИ” у манастиру Велуће.

Ових дана изашла је из штампе књига Миљка Шљивића ЖИВОТ У ВЕРИ. Част ми је што је издавач ове књиге Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чији сам ја председник. Част ми је и што је прва промоција ове књиге у Манастиру Велуће, јер је то само потврђује чињеницу да је најбоље место за промоцију ове књиге духовне поезије управо Манастир Велуће, чији је старешина Мати Теодора Спасојевић, која у својој рецензији записа важне истине о Миљку и његовој поезији.
1. “Поезија Г. Миљка Шљивића, његов глас којим он описује живот у вери, садржи дубоку мелодију наше Српске земље и српске душе.”
2. “У поезији Г. Миљка, налазимо оно што се у Србији среће, као мало где у западном свету, а то је приврженост породици.”
Постоји у Миљковој поезији и безброј других погледа и истина, али Миљко, јесте у свом писању, а и животу, посвећен породици. Показао је то својим животом у Глободеру, својим занимањем за пчеларство, дакле за природу и оно што нам она пружа. Одолео је изазовима које прогрес животу намеће и показао да је у ПОЕЗИЈИ О ВЕРИ онај лек, који брише све чемере који нас окружују из дана у дан и срце оптерећују негативностима.
Ја сам Миљка упознао, негде при крају 20 века, односно на почетку новог, 21 века у Пореској управи у Крушевцу. И доста сам научио од њега. Како тај сложени посао инспекторски треба пажљиво радити, како се носити са компјутером који је саставни и неопходни део сваке контроле, како бити стрпљив и праведан у поступку утврђивања чињеница… А на Миљка сам, бар ми се чини, пренео љубав према писању поезије. Убрзо је Миљко објавио књигу поезије за децу, коју је посветио својој деци и убрзо је са том поезијом био гост, на сада већ култном ФЕДРАРУ…
Ја одувек сматрам, да ако желиш да упознаш неког човека, да му проникнеш у срце и душу, само читај оно што је написао. Јер се он, својим писањем спашава од туробних размишљања и чемерног живота који га свакодневно опседа…

Дакле читајте Миљкову поезију и сазнаћете све о Миљку, што он жели да сазнамо. Сазнаћете да је ВЕРА онај точак, који покреће сам живот. /Љубодраг Обрадовић/

Прва промоција биће у Манастиру Велуће 1. 5.2022. године у 17 сати.

 

ЖИВОТ


Ако си рођен човек да будеш,
онда се труди па човек буди,
ал` човек биће, знајте то људи,
једино онај што Бога љуби.

Живот проживи кʼо што Бог рече,
моли се јутром и свако вече,
и мирно живот нека ти тече,
ништа од Бога, знај, нема прече.

Нек ти не буде живот иметак,
пости све пости, среду и петак,
и стално мисли на речи Бога:
„Љуби свим срцем ближњега свога“.

Увиди грех свој одмах и сада,
покај се горко и исповеди,
немој да причест тешко ти пада,
живот са Богом једино вреди.

Ујутру када свима се спава,
на литургији недељом буди,
само то ти је одлука права
и бићеш човек између људи

© Миљко Шљивић

БЕЛЕШКЕ О ПЕСНИКУ
ПЧЕЛАР, ПЕСНИК И ПОРЕЗНИК МИЉКО ШЉИВИЋ је рођен у Глободеру код Крушевца 1960. године. Гимназију је завршио у Крушевцу, а економски факултет у Крагујевцу. Радио је у Индустрији ,,14.октобар“, (1986 – 1989) Управи прихода у Крушевцу (1989 – 1998), Управи прихода у Ћићевцу (1999 – 2008) на месту руководиоца, а сада у Пореској управи у Крушевцу на месту пореског инспектора. ,,ЖИВОТ У ВЕРИ“ је друга његова збирка песама. Пре тога је издао песме за децу ,,ЈУТАРЊА ЖУРБА“. У области пчеларства аутор је једне књиге и коаутор друге. Једна књига ,,ПЧЕЛАРСКЕ ТАЈНЕ“ му је преведена и објављена у Бугарској. Био је председник Савеза Пчеларских Организација Србије у два мандата од 2002. до 2006. године, а одржао преко 640 предавања из области пчеларства широм Балканског полуострва. Данас живи у Глободеру.
Настави са читањем “Нове књиге – ЖИВОТ У ВЕРИ – Миљко Шљивић”

Нове књиге – КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ – Љиљана Тамбурић

У припреми је друга књига Љиљане Тамбурић – КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Издавач књиге биће Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ

У соби нека чудна тишина, не да мислима да нађу смирај.
Ни сан да сврати ко да се плаши, из таме виче: Мисли и бирај
да ли ћеш ући кад склопиш очи у свет нестварни где се све може…
Кад заспи месец, укради звезде и светлост сакриј испод коже.

По зидовима играју сенке, тај плес добија ритам и боју
Од сиве у црну прелазе брзо, скривају сивилом постељу моју,
а ја жмурећи чекам на вилу, сан да ми спусти на топло чело…
Кад заспи месец, да с’ њега жуту проспем на своје лице и тело.

Да снивам лепе и мирне приче, љубавне или шаљиве песме,
рука да скаче по папиру, бележи све што сме се и не сме,
треба ми само храбрости тол’ко да кренем ноћас у луду крађу
Кад заспи месец, да га завежем, у његову да уђем лађу…

Да њоме пловим небеским сводом све до руменог источног сунца
Да се искрцам на врх планине, ослушнем срце како ми куца,
сачекам јутро да заголица, живот и биљке које се буде
Кад заспи месец, користим прилику да уђем у природу и у људе.

Не да чепркам и да се сладим њиховим болом и тугом њином,
него да речима ако је могуће, надахнутом и топлом римом
покушам ноћи да им улепшам, у сан уведем, мир им поклоним
Кад заспи месец, у ћошку неба, несаницу са њих да склоним.

Кад заспи месец, нежно ћу руком
да га сакријем под својим скутом.

© Љиљана Тамбурић

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, ПОСТОЈИМ У РЕЧИМА – Љ. Обрадовић

Пред нама је друга поетска књига Љиљане Тамбурић КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Љиљана сама каже: “Од пре две године почела сам активно да се бавим писањем и учествовањем на разним конкурсима са својом поезијом и прозом”.  И из библиографије се јасно се види да је за кратко време постигла завидан успех. Освојила је бројне награда и успела да објави две поетске књиге. Недавно је на сајту www.poezija.rs њена песма РУМЕНА БЕРБА проглашена за песму месеца фебруара 2022. године. Ја сам у рецензији за њену прву књигу написао: “Да Вам, одмах на почетку, одгонетнем мој тајни рецепт за писање приказа. Ја, дакле,  прочитам пажљиво поетску књигу, одберем најчешће од три до највише пет, по мени најбољих песама, онда сагледам шта је песник хтео
да каже књигом и то је то! Приказ је урађен! Овога пута то није било тако! Морам Вам признати да овако комплетно добру, чак одличну поетску књигу одавно нисам прочитао“.

И тај осећај је остао и овога пута. Љиљана је само побољшала квалитет својих песама. А у овој књизи их заиста има подоста, што баш и није обичај код других песника и то јој је по мени велики плус. Ем је квалитет поезије одличан, ем у овој књизи има 129 песама…

И сад још мало статистике: песме у овој књизи сврстала је у 5 поглавља или делова:
 
·    Кад месец заспи (30. песама)
·    Постојим у речима (26. песама)
·    Посвета песми (29. песама)
·    Поново ће божури цветати (18. песама)
·    Ја имам живот (26. песама)

У наставку, мало ћу Вас увести у поезију Љиљане Тамбурић. Логично, књига почиње песмом КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Логично, сви ми, па и Љиљана, смо по васцели дан у неком послу, некој обавези, некој фрци… И Љиљана је ту ноћ, кад заспи месец, савршено ухватила и саткала у своје риме, да се ту нема шта додавати. Песму треба само прочитати и илузуја је савршена…

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ

У соби нека чудна тишина, не да мислима да нађу смирај.
Ни сан да сврати ко да се плаши, из таме виче: Мисли и бирај
да ли ћеш ући кад склопиш очи у свет нестварни где се све може…
Кад заспи месец, укради звезде и светлост сакриј испод коже.Кад заспи месец, нежно ћу руком
да га сакријем под својим скутом.
/Страна 8./

Данас у књижевности уопште, а и у поезији, сликарству… у моди је апстрактно стварање, напросто такво стварање које ће читаоца (или гледаоца, слушаоца…) увек држати у великој дилеми, шта је уметник, својим делом хтео да каже, да нам поручи.  Љиљана Тамбурић нас на први поглед не ставља на таква искушења. Она нам у својим песмама увек даје јасне одговоре… А да у њеној поезији има свакојаких скривених праваца и тајни, сазнаћете кад књигу прочитате до краја…
У одељку ПОСТОЈИМ У РЕЧИМА одабрао сам песму:КАД СЕ СВЕ ПРЕТВОРИ У ПЕНУ

Кад се стрпљење ослободи свих стега морала,
а пријатељство заглави између два зида поверења,
па почне да цури по пукотинама
и да се расипа ко кисело вино…
Може ли се у шаке задржати пена
са ситним балончићима
који пуцкетају и нестају без трага…
Може ли се задржати оданост
која постепено испарава,
па од ње остане само талог
црни… Црњи од врага…
/Страна 45./

У овој песми је песник јасно сагледао проблематику заједничког живљења у породици и изазове које протек времена доноси… Јасно нам је у животу одавно да се све претвара у пену, коју таласи немирне реке лако односе у неповрат, да ветар лако одува све наше снове, јер и други око нас имају своје…

У одељку ПОСВЕТА ПЕСМИ Љиљана обрађује још једну вечну тему и дилему свих песника, а то је: Да ли се писањем поезије може уграбити делић славе и тако додирнути вечност, окренути леђа забораву који све на крају избрише. По мом мишљењу Љиљана је, већ овом књигом, која је препуна оригиналних одговора на бројна питања, за себе успела да уграби бар парче славе, за којом сви уметници тако жуде.

КАСНО ЈЕ МЕНИ ЗА СЛАВУ

Касно је мени за славу, светла се плашим јаког
Још имам разумну главу, ето размишљам тако
Спржиће ми се крила па нећу бити лептир
Него тек буба сива што никад не полети…
/Страна 91./И наравно, Љиљана у овој књизи има и одељак песама које су посвећене  родољубивој поезији, јер кога ћемо волети, ако не волимо себе, свој дом, своју породицу, своју отаџбину? На сваком кораку, на сваком милиметру око нас наша је домовина. И МАГИЈА МОЈСИЊСКИХ ШУМА и Сталаћка кула, Раваница, Црква на Расини и ВИДОВДАНСКИ САН… И много тога још… Ја сам одабрао песму:

ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ
У књигама староставним истина је записана,
Јавља нам се са небеса кроз муње и звезде
У срца је наша српска од давнина уклесана
Та колевка, где још увек орлови се гнезде.Украли су… Оградили… Косово нам поље
А’л Видовдан бокори се и у нама цвета
Освануће у Србији једном јутро боље
Нови Лазар кад се роди на очиглед света.
/Страна 138./

ЦРКВА СВЕТЕ ПЕТКЕ У ЗДРАВИЊУ – СТО ГОДИНА ПОСТОЈАЊА – Милосав Ћукић Ћука


Драги читаоци, суграђани и сродници, дужни сте да памтите своје претке и сећања преносите на потомке, како то рече проф. др Лазар Драгичевић. У овој години навршава се 100 година постојања Цркве Св. Петке у Здравињу и изузетна ми је част ако сам успео да вам овај наслов дочарам у целости. Црквена општина Здравињска је исто што и њен верни народ. Користим прилику да се најискреније захвалим рецензенту, лектору и свима који су допринели да дође до реализације ове књиге. /Аутор – Милосав Ђукић Ћука/

Село Здравиње се налази на 295м надморске висине на обронцима планине Јастребац. Гравитира према Великом Шиљеговцу и сливу Рибарске реке одакле је удаљено 9 километра, а од Крушевца 17 километра. Ово село је некад било познато по квалитетној бунарској води, ракији шљивовици, одгајању свиња и добрим људима, пуним духа. Поред пољопривреде, велики број становника је кроз време , јер град се развијао, био запослен у разним крушевачким колективима, а од друге половине шездесетих година одлазак на рад у иностранство постаје масован, што је утицало на пораст стандарда и квалитета живота. Такође, и образовање је достигло завидан ниво. Село поседује савремену инфрастуктуру путева, електричне мреже, фиксне телефоније и скоро свих достигнућа из области информационих технологија. „Звездано Здравиње” познато је широм Србије као извор културе, песме, музике и сликарства.
Настави са читањем “ЦРКВА СВЕТЕ ПЕТКЕ У ЗДРАВИЊУ – СТО ГОДИНА ПОСТОЈАЊА – Милосав Ћукић Ћука”

GODINA ŽUTOG MASLAČKA – Dragana Nikodijević Živković

У припреми за штампу је књига Драгане Никодијевић Живковић из Пожаревца “GODINA ŽUTOG MASLAČKA” у издању Удружења Песника Србије- ПоезијаСРБ  са седиштем у Крушевцу. Представљамо Вам књигу.

PLIMA

U noći dah…
Nema razloga za strah.
U oblačak si dva ptića ugnjezdio,
Sve zvezde dušom prigrlio,
Na krilo,
Moj svet posadio.
Rasutim dodirima
Korake po koži budiš,
Zanemele otkucaje pesmom mamiš.
Igra bez granica…
Pesmu peva moja žila kucavica.
Utišavam zore
I želju prostranu kao more.
Svuda si ti…
Omamljuješ mirisom božura,
Skrivaš se
U ogledalu iza mog osmeha;
Vazduh te je u svoju priču utkao,
Tebe u snove uvezao…
I tamo gde te nije bilo,
Sad te ima…
Suton… Sunce zalazi…
Plima nadolazi.

© Dragana Nikodijević Živković

Настави са читањем “GODINA ŽUTOG MASLAČKA – Dragana Nikodijević Živković”

СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ – Мирослав Живановић

ПРЕДГОВОР – Мирослав Мића Живановић

Уместо епитафа за покој души ШИК-у “Црвена застава” Крушевац и једном времену романтике, наиве и сасвим другачијег живота. Гигант дрво-прерађивачке индустрије са потпуно заокруженим процесом од планирања подизања и неге шума преко планске експлоатације, примарне прераде, полуфиналне, финалне прераде, организоване набавке и продаје са преко сто продајних објеката и салона намештаја, рачуноводствено-финансијским сектором организованом ресторанском исхраном за две хиљаде радника, друштвеним стандардом, библиотеком са десет хиљада књига и стручном литературом сигурним сталним радни односима, вођењем кадровске политике, плановима запошљавања радника посебно деце својих радника, кредитирање радника за решавање стамбених проблема обезбеђивање и додела станова, са четири међународних компанија. Шире организован у ШИП СОУР Нови дом. Подигнут организован и развијан у доба “Титове диктатуре”, издржавао хиљаде породица, више стотина обезбедио становима а свакој дао средства за решење стамбених проблема. Одшколовао велики број стручњака и кадрова који су наставили своје велике каријере у струци. Комбинат је био наша друга кућа, имао душу коју смо му ми дали и полако узимали, а који је доласком слободе и демократије, када су дилетанти отели власт, очерупан, опљачкан, разорен и као и многи други унакажен и уништен па сада изгледа као Нагасаки и Хирошима заједно. У част великог директора Обрада Обрадовића великог и поштеног радника Радовановић Андрије, радног и поштеног тапетара Моле и свих других покојних и још једва живих радника комбината и на срамоту хохштаплера и распикућа који су сравнили са земљом нашу другу кућу. Ко не верује нека пође путем Крушевац Паруновац и нека погледа лево преко пута касарне Седми јули и Закићевске сада Трајалове амбуланте, кроз празнину на месту где је некада била капија па нека сам просуди. Не препоручујем да улази дубље у круг јер би могле да га поједу змије или нека неман, јер ко зна шта се све тамо испилило. Није библиографски рад о предузећу, мада комбинат то заслужује и то као монографију која би говорила и упозоравала. Ово је прича о једном времену кроз причу о судбини једног човека, испричана његовим језиком, аутентичним, да би носила печат тога времена. Извађена је са дна океана безочних лажи последњих година и деценија.

У Врњачкој Бањи 01.12.2019.

 

СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ

1.
    Као млад, тек дипломирани правник на ургенцију чика Тике Мексиканца, брата моје таште, који је вршио финансијску контролу ШИК-а “Црвена застава
Крушевац”, па Драгослав Драмлић задужен као Директор општих послова за
персонална питања није могао ни смео да не услиши његов захтев, јер то није била молба, засновао сам радни однос код поменутог предузећа и што је тада био нормалан ред, након обављеног приправничког стажа и положеног приправничког испита добио решење “референт за вођење дисциплинског поступка”.
    Председник и чланови комисије бирани су по утврђеном поступку, углавном најбољи радници комбината, односно ООУР-а, поштени и познати као одани комбинату, а нарочито руководству предузећа, а стручни сарадник комисије дипл. правник који се по правилу старао о законитости поступка и да одлуке буду у складу са захтевима подносиоца захтева,  али и правичне, а казне добро одмерене и примерене да би се постигла сврха кажњавања. Чланови комисије су углавном веровали мени, а ја био убеђен да ће приликом одлучивања уважити мој предлог. Сваку паузу сам искористио да чујем по неку причу из живота, поготово старијих чланова које су на крају биле увек готово невероватне, а животне, лепе и интересантне.
     Андрија Радовановић – чича Андра био је један од најбољих радника комбината.
    Учесник рата, члан партије – активиста, слабо али за његове потребе довољно писмен, бистар, вредан, одан, поштен радник. Јак!
     Широка рамена, врат кратак црвен. широк нешто већа, некако чворновата глава као насађена на раменима, шешир три броја мањи, здепаст скоро четвртаст, руке кратке јаке, шаке као копање, веће но што би било нормално. али у складу са његовом конституцијом.
    Просто је био такав, некако незграпан, али не ружан.
    Углавном ћутљив.  Делује помало уморно.
    Не баш радо, помало невољно на моју упорну молбу почиње своју причу.
    Баш онако како смо ту причу тада чули и, готово од речи до речи просто преносим као вид сведочења о једном времену и једној судбини.
    Рат сам што се завршио.
    Пошто сам био предратни комуниста и робијао у време обзнане, чим почео рат отишао сам у партизани.
    Био сам један од првих чланова од формирања Расинског партизанског одреда од кад смо се скупили и организовали на Беловићу.
    После ослобођења сам био председник месног одбора села Текије. Тешко време, сиротиња, принудни откуп, жене остале без људи, куће без домаћина. Ништа се нема, а све би се тело.
    Нажалос`, убрзо и ја остадо удовац.
     Млад, а сам ки пањ. Мука целога села свалила се на мо`у грбину на мо`а леђа, па сваки дан све грђе.
    Прође година па скоро и друга.
    Сваки куј ме сретне почиње изокола да се распитује.
    Јели бре Андро како ти је самем?
    Ел планираш да се жениш.
    Жалос за жалос, ако ти ниси ожалио жену нико није.
    Ти Зору немож` да врнеш па не знам шта д` урадиш. Мањ`ко си решио д`иеш за њом.
    Нађи бре нешто па како испадне.
    Ћутим ја ал` ако` ћемо право поче` да размишљам.
    Један дан, недеља, леп летњи.
    Време тијо ки поручено зашта` оћеш. Уђануо сам точак и пош`о на доњи пијац да нешто купим а можда и уочим неко женче које би ми одговарло. Већ сам радио у комбинат и добио неку кућицу на Прештип`, у круг комбината.
    Рат учинио сво`е.
    Дош`о сам на пијац а он се црни ки да су задушнице.
    `Де погле`ш `ел црнина `ел сам црно марамче.
    Ретко се види нешто карирано, а ја знам да тема женама што дошле у шарено  ништа не фали, а поготово не чо`ек.
    Оне дошле да се помере, да се мрдну од човека, да га не гле`у и да уберу неки абер па да после вућунаре, да проносе по селу, као: “Јели мори, замисли шта сам јучер чула на пијац.”
     Ма дал је могуће? Немо` да причаш
     Јас очију ми.
    Ко би то мори реко?
     И тако даље.
    Пошо сам од тезге до тезге ка` нешто купујем а све загледам оне у црнину и глем баш дал ју и колико избледела, `ел од тога колико знам зависило колики је жалос, дал има смисла да било шта предузимам. Тејзе де црнина нова, греота би било, било шта и да се помене.
     Питам за кога си рушна, кажем сажаљевам случај, примите мо`е саучешће, д` испаднем културан па продужим даље.
    Негде се мало задржим, запиткујем и процењујем дал` би можда имао неку шансу.
    Продаје се свашта, компири, пасуљ, лука  бели црни прази, стари, млад, ситна алева паприка венчара туцана у ступу, јаја, кокошке, моравска риба, проино, пченично, јарма, свашта.
    Чини ми се нема шта нема.
     Шта ти душа `оће, сам паре.
    Чујем ја онако издаље нека снајка нуди некога. Виче “пробај ову мо`у, ако ти  се не свиђа пробај њојну”, а све тазе, домаће, видела ми моега.
    Питам ја једну стареу жену, која ми била најближа:
    Јели велим, кака је ово заклетва па да се заклињем и ја, `ел ја кад кажем часна реч нико ми не верује, а ако би реко бога ми још горе, зато што знаду да сам комуниста? Вели она, то значи очију ми, ал не би ти саветовала да се тако ти заклињеш, јер кад би ти реко “видела ми моега” може да те нека погрешно разуме па да те нагрди.
    Најбоље ти је благо мене да не лажеш а да се не заклињеш па куј верује нека верује, а куј неће не мора.
    И тако идем ја полако од тезге до тезге гле`м ја њи ал гле`у и оне мене.
    По нека видим, досадило ју да се премешћа с ноге на ногу, да цупка и да вали сво`у робу и да се заклиње и убеђује. Дала би пошта зашта, сам да више не ћути у пијац, ел да врће код куће, па јутре опет.
    Јово наново.
А углавном се на пијац долазило пешки.
    Све се носило на леђа `ел преко рамена на обрамку и то по десетину петна`естак кила, и пешачило исто толико километара,
    У сваком случају запазио сам ја две-три које би дошле у обзир и ја би дошо следеће недеље да пробам да нешто утаначим с неку од њи`. Помислио сам већ да купим то што сам тео па дием код куће, кад се однекуд из чиста мира сјатише неки облаци.
    Састави се небо и земља. Не смеш да погле`ш гор`. Коврља`у се примичу једни и други па се удаље, па се опет врну ки да ће се би`у. Црни ки чивит. Ки да се смрче усред подне, развидели се кад сину муње, а оне се укршћу ки да се мачују. Све личи на почетак смака света. Дуну неки `ладан ветар од Мораве, помисли ја мора‚ да`е негде убио град.

    Поче да прокапиње, прсну нека капка, крупна. Чинило се ки да ће провала облака, ал ова што пушћа кишу, нешто се ка скањера премишља.
    Загрме од преко Мораве из правца Крушевице, па све ближе.
     Додуше нама никад није отуд долазила киша, ал` куј зна и онако се све избутало, и време и људи па се никад не зна шта ће кад ће и одакле ће. Пијац поче да се растура, ки да неки даде знак за узбуну. Оне жене узимљу шта довате, и свое и туђе. Деру се једна на другу прескачу једна другу, грде ране с лајне, ки да се не зну, ки да се никад нису виделе. Тако ти`е то кад дође стани пани и спашавај се куј може. Нема ту ни род ни помози бог. Нико никога не гле па да му`е из ока испао. Ел га оставља ел ће га прегази сам сво`е дупе да спаси.
    Склони се поднеку стре`у. Наслонио сам точак на неке ишчевиљене тарабе, кад однекуд ки да поред мене ниче, створи се неко женче. Онако омање.
    Мршаво ки шиљеже
     У црнину, ситно а лепушкасто.
    Вели, јел могу молим те да станем ту код тебе? Изгледа ки да ће киша.
    Аха реко изгледа.
    Стани море слободно.
    Богами могло би да се деси и да потраје, а ја онда бог да ме убије ако би знала `дећу и како ћу.
     Ако задоцним дома, боље да не долазим, да рипим у Мораву ел под воз.
    Одједан ма` сину од Мораве, раздани се ки да се упали лампа, па кад груну ки да паде бомба негде доле код индустрије. Испод пруге.
     Помисли изгинусмо.
    Она се примиче уз мене, готово се припи.
    Ја реко ће опет, оно ништа.
    Прође бога ми
скоро петнаестак минута. Загрме још једанпут слабо, ал` довољно да се оно још више набије уз мене, приљуби.

     Почеу облаци да се разилазе, ки по команде.
    Развидели се и опет грану сунце.
    Глем ја, она се не измиче.
    Нешто ју се изгледа угодило, `ел је стра да не пукне из ведро небо, приљубила се па не мрда ки укопана.
    А и ја осети неку врућину у малем стомаку.
    Прође ми кроз памет, ма ово мора нешто да значи? Поче да се распитујем, да ви`м шта је у питање и да ви`м дали је причљива
    Одмерио сам се мало по висине. Видим да ми што би рекли томан. Мало ситна, онако наручита баш ки за мене. Нисам дангубио, но сам одма` кренуо у напад ки што већ умем.
    Одакле си, д извинеш?
    Из Гавеза, вели.! Немо се извињаваш, нема потребе.
    А што те стра` д`иеш код куће ако задоцниш, да није од човека? Направи се невеш.`
    Ма, јок нем` човека. Чо`ек ми погин`о, ал имам свекрву гадну, па свој бес искаљуе на мене ки да сам ја нешто крива.
    Једва чека да ми нешто загуљу`е, д` извинеш, да звоца и закуреће.
    Шта ћеш велим, од судбине немож се утекне.
    И ја сам таке среће, сам још грђе. Ја додуше немам куј да ми загуљуе, а то је још црње и грђе.
    И ја нем` другарицу.
    Умрела ми жена чини ми се сам што смо се узели, а ја остадо сам ки пањ.
     Чо`ек сам није за ништа.
    Ћути она, не прекида ме, осетила да се дешава нешто важно.
    Наставио сам ја, а све дркћем ки прут. Ни у рату нисам тако дрктао о` стра. Стрептим на шта ће ово д`искочи.
     Можда је ова грмљавина и ова` гром усред лета нека прикажња, нека судбина и мо`а и тво`а?
    Једва изусти.
    Можда, рече.
    Сину ми кроз памет, крени Андро сад `ел никад.
    Па ки с неба па у ребра.
    `Ти ајд`, ако те толико стра д`иеш код  тво`е куће пођи с моном код мо`е
    `Оћу, вели.
    Ки из пушке.
    Учини ми се да још нисам ни завршио кад она рече `оћу, и не би ми баш све једно, ал` помислио сам, она очигледно нашла спас, а и мене добро дошло.
Настави са читањем “СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ – Мирослав Живановић”

KNJIGA ŽIVOTA – Darko Rašeta


Udruženje pesnika Srbije – PoezijaSRB se može pohvaliti da je izdavač “KNIGE ŽIVOTA” – Darka Rašete. Kao prikaz knjige prenosimo Vam 2 priče iz knjige, recenziju i biografiju autora. Uživajte u sadržaju!

DELFINI

Volim delfine. Mislim da ne postoji čovek kome ove životinje nisu simpatične. Nijedna životinja nije spremna da pomogne čoveku toliko požrtvovano kao delfin. Ono što je čovek na kopnu, to je delfin u vodi – stvorenje koje poseduje empatiju.

Delfin je jedno od retkih stvorenja koje poseduje samosvest, što mnoge fotografije sa ljudima (svesno poziranje) i naučna istraživanja dokazuju.

Uvek izgleda vedro, crte lica su mu takve da i sa zatvorenim ustima izgleda kao da se uvek osmehuje; vrlo vesela, energična životinja koja pomaže svima u nevolji, čak i kitovima, koji su daleko veći od njega.

Osim toga, istraživanja pokazuju da zvuk koji proizvode delfini deluje umirujuće na nervni sistem čoveka, pa se ove životinje sve više koriste u lečenju raznih oboljenja kod ljudi, uključujući i autizam.

Postoji dobrota u moru koja se zove delfin; dobrota koja može učiniti da se postidimo sebe; dobrota koja nas mnogo čemu može naučiti.

Настави са читањем “KNJIGA ŽIVOTA – Darko Rašeta”

ПРОМОЦИЈА ЧАСОПИСА ПоезијаСРБ број 17. – Биоскоп “Крушевац” 22.12.2021. у 12:00

У Биоскопу Крушевац, 22.12.2021. године у организацији Удружења песника Србије и Културног центра Крушевац, одржана је промоција часописа ПоезијаСРБ број 17. чију је штампу омогућио Град Крушевац. Програм промоције су водили Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. О часопису је говорио Драгојло Јовић. У програму промоције наступили су: Драгојло Јовић, Светлана Ћурђевић, Љубодраг Обрадовић, Мирко Стојадиновић, Даница Гвозденовић, Јелена Ђорђевић, Јована Живковић, Даница Димитријевић Петровић, Данијела Јевремовић, Слађана Бундало, Михајло Ћирковић, Бранко Ћировић Ћиро, Боривоје Видојковић, Данијела Булатовић, Градимир Карајовић, Живојин Манојловић, Стефан Кнежевић, Љиљана Тамбурић, Милосав Ђукић Ђука, Даница Рајковић, Живота Трифуновић, Братислав Спасојевић, Др Раде Биочанин, Синиша Максимовић, и Мирослава Смиљанић. За музички тренутак био је задужен Градимир Карајовић, а за техничку подршку Бранко Симић из Културног центра Крушевац. Погледајте фотографије и видео запис догађаја и уживајте. 

DRUGI PIŠU: RTK KRUŠEVAC

U organizaciji Kulturnog centra Kruševac i Udruženja pesnika Srbije u bioskopu Kruševac danas je predstavljen novi, sedamnaesti po redu časopis za poeziju Poezija SRB.

ПРОМОЦИЈА ЧАСОПИСА ПоезијаСРБ БРОЈ 17. УДРУЖЕЊА ПЕСНИКА СРБИЈЕ – ПОЕЗИЈА СРБ СА СЕДИШТЕМ У КРУШЕВЦУ

Поштовани пријатељи лепе писане речи,

*Добро дошли на промоцију још једног у низу часописа Удружења песника Србије ПЕЗИЈАСРБ са седиштем у Крушевцу. Овај, седамнаести по реду, часопис завређује посебну пажњу из више разлога:

  1. Својим садржајем и квалитетом превазилази претходне, што је и циљ сваког ствараоца и уређивача;
  2. Садржај је многослојан јер у њему има места за сваку писану реч чланова удружења и оних који нису чланови, али су у овом Удружењу препознали место и простор где могу отворити душу и преко папира поделити своја осећања и промишљања са другима;
  3. Посебно место уредништво часописа посвећује писању наших колега писаца који више нису међу живима;
  4. Позивам Вас да минутом ћутања одамо пошту нашим пријатељима који више нису међу живима: Мирославу Мићи Живановићу, Далибору Ђокићу, Елеонори Лутхандер, Ратку Тодосијевићу, Бори Благојевићу, Ненаду Живковићу, Милки Ижигон, Жики Стојковићу… Слава им и хвала што су дали огроман допринос стваралаштву у култури. Памтиће их људи и време јер су иза себе оставили квалитет и аутентичност.
  5. У часопису је заступљено 120 аутора
  6. Број објављених песама у часопису је 210 што је импозантна бројка;
  7. Резлултати међународног конкурса „Стихољубље“ с правом се налазе на првим странама часописа са објављеним песмама победника и свих награђених песама;
  8. Као посебно место на 26 страни часописа издваја се Епитаф Љубиши Бати Ђидићу, који је написао сада почивши Мића Живановић. Ја сам са великом пажњом прочитао неколико пута и топло вам препоручујем;
  9. Афористичари су као и увек с правом нашли себи место у часопису, и са 84 афоризма од петорице аутора, часопис добија на квалитету. Да не би смо били предмет њиховог врцавог и дубоко промишљеног писања ја их посебно поздрављам са жељом да им оштрица оловке и ума никада не отупи.

И коначно, о квалитету и овог часописа оцену ће дати читаоци и посетиоци сајта Удружења, али је чињеница да је ово Удружење на добром путу и да својим радом, за објективне, даје огроман допринос културном стваралаштву нашег града, али Бога ми и много, много шире.

Шта год други мислили, ја морам да истакнем огроман рад и труд Председника удружења, који 95% процентно вуче рад и активност Удружења. На томе му посебно хвала, а другима позив да му мало више помажемо. Свако у границама својих могућности.

Хвала на стрпљењу и слушању. Желим вам добро здравље и срећну Нову годину.

Драгојло Јовић

Настави са читањем “ПРОМОЦИЈА ЧАСОПИСА ПоезијаСРБ број 17. – Биоскоп “Крушевац” 22.12.2021. у 12:00″

Четврта промоција књига: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” овога пута у Крушевцу

Јасмина Димитријевић, чланица нашег сајта www.poezija.rs је баш активна. Она је организовала већ четврту промоцију своје две књиге: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” овога пута у Крушевцу, у Крушевачком позоришту и то 25.12.2021. године у 12:00 часова..

Зодовољство нам је јер је књига “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” аутора Јасмине Димитријевић и Данице Димитријевић Петровић објављена у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу…

ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА

Сви по некада добијемо инспирацију.
Дође време када нам се пише.
Тако се и рађају све наше песме.
Неке мало боље, неке мало више.

Свима се по некад јави клик у глави.
Кад добије жељу да почне да ствара.
Па и ако песма није тако добра.
То не треба никада да те разочара.

Свака песма има свога читаоца.
Једноме се једна свиђа, другом нека друга.
Омиљена песма некоме је лоша.
Немој да те зато обузима туга.

Моје песме настају у првом трамвају.
Тад добијем жељу да најлепше пишем.
Нека одмах засија у светлости дана.
Неке се не роде јер их одмах бришем.

У трамвају путници док по мало дремају.
Мени се у глави идеје родиле.
Оловку у руке па све брже пишем.
Песме из трамваја тако су настале.

© Јасмина Димитријевић

ЗАЈЕДНОСа нама кроз дане
Са нама кроз ноћи
Делимо осмех људима
Јер једном ће и то проћи.Кроз тугу и смех
Сузе и срећу
Не остављамо нашу
Породицу највећу.

Јер сви смо ми људи
Води нас срце јунака
А имамо породице
Које се боје мрака.

Уместо светла
Свећа тиња
У загрљају свом
Мама држи ћерку и сина.

Не брините децо
Постоје добри људи
Све док су уз нас
Наша нада се не губи.

С љубављу и вером
Молим све вас
Помозимо овим људима
Јер они верују у нас.

© Даница Димитријевић-Петровић

 

Настави са читањем “Четврта промоција књига: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” овога пута у Крушевцу”