Пљуште низ лице ноћи кише метеорске
Изрешетан звездама свод небеске шатре
док занемео ветар јеца песме анђеоске
Још увек горе, у срцу мом, исконске ватре
Као цигански точак Месец се окреће
Упрегох белца Пегаза у Велика кола
док чергу наде усних на путу несреће
уз виолину цвилим у спомен бола
Када се ступи у доба глуво иза поноћи
бескрај тишине разбију криком први петли
немире душе сколају дамари немоћи
Комета прелеће небом као на метли
И као да плачу, оборе кудраве главе
од туге у мени, сунцокрети зрели
Океани се излили, па сада небо плаве
Падају листови мрака златом увели
На крилу анђела ко да спаљује живу рану
над сенком прошлости сагорева сунце
Љубав је чежња и жеља преточена у тајну
из кондира и руку музе у махнито срце
