Анђелија Н. Петровић~поезија за децу

ЦРВЕНКАПА

Трагала сам за истином
знала шта је шума густа,
трагала сам и сумњала –
откуд вуку тол’ка уста!?

Док је мајка прерадила
нађох се у истом кошу,
црвенкапин пут сав прођох
по брдима и шипражју –

и упознах многе зверке
гмизавце и отровнице,
а ништа ме не уплаши
као тај вук са сличице!
Настави са читањем “Анђелија Н. Петровић~поезија за децу”

Visits: 645
Today: 0
Total: 1268547

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

 

НЕ ПОВРАТИЛО СЕ НИКАД!!!
(24. март 1999)

СРБИЈО МАЈКО

Навалила гамадија, навалили бомбардују,
навалио белосветски шљам да те уништи,
навалиле хијене да се тобом наслађују
док твој народ голоруки на све стране пишти!


То што престоница гори, кажу чин је хуманости,
кажу они који кроје монструмске законе,
док ти прети изнад главе туђа рука без милости,
да црквена звона жално, непрестано звоне!


Затроваше ти црницу да ти њиве клас не виде,
да што више сиротиње оде пре времена,
издржати мораш Мати, можда некад се постиде
изроди новијег доба, срамнога корена!


Узораше ти утробу, незарасле ране соле,
убацују кост заваде међу сложним народима,
слепи на молитву оних који се за тебе моле,
слепи на бол, нанету невиним цивилима!


Жртва више сејачима смрти како да засмета,
када им је камено срце у грудима,
када угасише снове невинога дечијег света,
трогодишњој Милици и њеним вршњацима!


Коме сметају мостови, коме породилишта…
руше зграде од значаја, руше болнице
да покажу да им свето готово не значи ништа –
милосрдни анђели, натовске убице!


Ко нам ово правду дели, ко за име Бога,
кад је правда посрнула, а гробља се шире…
мили Боже, погледај нас ако игде правде има,
јер са ропством ове врсте, живи се не мире!

Анђелија Н. Петровић

Visits: 304
Today: 2
Total: 1268547

Анђелија Н. Петровић~поезија за децу

ДЕКИН САВЕТ

 

Пусти децу, нека нешто сеју
нека семе у руци осете,
није важно што ће да се смеју
они који, не схватају дете.

Нека саде, чак и наопачке
природа је све то уредила,
биљке увек према сунцу расту
а не скривен, смотуљак од жила.

Шта ће њима, та строга правила
која знају и људе да збуне,
пусти децу нек` та лица мила
полагано, своје срце пуне.

Пратим како, мала Катарина
тако нежно мази луткицу,
а до јуче та цурица фина
мало мало, донесе петицу.

Кад навале, велике врућине
а не могу сви ићи на море,
треба мало мозак да одморе
и та деца, попут Катарине.

Зато кад ми каже: хајде крени,
хајде деко испружи ми руке,
да удара где жели по мени –
деди дођу, то најслађе муке!

Настави са читањем “Анђелија Н. Петровић~поезија за децу”

Visits: 222
Today: 0
Total: 1268547

поезија тренутка

ПРОЛЕЋНОМ ДАНУ ПОЕЗИЈЕ

 
Сунце се на небу, високо дигло
топлота милује образе жељне,
бехар мирише пролеће стигло
буди све живо, па и ову мене.
 
О моје небо, успори бар мало
нек потрају сати ове дивоте,
нек’ цвеће ливадско тек процветало
проживи све своје, мале животе.
 
А ја ћу гледати, да будем тиха
тиша од дисања мања од мрава,
нек’ се комотно ушуња усред стиха
лепота од које, заболи глава-
 
јер срећа је неухватљив тренутак
када се нуди спасоносни сплав,
да се не упија пред очима мрак-
већ попије који, еликсир плав

Настави са читањем “поезија тренутка”

Visits: 241
Today: 0
Total: 1268547

Анђелија Н. Петровић~на крилима носталгије

ОНА

Жуто класје пшеничице њене очи су снимиле
као дуката ниске дуге на грудима девојачким –
зрно жита злата вредно, мудре речи мајке миле
још увек су очуване у сновима њеним ђачким.

Ко је она зар је важно, као и сва деца била,
морала је да се роди, па тек онда да одрасте,
прекаљена у природи да осети додир неба,
завичајног крвотока, попут мале ласте.

Она није упознала велеграда сјај ни раскош,
али јесте склад природе, задивљена распоредом –
и није на спавање никад ишла као кокош,
већ зујала као пчела која пуни саће медом. Настави са читањем “Анђелија Н. Петровић~на крилима носталгије”

Visits: 328
Today: 0
Total: 1268547

Анђелија Н. Петровић~поезија тренутка

БУЂЕЊЕ ПРОЛЕЋА

Сунце топле зраке као руком просу,
пупољци већ будни очи отварају,
кутурајке чипкану хаљину облаче,
веселе птичице леп дан поздрављају.

Из траве су већ помолиле главу
беле тратинчице и сунцолик маслачак,
нарцис само што не каже: ту сам и ја,
уз најлепши азурни различак.

Шумске љубичице испод сувог грања,
чудо једно кад пре тако се просуше,
а мајушне готово као чиодице,
у ниској трави, готово до гуше.

Макови црвени крећу у априлу
уз разноразно благодарно цвеће,
а за њима, пред крај априла, јорговани,
моје душе најмилије цвеће!

Ех, како ме само крај априла сети
на прве излете давно ђачких дана,
моја душа тада и без крила лети
до клисуре плавих јоргована!

Што их волим, од свег цвећа понајвише
то ни фармација не би разумела,
јер јорговани када процветају
за њима крећу сви мириси села!

Ваздух плућа шири, топлота милује,
смејалице спремне сунце да поздраве,
најмилије доба ево најзад стиже,
поздравимо скупа снагу боје плаве!

Анђелија Н. Петровић

 

 

 

Visits: 244
Today: 0
Total: 1268547

Анђелија Н. Петровић~поезија за децу

ИВАНОВА ЗАКЛЕТВА

Пише Иван причицу
о својој драгој мами,
мало пише па избрише
као да се срами.

Тема: Шта је мени мама
и сваком детету,
требало би да је биће
најдраже на свету.

Шта је мени, моја мама
него верна другарица,
сигурно да није само
добра, куварица.

Неки кажу, права дама,
а ја кажем: смешно је,
и да је назовем, сунцем –
за сву пажњу, мало је!

Ако будем мрзовољан
мами кажем извини,
ако двојчица ми падне
мама мени: не брини!

Зато бубам као лудак
и од себе дајем све,
не дам бригу мами на врат
у свој живот, кунем се!

Анђелија Н. Петровић

Настави са читањем “Анђелија Н. Петровић~поезија за децу”

Visits: 324
Today: 0
Total: 1268547

Анђелија Н. Петровић~НА КРИЛИМА НОСТАЛГИЈЕ

 

 

 

ХОМОЉУ НА ДАР

 

Завичају ти си, моје небо плаво

 и све моје, тобом обојено,

на шта имам, чини ми се право

 да те зовнем, моје вољено!

 

Жељна твојих ливада у цвету

зеленила најлепшег на свету,

 твога мира воде и тишине

твојих врела твоје хладовине –

 

опрости ми, што не знам сакрити

колико те, воли срце моје,

ако некад’ претерам у томе

ти разуми, ово дете своје!

 

Ево поноћ, ситне сате ниже

сребрн месец звезде пробудио

 сви спавају, а ја одлутала

 не би ли те, привукла што ближе!

 

 Шта сам била, знам да нисам више

 ни латица, а камоли ружа,

 срећа није несташица слика

 где се зелен, видиковац пружа

 

 да те могу, у машту дозвати,

 кроз твој прозор, широм отворен,

 где твој поток, кроз жубор певуши

 да се жедна, напијем за трен;

 

и кажем ти, заслужено хвала

за лепоту коју сам понела,

из раскоши твога окружења –

и колевке најдражега села!

 

Анђелија Н. Петровић

 

 

 

 

 ЈЕДНОЈ БРЕЗИ

 

 На брдашцу званом Чачалица,

 у алеји покрај споменика,

 да л’ си жива времешна старице

 засађена из рука војника.

 

Од војника зелених очију

као што су Хомољске ливаде

које красе источну Србију

више него велелепне зграде!

 

Међу стотинама руских бреза

засађених тога истог дана,

нико не зна да је једна од њих

зближила двоје, нас младих горана!

 

Да ли она још увек шумори,

или можда задње дане броји

у алеји покрај споменика,

њено место нико не прекроји!

 

Старост стиже, не баш за похвалу,

она шушти још у мојој глави

зато песму ову њој поклањам,

нек се нађе када град мој слави!

 

Тамо где ми оста девовање,

и они први снови мастиљави,

из вољеног града крај Мораве

никог више о њој да дојави.

 

У пролазу према завичају,

бацим поглед, све ме живо дира,

 нема више ни нашег Буцића –

да поздрави старог бригадира!

 

Анђелија Н. Петровић

 

 СЕЋАЊЕ НА РЕЧИЦУ ДО

 

На карти је нигде нема, а у души живи.

Још од ђачког доба за њом ухвати ме туга!

Окруженој брдима плавих јоргована,

свака већа река би јој могла бити слуга!

 

Деценија већ је прошла од задњег сусрета.

Ја решила у кратку шетњу до речице Дола.

Док упитах може ли се даље брдским путем,

рекоше ми пут је лош, требају ти кола!

 

Шта је, ту је, сеоско ми гробље дође близу.

На обали свог детињства стајала сам дуго,

где ораси као џинови расту из корита,

у растињу набујалом, чега нема туго!

 

Да заграбим шаку воде, не видех ни кап.

Да накупим каменчиће као некада,

нагомилан отпад не да ни корака напред,

не усудих се да сиђем, а била сам рада!

 

Болест данашњице свуда очигледно иста.

И у селу, и у граду уста су нам пуна

о лепоти природе у свом завичају,

а о природи нажалост, ко води рачуна?!

 

Та речица беше некад оној деци море,

у плићаку када себи базен озидамо,

и без бриге док се сунце иза брда не сакрије,

са парчетом проје сити, цели дан купамо.

 

Шта учини људски немар, за похвалу није,

нестадоше јорговани као искрчени,

а кад крену према селу депоније к’о планине,

биће онда свима нама: Леле, куку мени!

 

 Анђелија Н. Петровић

 

 

 

 

Visits: 540
Today: 2
Total: 1268547

Једна песма и биографија – Анђелија Недељковић Петровић

ПИЈЕМ ЉУБИМ

Пијем вино трпко али моћно
и не жалим што ми бриде уста,
пар гутљаја и већ сам на црти –
никад више пијан жељо пуста!

Грлио сам давних дана деве,
биле су ми као срне кротке,
ракија ми памет одузела,
остах јадан сав од лоше потке!

Апотека, нека ме не чека,
сам ћу себи меру одредити,
од пијанства кажу нема лека –
има има, ил` ме неће бити!

Желим себе у другом издању,
пред иконом док се богу молим,
место флаше да загрлим жену –
и поново као некад волим!

Пијем вино трпко али моћно
кажу да је од тридесет лета,
наздрављамо ја и моја драга –
пијем, љубим – али ми не смета!

© Анђелија Н. Петровић

Анђелија Недељковић Петровић рођена на православни Божић 1950. године у Сувом Долу, општина Жагубица, у Србији.Од 1969. године живи у Бијељини, у Републици Српској, БиХ. Остварена је као мајка двоје деце и као бака четворо унучади. Од најмађих дана, ангажована у литералној секцији у основној школи. Тек у средњој школи почела с бавити озбиљније писањем. Њен давнашњи сан испуњен је збирком , Хомољу на дар! Многе њене песме на различите теме објављиване су у зборницима као што су: Огњиште моје вековима траје - Смедерево, међународни зборник Књижевног клуба „Прота Васа Живковић“ - Панчево, Литературна искра - Гостивар, Видовданске бесједе - Прњавор, у грандиозном зборнику Гори лила уочи Илина - Пелагићево, у међународном зборнику КК Лахор - Пожаревца, и у још много зборника који се баве објављивањем песама у региону.  

Анђелија Недељковић Петровић  рођена на православни Божић 1950. године у Сувом Долу, општина Жагубица, у Србији. Од 1969. године живи у Бијељини, у Републици Српској, БиХ.

Остварена је као мајка двоје деце и као бака четворо унучади. Од најмађих дана, ангажована у литералној секцији у основној школи. Тек у средњој школи почела сe бавити озбиљније писањем.

Настави са читањем “Једна песма и биографија – Анђелија Недељковић Петровић”

Visits: 397
Today: 0
Total: 1268547

Анђелија Н. Петровић~поезија тренутка

moja poezija

ДЕЦЕМБАР 2020
 
Пратим звиждук ветра негде из даљине
коса ми се диже од реског цијука,
гола грана брезе у прозор удара,
пажњу ми ремети звоњава олука.
 
Невреме се спрема пас и мачка ћуте
склупчани у старој гајби од банана,
зима се примиче оџаци фурљају,
вирус нас ремети већ годину дана.
 
Гледам своју децу и питам се: Боже,
како издржати а не заплакати,
кад ми душа вапи да их јако стиснем
и загрлим као што би свака мати!?
 
Ретки пролазници ћутке прошетају,
блискост забрањена корона нас вреба
и од првих комшија готово удаљи,
жељне света више него коре хлеба!
 
У четири зида живот самотњачки
на силу водити не изгледа лако,
младост тражи своје старост исто тако
без маске на лицу не иде никако.
 
Децембарска задња недеља истиче
јелке светлуцају окићен град ћути,
ту и тамо врапчић весели наврати
о групној прослави ни да се наслути.
 
Од године старе сви се опраштамо
али се невољи крај још не назире,
под ногама лишће место снега шкрипи
депресивно време у поре продире.

(C) Анђелија Недељковић Петровић

Настави са читањем “Анђелија Н. Петровић~поезија тренутка”

Visits: 562
Today: 0
Total: 1268547