ОДЛОМЉЕНА
Обронци и стране валовитог краја
између две дивне, лепоте планине
сачували изглед земаљскога раја
уз потоке бистре, брда и долине
Омања је жупа крајем прошлог века
изменила слику некадашњу своју
нестало је деце, нестаде човека
нити су јој овце, ни вуци на броју
У подруму старом куће склоне паду
бурад је и бачве прекрила прашина
оронули старац изгубио наду
огњиште је згасло, царује тишина
На пушкомет јаки нигде људског створа
последња је глава, затире се село
у сатлику задњем са чепом од чвора
остало је вина таман за опело
Затравиле стазе, врзина је свуда
окућница празна полеглога плота
намерника нигде да наиђе туда
ни комшија нема, нема ни живота
…
Што ратови нису успели да сатру
ни Турци ни Немци у сва зла времена
коначно смо сами угасили ватру
и бацили камен преко свог рамена
Зарасле су баште, ливаде и њиве
осушиле воћке, парлог виногради
у сећању само још су слике живе
будућност се нова негде даље гради
…
Ех, знала је некад од првих петлова
поранити младеж и да крене граја
и дим да се вине изнад свих кровова
а испод њих љубав и срећа без краја
Пролеће је увек доносило радост
после силног снега, студен циче зиме
бујала је гора, бујала и младост
живело поштено, поносило тиме
Са летом је ранo долазило воће
и радови пољски, летина и жетва
обављало све се са пуно лакоће
одвијао живот, ни слутила клетва
Па у јесен златну кад је берби време
размиле се људи, и старо и младо
ужурба се народ, натовари бреме
да потера кући и усев и стадо
Од резања првог средином вељаче
трудом и уз помоћ Светога Трифуна
берићетом вршне све су напртњаче
запрега до једне гроздовима пуна
У дворишту сваком кад се грожђе муља
босоноге цуре по зрнима газе
чекајући жељно шира да покуља
тискају се деца, каце обилазе
И старији вино да оточе журе
под комином дуго не ваља да стоји
а редовна је проба док се пуни буре
радују се снази, укусу и боји
Онда казан бакрен што по селу кружи
да у литре сточи узаврело воће
комшилук уз себе обавезно здружи
да с ракијом љутом крај њега заноће
…
А са првим снегом свињокољ се спрема
одвајају шунке, топи маст и чварци
кува се кавурма, нема чега нема
вешаљке, сланину саламуре старци
Дочекана спремно увек свака зима
окраћају дани, а ноћи одуже
пркоси се мразу, снегу, сметовима
крај огњишта сви се на поселу друже
Гуслари су песме подугачке ткали
о косовском боју, Милошу, Лазару
а млађи на изуст сваку од њих знали
о јунаштву, чојству, као у буквару
Фрулаши су редом дизали у коло
млађарију, старе, мушкарце и жене
коловођа дика, вије наоколо
преплићу опанци и песма се крене
Точило се вино не превише јако
мирисно и рујно што клизне низ гушу
и цветним и женским именом је лако
ружица баш сваку разгалила душу
Сад гусала нема да крај ватре јекну
фрула је одавно за пас заденута
ни сељака нема коју реч да рекну
путнику што можда, случајно залута
… Настави са читањем “ОДЛОМЉЕНА – Слободан Милојевић”