Добродошли!
Умор ми виси са рамена
као мокар капут,
хладан и тежак,
што не да кожи да дише.
Вучем га кроз дан
као туђу сенку
што се лепи за пете
и не уме да оде.
У мени, разливено небо,
облаци без пута,
и једна птица без крила
што лети без циља.
Мисли ми капљу
низ зидове тишине,
као вода која тражи,
пукотину да побегне.
А негде, испод свега
испод тог тешког умора,
жар се још не гаси
тек да ме посети
да нисам умор
већ Задатак.
Немој да се жалиш,
Бог све чује
и кад ћутиш,
он те разуме.
Попни се на прсте,
испружи руке,
помоли се тихо
из дубине душе.
Што те боли
њему предај
што те радује
са њим дели.
Живот час спушта,
час подиже,
али те никад
самог не оставља.
Немој да се љутиш
кад не разумеш,
сваки корак
има свој разлог.
Што из срца даш,
то ти се врати:
мир, светлост
и благослов.
Шапат по кожи
као да ми прича
да срећа уме
тихо да дође.
Шапат по кожи
не уме да крије
да још верује
у бајке и снове.
Шапат по кожи
нежно се спушта
и својим додиром
говори колико вредиш.
Шапат по кожи
милује ти душу,
као да љубав
зна где треба
да пронађе срце.
У моје снове понекад
залута птица радосница,
тиха и нежна,
да ми не дозволи
да тугујем и патим.
Зове ме да полетим
изнад свакодневних брига,
да у њеном гнезду
цвркућем, играм,
певам и плешем.
Понекад ме изненади
кад песмом заголица
моје љубавне снове
и пробуди у мени,
оно што је дуго ћутало.
А онда својим гласом радости
обрадује све моје жеље
које се скривају у тишини
и нежно ми шапне:
Не бој се да сањаш,
још увек имаш крила.
Tvojom lepotom
zagolicah maštu
na nebu i zemlji.
Tvojom lepotom
poljubih usne
i probudih strasti.
Tvojom lepotom
zaustavih suze
i nasmejah lice.
Tvojom lepotom
pronađoh ljubav
koju sam čekala.
Povedi me tamo
gde ću postati tvoja,
u srce tvoje koje će kucati
za nas oboje.
Povedi me tamo
gde se ćutanje razume,
gde jedan pogled
vredi više od hiljadu reči.
Povedi me tamo
gde se dani ne broje,
već ljubav raste
kao svetlost na prozoru.
I ne puštaj mi ruku,
dok nas vreme tiho prati,
jedino kraj tebe
znam gde pripadam.
Мртва су ми слова у души,
узвик трепери у жељи,
питање_где си?
Нећу и не могу да те оставим,
нећу да кукам ни да наричем,
нећу да те питам за срећу
јер знам,без мене је тиха.
У магли назирем твоје очи,
као да ме још увек дозиваш,
а ја без гласа стојим.
Само ми недостају слова
да склопим твоје име-
и да те вратим из тишине.
Ником ништа нисам веровала
сама сам себе изгубила
у нежности душе која је волела
и бирала да у љубави живи.
Сад сам спремна да одлетим
и нестанем у срцу слободе
које тражи да га чувам
и да верујем-победићу.
Сама себе више не познајем,
сваки дан је неко ново лице,
далеко од оног што срце жели
и што душа тражи да учиним.
Ал’ негде дубоко, тиха искра,
чува моје право име,
и води ме кроз таму и тишину
до светлости где опет постојим.
Мајко,
да ли ме у тишини небеској
још увек чекаш
и Богу се за мене молиш?
Ти си радост моја
и светлост мога пута.
У теби је остала
душа моја
и све чему су ме
кроз живот учила.
Ноћима те сањам
и у тишини призивам,
као дете
што руке пружа
топлини твога загрљаја.
Мајко, љубим твоје име
у дубини срца свога
и верујем
када се једном
отворе врата вечности,
прва ћу у твом загрљају
пронаћи дом.
Као мога ја
без тебе не зна
ни како да се радује,
ни како да заплаче.
Кап мога ја
тихо тече као река
у себи носи цветање
и мирис твоје љубави.
Кап мога ја
увек је спремно,
да умре од чежње
и оживи у твом погледу.
Кап мога ја
више не жели да чека,
хоће да се склони
у твој загрљај
и тамо остане.