ПРОЛЕЋНОМ ДАНУ ПОЕЗИЈЕ
Сунце се на небу, високо дигло
топлота милује образе жељне,
бехар мирише пролеће стигло
буди све живо, па и ову мене.
О моје небо, успори бар мало
нек потрају сати ове дивоте,
нек’ цвеће ливадско тек процветало
проживи све своје, мале животе.
А ја ћу гледати, да будем тиха
тиша од дисања мања од мрава,
нек’ се комотно ушуња усред стиха
лепота од које, заболи глава-
јер срећа је неухватљив тренутак
када се нуди спасоносни сплав,
да се не упија пред очима мрак-
већ попије који, еликсир плав
Анђелија Н. Петровић
(Прочитано: 51 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.340 пута)