АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић

Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.

А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.

Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.

Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.

Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.

Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.

Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.

Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.

Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.

Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.

А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“

Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.

Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.

Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.

И заљуби се сељаче тада,
у девојку из великог града,
као из бајке била би веза,
ја чобанче и она принцеза.

За срећу чудно правило важи,
будућност срећу од сваког крије,
боље са другим да срећу тражи,
са мном јој срећа сигурнa није.

Одмах исправљам ту своју грешку,
желим јој срећу, искрено волим,
одлуку сносим, за мене тешку,
морам некако да је преболим.

Kад факултету дошао је крај,
за ме значајан би тренутак тај,
трнутак диван, тренутак прави,
кад сељак треба машну да стави.

Стигла диплома, парче папира,
кад срце моје треба да бира,
ал` није било храбро и смело,
изабра за дом Глободер – село.

Од тад тридесет година радим,
успевам нешто и да зарадим,
нису зидине, куће, базени,
рек`о бих скромно, срећа у мени.

Био сам радник па и директор,
а понајвише бејах инспектор,
за мене увек правила иста,
корачај право образа чиста.

И к`о што кажу понеке књиге,
живот се стално и брзо мења,
поштен сам био па немам бриге,
за долазећа ми поколења.

Зато сам срећан што данас могу,
да се обратим ту вама свима,
нека ми свако у лице каже,
ако шта лоше о мени има.

Породица је понос у мени,
вечно захвалан сам својој жени,
на том што две смо ћерке родили
и унучета – три већ добили.

А како живот свом крају иде,
сви резултати нека се виде
Вишњем сам Богу захвалан јако,
још ово мало да буде тако.

Некад прошетам, близу ми школа,
и гледам ђаке возе их, пазе,
долазе разна и бесна кола,
да где у блато деца не згазе.

Ал` једно нема нико да вози,
дошла му баба, старија жена,
гледам га, мислим и присећам се,
на нека давно прошла времена.

Посетилаца: 33
Данас: 7
Укупно посета сајту: 1990226

БЕЛА КУГА – Миљко Шљивић

Заседала радна група,
да разреши проблем века,
завладала „бела куга“,
на видику нигде лека.

Почела је дискусија,
решење се сада тражи:
Како проблем да се реши?
или мало, да се бар ублажи.

Дискусија креће прва:
„Да држава даје дрва,
кад` пахуље зими веју,
да се деца тад` огреју“.

Каква дрва, паре треба,
доста деце траже хлеба,
за исхрану треба храна,
и простор великог стана.

Сада политичар стари:
„Законом решити ствари,
наредба решењу води,
ко ће колико да роди“.

Текле су приче у дану,
један виче други се љути,
„млатише они празну сламу“,
само Миша мудро ћути.

Он је стегнут, некако блед,
сад је на њега дошао ред,
он што пуно деце има:
шта ли рећи присутнима?

Миша уста па се закашља,
онда гласно да се чује:
„Ако хоћете више деце,
увести рестрикцију струје“.

Посетилаца: 41
Данас: 4
Укупно посета сајту: 1990226

Деда и вртић – Миљко Шљивић

ДЕДА И ВРТИЋ

Имам једну идеју.
Мислим да је у реду:
„Да не идем у вртић,
већ да пошаљем деду“.

Не зна он да се игра
а и играчке нема,
па се зато ја плашим,
да биће ту проблема.

Проблем биће и већи,
кад се ручак сервира,
јер деду дечји ручак,
може да изнервира.

Зато сада размишљам,
да не буде проблема,
место деде у вртић,
ићи ћемо ја и Лена.

Настави са читањем “Деда и вртић – Миљко Шљивић”

Посетилаца: 47
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990226

АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић

Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.

А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.

Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.

Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.

Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.

Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.

Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.

Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.

Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.

Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.

А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“

Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.

Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.

Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.

Настави са читањем “АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић”

Посетилаца: 53
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990226

КОНОПЉА – Миљко Шљивић

Некад сам носио тежани веш,
па шта многи су носили тако.
Одакле мени тај тежани веш?
Сад да вам причaм то ћу полако.

У њиви именом „конопљара“,
семе конопље мој отац баци,
ја га чувао све док је никло,
да семе нам не покупе врапци.

Кад дође час да конопља цвета,
моји на њиву конопљу секу,
а то све бива при крају лета,
кад потапање следи у реку.

Ту oд конопље стабло и влакна,
остану, тек, јер у води стоји,
конопљу затим отац осуши
па кући још влакна да одвоји.

На ред долази трлица сада,
одваја се дрвенасти део,
поломљен поздер около пада,
на њега мачак стари је сео.

Трлица трли, жестоко звечи,
чује се негде до краја села,
мајка и отац покупе влакна,
тако настају повесма бела.

Повесма затим на гребен “иду”,
јер само чиста тек много вреде,
зато се гребањем она чисте,
да влакно може да се опреде.

Мајка и бака повесма свежу,
на преслицу стару, дуго седе,
преду, и песме се ту разлежу,
док кудеља сва се не испреде.

Основа се снује, разбој стави,
мајци и баки то је баш лако,
потком се потом платно “направи”
тежано платно настаје тако.

Настави са читањем “КОНОПЉА – Миљко Шљивић”

Посетилаца: 50
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990226

ОД ДЕДЕ – Миљко Шљивић

ОД ДЕДЕ

(Богдан на бини држи у руци свеску,
показјуе публици и прича)

На свесци пише „Унучићима“:
Па -„Богдан, Лена и мали Коста“
а ја у руци држим ту свеску,
која ми, деда, од тебе оста.

Свеску нађосмо ми изненада,
у папирима прашњавим мојим,
а сада видим, свеска припада,
унучићима вољеним твојим.

Још играчака и успомена,
из детињства се свог често сећам,
била то дивна прошла времена,
баш сам са тобом ја био срећан.

Увече беше ритуал цео,
да спавам баба на мене виче
а ја да спавам још нисам хтео,
докле не чујем све твоје приче.

Да љубимица беше ти Ленка,
то сада рећи ћу последњи пут,
вазда сам знао, да све нас волиш,
па нисам био ни на кога љут.

Сећам се посебно једног дана,
видех на лицу ти боју бледу
а ти ми тада утешно рече:
„Не брини Боко, биће у реду“.

Каква утеха, нисам ја мали,
није узалуд та боја бледа
и ускоро ми мајка прошапта:
„Тужне су вести – умро је деда“.

Од туге силне тад потекоше,
те сузе вреле низ лице моје,
а ја помислих да би ти реко:
„Не плачи, Боко, то, нормално је.“

Учио си ме вери у Бога,
да не тугујем и да се молим,
би туга јача од срца мога,
па сам плакао јер тебе волим.

Питао сам се на самом крају:
„Зашто за тебе не бејаше лек?“
Крст ти носио на испраћају,
растадосмо се, деда, заувек.

У свесци стоје, поруке твоје,
ах, како лепо поруке слажеш,
а жалосно је још срце моје,
што тебе нема да нам то кажеш.

(Чита из свеске)

„Научи се да волиш све људе,
да добар човек од тебе буде,
било с ким немој да си у свађи,
потруди се и компромис нађи.

Да се хвалишеш немој никако,
јер хвалити се – тако је лако.
Немој да дајеш ти значај себи,
важно је шта се мисли о теби.

О породици ти увек брини,
и све што можеш за њу учини.
Никакаво благо достојано није,
да род завади и најмилије.

Радом заради – помажи слабе,
aл` знај да ништа нема за џабе.
Ако је крађа и туђе – тема,
знај да од тога користи нема.

Порока је важно да се клониш,
од лошег друштва да се уклониш,
кад пласт година на леђа свалиш,
да ни за чим тада не зажалиш.

То је суштина из пера мога,
живот је нешто теже од тога,
па ако дођу питања нова,
одговор даће ти свеска ова.“
Настави са читањем “ОД ДЕДЕ – Миљко Шљивић”

Посетилаца: 37
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990226

У ВЕЛУЋУ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ – Миљко Шљивић


У ВЕЛУЋУ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ

Причаћу вам сад о деди,
да се памти та старина,
с њим смо овде долазили,
кад се слави Госпојина.

Сећам га се врло лепо,
водио ме он на славе,
кола шинска, па још стара,
упрегнуте вукле краве.

Поседала породица,
ах, како је само било
ја сам био тако мали,
у мајчино трчим крило.
Настави са читањем “У ВЕЛУЋУ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ – Миљко Шљивић”

Посетилаца: 62
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990226

ВИНО ЦРВЕНО – Миљко Шљивић

ВИНО ЦРВЕНО

Погледи наши, срели се тада,
као судбина „тако је речено,“
био сам млад, а и ти јако млада,
наздрављали уз вино црвено.

Кроз неко време боље се знали,
и заволели се ми ватрено,
па онда на луди камен стали,
док гости пили – вино црвено.

И родисмо најлепше – ћерке две,
„до неба хвала предивна жено,“
срећни гледасмо у луткице те
и славили уз вино црвено.

И са унучићима дивно нам би,
баш је срећно и благословено,
за сада нама се родише три,
чекали смо их уз вино црвено.

А Свети Трифун рођендан је мој,
љубав, срећа и све напослено,
заједно се дивимо срећи тој,
тада пијемо вино црвено.

И сада сањам – снови се руше,
„још једном хвала вољена жено,“
за покој моје уснуле душе,
гостима сипаш вино црвено.
Настави са читањем “ВИНО ЦРВЕНО – Миљко Шљивић”

Посетилаца: 448
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990226