Jош памтим време
када смо сестра и ја
у очевом родном селу
лежали на трави
и бројали звезде.
Данас моји синови
не би ни ишли у село.
Нема интернета,
а ни кабловске.
Ја сам имао праћку,
сестра ластиш за прескакање.
По цео дан га је прескакала,
а ја праћком ловио.
У то време волео сам
да се играм у дединој радионици.
Био је каменорезац.
Правио је споменике.
Тих година водио ме је у мајдан,
место где је вадио пешчар,
камен од кога је деда
правио споменике.
Недуго после тих година,
деда умре од силикозе плућа.
Дуги низ година после његове смрти
нисам улазио у његову радионицу.
Недуго затим,
продали су је.
Узео сам само дедине наочаре,
за успомену.
Били су то лепи,
срећни дани.
____________________________
(Прочитано: 1 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.304.899 пута)
