Smrt u Godinju

Šta je život, nego plamičak svijeće, najmanji nepovoljan dašak vjetra, ugasi ga za tren…rijetki su životi koji gore bez ikakvog vjetra ili samo uz povoljne tihe povjetarce…Smrti nema, rekao je negdje Crnjanski i to stoji kao maksima ispisano iznad vrata dnevnog boravka, jednog našeg živog pjesnika…
Smrti, one fizičke ima svugdje, sveprisutna je, čini mi se sve prisutnija zadnjih godina, kosac koji ne bira, mlada trava, stara trava, korov, ili cvijeće…kosi, vječito oštrom kosom bezobzirno sa očima punim vječite studi. Nemilosrdan kosac izmaći mu se ne može.
Postoje lijepe smrti, vjerovali ili ne, zaista postoje, iako je lijepo i smrt, nespojivo.
Sinoć sam prisustvovao jednoj lijepoj, otmenoj, skoro pa gospodskoj, srećnoj smrti…
Pomenuti pjesnik, Srđan, okupio nas je, nas što smo vječito glavom u oblacima, vječita djeca i zanesenjaci, u Godinje, u to zgodno i ugodno Godinje da se ogrijemo na vatri poezije, na vatri žive riječi…
Svježe veče, ogroman prostor buduće vinarije sav u kamenu, vatrica u omanjem šporetu i dovoljno najboljeg godinjskog vina, rakije…piva i dobre volje, silna energija na jednom mjestu..
Toplo oko srca, toplo sa istom rajom, među nama i čika Pavle 93 godine, mještanin, koji ji prekjuče orezao 2000 svojih čokota loze, čio, mio i raspoložen.
Ređali smo se u govoru, divnom živom govoru, bez interneta, čitali, govorili iz glave čak onako teatarski žustro i ubjedljivo, kao što su nekad nastupali Jesenjin i ekipa…veče puno mjesečine teklo je i ulivalo se u jezero, kao Godinjski potoci…
Kad je na red došao čestiti starina, počeo je o svom životu, teškom radu i sjećanjima koja su sezala daleko u prošlost…sjedio kao na pozornici, besjedio, čitao svoje stihove u kojima je opjevao rodno selo i događaje…blagim glasom, još uvijek tečno, sa smiješkom i sjenkom svoje dobrote u uglovima usana, srećan…
Odjednom tišina, tajac i klonula ruka…smrt je došla po njega, ni trepnuo nije, nije je ni osjetio, jednostavno plamičak njegovog dugovjekog života je zatreptao malo jače i ugasio se, utrnuo.
Potpuno gospodski otmeno i sa osmjehom, duše pune radosti, umrije čovjek tu u krugu svojih prijatelja, tu pred nama, zatečenim i nijemim, održa nam upravo čas o ljudskoj prolaznosti, kao čas praktične nastave.
Neka ti je vječni mir i pokoj duši i hvala ti Pavle…
(Pisano prema istinitom događaju.)

Ukus Afričke prašine

 

30 mart subota, vremenska prognoza, suv južni vjetar, sunčano vrijeme i veća količina saharske prašine u vazduhu. 12 je sati hvatamo gradski prevoz za Herceg Novi. Vremenska prognoza je tačna, podignuta kovitlacima pješčane oluje negdje u Sahari, negdje u Africi, fina mikroprašina spušta se iz stratosfere i lagano pada po nama…zamutila je jasnu sliku dana, udaljene predmete,  krajolike, izmaglica a nije magla nije ni dim.

Žuto je sve što je udaljeno, žut je vazduh koji dišemo…Vrhom jezika pokušavam da je razvučem po nepcu i zubima da joj osjetim strukturu i ukus. Povremeno, čini mi  se uspijevam, da, ima zaista ukus kamene prašine…razmišljao sam, koliko je opasna. Da li na tom velikom putu pokupi mikročestice, dima, čađi, lakih i teških metala, raznih hemijskih jedinjenja koja već postoje namjerno ili prirodno u atmosferi.

Dan je lijep i obećava. Prelazimo Catarom more kod Veriga, dugo čekamo drugi gradski autobus. Grabimo mjesta dok ih još ima. Sjedam do prozora… do mene sjeda mlađa, nezanimljva žena, preko puta, poprijeko lujka u naponu, cura koja obećava da će izrasti u rasnu žensku… okolo stoji sve više, kako ih autobus kupi na usputnim stanicama, žena, djevojaka. Baš je neki dan od fluidnog elektriciteta.

Posmatram. Krećemo, gužva je u saobraćaju, lagano napredujemo…ipak gledam kroz prozor, stvari mi dolaze u susret i prolijeću samo malo dotaknute mojim zamišljenim pogledom. Promiču pejzaži, već je sve u beharu, cvijet u krošnjama i u travi. Promiču kuće koje lagano osvajaju bujnu zelenu šumu.  Nove kuće se kočopere, moderne su i svjesne toga, liče na manekenke koje nose nove modne trendove. Šljašte, puno stakla, balkoni, terase rostfrajnih ograda. Drvene pergole, tamni limeni krovovi, kovano željezo, visoke zidane ograde, klizne kovane kapije, raskoš betona i snobizma…

Stare kuće su mirne. Stare kuće odolijevaju, kunjaju, pomalo oljuštenih fasada, rasušenih natrulih drvenih škura. Većinom odavno zaspale, neke čak i sanjivo zijevaju, prazninom i napuštenošću, otužno zaboravljene iako lijepim kamenom sazidane…krovova urušrenih, oborenih obrva i uglova usana…tuguju.

Prolijeću tako one svakakve mimo me, prođe i veliko crno groblje na jednoj padini,  sjajnim mermerom crneći se, crno kao i sama smrt koja nije tako sjajna. Groblja nam  rastu… Većina ljudi kad ih vidi tek shvati da su živi. Tako i ja, instiktivno pribijam koljeno do butine žene kraj mene. Nije odmakla nogu. Pomišljam da li misli isto što i ja u tom trenutku, toplota se širi i struji između nas. Tek kad nas opomene ono što nas čeka, tada poželimo da se osjetimo što više živi…Ukus prašine u ustima, sad je slatkasto slan.

Gle na vrhu brežuljka iz tamne borove šume štrči žuta petospratnica…kako li je sav taj beton dospio gore u sred šume. Na zasječenom dijelu brda, vidim da je tlo, poroznog i lošeg kvaliteta, zemlja, laporac, “trule” stijene…na zaravni kraj zasječenog brda već niklo pet stambenih zgrada, primorje se nezaustavljivo, sa i bez dozvole gradi, izgrađuje…kuće su sve gušće, suzavaju vidik i prebacuju ga na reklame, prozore, izloge, prolaznike, naselje se za čas penje uz padine, negdje kuće djeluju zaista kao nalijepljene na strminu. Potporni zidovi, pa betonski iz kojih bujaju armature, govoreći nam da  će još rasti, iznad putevi, pa opet zidovi pa redovi kuća. Valjda znaju šta rade, inače…kataklizme su ćudljive, može da pola brda sklizne olako u more.

Ukus prašine opet nadjača ostala čula…taloži se u dnu pluća  ponekad duboko suvo zakašljem…opet vrhom jezika po zubima razvlačim film od prašine, ima finu teksturu, ukus kamena, običnog, kao i našeg kamena,  grickam je, da je suvo u ustima, škripala bi.  Idemo do Sutorine, tamo su outlet butici, jeftina i još jeftinija snižena garderoba…Moja filozofija odijevanja je kupii za mali novac a ipak kvalitetno i udobno…mrzim markiranu garderobu naduvanih cijena. Iako je možda ispravnija filozofija koja kaže, nijesam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari. Farmerke za deset, košulja za pet eura i potpuno sam zadovoljan. Takvi su mi i ukućani, skromni u prohtjevima. Sati provedeni u potrazi za dobrim odjevnim predmetom koji je ostalima promakao…svi po nešto i vraćamo se šetalištem uz more do Škvera.

Škver nam je tradicionalno, mjesto za ručati i počastiti se. Ispod šetališta uz more već se neki starci sunčaju na martovskom suncu, da li su požurili. Da li osjećaju da je svaki bogomdani zračak sunca, vrijedan zlata. Svaki udah vazduha, svaka mrvica hrane i gutljaj pića svaki susret pogledom ili druženje…svako novo buđenje izjutra kao i svaki novi dan…nagrada su nam  na ovom svijetu.

Spomenik Tvrtku prvom Kotromaniću, visok i lijep, svačiji i ničiji u svom sadšnjem postojanju, nadvio se i stražari nad Škverom ispod zidina stare tvrđave, napola srušene u more. Simboli jednog vremena…svjedoci da vrijeme kao fenomen fizike postoji i da protiče ogromnom brzinom, da je neumoljivo,  da briše sve što je nekad postojalo, melje nas i ne da nam s mirom živjeti. U povratku sjedam leđima okrenut vozaču… sad se sve stvari koje promiču udaljavaju od mene, sve što vidim kroz prozor, odlazi…bježi u nepovrat…

Premoreni dolazimo kući…pokušavam dok ležim čitati, divan i poetičan roman…ipak nekakav nemir i ogromna količina upijenih slika mi ne daju da čitam. Stvaralački naboj je sve jači, trčim uz stepenice do ateljea…čeka me davež od platna koje mjesecima ne mogu da završim. Zvijer koja mi ne da mira. Izvršiću momentalnu egzekuciju nad njim. Lupiću mu takav lični pečat da će budući posmatrači od prve osjetiti ukus i miris Afričke prašine u ustima i nosu.

 

Putevi

Put do Čatrnjetine…
Strahovi i sjećanja iz djetninjstva, ne tamo, ne nipošto, to je opasna voda, ne nadnosi se…i tako.

Čatrnjetina koja se nalazila neki metar dva od puta kojim se išlo na Bratogošt, našu divnu planinu, na naša imanjca, doline i dolje u vrtačama, razbacane tamo amo kao rupe u švajcarskom siru, sa kozjim stazama do svake od njih.

Stazama kojima su konji jedva u proljeće nosili teške vreće đubreta, ili u jesen još teže vreće krtole a ljeti ogromne bale sijena, preteške tovare drva, na znojem natopljenim drvenim samarima..Potkovani gvozdenim pločama ispod kojih su sijevale iskre pri udaru o kamen…jer svi putevi i puteljci bijahu nam kameniti i neravni isklesani kopitom, uglačani opankom izlokani vodom…

Čatrnjetinu su pradjedovi napravili tako što su glinom začepili pukotine u prirodnoj jami dubokoj pet-šest metara. Za strop im je poslužio lafet od austrougarskog topa, koji se idealno uklopio u otvor jame, na lafet su dijelom navalili teške kamene ploče…vješto su iskoristili nagib padine iznad jame za splov za kišnicu…i pored svega toga nije držala, jedva metar dva vode.

Voda nije bila za piće osim za stoku jer je bila prepuna trulog lišća…Ipak, kao dječacima od desetak, dvanaest  godina bilo nam je dozvoljeno da ljeti svaki dan nasipamo limeni škip, banju, i zarđalu polovinu od bačve, da bi pio aivan kad se vraća sa paše…čak nam je i ta banja služila kao dobar bazen, ponekad ljeti, da se pokvasimo ispljuskamo, igramo, osvježimo, iako se voda štedjela za živo…

Danas prošetah zaraslim stazama, kamenitim stazama ranog djetinjstva sjećajući se mnogih dječijih radosti, a i strahova iz tog oskudnog, materijalno siromašnog, ali beskrajno razigranog i veselog, srećnog djetinjstva…

Stazama iz nekog drugog vremena, koje sve više zarastaju u draču, šipražje i mahovinu, stazama kojima se više niko ne kreće i za koju desetinu godina postaće nevidljive, nevidljive u vremenu i prostoru, kao i sve, već prođene staze…

Šetajući mimoiđoh i susretoh mnoga draga, stara lica, koja su u tim kršima, u znoju svog lica, gradili budućnost za svoju djecu. Životom izbrazdana, a vesela i zračna lica… koja odavno plove u drugim dimenzijama…

Новембар

Док лију кише низ прозоре
Господе Боже вољени
Дај да се множе и зрију
Плодови љубављу сољени…

Гргоље мали потоци
Вода се слива, слива…
С нама су наши праоци
Што вјекују испод њива.

Набреклом сисом облака
Прамајка хоће да подоји
Шапуће обилним кишама
Жива сам жива, постојим.

Кише тешке плаховите
Грмљавине у даљинама
Брбоље људи молитве
Свевишњем у висинама.

Теку вруљци низ прозоре
Господе Боже вољени
Нека се множе плодови
Прастаром љубављу сољени.

Модрило и црнило царује
У мокрим морским собама
Дај нам да кише престану
Да изрони друга обала…

Сигурност да нам дарује
У небеском вјечном кругу
Ново сунце да царује
Јаје да опјева дугу…

Raspucavanje zvijezda iznad Tivatskog zaliva

Tivatski je zaliv, kao jedno veliko jezero, posebno ovako, noću kad izgleda kao da je potpuno okruženo uličnom rasvjetom i kad se ni naslutiti ne mogu ulaz i izlaz prema Kotoru ili Herceg Novom. U stvari Ina, to su ti svjeetla okolnih gradića, naselja, ulica i šetališta uz more.

Hajde redom, nauči već jednom…
Tivatsko gradsko šetalište, sa hotelima i restoranima, od La Roša do Pina, čija svjetla se ogledaju u vodi, kao lelujave pruge sve tu do nas.
Iza prvih vezova jahti, bliješti Porto Montenegro, nastavljaju se dalje ali u daljini svjetla Bijele,
Baošići, Đenovići, Kumbor, sve ko jedna neprekidna cjelina.
Na kraj Kumbora, Porto Novi, marinom zaklanja dalji svjetlosni niz prema Zelenici.
Samo Njivice u daljini trepte ko sićušne zvjezdice.  Krug nastavljaju Rose, trepere i razbacana svjetla oko bivših vojnih objekata, pa Krašići, trepere dalje, Bjelila, Kakrc, Gošići, Milovići, Bogišići, Đuraševići,
Đuraševića obala, iznad njih Krtoli i Radovići,
Ostrvo Sveti Marko zaklanja dio rasvjete…Potom ide Ostrvo Cvijeća pa aerodrom, Mrčevac pa Župa i krug zatvaramo, preko Belana, hotelom Palma tu iza nas.

Eto, koliko imena koja noćas svijetle…a dok god svijetle,  živa će biti…

Drvena kućica, za spasioca i čuvara plaže, visoka koji metar i više iznad mora, po malo škripi od naših nestašluka…

O kako divno mjestoo za voditi ljubav, tu iznad ljudi, a skriveni u mraku…Iznad šetača, njihovog žamora, a uz odličnu muziku uživo ispred La Roša i  šum talasa…
Prolaze sati, odmiče noć…
Gore, gore i raspucavaju se zvijezde, nešto su sitnije od okolnih sijalica…toplo je, još je ljeto iako septeembar. Ina je tu još koju sedmicu…našli smo idealno mjesto za nas….

Život je kao i okolna svjatla u punom treperavom, pulsirajućem sjaju…

ДРУГИ ПЛАН

 

Напољу јара, крај је августа, ваздух је блиједожут
поред отворених врата веранде сједим и гледам…

У првом плану трепери, неколико биљчица које пазим и заливам, до њих
изнад ограде, двије лијепе витице лозе, са богате одрине испод балкона,
пењу се по већ припремљеној мрежи.

Дашак вјетра ме голог до паса милује…
љуља на штрику усамљен грудњак моје жене…
У другом плану, остарели кров сусједове куће, до куће бетонски стуб.

На стубу се бијели нова осмртница, непознат неко…
Фотографија је у боји,
макар док не изблиједи као и оне друге до ње…

Гледам,
колико је метара од првог до другог плана,
колико сјутра ту је он…надохват руке.
Прекосјутра је већ даље, тамо иза сусједове куће,
оно се и не види…
Оно блиједи потирући све.

А јуче, јуче премотавам по сто пута,
оно је ту иза мог тјемена, иза леђа,
притиска ми рамена…
Маштам како је могло бити да сам виспреније реаговао
гризем се понекад, за (не)изговорену ријеч
а некад ми је све равно до мора,
јер, што је било више га није и не може бити…
И тако, од првог до другог плана,
и јест и није далеко…
Биће дана, биће дана.

То ваздуха што вибрира, од моје до сусједове куће
удишем страсно и молим се, тјерајући у мислима други план…

Маштам, биће дана, сваки је нов и другачији…
непоновљив…
биће дана,
дан по дан.
Дан по дан!

Кунђед

Прво избија Каћун
чим се повуче снијег
замодри, заплави
Кукуријек крене отровван и зелен
па Шеничица жута ситна
по ливадама…

Љубичица па Јаглика
Звончићи и Висибабе
шумарке заплаве, зажуте…
Бокори се Маслачак
све је то цвијеће
раног прољећа, мог
раног дјетињства…
Ал најрадоснији бијаше ми

Кунђед

Некад сам мислио да је то
Рунолист, јер сав онако
блиједољубичаст, бијаше у
њежном сребрнастом
одијелу од ситних длачица…
Испаде на крају да је то
Саса, врста ријетка, дивља,
врста угрожена…

Кунђед
са врха Братогошта
бијаше ми најдражи дар
у рано прољеће
раног ми дјетињства…

Ваљда сам
осјећао као дијете
да ће сви ријетки и угрожени
бити моја драга дружина
док год, живим
и дишем…

Žuto oko maslačka

Jutros, iz mlade trave pogled mi uputi, žuto oko maslačka.
Oko u oko, direktan pogled, razbudi me, svaki se nerv u meni protegnu do zijevanja, pomislih,
o kako divno jutro, o kako divan dan…

Spustih se do mora.
Obiđoh dio meni drage obale, danas je more staklence. Malo jača osjeka i sunčan dan pojačali su mu mirise, to sad nije samo jod već i usahle alge i iznenađeno morsko dno, sa koga je malo povučen prekrivač od modrog rasola.

Kad je ovakav dan, duša se moja napaja svim mogućim ljepotama, izvedem je kao ljubimca, u nešto dužu šetnju, dovoljno dugu da se napuni do vize, do one tanke zlatne linije što nekad postojaše na čašama i tanjirima.
Ništa preko toga ni ispod toga.

Pitam je, Dušo, kako ti je?
O tako lako dišem, milina, baš smo prošetali – odgovara mi ona.

Tad krenemo uzbrdo, kući, a uzbrdo je Mažina. Iznad Mažine Đurđevo brdo, zadivljali maslinjaci, divlji narovi, limuni i pomorandže i mnogo trnja i kupine.
Lijep pogled na šumu koja je i zimi, sva pastelno zelenog blagog kolorita, kao list masline ili pelina.

Dušo kako ti je?  Dišem, dišem, nirvana i mir, sve ono što me blagošću ispunjava…
A Dušo, tebi je šesdeset ljeta, zar svaki dan mladosti nije bio bolji i ljepši?

Ne,
varaš se, mladost je nemir, često težak nemir i traganje za ovim što sada živim.

Adrenalin, tada smo zajedno tražili višak te nemani tog nemira, višak adrenalina, trčali za njim.
Često, ni sa najvećim valovima morskim, ne mogu da poredim te uzburkane dane…
sate i dane mladosti.

A Dušo, sjećaš li se svih ludosti iz mladosti, pade mi na um jedan tren?
Na balkonu sobe studentskog doma stojimo naslonjeni na betonsku ogradu sa Rankom, slatkom crnkom krupnih očiju i smijavica, dolje ispod nas ostatak društva. Oo ne, sad se sjetih, pa ispentrao sam se uz oluk na njen balkon na drugom spratu. Drugari su nas odozdo fotografisali, smijali se i dobacivali. Ponekad mi je dolazila neka luda drskost, držao sam Ranku za sisu, obgrlivši je, bili smo lice uz lice a moja ruka ispod njenog džempera držala je nježnu, toplu, tešku sisu u kojoj igraše njeno iznenađeno, nemirno djevojačko srce…niko ništa vidio nije, klik i ispala je ona divna crnobijela fotka, koju i dan danas čuvam.

Ti trenuci momačkog adrenalina, kreativnih smjelih ispada koje smo često činili, o zar Dušo nijesmo nekad pijani bili? Pijani od života, radosni, nasmijani,
oh ti davni, ti divni dragi dani.

Ne, ne i ne…
Jedan dan nemir, drugi dan mir, mnogo dana patnje, malo dana sreće, boljelo je to, sve se plaćalo, mnogo se i bolno razmišljalo, tugovalo, radovalo, sve stihijski, zar ne pamtiš pune jastuke suza nakon raskida, neuzvraćenih ljubavi. Dane pada i manjka samopouzdanja, ništavnosti, osjećaja da si manji od nule. Potom bi došli dani naglog uzlijetanja, kad si mislio, sav svijet je moj.
Zar u tome ima ljepote?

Sve smo to pretutnjeli za jedan ovakav dan, za ovakve dane, potpune zrele, zlatne ispunjenosti, dubokog mira i ljubavi, ljubavi za svaku travku, atom, mrava, bubu, bubicu zlaćenih krila na vrhu travke, umjesto bubice u glavi.

Dušo moja mnogo pričaš gluposti. Mladost bijaše život, nikad, skoro nikad te tada nijesam vodio u šetnju. A pamtim mnooogo divnih dana.

Ha, ha ha, pa tada često nijesi ni znao da me imaš, nijesi umio da me hraniš ni braniš ni poklanjaš i dijeliš da bi me uvećao, bio si sebični ego klipan, ponekad skoro manijak. Nekako, kao da nijesmo zajedno rasli.

Ovo sad, tek sad, priznajem za život. Kad si me našao i kad me cijeniš više od ičeg, tek sad mi je toplo, ma skoro svaki tren…Volim kad ovako šetamo zajedno kad dišemo punim plućima, čak i trenutke kad ti se u obliku suze skotrljam niz lice, e, tad sam sigurna da smo jedno i zajedno zauvijek i do kraja zauvijeka.

Muški ljetni pejzaž

 

Dok prži jače nego ikad u tom periodu dana a sve živo bježi u što dublji hlad tražeći vodu, sunce skoro da se mrzi koliko žari.

Vatra, živa vatra, rekli bi stari.

Držeći se za ruke mladi par vuče kofere uglačanim pločnikom starog grada, lako odjeveni, u bijele lanene krpice. Na uglu ih dočekuje vodič koji će ih odvesti do hostela…usput čavrljaju o svemu, o vrućini o pretjeranom znojenju, o gužvi u saobraćaju, dugim kolonama…pa o mogućem hladnom piću i klima uređaju, gdje je najbliži bazen, koliko je daleko plaža i o tome kako je sve ovo ipak pogodno za izgubiti koji kilogram…
Vodič odjednom zastaje, posmatra ih i primjećuje da su sasvim fit, super ste, pa vi ste kao izvajani.
Zatim zapaža dvije tetovaže na sredini njenih listova.
Naopako ispisane kao dvije veće poruke.
Ona šeretski, primjećujući nedoumicu, savim slobodno zvonkim glasom obznani…
“To što je napisano neka ostane tajna, kao što sam i ja cijela tajna za njega… Neka polako otkriva…pročitaće dok bude uživao u meni…”

Marko je išao korak-dva iza i slušao. Gledao je njeno vitko, gipko tijelo i zamišljao kako on u izvjesnoj pozi čita sa tih njenih listova dok su mu poruke pred očima…
osjeti blago buđenje…pritisnu rukom kroz džep i požuri da ih mimoiđe…
Uh, živ sam, promrmlja sebi u bradu.

Usput je premotavao sve svoje moguće veze koje bi mogle da mu daju potpunu satisfakciju da se zbilja, posle duže od nekoliko godina nanovo dokaže kao ljubavnik.

Nekako je ovo ljeto prebrzo počelo, odjednom se u par dana prešlo iz zimske u ljetnu varijantu…Ulice su odjednom procvjetale zgodnim ženama taman kao i rastinje što se zakitilo cvijećem.
Nekako nespreman teško se privikavao, svaka duga ljetna haljina budila mu je maštu, obline, bjeline, osmjesi, glasovi…sve mu se činilo kao nikad prije, nabijeno erotikom…čežnjom za životom.
Skoro sve su mu izgledale privlačno, nije birkao i nalazio mane kao nekad.

Uh Bože dragi bože, snage i volje mi daj… i zdravlja…mrmljao je i dalje sebi u bradu.

Na malom trgu u susret mu doskakuta lopta, kao da bježi od dječje graje, zahvati je vrhom papuče, nekoliko puta zapimpla u zraku i uštopa u mjestu, lagano je vrati dječici.

Klap, klap, klap…začu se kratak aplauz sa vrata suvenirnice do njega.
UH, Vanja, odavno je nije vidio.

…Bogami momački, reče Vanja gledajući ga pravo u oči svojim širom otvorenim tamnoplavim očima i sa vragolastim osmejkom u uglovima usana, vjerovatno aludirajući pomalo na njegove kasne pedesete…
Udata ali uvijek željna pažnje. Odjednom je sa njim bila na ti i već su razgovarali sasvim opušteno i lagodno, a toliko godina prije sve se svodilo samo na poglede i javljanja…
Riječ po riječ i uz opasku da je ona, eto po malo udata, izazva lavinu njenog tako zaraznog gromkog smijeha…
Blistavo ozareno mlado lice sa divnim usnama, zubima, osmjehom i puno životne radosti, netremice ga je gledalo dubokim sjajnim očima…
Da se vidimo noćas…uz osmjeh koji mu zna ozariti lice, netremice je ponirao u njene oči nastojeći ih što duže fiksirati…da se vidimo obavezno, još jednom ponovi…
Ona obori pogled, djelić sekunde, zatim joj oči bljesnuše kao da se sjeti nečega, držeći prst na donjoj usni skoro da šapnu…u šest izlaze gosti iz obližnjeg apartmana, mogao bi mi pomoći da ga dovedem u red…

Kupiću vino i grickaluce…

Kupiii…
I uz onaj obećavajući vragolasti pogled preko ramena, pun žudnje za životom i radostima svake vrste…šmugnu u radnju.

Marko je sad, uz skoro nepodnošljiv osjećaj sreće nastavio svojim putem… više ga ni najmanje sunce nije peklo niti je ovaj dan nazivao paklenim…

Divnog li divnog dana, Bože hvala ti, skoro da glasno progovori.