На координатном систему нашег неба
Хајде! Признај и реци!
Да ли се таласи пожуде ломе о
зенице очију твојих,
док у себи тихо изговараш речи,
страхујући да се не чује гласно?
Свесно кријемо да створили смо фијаско
и питамо се, да ли је људима јасно
да ово је наш начин да волимо?
Да до пепела изгоримо,
а онда се поново родимо.
И поново сродимо са судбином од
које често бежимо.
А обоје истом тежимо.
Признај. Колико ће још дуго Сизиф гурати камен,
док не схвати да је терет камен у души?
И да ли је Прометеј пожелео да угаси пламен,
јер бол вечно траје,
док му уверења руши
тренутак самоспознаје?
Хоће ли прича о нама постати мит,
кад его нам савлада суштину, а бит
постане одредиште вечног трагања?
Хоће ли нас потопити утопија надања?
Кажи, али без лагања.
Да ли се нити избора косе са
исправним ставом,
док инат нас мами у поразе?
И одакле те чудне одлуке долазе,
кад одавно не размишљамо главом?
Хоћемо ли чинити трен вечности или
ће трен покренути нашу?
Хоћемо ли просути вино, тако што
ћемо разбити чашу
или се плашимо посекотина од стакла?
Да ли те је икада нека моја реч подстакла
да на секунд’ престанеш да живиш у лажи
силом изазваних несрећних
околности и кажи,
докле ћемо несрећни бити Ми,
јер нам ћутање изгорева кости?
А обоје знамо да нисмо робови слабости
и да свет је на нашем длану.
Али шта, ако у једном дану,
смисао тражимо на координатном систему неба,
где се секу случајност и усуд,
не знајући одакле кренути, ни куд,
али осећамо да тако треба?
Признај! Да и у овом ћемо животу
одиграти празне карте,
са вером да следећи биће бољи.
И ко зна по чијој ће, кад већ не
по нашој,вољи
бити записана елегија, да преблизу
били смо ватре.
Поражени, а тога несвесни.
А можда се никада нећемо поново срести.
Признајем ти, тога се плашим.
Настави са читањем “На координатном систему нашег неба – Јована Марковић”