ОНА
Жуто класје пшеничице њене очи су снимиле
као дуката ниске дуге на грудима девојачким –
зрно жита злата вредно, мудре речи мајке миле
још увек су очуване у сновима њеним ђачким.
Ко је она зар је важно, као и сва деца била,
морала је да се роди, па тек онда да одрасте,
прекаљена у природи да осети додир неба,
завичајног крвотока, попут мале ласте.
Она није упознала велеграда сјај ни раскош,
али јесте склад природе, задивљена распоредом –
и није на спавање никад ишла као кокош,
већ зујала као пчела која пуни саће медом.
Она волела је књиге, више него тањир хране,
самосталност изградила од малих ногу без проблема,
уз причице и добре бајке умела је да осване,
задовољна и са мало, сита и кад ничег нема!
Она имала је жељу макар мало да проскита
стазицама свог детињства према брдским кладенцима –
где је некад воду пила, као жаба незасита,
старост људе покосила, нема више ког да пита!
Зато она и не мари што не може да остари
док је носталгија као павит лоза опасује,
и буде јако љута кад природи склад се квари,
која не зна као човек да се жали ни тугује!
Анђелија Н. Петровић
Хвала поштовани!