Добродошли!
Успавана младости мога живота , пустио сам да пролази поред мене , убеђен да тако мора бити и да је то једина истина .
Заробљен у својим мислима, нисам видео да није тако . Схватио сам , али касно . Све је већ прошло .
Истина је прошла поред мене у свој својој величини: окупана , чиста , прихватљива, спремна на компромис који сам ја одбацио, чекајући нешто много, много боље . Мислио сам да сам паметан . Али нисам .
Сада остаје да патим и трпим . Могао сам , али нисам.
Носталгија ме вуче у прошлост која боли . Све што сам имао , више немам Све што сам искрено волео , волим и сада , искрено , можда још и јаче .
Само пусте успомене , пусте као пустиња жедна воде , као душа жедна љубави .
Свестан сам пролазности година Безбрижних дана који прођоше , тако брзо , брже него уздах зоре док напушта мрак .
Постао сам успомена , ни велика , ни мала , само успомена која је пролетела тихо , као мирис пролећа што дражи ноздрве , а живот пролази
_________________________
Лутам својим успоменама , полако губим нит стварања идеја .
Jурим реку истине и изгубљених мисли , које још шапућу , успомене записане на камену мудрости , сакривеном у дубинама моје душе .
Манастирски творци искрене молитве вековима тишину крију у искри љубави што лепрша духом невидљивих и видљивих сила природе , које само истина велике љубави може да покрене .
У авантуру живота , што стиже из мртвих делова изгубљене , тихе језе сопственог срца , која полако увлачи смртно заљубљене , а изгубљене у вероватноћи , да је то то.
Када душа јечи у отпору срца према вољеној , мислећи да га не воли , спремна на све за само мало , мало среће…
Као дете бојао сам се мрака .. Сада је он мој савезник . У њему нема питања ,нико ништа не тражи , само лежимо заједно , тишина и ја.
Понекад ми се учини да заједно мислимо , молитвено , дубоко . Ја највише , о себи , о пролазности , о животу .
И тада , ниоткуда , падну речи , готове као да су чекале само мене . Устанем , запишем их да не побегну у зору .
До јутра од њих настане нешто . Кад их средим да личе на песму , поделим их са светом .Удружење Песника Србије ,ћгосподин Љуба , отворили су ми врата.
А ја само захвално пишем оно што ми ноћ шапне
Док се звезде полако гасе на мом небу ,и док месец самује на свом путу ,пун емоција ,
ја , капетан животне пловидбе , јездим сам , уроњен у сећања .
Као некада, у младости , кад сам у правој олуји свој брод довео у луку спаса .
Сећам се свих, поименце : Џада , Апаш , Гандра , Лењин , Норвешка , Комарац , Чокси, Белмондо…
Да ли су живи или мртви , не знам нити хоћу да знам .
Овако живе у мојим мислима , у догађајима , сећањима били добри или лоши . У ствари , док сам ја жив ,биће и они .
То је наш живот .
Наше време !
Лутам својим успоменама , полако губим нит стварања идеја .
Јурим реку истине и изгубљених мисли ,које још шапућу , успомене записане на камену мудрости , сакривеном у дубинама моје душе .
Манастирски творци искрене молитве вековима тишину крију у искри љубави што лепрша духом невидљивих и видљивих сила природе , које само истина велике љубави може да покрене .
У авантуру живота , што стиже из мртвих делова изгубљене , тихе језе сопственог срца , која полако увлачи смртно заљубљене ,ђа изгубљене у вероватноћи , да је то то .
Када душа јечи у отпору срца према вољеној ,мислећи да га не воли ,спремна на све за само мало , мало среће…
_________________________
Док јездим кроз звезде , мисли ми плове тихо , као време , ка вечности што у смирај тече тек рођеног јутра .
Тамо , где време траје дуго , где почетак ни крај не постоје , где пламен свеће и тихи уздаси молитве још увек трепере ,тамо је мир .
Мир душе , спокој рањеног тела шири се небом.
А молитва лети , кроз истину и време , луцидно носећи тишину откуцајима вечног срца , срца страдалог Исуса
Главу ми притиска небо , боли ме сутра. Јаук ми јури небесимам , мисли марширају мојом меморијом свега се сећам .
Бол ме убија док повраћам стварност ,мисли ми милују дно , а порази вечности додирују историју стварности која одлази у сумануту прошлост будућих догађаја ојађене истине .
У тренуцима умног растројства почнем да гребем по зидовима прошлости , откривам сутрашње догађаје будућности .
Мртви устају, певају оде радости.
Јел зна љубав
како и колико боли
када лудо воли ?
Јел зна љубав
како и колико срце пева
када заволи ?
Јел зна љубав
како и колико све воли
када лудо воли ?
Јел зна љубав
како и колико је бедна
када лаже ?
Јел зна љубав
како и колико силно боли
када превари ?
Све туге ,
створене ван и у срцу ,
заувек остају
али се, с’временом ,
поново врате
у великом стилу .
И срце пати .
Да зна ,
не би се , предсвала
већ би вечито волела .
И била вољена .
Као млађи , сањао сам да имам воћњак ,шљиве „Моравке“, да печем и продајем ракију , да се мало смирим.
Срљао сам, брате, много . А , како обично бива , живот је имао друге планове . Младост је појела моје снове .
Оженио сам се , добио два сина , радио много , мучио се, стан купио , Опремио га, средио .
И кад сам дочекао године да уживам са женом плодове нашег труда и рада yзе их моја болест . Разболех се
Опасно.
Одох у пензију , И у колица . Опет ми се пробуди жеља за шљивиком . Могао сам . Пара имам више него док сам радио.
Али џабе , болест је јача.
Синови отишли на другу страну , ја и жена планирамо , бању .
_________________________