Аутор: Saša Kozić

Не дају ми да мислим

својом главом,

да причам својим устима,

да певам својим гласом,

да се размахнем својим поткресаним крилима.

Док горим ,

у својим недрима,

носим бреме поданичког живота

на својим леђима.

Знајте,

вама служити нећу,

макар тим потезом себи

за живота палио свећу.

Увек сам био сам,

никада део чопора.

Мислио својом главом,

увек био на страни отпора.

Молим Бога и тражим опрост.

Многи ће нас повредити,

многе ћемо повредити.

Неко ће се на крају

радовати

Победа је близу

Сећам се рата.

Време проведено у њему

и данас је у мени.

Ноћу га сањам.

Вриштим,

плачем,

смејем се

у сну, док ходам

пауковом мрежом

мојих снова.

Сећам се слика

моје прошлости.

Када су друг на друга,

брат на брата,

кум на кума,

крваве и дуге ножеве

вадили,

потезали,

једни другима главе скидали.

Плашим се слика

Моје наше прошлости

Рат је рат

Пакао

Ваљда ће некада

Мој и ваш бог

свима нама

моћи опростити

У мени мојим мислима

Ствара се нови живот

Ништа ново у мојој земљи

Опет смо у раскораку

Времена и простора

Само небом лете кочије пуне

једре и горке медовне

За све ратнике

Што су глупост довеле

Да суди истини, живота и смрти

Зато сви они марширају заједно

Мисле право у легенду

Заглибили су знају они али ћуте

Док птице певају радују се зори

И јутру што руди

Само небом јуре кочије пуне

једре и горке медовине

Пуне глупости

Што су будале испаметовале а паметни прихватили

Тешко земљи

Где будале паметују

Паметни постају будале

Пронашао сам неки

мени непознат свет

за који нисам знао

да постоји.

Иако је у мени

итекако постојао.

Тек када сам престао

да трчим,

када сам престао да певам,

да мислим,

на крилима маште почео сам да летим.

Високо, много изнад облака.

Доле испод мене

ливада створена од снова,

великих снова.

На којој све можеш,

све знаш.

Ја нисам знао да могу да летим.

Летим.

Да трчим брже од ветра.

Трчим.

Да чујем оно што се не чује,

да видим невидљиво.

Све могу.

Све знам.

А све захваљујући новој

некошеној ливади,

коју тек треба да косимо.

На којој ћу се настанити.

Поезији

Будан сам.

Гледам у плафон.

Бројим плафоњерке.

Преко пута мене ТВ,

велики, 55 инча.

На супротном зиду икона,

наша слава,

Свети Алимпије.

Тешко устајем.

Идем у купатило,

облачим се,

одлазимм да једем.

Распремио сам сто после јела.

Погледао сам на сат

два и по сата сам јео.

Много је.

Палим ТВ,

вртим по каналима.

Ништа.

Гасим га.

Палим таблет,

читам новине.

Срање.

Ништа.

Покушавам да пишем.

Све ово од када сам устао.

Док пишем,

лагано и успорено кувам кафу.

Док пишем,

волим да је пијем.

Убијам време.

Писање завршио,

кафу попио.

Идем до кревета да одморим.

Уморио сам се много.

Када устанем,

средићу писани текст

па га објављујем.

Овако сваки дан

Кад сам сам

Горак укус у мојим устима

враћа време проведено у

боци црног вина.

Жар изгубљене, већ добијене битке

боле људе од гуме,

настањене у кући од карата?

Мене враћа у прошлост

која је препуна филозофије

о животу мртвих

после олује модерног доба.

Повучени причом о земљи

препуној среће,

као Елдораду демократије,

створене да верујемо

у немогуће могућности

групе сличне чопору,

Које предводе вође

спремне на све

само да докажу неверним Тома́ма

истину коју одабрани

скривају од њих ,

Мојих снова који буде u мени помрачење мојих идеја

Жедних крви

побуњеног чопора

вредног истине.

Бацио сам своје мисли

као рибар своју мрежу,

ловим своја осећања.

Чини ми се да је то узалуд.

Бежим од себе

у нади да ћу пронаћи нешто ново,

неки бесконачни мир,

способан да живим мирно.

Очима својим,

као потоком набујалим,

гледам моје мисли

како руше бране,

од камена направљене.

Цвиле као да ми прете,

замишљене, учмале, хладне,

као године које нису родиле

сељаку глад

и узалудан рад.

Мени ,

проклетство срушених нада.

Њиве суве,

а жедне,

без воде и живота.

Само јако

сунце

и вечна борба

за опстанак.

Све наше године нестале су

у пламену наше љубави,

у којој смо и ми нестали.

А можда и нисмо.

Можда смо се у сунце претворили,

а можда смо тамо где јесмо,

где желимо бити.

Чекамо да се опет распалимо,

да се родимо.

Чекамо трен, час,

да опет постанемо истина.

Она најлепша,

јединствена,

права,

највећа.

Да свима постане јасно,

без обзира на све ,

ми се волимо.

Без обзира на све

што су хтели,

могли,

знали,

платили.

Опет ће између нас

горети, пуцати…

Али не рат,

већ љубав.

Она ПОБЕЂУЈЕ.

И ми ћемо.

Тренуци мога времена

затворени су у мојој глави.

Чувају неке успомене,

мени битне и драге,

а и оне лоше.

Желео бих да их заборавим,

да нестану, да их нема.

Чувам их у сновима,

често их сањам.

Плачем са њима,

смејем се.

Волео бих када бих могао

да прођу ноћне море,

да их не сањам више.

Младост ми је остала у њима,

у мојим сећањима.

Ваљда долазе по своје.

Један део мене памти,

други, као брана,

покушава да заборави.

Не може.

Недa се сећање.

Докле год се сећам,

сећаћу се ратова,

наше сурове глупости.