Аутор: Saša Kozić

Све што сада живим,

преживљавам.

Покушавам да запишем,

барем се трудим.

Мада се понекада питам

чему све то,

коме то треба.

Не пијем.

Не пушим.

Кола не возим.

Жене више не јурим.

Ћутим,

пишем.

Да ли ја то покушавам

да убијам време

или оно убија мене?

Не знам.

Живимо заједно.

Нема свађе,

а ни препирке.

Једно другом

не мешамо се у живот.

Поштујемо се.

Не идем више на терасу.

Жена ми забранила,

да не бих пао.

Свашта…

Мислим,

нисам баш

толико луд.

Зато ћутим.

Боље ми је.

Нећу да се свађам.

А време ми

тече,

пролази,

несвесно,

а свесно

свога постојања

Губим се

у шумама прошлости,

као да тражим распукле

делове моје страсти,

изгубљене или бачене

у прашину сурове историје

наших смешних живота,

препуних глупости.

Раскалашни покрети

наше тренутне стварности

патe,

затворени у кутију прошлости.

Ја јуришам,

тражим излаз

у неке боље ситуације,

настале у мојим мислима,

боје неба.

Плачем,

силујем стварност,

тражим помоћ од Бога.

Бежим у сутра,

иако знам

да ће бити тешко

одбацити окове старих навика,

Бојим се,

изгубићу себе

Навиклог на…..

Остали су само још мириси

који нас враћају

на почетак магије живота

који проживљавамо,

плашећи се пролазности.

Као да пловимо кроз

године проведене и проживљене,

на крају замрле

у светлости тек рођеног дана.

Где мирис долазеће кише у јесен

буди топле тонове проживљеног,

можда чак и умирућег тона

присутне туге тек рођеног јутра.

У мирисима долазеће олује,

попијене на таште душе,

мирне, а свесне

сулуде игре постојања

свега што чини овај живот

лепим, а суморним,

који упорно проживљавамо

кроз мирисе вечности

Устао сам.

Уморан.

Од чега , не знам.

Имам утисак као да ме је воз прегазио, или је можда терет година.

Сада, кад мало размислим, нисам леп.

Не знам да глумим.

Играо сам фудбал као дете, кошарку никада нисам играо.

Певам када се запијем.

Све у свему , ништа посебно.

Цео свој живот причам. Ни сам не знам колико ме је пута прича увукла у проблем, а много ме је пута и извукла из њега.

Тако да прича и причање играју велику улогу у мом животу.

Не волим да радим.

То је то.

Неко ми је некада рекао, а ко не знам.

Можда сам и сам себи рекао:

„Зашто не би све приче које су неиспричане записао?

Нека их прочитају они који сматрају да вреде.“

Тако да сада не причам.

Пишем.

Има ту нешто…

Ево, и сада пишем.

Ко мисли да вреди прочитати нека чита.

Немам шта друго да кажем.

Идем да кувам кафу

Годинама ја живим овако.

Лети на тераси у колицима,

зими у соби,

на кревету или у столици.

Гледам кроз прозор,

снег,  кишу, ветар…

Тече време, у неповрат,

годинама уназад.

Некада читам, некада пишем…

Пишем много,

о свему и свачему,

да не заборавим сва лепа времена,

прошла прохујала некада брзо,

некада полако.

Сва та сећања остала су у мени,

чекала тренутак да сазру,

да изађу из мене,

да некоме очи засијају од суза и милине.

Да покушам да лепота нашег живота не оде у заборав

Да га време незакопа

И ову ноћ сам пробио

дочекао јутро

Глас разума давно сам изгубио

Још само нека измаглица прошлости

Доказују да сам

Некада био човек

Сада живим живот мртвог човека

Хватам се за зидове када ходам

Као паук јурим неке трице и кучине

Плетем мреже

Ловим гласове давних дана

Када смо били деца анђела

Када нисмо имали данас а камоли сутра

Умирали сретни и изгубљени

Временом као велики грешници заборављени

Само још зоре заглављене

У придошлим каналима нашег смрада и неспокоја

Мртвим језиком говоре

Уканалише нас

Брате

Слушам ноћас како ветар вришти,

чупа гране,

помера црепове.

Олуја је.

Налети јаке кишe

топе земљиште.

Провала облака и град се спуштају.

Бујице воде надиру са свих страна.

Београдски потоци надолазе набујали.

Београд је потопљен.

Још понеки закаснели пролазник трчи улицама,тражи заклон.

Сви су побегли са улица.

Велика је олуја.

Облаци су зацрнели небо.

Звезде полако пробијају облаке

Месец се последњи појављује,

права скитница.

Очекује кишне капи

Видевши да их нема,

засија много јаче,

па истера све скитнице и разне живуљке напоље.

Полако се град враћа у нормалу

Не верујем,

заиста не верујем,

да нико, ама баш нико,

не написа нешто

пошто су јавили

да је ГЕНЕРАЛ умро.

Мада ми знамо

да су га убили.

Српску је створио,

одбранио,

Србима понос

у срце и душу вратио.

Генерал, Србин,

СРБЕНДА,

ГРОМАДА од човека.

Генерале,

племе твоје

није те заборавило.

Твоја жртва

је и наша.

Уз гусле

ће те опевати,

у историју Срба

те ставити.

А ти, Генерале,

у небеском корпусу,

са осталим ратницима,

своје племе чувај.

Вечни пламен лиже наше успомене,

бачене у сумрак јутра

изгубљеног детињства.

Дани јуре суманутом брзином,

као ветрови затворени

у флашу попијеног вина.

Заглављени у кланцу туге,

плачемо због изгубљених снова,

нарастајућег бола

Уморних ловаца на лептире

живих боја,

уроњених у јутра

преливена медом.

Слатки погледи,

пуни горчине,

рођени у нашим годинама самоће.

Сирова тежња слободних радника

насталом у колони очајника ,

рођених, па умрлих.

У нарастајућој тежњи мртвих песника

остаје сирова данашњица

великих умова,

Свих смртних грехова

ове нарастајуће гене

рације

искрених стваралаца магле

Покушавао сам ја да римујем стихове,

али не иде.

Живот ми није био рима,

нити леп.

Цео живот сам на улици или пијаци.

Штицовао сам девизе,

био сива економија.

Радио у пекари,

радио у обданишту као домар,

радио као чувар.

Продавао бензин,

цигарете,

це-деове музике и филмова.

Живело се некако.

Децу школовао,

стан купио,

опремио га.

Када сам мало стао на ноге,

почео сам да радим легално.

Имао радни стаж.

Добацио до тринаест и по година радног стажа.

Добих болест.

Одох у пензију.

И…

Чекао лето.

Идем на терасу.

Пишем.

Али не могу

и не знам да римујем,

мада бих волео.

Како рече један кинески филозоф:

„Поезија је мелодија богова,

поезија у прози , песникова истина. без улепшавања“