Аутор: Saša Kozić

Имам понекад осећај

да ме је болест ставила у затвор.

Сам себе једем.

То ми је дијагноза.

Робијам казну

за коју нисам крив.

Моје мисли лутају

непознатим пределима мога мозга,

у нади

да ћу од самога себе побећи,

да ћу макар мало

болести утећи.

Побегнем ја,

али ме она стиже.

Осетим њену тежину

њену суровост,

њену близину.

Ипак знам

да је нада последње

што умире.

Али не долази увек.

Долази само

онима који јој,

упркос свему,

не престану да се надају.

Ноћас

У глуво доба ноћи

пробудише ме

ударци ногу о под.

Глуво коло.

Пет Крајишника,

љутих момака,

играју коло

Моја мајка,

у углу,

мртва плаче.

Марамом брише сузе

које боле,

које пеку.

Опет нас протерују,

кољу,

убијају,

као и 1941.

Мајка је из Цазинске крајине,

рођена Кецман,

из Бужима,

,,Доброг села”

закланог и спаљеног 1941.

И онда 1995.

Коло игра,

мајка плаче.

На календару ,

4. август 2026. године.

Тридесет година

од крвавог злочина.

Крваве „Олује“.

Запамтите:

ми смо као коров.

Опет ће Срби

играти глуво коло

на својој земљи.

Лежим у кревету,

на леђима,

и гледам у плафон.

Клима лагано зуји.

Напољу је пакао.

Врућина се спустила

као хладна облога

на високу температуру.

Крајичком ока

видим паука.

Плете мрежу.

Игра се са једном мувом.

Гладан је.

Бол у куку

разара ми мозак.

Покушавам да будем миран.

Не иде.

Тешко ми је.

Врућина и бол

затегли су ми нерве.

Паук весело

облеће око муве.

Она се копрца.

Побеже.

Искобеља се

сигурној смрти.

Одлете.

Паук збуњено гледа.

Не верује.

Ја, иако ме

и сама врућина боли,

осећам велико задовољство.

Бол у нози

враћа ме у садашњост.

Врућина

убија мисли

Опет сам ноћ

преврнуо наопачке.

Дочекао јутро на сплавовима.

Музика ми заглушила уши,

алкохол ми избија на очи.

Бодрим себе да могу,

ногу пред ногу,

па кући.

Бришем сакоом

асфалт иза себе.

Водимо неку девојку за руку.

Не знам јој ни име.

Већ трећи пут ми говори:

„Добро јутро.“

Опет сам ноћас наручивао

јагоде и шампањац.

Залепила се спонзоруша.

Остављам је код бандере.

Грли ме и љуби.

Мисли да имам пара.

Немам.

Али имам тату.

Јурим сенке прошлости

које се још играју са нама.

Стоје на сунцу и ветру,

чекају пролазност и дозволу

за вечност.

Пролазност времена

која убија људскост,

чека тренутак мудрости.

Историја, смештена

на самој граници

истине и садашњости,

тражи вечност

као једину вредност времена.

Некада давно неко је написао:

„Победници пишу историју,

а мртви је ћутећи одобравају.“

Па се ја питам:

Ко је победио у Другом рату ,

ми или они?

Ноћу лутам сновима,

тражим успомене живота.

Прелазим нивое као у некој игрици,

трошећи своје животе,

надајући се било каквој победи.

Тренутку када ћу дочекати смирај лутања,

надам се да ће брзо доћи,

јер умор ме савладава.

Снови постају претешки,

живот узима свој данак,

а у сновима је све лако,

пролази брзо.

У животу

један трен представља све.

Оно чему смо се надаш

постаје истина

која убија стварност,

али стварност на крају

ипак исплива на површину

и постаје тежња.

Ни сам не знам

како су ти догађаји

брзо ушли и прошли кроз мене,

Кроз мој живот ,

као врућ нож кроз путер.

Све око мене пролазило је

као филмска трака,

успорено, са сенкама

које остају као доказ

да се живело брзо.

Или ми се чини

Све је као неки филм

који је почињао пре свитања

и трајао дуго после сутoна,

пун ноћних мириса,

љубави, вина и уздаха

натопљених тугом.

Обично са плакањем

Живот ми се уназадио

Све што сам доживео

и преживео,

поново живим

у својим сећањима.

Долазе ми ноћу.

Сав бол

и све сузе једнога живота

поново марширају заједно.

Живим већ једном

проживљен живот,

све испочетка.

Свега се сећам.

Сваког Божјег тренутка.

Сваке своје грешке,

сваког свога греха,

био он ненамеран

или свесно учињен.

Сваки тренутак истине,

у греху и сумњи,

постаје моја ноћна мора.

И увек исто питање:

Да ли је требало?

Да ли сам морао тако?

А на крају ноћи,

када утихне и последња мисао,

остаје једно,

неизбежно питање:

Хоће ли ми неко опростити

Оно што сам наслућивао

и потајно се надао

да неће доћи,

дошло је.

Изненадни, неочекивани пад

на леви бок

активирао је моју болест.

Тешко идем,

такорећи никако.

Дане проводим

седећи у колицима

или у кревету.

Најгора је ноћ.

Сећања ме обилазе.

Сва сећања на моју младост

дошла су на наплату,

ону сурову.

Ишао сам,

пецао,

играо фудбал…

Са девојкама лудовао,

кафане обилазио,

кафански живот

пуним плућима живео.

Сада ме писање одржава.

Одржавају ме

сва моја сећања,

а много их је…

Најтежи ми је рат.

О њему никада

нећу написати ни реч.

Доживео сам

и видео свашта.

Ових неколико дана

схватио сам:

Писање ме одржава живим.

На небу

изнад мене

просуте звезде.

Доле тишина

гребе и ремети

учмали мир.

Мрак је почео да бледи.

Тек по која звезда

убија тишину ноћи,

намигује,

крадући време.

Очекује се

рађање јутра.

Ја испијам кафу.

Баш уживам,

мада ми је прохладно.

Излазак сунца.

Гугутка са гране гуче,

врапци весело

цвркућу.

Дан се родио