Туђи цвет

 

Данас ми се самује
тихује
и не треба ми нико
нико ко не уме тишине да разуме.
Данас сам далеки неки свет
туђи цвет
ни ветар данас не желим ту
ни мирис ружа што
најављује лето
ништа не желим
ништа нећу
само тишину
ноћ
што пре ноћ да дође
да свет прекрије тама
да месечина открије
све што прекрива светлост дана.
Данас ми се самује
тихује
и не треба ми нико
нико ко не уме ћутњу да разуме.
Данас сам путник временских путева
туђих улица и туђих градова.
Нигде пријатељског лица
само се тишина смеши
и ноћ грли и душу лечи
од страних људи
од грубих речи.
Данас ми се самује
тихује
душа се ноћи радује
јер ноћ, ноћ никад не лаже
ништа не крије
и свему право лице открије.
Данас сам нигде
и нико
и ништа
само тишина
само мрак
далеки неки свет
туђи цвет.

( ’21. )

 

Ода Постојању

 

Док вирка још скривено иза хоризонта
Прољеће ми личи на разиграно дијете
које се још под мајчиним крилом крије
док Зима тромо сакупља скуте своје сиве хаљине
одлазећи безвољна за дјечије игре.

Први пупољци као први дјечији кораци
несигурно и помало плашљиво пупе
извирују први зелени изданци и
стидљиво провирују њежни вјесници
проносећи глас да стасало је дијете Прољеће.

Опет је Природа одржала лекцију живота
без ријечи описала круг постојања
старост како пред младошћу устукне
смрт која пред рађањем умукне
како пролазност поклекне пред непролазом.

Поново извирује разиграно Прољеће
с осмјехом Зиму на пут испратиће
опет је Живот попримио искричав сјај
чујем како и врапци цвркућу оду Постојања,
све што пролази, још сјајније се враћа.

Март, 2019.

Пољубац Прољећа

 

Погледај, пчела љуби бијели цвијет
зора љуби обрисе свитања
на хоризонту се назире сунчев зрак
што љуби задњи мрак.

Пољубило Небо Земљу на путу
ка далеком обзорју
пољубио Мјесец гору док свијетли
ријеци пут која хрли у загрљај мору.

Гле, ласта љуби стари кров
љуби вјетар мирисно грање
стару цесту милују кише
љубица на пољубац мирише.

Хладна се зима под загрљајем
топлог прољећа топи
врелина пољупца гле, задњи лед отопи
кап по кап у ријетку се стопи.

Пољубило Сунце стидљиву росу
трава милује ногу босу
погледај, природа љуби свијет
пожури, загрли први јутарњи цвијет.

Пољупцем пробуди нови дан
укради уснама топлим од заборава стари сан
пољуби пољубац отргнут у цвијету
своју љубав, мисао у лету.

( 2008. )

Чекајући чудо

 

 
Оставиш врата у времену отворена,
процеп између сећања и успомена
пролаз кроз лавиринте намерног заборава
и ненамерно изостављених слика у предворју ума,
и чекаш, стрпљиво чекаш. Шта?
 
Оставиш одшкринут прозор будних снова
занемариш мрље од просутих речи
пустивши да их перу непрегледне кише праштања
да их осуше топла миловања сунчевих зрака
и чекаш, само чекаш. Шта?
 
Оставиш путељак обрастао лажима
који чека да га очисти само једна реч
једна обична, најобичнија реч
једна проклето проста реч од неколико слова
и чекаш, и умориш се, и пошаљеш дођавола чекање.
 
Настави са читањем “Чекајући чудо”

Бука без мисли

 

Не волим све и сваког,
ето, не волим па ми судите!
Но то и није нека тајна,
нити новост велика јер на лицу ми све пише,
свака бора, једна прича, једна истина.

Не волим, али и не мрзим.
Не оправдавам, али и не судим.
Само, за Бога милога, мислите!
Мислите својим умом таман
у њему не било ништа. Ваш је!

Погледајте некад у себе и видећете
да бука која долази и бес који се излива
није увек и нужно туђи производ.
Или мислите да савршени човек
не може бити бесан на себе?

Не може савршенство од ума да звечи
као хиљаду звона или као бездан
кад врати ехо свега што смо му подарили?
Ма дабоме, где ће савршенство
да се бави трицама и кучинама
и производњом беса и несносне буке.

Настави са читањем “Бука без мисли”

Долазим из прошлости

Здраво. Моје име је…
Кога је уопште брига како ми је име.
Зовите ме како хоћете.
Долазим из прошлости
имам шеснаест година
ја сам тинејџерка у тијелу старице
и видјела сам своју смрт
и своје поновно рађање.
Нико ме није питао да ли хоћу
поново да се родим и да живим.
Нико ме то никад није питао.
Ни ова старица у чијем тијелу обитавам.
Ни њу нико ништа није питао.
Само су јој рекли да мора живјети
и из тог морања родила сам се ја.
Имам шеснаест година и
ових дана ми је рођендан.
Сјећам се своје смрти.
Била је спора и мучна.
Умирала сам данима
и када сам коначно умрла
одбили су да ме сахране
мада је све било спремно
и цвијеће и свијеће и жито
и комична гомила непознатих људи.
Умјесто да са груменом земље
на мене падне мира заборав
удахнула сам нови живот
и окусила све тегобе мукотрпног рађања.
Настави са читањем “Долазим из прошлости”

Две старе песме

Бјеше новембар

Бјеше новембар.
Јесен се спустила међу људе
додирујући их као сликар кистом
своје раширено платно.

Бјеше новембар, кише су свратиле
на прозоре чекања
као зов слутње, немира.
Имала је лице што прича и када ћути,
поглед што до дна душе одшета
имала је стрепњу неизречену на уснама
постојан изглед тешког чекања.

Настави са читањем “Две старе песме”

Јесен

Хиљаду боја, а ја их не видим,
мноштво сликара и сваки своју
музу са собом води,
а ја их не чујем.

И лист ми увео додирује лице
знам, нешто ми шапуће
и чуди се јер не примјећујем,
а некад сам му осмјех даривала.

Мирише јесен, онако слатко, опојно
како то само она умије,
као дама коју још ниједна жена
надмашила није,
и застаде забринуто
на прозоре моје
као да пита
зар тужније очи постоје,
као да тражи на мом лицу
оно што некад бјеше,
одсјај личности своје.

Јесен, дама од стила,
лепршава и лака,
њежна и непредвидљива,
топла и хладна…
Јесен,
тако мила, а тако ћудљива
тихо ми се у душу ушетала
тражећи само одговор
који сам од свих, тамо дубоко,
сакрила.

 

( 2007. прва пјесма с којом сам се појавила на сајту poezijascg.com и захваљујући несебичној подршци предивне екипе људи, остала до данас . Хвала им…)

Недостајања

1.

Ових дана ваздух мирише на буру.

Само мирише, нема је ту.

У том мирису мијешају се давни,

помало заборављени мириси дјетињства,

младости, неки давни срећни дани.

Ових дана све мирише на буру,

На далека брда,

камен и босиљак,

лаванду и винограде,

на бакин хљеб и уштипке,

на мамину кухињу,

мирише на румене обрашчиће,

плаве локне и звонки смјех

што одзвања широким двориштем.

Мирише на трешњин и багремов цвијет,

на пар испреплетених прстију,

на заувијек.

Ових дана све мирише на буру.

А буре нигдје. Нигдје…

Нигдје ничега,

само незаборав и ноћ пуна

даљине, сјећања и немира.

2.

Ових дана ми недостаје бура.

Не осјећам је ни у ваздуху.

Нема је ни у мени.

Само то недостајање.

Недостајање и тишина.

Таква су недостајања, тиха,

али ова тишина није од оних тишина

које миром миришу.

Ова тишина је као бонаца.

Бонацу осјећам, њен мирис пун слутњи.

Недостаје ми бура …

Бура која ће очистити ваздух

односећи све пред собом,

бура која би мрсећи ми косу

и носећи ме као лист

улазећи у сваку кост

добро ме протресајући

бистрећи поглед и мисли

и полако јењавајући

односила са собом ово

што се скупило на раменима

у очима, у новим борама

у старим ожиљцима

у никад затвореним ранама

у души …

Ових дана ми недостаје бура.

Нема је ни у сјећањима.

Нема је ни у мени.

Ту је само …недостајање.

Недостајање и кобна тишина

што мирише бонацом.

Опомена

 

Ходам по врелом пепелу
тек угашених пожара
брижљиво тражећи заостале искре
босим их ногама газим
да ни једна нигдје не остане.

Пуштам да стопала крваре
не обазирем се на оштре болове
што јаче и дуже боли
мање ће ичега остати
мање искри заостати.

Мјешају се пепео и крв
дим се са маглом стапа
на рањава стопала
обувам ципеле за сутра
које воде у ведра јутра.

Сваки корак изазива бол
подсјећа на згариште иза леђа
не одустајем, корачам
пуштам корак да рану врјеђа
да не заборавим, да се не окренем.

Нека боли, само је бол сигуран пут
што јаче боли дуже се памти
гдје су и кад настале магле
само је бол прави штит
од новог мача, од нове ране.

Да ли се туга воли

 

Да ли се туга воли
суза наслућена само
невидљива сјенка
што лебди у зраку?

Да ли се види мјесец
кад зађе за облак сиви
кад пути не виде се
када се само слути?

Да ли звјезда сјајна
нестане у сазвјежђу
бесконачности и бескраја
или и тад блиставо сија?

Да ли постоји име за
почетак краја име за
јутра без сутра и
корак у поноре осмјеха?

Да ли? Да ли се туга воли
живи ли срце кад боли
има ли неба без сунца
кише без облака?

Има ли љубави за зиме
љубави за ледену стијену
воли ли се снијегом
прекривен бријег?

Реченица да ли завршава
кад се стави тачка
живот прође ли кад
исклеше се епитаф?

Има ли или ничег нема
ничег што се воли више
тугом да ли сва се
љубав у оку брише?

( 2007. )

Октобар

Октобар. Доба киша
са сивим јутрима и
суморним влажним данима,
са ноћима када се туга
ушета у снове
а небо опусти.
Октобар, као тужна, стара луталица
опет је препун суза и болећивих прича,
шкрте топлоте са пола осмјеха
отплакаће мало, испричати понешто,
а онда ће поново да лута.
Октобар, боем без шешира
писац без оловке и папира
лутаће док тужних прича има,
али најтужнију причу,
причу о бескрајном лутању свом
задржаће дубоко у себи
у сивилу једног кишног дана
и никад и нико неће је чути.
Можда, али можда само,
ту причу исприча
у нечијем сну
кад октобарске ноћи падну
а туга, нечујно полако,
дошета са њима.

( написано једног давног октобра-1998.г. )

Последњи плес

 

Добра ти ноћ, Несанице.
Да наздравимо, Несанице,
Ноћ, Ти и ја…
Чему, питаш, наздрављамо?
Чему…
Септембру, Несанице…Септембру…
Празним датумима на календару Судбине
Пустим друмовима на карти живота
Пожутелим сликама у албуму сећања
И…ма има тога…читав низ,
Читав низ, моја Несанице,
Зато, не питај ме ноћас ништа
Ништа не говори, не ромори
Пусти, нека теку сати
Кроз ову ноћну тмину
Попут реке понорнице
Чији ток не виде очи
Чији шум не чују уши,
Само је осећаш, само је слутиш
И завидиш јој на бистрини тока
Којем људска нога не могаше прићи
Нити рука загадити, злобом замутити.
Ћути, пусти нек’ Ноћ и Сећања
Свој танго отплешу
Ти седи ту, ту крај мене
И наспи чаше две,
Сипај и пиј, и наздрављај
За себе, за сећања, за сенке
Наздрављај, уместо мене
Уместо свих празних места за столом
Уместо свих заборављених
И оних који су заборавили,
Наздрави, Несанице
Док Ноћ и Сећања
Свој задњи танго плешу.
И ћути, само ћути.
И ништа ме не питај.

( септембар, 2014. )

Д-мол

 

Има оних којима је живот д-мол.
Има. Да.
Носе га као цвјет у реверу.
Као ципеле прашњаве од
предугог хода по калдрми живота.
О, да. Има таквих људи. Свуда око нас.

Препознаћеш их по уморном кораку
по одсутном погледу у којем нема дна
по оном смјешку који као да приче тка
док те гледа како га проучаваш
и питаш се што му око попут Мјесеца сја.

Има људи, да, који живе свој д-мол.
Тешко да би их ти разумио. Или било ко.

Могу они у маси да се утопе
и могу љепотом да те засјене,
свјетлошћу што из ока избија
да ти неспокој потисну као дланом о длан
рецитујући оду животу као да
сневају баш твој сан.

А онда, када их нико не гледа
када сами са својим д-моллом остану,
не мисли да му се олако препуштају.

Настави са читањем “Д-мол”

Септембарске кише

 

Враћају се односећи дио мене
долазе да опет оду и да се врате
да ме сјећају
однесу неки траг
случајно заостао
исперу ријечи
изгубљеног листа
истргнутог из књиге живота.

И падају. Падају дуго
без престанка добујући
по уморној души
мијешајући се са
затомљеним сузама
сртаха
очаја
предаје
остављајући за собом
поплаву коју не држе
покидане бране.

Септембар пролази,
проћи ће и његове кише
остаће мокре улице
невидљивих корака
опустошеног срца
које лута септембарским
пејзажом насликаним бојама
умирућег љета
осликано сузама небеских сликара
у одорама бијелих Анђела.