Добродошли!
Загрли ме ноћас.
Без ријечи. Као да грлиш задњи пут.
И ћути. Само ћути. Сувише гласна
је ова душа.
Хладно је, загрли ме,
сакриј од свјета у крилу своме,
само ноћас, иди сутра.
Ја нећу, не смијем да волим,
само ме загрли, и ћути.
Хладно је. И хладноћа је
попут грмљавине гласна.
Све је мутно, само твоја рука
је свјетла. Свјетла и јасна.
2008.
Питаћеш ме ко сам,
рећи ћу; сањар само.
Питаћеш одакле сам,
рећи ћу; из беспућа.
Питаћеш где идем,
рећи ћу; ту, тамо, и нигде,
јер, путник сам
и само понекад застанем
на некој станици незнаној
ни мало, ни много,
довољно да те поздравим
и нестанем пре него ме препознаш.
Данас ми се самује
тихује
и не треба ми нико
нико ко не уме тишине да разуме.
Данас сам далеки неки свет
туђи цвет
ни ветар данас не желим ту
ни мирис ружа што
најављује лето
ништа не желим
ништа нећу
само тишину
ноћ
што пре ноћ да дође
да свет прекрије тама
да месечина открије
све што прекрива светлост дана.
Данас ми се самује
тихује
и не треба ми нико
нико ко не уме ћутњу да разуме.
Данас сам путник временских путева
туђих улица и туђих градова.
Нигде пријатељског лица
само се тишина смеши
и ноћ грли и душу лечи
од страних људи
од грубих речи.
Данас ми се самује
тихује
душа се ноћи радује
јер ноћ, ноћ никад не лаже
ништа не крије
и свему право лице открије.
Данас сам нигде
и нико
и ништа
само тишина
само мрак
далеки неки свет
туђи цвет.
( ’21. )
Док вирка још скривено иза хоризонта
Прољеће ми личи на разиграно дијете
које се још под мајчиним крилом крије
док Зима тромо сакупља скуте своје сиве хаљине
одлазећи безвољна за дјечије игре.
Први пупољци као први дјечији кораци
несигурно и помало плашљиво пупе
извирују први зелени изданци и
стидљиво провирују њежни вјесници
проносећи глас да стасало је дијете Прољеће.
Опет је Природа одржала лекцију живота
без ријечи описала круг постојања
старост како пред младошћу устукне
смрт која пред рађањем умукне
како пролазност поклекне пред непролазом.
Поново извирује разиграно Прољеће
с осмјехом Зиму на пут испратиће
опет је Живот попримио искричав сјај
чујем како и врапци цвркућу оду Постојања,
све што пролази, још сјајније се враћа.
Март, 2019.
Погледај, пчела љуби бијели цвијет
зора љуби обрисе свитања
на хоризонту се назире сунчев зрак
што љуби задњи мрак.
Пољубило Небо Земљу на путу
ка далеком обзорју
пољубио Мјесец гору док свијетли
ријеци пут која хрли у загрљај мору.
Гле, ласта љуби стари кров
љуби вјетар мирисно грање
стару цесту милују кише
љубица на пољубац мирише.
Хладна се зима под загрљајем
топлог прољећа топи
врелина пољупца гле, задњи лед отопи
кап по кап у ријетку се стопи.
Пољубило Сунце стидљиву росу
трава милује ногу босу
погледај, природа љуби свијет
пожури, загрли први јутарњи цвијет.
Пољупцем пробуди нови дан
укради уснама топлим од заборава стари сан
пољуби пољубац отргнут у цвијету
своју љубав, мисао у лету.
( 2008. )
Оставиш врата у времену отворена,
процеп између сећања и успомена
пролаз кроз лавиринте намерног заборава
и ненамерно изостављених слика у предворју ума,
и чекаш, стрпљиво чекаш. Шта?
Оставиш одшкринут прозор будних снова
занемариш мрље од просутих речи
пустивши да их перу непрегледне кише праштања
да их осуше топла миловања сунчевих зрака
и чекаш, само чекаш. Шта?
Оставиш путељак обрастао лажима
који чека да га очисти само једна реч
једна обична, најобичнија реч
једна проклето проста реч од неколико слова
и чекаш, и умориш се, и пошаљеш дођавола чекање.
Настави са читањем “Чекајући чудо”
Не волим све и сваког,
ето, не волим па ми судите!
Но то и није нека тајна,
нити новост велика јер на лицу ми све пише,
свака бора, једна прича, једна истина.
Не волим, али и не мрзим.
Не оправдавам, али и не судим.
Само, за Бога милога, мислите!
Мислите својим умом таман
у њему не било ништа. Ваш је!
Погледајте некад у себе и видећете
да бука која долази и бес који се излива
није увек и нужно туђи производ.
Или мислите да савршени човек
не може бити бесан на себе?
Не може савршенство од ума да звечи
као хиљаду звона или као бездан
кад врати ехо свега што смо му подарили?
Ма дабоме, где ће савршенство
да се бави трицама и кучинама
и производњом беса и несносне буке.
Здраво. Моје име је…
Кога је уопште брига како ми је име.
Зовите ме како хоћете.
Долазим из прошлости
имам шеснаест година
ја сам тинејџерка у тијелу старице
и видјела сам своју смрт
и своје поновно рађање.
Нико ме није питао да ли хоћу
поново да се родим и да живим.
Нико ме то никад није питао.
Ни ова старица у чијем тијелу обитавам.
Ни њу нико ништа није питао.
Само су јој рекли да мора живјети
и из тог морања родила сам се ја.
Имам шеснаест година и
ових дана ми је рођендан.
Сјећам се своје смрти.
Била је спора и мучна.
Умирала сам данима
и када сам коначно умрла
одбили су да ме сахране
мада је све било спремно
и цвијеће и свијеће и жито
и комична гомила непознатих људи.
Умјесто да са груменом земље
на мене падне мира заборав
удахнула сам нови живот
и окусила све тегобе мукотрпног рађања.
Настави са читањем “Долазим из прошлости”
Бјеше новембар
Бјеше новембар.
Јесен се спустила међу људе
додирујући их као сликар кистом
своје раширено платно.
Бјеше новембар, кише су свратиле
на прозоре чекања
као зов слутње, немира.
Имала је лице што прича и када ћути,
поглед што до дна душе одшета
имала је стрепњу неизречену на уснама
постојан изглед тешког чекања.
Хиљаду боја, а ја их не видим,
мноштво сликара и сваки своју
музу са собом води,
а ја их не чујем.
И лист ми увео додирује лице
знам, нешто ми шапуће
и чуди се јер не примјећујем,
а некад сам му осмјех даривала.
Мирише јесен, онако слатко, опојно
како то само она умије,
као дама коју још ниједна жена
надмашила није,
и застаде забринуто
на прозоре моје
као да пита
зар тужније очи постоје,
као да тражи на мом лицу
оно што некад бјеше,
одсјај личности своје.
Јесен, дама од стила,
лепршава и лака,
њежна и непредвидљива,
топла и хладна…
Јесен,
тако мила, а тако ћудљива
тихо ми се у душу ушетала
тражећи само одговор
који сам од свих, тамо дубоко,
сакрила.
( 2007. прва пјесма с којом сам се појавила на сајту poezijascg.com и захваљујући несебичној подршци предивне екипе људи, остала до данас . Хвала им…)