Долазим из прошлости

Здраво. Моје име је…
Кога је уопште брига како ми је име.
Зовите ме како хоћете.
Долазим из прошлости
имам шеснаест година
ја сам тинејџерка у тијелу старице
и видјела сам своју смрт
и своје поновно рађање.
Нико ме није питао да ли хоћу
поново да се родим и да живим.
Нико ме то никад није питао.
Ни ова старица у чијем тијелу обитавам.
Ни њу нико ништа није питао.
Само су јој рекли да мора живјети
и из тог морања родила сам се ја.
Имам шеснаест година и
ових дана ми је рођендан.
Сјећам се своје смрти.
Била је спора и мучна.
Умирала сам данима
и када сам коначно умрла
одбили су да ме сахране
мада је све било спремно
и цвијеће и свијеће и жито
и комична гомила непознатих људи.
Умјесто да са груменом земље
на мене падне мира заборав
удахнула сам нови живот
и окусила све тегобе мукотрпног рађања.
Настави са читањем “Долазим из прошлости”

Посетилаца: 3187
Данас: 5
Укупно посета сајту: 1990186

Две старе песме

Бјеше новембар

Бјеше новембар.
Јесен се спустила међу људе
додирујући их као сликар кистом
своје раширено платно.

Бјеше новембар, кише су свратиле
на прозоре чекања
као зов слутње, немира.
Имала је лице што прича и када ћути,
поглед што до дна душе одшета
имала је стрепњу неизречену на уснама
постојан изглед тешког чекања.

Настави са читањем “Две старе песме”

Посетилаца: 951
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990186

Јесен

Хиљаду боја, а ја их не видим,
мноштво сликара и сваки своју
музу са собом води,
а ја их не чујем.

И лист ми увео додирује лице
знам, нешто ми шапуће
и чуди се јер не примјећујем,
а некад сам му осмјех даривала.

Мирише јесен, онако слатко, опојно
како то само она умије,
као дама коју још ниједна жена
надмашила није,
и застаде забринуто
на прозоре моје
као да пита
зар тужније очи постоје,
као да тражи на мом лицу
оно што некад бјеше,
одсјај личности своје.

Јесен, дама од стила,
лепршава и лака,
њежна и непредвидљива,
топла и хладна…
Јесен,
тако мила, а тако ћудљива
тихо ми се у душу ушетала
тражећи само одговор
који сам од свих, тамо дубоко,
сакрила.

 

( 2007. прва пјесма с којом сам се појавила на сајту poezijascg.com и захваљујући несебичној подршци предивне екипе људи, остала до данас . Хвала им…)

Посетилаца: 80
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990186

Недостајања

1.

Ових дана ваздух мирише на буру.

Само мирише, нема је ту.

У том мирису мијешају се давни,

помало заборављени мириси дјетињства,

младости, неки давни срећни дани.

Ових дана све мирише на буру,

На далека брда,

камен и босиљак,

лаванду и винограде,

на бакин хљеб и уштипке,

на мамину кухињу,

мирише на румене обрашчиће,

плаве локне и звонки смјех

што одзвања широким двориштем.

Мирише на трешњин и багремов цвијет,

на пар испреплетених прстију,

на заувијек.

Ових дана све мирише на буру.

А буре нигдје. Нигдје…

Нигдје ничега,

само незаборав и ноћ пуна

даљине, сјећања и немира.

2.

Ових дана ми недостаје бура.

Не осјећам је ни у ваздуху.

Нема је ни у мени.

Само то недостајање.

Недостајање и тишина.

Таква су недостајања, тиха,

али ова тишина није од оних тишина

које миром миришу.

Ова тишина је као бонаца.

Бонацу осјећам, њен мирис пун слутњи.

Недостаје ми бура …

Бура која ће очистити ваздух

односећи све пред собом,

бура која би мрсећи ми косу

и носећи ме као лист

улазећи у сваку кост

добро ме протресајући

бистрећи поглед и мисли

и полако јењавајући

односила са собом ово

што се скупило на раменима

у очима, у новим борама

у старим ожиљцима

у никад затвореним ранама

у души …

Ових дана ми недостаје бура.

Нема је ни у сјећањима.

Нема је ни у мени.

Ту је само …недостајање.

Недостајање и кобна тишина

што мирише бонацом.

Посетилаца: 114
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990186

Опомена

 

Ходам по врелом пепелу
тек угашених пожара
брижљиво тражећи заостале искре
босим их ногама газим
да ни једна нигдје не остане.

Пуштам да стопала крваре
не обазирем се на оштре болове
што јаче и дуже боли
мање ће ичега остати
мање искри заостати.

Мјешају се пепео и крв
дим се са маглом стапа
на рањава стопала
обувам ципеле за сутра
које воде у ведра јутра.

Сваки корак изазива бол
подсјећа на згариште иза леђа
не одустајем, корачам
пуштам корак да рану врјеђа
да не заборавим, да се не окренем.

Нека боли, само је бол сигуран пут
што јаче боли дуже се памти
гдје су и кад настале магле
само је бол прави штит
од новог мача, од нове ране.

Посетилаца: 153
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990186

Да ли се туга воли

 

Да ли се туга воли
суза наслућена само
невидљива сјенка
што лебди у зраку?

Да ли се види мјесец
кад зађе за облак сиви
кад пути не виде се
када се само слути?

Да ли звјезда сјајна
нестане у сазвјежђу
бесконачности и бескраја
или и тад блиставо сија?

Да ли постоји име за
почетак краја име за
јутра без сутра и
корак у поноре осмјеха?

Да ли? Да ли се туга воли
живи ли срце кад боли
има ли неба без сунца
кише без облака?

Има ли љубави за зиме
љубави за ледену стијену
воли ли се снијегом
прекривен бријег?

Реченица да ли завршава
кад се стави тачка
живот прође ли кад
исклеше се епитаф?

Има ли или ничег нема
ничег што се воли више
тугом да ли сва се
љубав у оку брише?

( 2007. )

Посетилаца: 127
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990186

Октобар

Октобар. Доба киша
са сивим јутрима и
суморним влажним данима,
са ноћима када се туга
ушета у снове
а небо опусти.
Октобар, као тужна, стара луталица
опет је препун суза и болећивих прича,
шкрте топлоте са пола осмјеха
отплакаће мало, испричати понешто,
а онда ће поново да лута.
Октобар, боем без шешира
писац без оловке и папира
лутаће док тужних прича има,
али најтужнију причу,
причу о бескрајном лутању свом
задржаће дубоко у себи
у сивилу једног кишног дана
и никад и нико неће је чути.
Можда, али можда само,
ту причу исприча
у нечијем сну
кад октобарске ноћи падну
а туга, нечујно полако,
дошета са њима.

( написано једног давног октобра-1998.г. )

Посетилаца: 940
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990186

Последњи плес

 

Добра ти ноћ, Несанице.
Да наздравимо, Несанице,
Ноћ, Ти и ја…
Чему, питаш, наздрављамо?
Чему…
Септембру, Несанице…Септембру…
Празним датумима на календару Судбине
Пустим друмовима на карти живота
Пожутелим сликама у албуму сећања
И…ма има тога…читав низ,
Читав низ, моја Несанице,
Зато, не питај ме ноћас ништа
Ништа не говори, не ромори
Пусти, нека теку сати
Кроз ову ноћну тмину
Попут реке понорнице
Чији ток не виде очи
Чији шум не чују уши,
Само је осећаш, само је слутиш
И завидиш јој на бистрини тока
Којем људска нога не могаше прићи
Нити рука загадити, злобом замутити.
Ћути, пусти нек’ Ноћ и Сећања
Свој танго отплешу
Ти седи ту, ту крај мене
И наспи чаше две,
Сипај и пиј, и наздрављај
За себе, за сећања, за сенке
Наздрављај, уместо мене
Уместо свих празних места за столом
Уместо свих заборављених
И оних који су заборавили,
Наздрави, Несанице
Док Ноћ и Сећања
Свој задњи танго плешу.
И ћути, само ћути.
И ништа ме не питај.

( септембар, 2014. )

Посетилаца: 239
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990186

Д-мол

 

Има оних којима је живот д-мол.
Има. Да.
Носе га као цвјет у реверу.
Као ципеле прашњаве од
предугог хода по калдрми живота.
О, да. Има таквих људи. Свуда око нас.

Препознаћеш их по уморном кораку
по одсутном погледу у којем нема дна
по оном смјешку који као да приче тка
док те гледа како га проучаваш
и питаш се што му око попут Мјесеца сја.

Има људи, да, који живе свој д-мол.
Тешко да би их ти разумио. Или било ко.

Могу они у маси да се утопе
и могу љепотом да те засјене,
свјетлошћу што из ока избија
да ти неспокој потисну као дланом о длан
рецитујући оду животу као да
сневају баш твој сан.

А онда, када их нико не гледа
када сами са својим д-моллом остану,
не мисли да му се олако препуштају.

Настави са читањем “Д-мол”

Посетилаца: 1776
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990186

Септембарске кише

 

Враћају се односећи дио мене
долазе да опет оду и да се врате
да ме сјећају
однесу неки траг
случајно заостао
исперу ријечи
изгубљеног листа
истргнутог из књиге живота.

И падају. Падају дуго
без престанка добујући
по уморној души
мијешајући се са
затомљеним сузама
сртаха
очаја
предаје
остављајући за собом
поплаву коју не држе
покидане бране.

Септембар пролази,
проћи ће и његове кише
остаће мокре улице
невидљивих корака
опустошеног срца
које лута септембарским
пејзажом насликаним бојама
умирућег љета
осликано сузама небеских сликара
у одорама бијелих Анђела.

Посетилаца: 252
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990186