bijele lagane plahte vijore
pred mojim očima. Opčinjen(!)
upitah jesam li ovuda promicao
onomad ili sad kad su i dvije
žute limuzine (ponovno?)
mazeći asvalt nestajale u zavoju
Настави са читањем “DÉJÀ VU – Mirko Popović”
Polubudnog
u rana jutra zalud pitam
je li daleko je li blizu
sjenka što se
neočekivano sreće
u perspektivi ulice
Настави са читањем “RANOJUTARNJA – Mirko Popović”
daleko zvono –
crkva među brdima
usamljeni zvuk
Sami smo tek krhkost
Razdvojenih duša
I val mi vapi iz pustog oka
Ostani. Zajedno ćemo
Sklopiti ruke na očevini
U Tajnom Srcu Zemlje
U glasu Žalosnih Vrba
Настави са читањем “OSTANI – Mirko Popović”
Pred san dojmio me
šapat trave što se kao val
ulijeva u bolničku sobu
Ne znam zašto ga
ne željeh pokositi
niti utišati niti zašto se sjetih
ljubavnog pisma
od prije mnogo godina
kojeg je u jednoj
od zaboravljenih ladica
izbrusilo beznađe
U nedostatku cigareta
i u navali glasne tišine
među bijelim zidovima
melankolično ga ispratih
među zvjezde
da ozvuče te nenapojene
jalove priče
Настави са читањем “UZ NIJANSE BEZBOJNE INFUZIJE – Mirko Popović”
Opet bih te čekala
Gdje kovčege zlatne
Sjećanja pletu
Настави са читањем “UKLETI VRTLOZI – M. Popović”
Oboje znamo da su otplutali
polomljeni svjetovi a ja se pitam sred njena oka
upisanog u koru prolaznosti zašto se onda
tako lako odmičemo i u prošlost i u budućnost
Oboje znamo da su otputovali oni koji
u kaosu mogu čuti harmoniju
Настави са читањем “GLASOVI KOJI SU OTPUTOVALI – Mirko Popović”