ПЕСМА 2023. ГОДИНЕ

Песма 2023. године је песма:  Андреје Ђ. Врањеша КАД ПРСТ
НЕ ВИДЕ ОЧИ
 

Андреја Ђ. Врањеш

КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ

Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.

Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.

Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и  олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.

У себе се јадац затворио,
испред носа, прст не виде очи,
немогуће, постаде могуће,
ријека тужна у поток сад скочи.

Да се може у осмјех бих стао,
онај исти што сам дјечак снио,
у њему бих отварао очи,
планету бих  ову оставио.

Настави са читањем “ПЕСМА 2023. ГОДИНЕ”

ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ

Бранко Мијатовић

У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА

Самотног ме расанила мис`о,
у сред тмуше кад ушара лови;
стотине сам сличних већ запис`о,
али ова за најбољу слови.

Шта је човек и зашто се рађа,
смрт  на њега пре рођења чека;
вазда мука к`о да се порађа,
од живота човек нема лека.

За пар труни радости се живи,
горе – дoлe живот нас окреће;
шта згрешисмо и зашта смо криви,
да свенемо к`о ливадско цвеће.

Што сам рођен да к`о песник трајем,
да к`о клошар гробног места немам;
на стратишту засијаће сјајем,
костур што га ја за вечност спремам.

Засијаће целом српском роду,
и свим иним часним народима;
што се борих њима за слободу,
кад се згоди зло међ` нељудима.

На мом гробу неће бити цвећа,
јер знамен се мени неће знати;
нико мени неће палит свећа,
иак` моме роду све ћу дати.

У камен ми мис`о уклесана,
мис`о моја моћнија од мене;
не мож`с учит, већ је богодана,
осим ње ће све живо да свене.

Тело моје црницом кад скрију,
немој за мном, немој сузе лити;
па кад вином боема прелију,
мисо моја за навек ћеш бити.

Оставићу песме небројене,
у књигама и у рукопису;
мисли моје ничим обојене,
никад никог повредиле нису.

Читај песме што писах их теби,
како голуб голубици слеће;
да не вoлeх ни писао не би,
а ти моје самртно прoлeће.

© Бранко Мијатовић 2020. године.
Из необјављених рукописа.

По мишљењу жирија са нашег сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ је песма:

  • У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНАБранко Мијатовић.

Затим следе:
2. место: -БАЛАДА О РАТНИКУ – Јовица Ђорђевић;
3. место деле: – БРОД ЖИВОТА – Мирко Стојадиновић и – ЕХ КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГО – Драгојло Јовић .

По гласовима посетилаца сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ су:

ИМА ДАНА – Весна Стојковић и БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић.

2. место: – ПОГЛЕД У БЕЗДНО – Жељко Поштић;
3. место: – У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНА – Бранко Мијатовић.

Весна Стојковић

Посланица
пријатељу – Војислав Илић

– глоса-

,, Има дана и часова кад те ништа не весели.
Када срце и не жали, и не љуби и не жели.
Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди
Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
И ти не знаш у том часу, ни откуд је, ни шта значи?! ”

1.
ИМА ДАНА

Има дана кад ти ништа, у животу баш не иде.
Пријатељи и родбина, као да се тебе стиде.
У душу се твоју слутња, нека тешка тад усели.
-Има дана и часова, кад те ништа не весели.

Има дана када с болом, зору чекаш да осване.
У тешкоме уздисају, тражиш лек за своје ране.
Лелујаш се непрестано, к’о на ветру лист увели.
-Када срце и не жали и не љуби и не жели…

Има дана кад те стисне, к’о кљештима нека мука.
И треба ти тада само, пријатељска, нежна рука.
Хладан ветар ошине те, изненада ти застуди.
-Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди.

Има дана у животу, кад низбрдо све ти крене.
Пред очима к’о утваре, плешу старе успомене.
Кад пожелиш да побегнеш од стварности и од људи.
-Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.

К’о гаврани сенке лете, црне мисли су у глави.
Покушаваш да пронађеш, у тренутку излаз прави.
Бол те сече посред срца, тако мучи те и тлачи.
-А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.

Има дана кад останеш без пoлeта и без наде.
Неки немир обузме те, а срцу се бол прикраде…
Ветар дува са свих страна, осећаш да све је јачи.
-И ти не знаш у том часу ни откуд је, ни шта значи.

© Весна Стојковић


Мирко Стојадиновић

БРОД ЖИВОТА

Кад из мирне луке крене
На пут дуги брод живота
Ту су хриди ту су стене
Искушења и страхота.

Док је море тихо, мирно
Брод живота само плута
Плутајући плови журно
Тад не може да залута.

Недогледна та пучина
Брод живота у помами
А видици црна тмина
На пучини често сами.

Незасита наша хтења
Из похлепе ил незнања
Животна су премеждења
И видик нам то заклања.

А кад дуну са свих страна
Сви ветрови и олује
На броду је пуно рана
И јаук се тешки чује.

Кормилом се тешко влада
Из руку се често стрже
Животом би да овлада
А муње ће да га спрже.

Брод ни тада не занеми
Обилази страшне хриди
Своме циљу ипак стреми
Ка обали што се види.

На свом дугом путовању
Ако ли се не насуче
И теретном жртвовању
Олупину да довуче.

Оронули брод не скита
Остадоше хтења пуста
Са жаљењем себе пита
Од живота дал шта оста.

Што нам хтења неизмерна
Кад на циљу све нас чека
Свима иста, свима смерна
Тешки чекић, мртва звека.

© Мирослав Мирко Стојадиновић Настави са читањем “ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ”

Песма године за 2020. – САМИ – мр Ратко Тодосијевић Баћо

Песма године за 2020. годину је песма САМИ мр Ратка Тодосијевића Баће. Одлука је донета 01.05.2021. године, а заједнички су је донели посетиоца сајта и чланови жирија Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Латинка Ђорђевић, Драгојло Јовић и Љубодраг Обрадовић.

САМИ

Звао сам те
Да ми у снове дођеш
У снове да
Их одсањамо а
Нису досањани.

Још колико
Јуче смо се винули
Изнад облака.

Зар смо
Све звезде већ
Скинули
Па и падалицу?

Звонило је
јутро
На мом прагу
И одзвањало
Свитању дана.

Док се моје
Вртоглаве мисли роје
Ја слушам тишину.

Не криви ме
Што се не наоружах
Стрпљењем
Што не осетих
Шта доноси нови дан
Што дозволих
Да ми те из снова
Однесе нови дан.

А веровасмо
Да ће нам живот
И снови бити све…
Сами.

Настави са читањем “Песма године за 2020. – САМИ – мр Ратко Тодосијевић Баћо”

ПЕСМЕ 2021. ГОДИНЕ и песме месеца за 2021. годину

Поштовани посетиоци, драги песници,

Привели смо постепено самом крају избор песме године за 2021. годину. Наиме, изабрали смо песме месеца за 2021. годину, а бирао их је Драгојло Јовић, члан Управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Затим је жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ направио свој избор, а затим су, од најбољих песама по месецима у прошлој 2021. години посетиоци сајта одабрали песму 2021. године. Коначне резултате објављујемо сада…

Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ је радио у саставу: Драгојло Јовић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. Гласање је било неизвесно и интересантно, јер су све песме одличне, па је и резултат да смо за песме 2021. године одабрали две песме. То су песме: Душана Комазеца НЕМИРИ и Саше Миливојева СВЕТСКИ БОЛ  па их данас (22.01.2022.) објављујемо. Овога пута се гласање стручног жирија и посетилаца сајта поклопило, с тим да је по гласовима посетилаца сајта, прва била песма Душана Комазеца НЕМИРИ, а друга песма Саше Миливојева СВЕТСКИ БОЛ. Уживајте у одабраним песмама.  /Уредник сајта Љубодраг  Обрадовић/

Дакле, титулу песме 2021. године по гласовима жирија понеле су равноправно песме:

 


Душан Комазец
НЕМИРИ

На путу кроз живот сустигла ме туга.
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.

Хтео бих да плачем, нестале су сузе.
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.

Немирна се душа расплињује свуда.
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца. нити уздах зора.

Маме ме даљине. Нестало   је моћи
да устанем, зато разбуђујем тмине.
Ко’ пустињак смерни чамим у самоћи.
Живим од безнађа, призивам тишине.

Гле, тамо у даљи певају славуји!
Нестају тишине и прошлости сене.
Спознање ме прекри с временом што хуји:
Волео сам, јер си ти волела мене.

И сада, иако нека друга жена
краде ми уздахе, свуд’ лепоту шири.
Прошлост ме прекрива велом успомена.
С првим дахом јутра буде се немири.

(C) Душан Комазец

Saša Milivojev, PALM JUMEIRAH, DUBAI, UNITED ARAB EMIRATES.
Saša Milivojev, PALM JUMEIRAH, DUBAI,
UNITED ARAB EMIRATES.

 СВЕТСКИ БОЛ

И у овом веку
Реке крви теку
Бомбе одјекују
Децу убијају
Главе одрубљују
Милиони гладују
Бoлeсти прождиру
А ти певаш

Дрхте вешала
Долине лешева
У сланим сузама
Гнојним ранама
Плен смо вранама

Гњила црева
Гладним вуковима

Срушена кућа
Мали дечак јеца
Над телом мртвог оца

Срушене шкoлe
Храмови и мостови
Вриште крвави сватови

Мали бели сандуци
Мајчински јауци
Изнад Урана
Чују се болни урлици
У лудилу бунцају песници
А ти ћутиш

Очи су ти извадили
Кад су ти ћерку силовали
Жицом задавили
Браћу су ти отели
У подруму их муком мучили
Металним цевима
Прсте им ломили
Тестерама лобање отварали
Ноге колима растргали
Удове мачетама одсецали
Кожу с леђа одрали
Шлепере лешева
булдожерима закопавали
Кости путевима забетонирали
Бунар без дна телима напунили
Приђи ближе
Погледај дoлe
Бескрајни мрак дубине
Да чујеш мук васионе

Невино око искром светлуца
Немоћно на земљу падају деца
Отровна пена цури им из уста
Пуцају румена отечена лица

У задњој молитви
Свештеници распети
Смеју се на ломачи

Нежни бели анђели
Као јато птица одлетели

Будном ишчупајте и мени
Срце из груди
Нека твоја златна лађа
заплови

Да наздравите поново
Чашом крви
А ти гледај и ћути

  (C) Саша Миливојев

Настави са читањем “ПЕСМЕ 2021. ГОДИНЕ и песме месеца за 2021. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2005. годину


Љубодраг Обрадовић

НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ

И на почетку и на крају,
увек нас носе снови,
иако ка забораву и бескрају,
неумитно наш брод плови.

Оно прошло, нас се не тиче,
наша прошлост неком смета.
Брод у даљину сад одмиче
и односи сва блага света.

Моја драга на том броду,
не мисли, баш је срећна.
Пријатеља слуша у заносу,
долази будућност много лепша.

Долази будућност лудо фина.
Машем са обале поспан.
Сутра ћу, уз бокал вина,
ући и ја у неки нови сан.

И све ће проћи, игра жива.
Месец ће да светли, сан да коље.
Опет ће радници на чашу пива
и сећање, некад је било боље.

Опет ће радници да раде,
а мудраци да мудрују и снују
и да се после нове параде,
љуте, што их уз пиво псују.

А ју ћу низ улицу ићи,
крај излога пуних и светлих…
У души светлеће месец,
а џеп биће празан.

Стићи ћу до краја.
Свако стигне, јер не жели.
Одмахнућу само руком,
ко остане нек се весели.

На почетку и на крају,
увек се свашта деси.
Ипак, у забораву и бескрају,
остаће нам и порази и успеси…

© Љубодраг Обрадовић


Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2005. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2006. годину

 

SEZONA LOVA


Petlove kreste stoje u stroju
napupele broje promrzle tetive
jezik mi sasečen u pčelinjem roju
kad još ono nisam znala
 da`l ste meni žive

Sat je na vatru, to skazaljka nije,
ali leluja, čuje se šum nemuštog zova
Možda je guja i rosu u zdravlje pije
smeje se što je mala muka čovekova

Smešno joj je kad se žanje reč iz blata
pa poliže plamen bola, baršun, brokat
i u zlato obojeno fazanovo iz inata perje
smešno joj je sujeverje, što na kući imam vrata

Da `l ste žive da ulovim samu sebe
da bi njima lakše bilo i u nedra da vas
stavim je`r vas volim
i nahranim gomoljike što se cere smehom
što me dere dok ja pasem
šaku soli

I krape iz Skadra pričaju
 sa mnom u koferu mome
i to su reči, mada se ćute,
znaju da slome
i kao taliri zveče i vrede,
 vraćam se rode
poganog jezika je`r ste mi žive
i još mi nisu sva mrtva slova
Svaki je dremež sezona lova

(C) Svetlana Poljak

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2007. годину

Branka Korać


IZGOVORI MI IME

Izgovori mi ime…
i molim te, veži me
prazninom iz koje ti dolaziš
a ja naumila
iza dvadeset i osam mesečevih lica
u zastrašujuće tišine
što se u crvenim tulipanima kriju
kao u molitvi posle oproštaja
ili u krilu bez deteta

Izgovori mi ime…
i molim te, umotaj me crnilom
iznad mesečeve vodenice
a sa dlanova,
zvezdano brašno obriši
mojim licem
Ti, veseli vodeničaru
Ah, kako je gorak naš hleb!

(C) Branka Korać

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2007. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2008. годину


Gordana Knežević – dobitnik nagrade za pesmu 2008 godine

 

VREME JE

Kao izmaglica
obavijena svilenkastom
 koprenom sna
trajem u prostoru
ne zavaravajući se više
da mogu kad hoću
sa tvog dlana liznuti
zeleni izvor tišine

Postojim nesmotrena  kao misao
i neprisutna i hitra i svirepa i mazna
nepopravljivo uporna
na vetrometini pokislog
prvog zaloga usamljenosti

Smejem se vlastitoj nemoći
u beznadežnom pokušaju
da ti se iz daha iskradem
i predajem se
ovoj veštičjoj nadarenosti
da se u reč pretvorim
i razbijem o hridi
tvrdo nejestivog propadanja

Šutiram upozorenje kao svojeglavo
bacanje kamena na svilu
guram urezanim borama teret
svojih izgubljenih četrdeset godina
uvrežena u ove hladne kotrljajuće
bele raspukline
u memoriji zaboravljenog hodočašća

Vreme je da se pokloni i kaže hvala
ili da se okrene i ode i ne kaže ništa

(C) Gordana Knežević


NAPOMENA: PESMA GODINE za 2008. godinu je pesma Gordane Knežević VREME JE. Po mišljenju posetioca sajta najbolja je pesma SRPSKI POLITIČAR koju je napisao Miodrag Jakšić. Pogledajte detalje sa uručivanja nagrada na linku: VIII SUPES


Miodrag Jakšić

СРПСКИ ПОЛИТИЧАР

У ваздуху куле гради,
И ситима воду вади,
А највише ипак воли,
Морску воду да посоли.

Од магарца вуну стриже,
А у ветар приче ниже,
И никада не оклева
Глувом песму да отпева.

Он још небу звезде дода,
Пере цигле, то је мода.
Тај никада неће стати
Празну сламу док помлати.

Пливању учи делфина,
Јалов пос’о од давнина,
И свима је посве чудно,
Да све ради узалудно.

© Миодраг Јакшић

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2008. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2009. годину


Miljojko Milojević Bile

GROBLJE, TAMA, ČAMA…

Ovde, na groblju u gradu,
iznad svakog dobra, iznad svakog zla,
počivaju drug do druga, ovdašnji do stranca,
i heroji, i genije slavni kraj tužnog pijanca
– svi u tami teškog, vlažnog, tla.

Ovde, u miru počivaju deca i ljudi i žene,
bez ljubavi, i sreće, i jada, i bez nade svake.
U tišini i dubokoj čami svoje crne rake,
očekuju voljene i drage…
Tu i moja draga očekuje mene!

A, ovde, na groblju moga milog sela,
iznikli i rastu sve cerovi sami.
Među njima jedna breza bela
prkosi tišini i grobljanskoj čami.

Kada me sahrane tu, kraj travnoga puta,
voleo bih da mi iznad čela mesto
cera, mesto gloga ljuta,
nikne samo vitka breza bela…

I u dane letnje i u noći jesenje i sive
šumi, šumi, šumi
sve lepše, i duže, i više…
Da se zvezde i okolni humi začude, zadive,
kako brezi pesme mrtav pesnik piše.

(c) Miljojko Milojević

 

NAPOMENA: Za najbolje u takmičenju za PESMU GODINE za 2009. godinu na sajtu PoezijaSCG proglašena je pesma Miljojka Milojevića Bila GROBLJE, TAMA, ČAMAPo mišljenju posetioca sajta najbolja je pesma *KAD DUŠA ZABOLI * koju je napisala Stana Minić! Pogledajte kako je izgledalo uručivanje nagrada na linku: VIII SUPES.

Stana Minić
 

KAD DUŠA ZABOLI

U iskopanoj duši opet raste pelin
tako malo reči za tako mnogo bola
i tako malo suza za tako puno tuge
ćutati ne mogu a pričati nemam s kim

nema ni sna da odmorim dušu od pitanja
ni zračka sunca čak ni u svitanja
kad isto je i noć i dan i jutro i mrak
kad nemam s kim da podelim

taj osećaj bola što je k’o smrt jak
ni srce svoje nemam kome dati
pa molim boga da prestane kucati
nek odmore misli u tom večnom snu
nek istrule ruke kad nemaju zagrliti
čoveka u čoveku prijatelja bar
ma kome treba život kada on to nije
zar se srce može baciti k’o stvar
u ruke onom kom su reči zmije…

© Stana Minić

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2009. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2010 годину


mr Jovan Mihajilo recituje pobedničku pesmu ŽIVOT


ŽIVOT

Depresija smrti.
Otuđeno srce.
Uzimam aortu
i plešem sa
suzom.

Magazin misli
u telo trpam
tokovi reka
u mom krvotoku

Otrovi zmija
planduju u
toru.
Pogani krikovi
nažuljaše mozak
a glava trula
i sve se prosu.

Čekićem okivam
misli. Zamrsi kosu
medom.
Ruka mi trne prsti je
dave

Od kosti dedova
svojih zidaću kulu novu.
Krv će mi biti voda
za beton sakatog groba

(C) Jovan Mihajilo


NAPOMENA: Za najbolje u takmičenju za *PESMU 2010. GODINE* na sajtu PoezijaSCG proglašene su sledeće pesme i pesnici: Prvo mesto i nagradu PESMA 2010 GODINE osvojio je mr Jovan Mihajilo za pesmu *
ŽIVOT*. Po mišljenju posetioca sajta najbolja je pesma *PROMRZLINE * koju je napisao Zaviša Koprivica! Pogledajte ceo dogadjaj uručivanja nagrada na linku: 
XII SUPES


Zaviša Koprivica

 

PROMRZLINE

Neke su se noći mrštile
danima što dolaze
a neki su dani prkosili
mesecu što vedri noć.
Severac je ledio ledinu
dok su potkovana kopita
gazila promrzlu slamu.

Prštale su pahulje
sa svih strana
i srebrno bojile vidik
a tamo, za vidikom,
za prosulim granjem po stazi
odavno strulilog lišća
nestalog u svom tom brlogu
gubile su se i senke i uzdasi,
nestajali snovi u jednom trenu.

Kada bih rekao
da je sve tiho umiralo
ne bih tada čuo svu tu tišinu.
Mislio sam da je tišina večna,
ali ona je samo tren
u kome ne čujeш sebe,
ne чuješ glas svoga srca
i ne vidiš noć,
noć u kojojh sam jednom zaspao
i nisam čuo kako me zoveš.

Taj poziv je odneo večernji vetar
i rasuo po polju umrlih želja.

(C) Zaviša Koprivica

12 SUSRETI POEZIJASCG – POGLEDAJTE VIDEO – 07.05.2011 – Trebotin

http://poezijascg.com/poezija/archives/23059

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2010 годину”