Старица у црном
Старица у црном чека да неко дође ,
da neko za nju pita,
makar iz daleka.
Sama u crnom,
bez nade, u oblaku
tišine, sa sećanjima
od paučine, od prašine.
Samoća i očaj jednog
starog bića, očiju suzama punih.
Nada se, nadu ne gubi.
Starica u crnom, pogurena,
stoji da broji dane samoće
neće, jer se boji,
Da dođe neko iz daleka,
da se udostoji.
Ona čeka i uporno trpi
Telo joj drhti, a ruka hladna
da dotakne drago biće.
Duša joj gladna.
Sama u crnom,
od tuge i bola,
stiže je slabost i
gorka istina gola.
Zaborav i nemar
onih daleko
prejako boli.
I ako zaboravljena svim srcem ih voli.
Starica ćuti i bolno trpi,
sve je to život,
svojim tokom ide.
Saznanje je teši
da će skoro kraj
svim čežnjama,
svim težnjama
i da će, ne za dugo,
Mesecu
u večni zagrljaj.
A Mesec je sa neba gleda
I dok mu šapuće svoje jade
On ko da razume glavom joj se klanja i tužno je pozdravlja.
Бранко Мијатовић
