Категорија: Branko Mijatović

Ne znaš prijatelju
kako je imati pa nemati,
kako je nad tuđom mukom
lako nadmoćan biti…
Ne znaš ti junoša
kako te velika, čestita mis`o
lako ubiti može,
kako je kada se zli protiv tebe umnože.
Ne znaš ti kako je lako
sitom savete gladnom deliti,
kako je udeljeno sa nekim podeliti…
Ej, ne znaš ti kako je tici u kavezu,
kako je teško natrag
davno sasečena krila vratiti.
Ne znaš ti kako je onom
koga prvo sunce ne ogreje,
nikada suncem ogrejan biti…
Ne znaš ti prijatelju mladi
kako je vuku samotnjaku,
kako je voljene tražiti u snu,
u beznađu, u mrklom mraku;
kako je u rovu ranjene duše
blatnjav…gladan biti.
Ne znaš ti kako je zaboraviti snajperiste
iako ti mišica probušena krvari,
kako je na voljene misliti
jer ti si protiv rata u stvari…
O, ne znaš ti
kako je kući se vratiti,
pa umesto oreola slave
sa klošarima na kazanu
“Narodne kuhinje” završiti,
kako je u memljivoj sobi nadobudne gazdarice
voljene svoje i neke lepe, prošle dane sniti;
kako je umesto vesele cike dece svoje
jezive zvuke tišine slušati,
kako je ostavljen, zaboravljen od svih biti.
Ne znaš ti čoveče mladi
kako je čekati da život mine,
kad čovek živi kao odbačeno kuče,
da ono što zovemo sutra
već je zapravo juče…
Ne, ne znaš ti
da se rađamo, živimo,
mimo htenja svoga;
ne znaš junoša da zato veruješ u Boga;
i ne znaš ti mladi čoveče
da vreme je tica koja te kiti,
kiti te perjem šarenim,
ali će doći i da očupa svoje,
a vežeš li suviše dušu za perje svoje,
da vreme će ti i dušu očupati;
ne znaš kolika će nagota tvoja tada biti,
da nutrinu svoju pred Njim niko ne može skriti…
Ne, ne znaš ti
kada se licem od Boga okreneš
da će te put u propast odvesti,
da ćeš proklete dane provesti;
ne žuri onda da tražiš dželata,
našao si ga u samom sebi…
Ne znaš ti prijatelju mladi
da na ovaj svet dolazimo
ne da u njem` uživamo,
no da iskušani budemo.
Ne znaš ti da mudar ne ide u rat
da se njime naslađuje,
no da se od njeg` spasi…
I ne zameri junoša,
ne znaš ti još mnogo toga,
i ne možeš sve ovo ni znati
dok ne spoznaš prijatelju
kako je imati pa nemati.

© Branko Mijatovic 1995.
Iz zbirke “CRNI ČOVEK” 1997.
Zastupljeno u izabrane pesme
“BEZ SENKI IZA LJUPKOSTI SNOVIĐENJA” 2018.

Zatutnji, zagrmi, časne ne lomi,
silinu svoju ti sad svu pokaži;
zlobu i mržnju, o vetre, salomi,
silnika svokog ti noćas potraži.

Duvajte vetri silno, još silnije,
satrite sva zla što ljude sad muče;
Božjega truda ovo delo nije,
svako novo sutra gore od juče.

I mramor kamen vetri obrušite,
duvajte noćas još silnije, jače;
nečasnog delo kâmom porušite,

satrite sve zbog čega majka plače.
Sve ono zbog čeg` sestra suze lije,
kad sunce zasja nek bude milije.

Noćcom sam u snu Vranjem brodio,
svraćao odred` u sve mehane;
kaldrmom starog grada hodio,
slušao čoček do zore rane.

Prelepa moma oka garava,
ruse joj kose tik do bedara;
glavu pokrila romska marama,
dukati šljašte preko nedara.

Čoček mi mome svu noć igralo,
garavim okom pamet sludelo;
sa kolena mi tijo šaptalo
da joj se nešto u men svidelo.

Do jutra ljubav s njom sam vodio,
u krevet` čoček ona m` igrala;
telo ljubio, kose mrsio,
dok pusta zora nije svanala.

Svetlo se probi kroz mrklo staklo,
memljivom sobom starog boema;
oko mi svetlo mrgodnom taklo,
prelepe mome kraj mene nema.

U ruci staru sliku još držim
lepote snene što čoček igra;
sećanjem na nju srce opržim,
dok čoček grmi ona ko čigra.

Nisam taj sanak zaludno snio,
godina davnih, kad mladost beše;
na goču, mlađan, nju sam nosio,
sem uspomena sve mu uzeše.

Рањен ор`о, врх Тимора кружи,
замахује моћнијем крилима;
гором лута за својим милима,
за вољеном, за тићима тужи.

Летео је дуго висинама,
кружио је кањонима река;
мислио је и њег` неко чека,
бар у пустим, чемер дубинама.

Ал не нађе нигда о њим трага,
нити трага, а нити абера;
болно срце, кући зове, тера,

рањенога, издала га снага.
Пуче срце, крило се саплете,
смртно рањен, aл` бездан надлете.

Pevam i bledim
u srahu da ne izgubim trag svojih misli.
I muzika sam i plamen vazduha,
telo prepuno sunca u modroj noći neba…

Pas sam koji počiva na jezicima
zlatnih prediskonskih misli
koje moje reči pretvaraju
u zvezdanu prašinu;
planine u postelje snega,
srne u brilijantske trepavice
mahovinastih proplanaka noći…

Pišem bled, uzak kao sunčev zrak
u razbijenom gotskom prozoru, napuštene crkve,
iz koje, veran, pijem
iskonske misli svetlosti
prve kapije.
Obiđoh krug, spoznah ćutanje;
dok mis`o moja
stigla iz svemisli,
vrh orloseda se gnezdi.
Zamisli!

Znam, prijatelje sreća pribavlja,
znam da nesreća ih proverava;
znam da sitnica ljude rastavlja,
znam da korak je do zaborava.

Znam ja da sit gladnom ne veruje,
znam da crvena je krv svih ljudi;
znam, nemaština svetom caruje,
znam da sve gore su ljudske ćudi.

Znam ja da je čovek čoveku vuk,
znam kako Kain ubi Avelja;
znam zašto ovlada ljubavni muk,

znam zašto prazna mi je postelja.
Znam ja da proći ću ispod duge,
znam da proći će zemaljske tuge.

Настави са читањем “( sonet 306.)”

Već četiri godine kroz poeziju, kolumne, eseje i direktne apele pišem o aveti koja se nadvila nad čovečanstvom, koja preti da homosapiense robotizuje, da u čoveku ubije sve ono što je ljudsko i što ga čini čovekom, razlikuje od životinja, da u čoveku satre veru u Boga. Na žalost centri moći, u kojima se decenijama kuju satanistički planovi, u tome uspevaju i svedoci smo finiširanja njihovog paklenog plana.
U Velikom ratu (I Svetski) učestvovalo je oko tridesetak država zbog želje moćnika da se izvrši preraspodela kolonija.
U tome nisu uspeli pa se desio i Drugi svetski rat u kom je učestvovalo dvostruko više država nego u Prvom svetskom ratu. Katastrofa koju je taj rat izazvao na planeti svima je poznata i posledice koje je proizveo čovečanstvo još nije prebolelo niti zalečilo, a na sceni već poodavno imamo Treći svetski rat koji tutnji celom planetom i u kojem učestvuje vlastela svih država bez izuzetka. U ovom ratu običan smrtnik ne učestvuje, ali trpi najveće posledice jer rat u kom su učesnici svi javni mediji na planeti toliko zastrašuje homosapiensa da ovaj sve više gubi atribute koji su ga činili dominantnim bićem na planeti Zemlji.
Homosapiensu, osvesti se i ne idi kao marva na klanje.
Kakva “Korona”, kakve vakcine i revakcine, kada ništa nije naučno ispitano i dokazano da je bezbedno za tebe!?
Misliš li o svom potomstvu, šta mu ostavljaš u nasleđe i da li će ti potomstvo uopšte moći imati svoje potomstvo?
Sve javne ustanove (najviše zdravstvene) na celoj planeti su u totalnom kolapsu. Svetska privreda? MMF i EU? Znate li koliko je opao bruto dohodak po glavi stanovnika najbogatijih zemalja, a o siromašnim da i ne govorimo? Znate li da se kurs Eura i Dolara veštački održava, da se štampa enormno mnogo novca bez pokrića što će izazvati katastrofu takvih razmera koja će po svemu biti ista kao Biblijski ” Potop” i “Nojeva barka”. Znate li da će epilog morbidnih planova o tzv. dubokim državama biti strahovita ekonomska inflacija na celoj planeti sa užasnim ratom, najdalje za dve godine, u kom pobednika neće biti. ” Veliki” će je i preživeti jer su akumulirali zlatne rezerve i energente u tolikoj meri da će smeti da štampaju višak novca i da ga puste u promet. A male države? Nestaće homosapiensu, a to i jeste cilj satanista. Zato, osvesti se, ljubi bližnjeg svoga i prestani da ga mrziš jer jedan drugom niste krivi za globalno zlo koje vas je zadesilo. Podigni svoj glas, ne gledaj nikada više u sokoćala koja ti mozak ispraše, već poradi na svojoj i kolektivnoj svesti, ne daj da te tvojim novcem plaćaju da bi primio njihovu “vakcinu”, probudi se i ne beži u hibernaciju jer satanisti to i žele. Bojite se smrti a hrlite joj u susret. Ne žuri homosapiensu, ta ionako će te dočekati.
Bog ti je dao i oči i uši. Dao ti je i razum. Zato sam gledaj i osluškuj zbivanja oko sebe svojim čulima. Prestani da umesto glave na vratu nosiš televizor i non – stop zuriš u kompjuter koji te truje lažnim informacijama i fotomontažama, vrati se majci prirodi i poštuj je homosapiensu .

©prof. mr. Branko Mijatovic 13.07.2021. presudne godine

Никада не заборави три соја људи јер то може живот да ти значи, може да те скрена с правог пута, да те врати на прави пут, или да те одведе у суноврат.
1.Не заборави оне који су ти помогли када ти је било најтеже.
2.Не заборави оне који су те напустили када ти је било најтеже.
3.Не заборави оне који су допринели да ти буде најтеже.

Из збирке “Зрнца мудрости” 1993.(друго, допуњено, издање)

(Ову песму посвећујем, са великим поштовањем, књижевници Aмели Алиловић,
неуморном борцу за мир и код нас и у свету)

Опраштај убици своме, јер земљом утваре ходе,
знај да тек блага небеска под Творчев скут нас одводе;
заробљена у телу свом кад не знаш куда ћеш и ком,
не скрећи с пута што боде, што води циљу исконском .

Чисте су мисли твоје неопогањенога дело,
не скрећи са пута трња, не слушај туђе опело;
мртве остави мртвима, тако ти и Господ рече,
љубави не дај да прође, самотна не чекај вече.

Љуби ближњега свога, помози пре но затражи,
под скутом Бога Свевишњег делима место потражи;
ко опрост другима даје тај опрост од Бога прима,
на земљи правду не тражи, Бог ће нам судити свима.

Један је само Судија и један мач је истине,
онај што мача лаћа се, од мача тај и погине;
зато живи у Љубави, у чистој Вери и Нади,
држи се само Божје: НЕ УБИ, НЕ ЛАЖИ, НЕ КРАДИ.

Држи се дара Његовог, мудрости што Он ти даде,
отварај очи слепима, дуго не знају шта раде;
међу “великанима” сад многи је мржњом забрујо,
ту сами шљам је набуј`о, Балканом док рат је хујо.

Остани то што јеси, онаква какву те сви знамо,
служи се својим чулима, срећни смо што те имамо;
у добру се не ваздижи, ал` ни у злу немој пасти,
речи твоје, Богом дате, зла великог могу спасти.