Категорија: Branko Mijatović

 

 

Prediskonsko osvitanje prvo,

u sazvežđu gde život izvori;

bez jabuke ostalo je drvo,

memento mori, memento mori.

 

Stvoren da živiš večnim životom,

zapovesti ti se nepokori;

skončaš u dvoru, ili pod plotom,

memento mori, memento mori.

 

Neka ti ime Božje treperi

danju i noću i kada zori;

blaga nebeskog sebi saberi,

memento mori, memento mori.

 

Zalud ne kazuj Njegovo ime,

samo u nuždi ime mu zbori;

i u sred leta i u sred zime,

memento mori, memento mori.

 

Ne brigaj mnogo, sve ti je dato,

ptice pevaju, potok žubori;

o, znaš li zašto gomilaš zlato,

memento mori, memento mori.

 

Pogledaj poljsko cveće šareno,

veselu ševu što pesmom zbori;

sve ih je odred` Gospod oden`o,

memento mori, memento mori.

 

Pa čemu onda sva briga tvoja,

k`o da ti kuća nad glavom gori;

ne čuješ više ptičijeg poja,

memento mori, memento mori.

 

Znaš da te grob pre rođenja čeka,

zato istinu uvek govori;

od večne smrti znaj ima leka,

memento mori, memento mori.

 

Izuj obuću, po trnju hodi,

na kraju puta Božji su dvori;

Bogu pod skute tako se brodi,

memento mori, memento mori.

 

Kad` ispustiš lepršavu grivu,

znaćeš šta ti to pesnik sad zbori;

telom će tvojim osolit` njivu,

memento mori, memento mori.

 

©prof. mr. Branko Mijatovic 2023.

Iz zbirke u pripremi

 

Čovak se sam rađa, živi, sam umire,
u životu kletom tek prolaznik samo;
blago onom ko to shvati posle, il`pre,
negde putujemo, a gde je to tamo?

Gde nestaše dani, u šta ih potroši,
je s` za sobom kakav beleg ostavio;
il` zaludno dane trajanja istroši,
pa grbavu starost rad bi ispravio?

Pitanja je mnogo kada mine život,
kad popovi svrše kanonsko opelo;
kad busen zalupa u zakovan kivot,

kada gladna zemlja progura ti telo.
Zato živi za trenutak, hej čoveče,
svačijem životu jednom dođe veče!

 

Kada me nazoveš mileno moje,
nemoj me mila rečima peći;
da ne zabole reči me tvoje,
ti onda ćuti, nemoj ništ` reći.

Samo me gledaj košuto moja,
onako kako to samo ti znaš;
kad znam da iskrena je reč tvoja,
onako, kad ljubav iz srca daš.

Slaži me tad košuto voljena,
reci da laž je što kažu ljudi;
jer ti si žena sa sto imena,
zbog tebe srce dobuje, ludi,

Zbog tebe drugu kraj sebe neću,
ti si mi košuto živa rana;
zbog tebe trajem, zbog teb` umreću,
uvenu lišće sa naših grana.

Nemoj se branit` mileno moje,
bar mi se voljena dobro znamo;
ostade trn od ljubavi tvoje,
možeš se braniti trnjem samo.

Ovaj sonet posvećujem mom
recenzentu, kjiževniku Slobodan Djurovic, koji mi, evo, piše i treću recenziju.
Ovoga puta za životno delo jer ne nameravam više štampati knjige.
Zahvaljujem velikom pesniku, kulturnom pregaocu i uredniku moje zadnje knjige Ljubodrag Obradović, Udruženju pesnika “Poezija SRB” kao izdavaču i gospodinu Dejan Spasojević čiju štamparsku delatnost i izdavaštvo preporučujem svima koji žele dobro urađenu knjigu.
Posebno se zahvaljujem cenjenoj umetnici, slikarski Zaklina Andric koja je nesebično sponzorisala štampanje moje knjige.

Davno to beše, kad rodilo se dete,
kojem je Tvorac mnoge talente dao;
odraste brzo, godine žure, lete,
imućan, slavan, u mladosti postao.

Sreća je njegova trajala prekratko,
dušmanski uništiše njegovo tkanje ;
u trenu jednom, nesta sve što je satko,
da, bio je Tvorčevo žrtveno janje.

Nikada više dvore zidao nije,
umesto svoga, živeo drugih život;
delima sve bliže Iskonske sinije,

za njega Heruvimi spremaju kivot.
Za sobom ostavlja duhovno bogastvo,
skupio dovoljno za Nebesko Carstvo.

Svi su smrtni, svako mreti mora,
al nova se zora opet rađa;
čujte krike sa vrha Timora,
to se zemlja kojekud porađa.

U nju seju najlepša semena,
seju s` stara, al seju s` i mlađa;
zato j` zemlja oduvek bremena,
biva, smrt je od života slađa.

Pa ko ima drage pored sebe,
da mu oči sklope umrlome;
taj srećan je, ne treba da zebe,

crne misli neka ga ne slome.
Sklopi mu oči, potomče, sine,
s Timora krik je – krik sa visine.

Noćcom sam u snu Vranjem brodio,
svraćao odred` u sve mehane;
kaldrmom starog grada hodio,
slušao čoček do zore rane.

Prelepa moma oka garava,
ruse joj kose tik do bedara;
glavu pokrila romska marama,
dukati šljašte preko nedara.

Čoček mi mome svu noć igralo,
garavim okom pamet sludelo;
sa kolena mi tijo šaptalo
da joj se nešto u men svidelo.

Do jutra ljubav s njom sam vodio,
u krevet` čoček ona m` igrala;
telo ljubio, kose mrsio,
dok pusta zora nije svanala.

Svetlo se probi kroz mrklo staklo,
memljivom sobom starog boema;
oko mi svetlo mrgodnom taklo,
prelepe mome kraj mene nema.

U ruci staru sliku još držim
lepote snene što čoček igra;
sećanjem na nju srce opržim,
dok čoček grmi ona ko čigra.

Nisam taj sanak zaludno snio,
godina davnih, kad mladost beše;
na goču, mlađan, nju sam nosio,
sem uspomena sve mu uzeše.

Ugledah tebe jedne košmarne noći,
kad no bolan ležah, povijena vrata;
majka se plašila pozivar će doći,
da me odvedu, znajuć da biće rata.

Tutnjalo je: “Biće rata, biće rata!”,
pogledi se sretoše u noći jeze;
pa zar opet mora brat na svoga brata,
svet je u haosu, ta sve je bezveze!

Očima pitah te: Za Amere, Ruse?
dok si sa vrata uplašena gledala;
jer oni su sila, baš u sve se mrse,
znao sam, da me vode, ti nebi dala.

Osmehom si me grejala kad odlučih,
da neću Ruse, da neću ni Amere;
od đeda, od oca, k`o dete naučih,
ako sam Srbin da časne su namere.

Na groblju časti davno glancah mermere,
sve zabludeli, uz crveno su stali;
ta znam, i njima behu časne namere,
Heroji! Glave dali, idejno pali!

Na stratištu lica, podbula i modra,
crveno pobi, oboji svet u crno;
daleko ostaše i Volga i Odra,
gde grešnik da zaseje sopstveno zrno?

Rođen u crvenom, sad u crno gledam,
budimo pametni, pa mi smo još mladi;
želim da volim, da nikome te nedam,
hajde, baš sa mnom, mlade breze zasadi.

Hajde da vodim te, lepoto, na Savu,
na reku što pamti, znam, ratove mnoge;
tamo da mrsim ja kosu ti garavu,
nikad više vojničke čizme na noge.

U meni, još uvek, ima tihe jeze,
a ti me, snenog, vodiš pod ruske breze;
svet je u haosu, opet svet bezveze,
opet u zbegove i navlači reze.

O, pa zar je bitno: Ameri, il Rusi,
ja hoću da zrno u tebe usadim;
pa nek padnu u vodu sve moje teze,
voleću tebe i samo naše breze.

© Branko Mijatovic 2024.god.
Iz zbirke “Crni čovek” 1995.
Zastupljeno u izabrane pesme
“Bez senki iza ljupkosti snoviđenja” 2018.

Šta ima poslednji rob svojih misli
još da uradi?
Pognute glave osluškuje žubor jutrenja,
omamljen, zureć u plamen velike vatre…
Eoni snevanja nižu se pred njegovim očima;
želi dostići rub tamne pučine
u jutarnjoj maglini oklevajućih misli.

Vetar je u krilu vetrenjače,
i melje… melje, al gde je spram sebe sama?
Iščiliće li išta iz meljave njegove strpljive?
U usijanim malinama vidi… čuje
misli iz svemisli:
Svaka beseda, svaka misao njegova
jestiva će jednom biti…

Vatra umire lagano u prozuklom zabranu.
Tinjanje:
Čeka dok poslednja žeravica život ne izgubi.
Čaprkanje:
Koliko puta staja na ivici, al opet traži…
Levo bunili, desno ludilo,
napred misli iz svemisli… Zamisli!

Limes, ili bimes?
Plus, ili minus… Sekans? Kosekans?
U prapočetku sve se začelo:
Trajanje, Setva, Žetva!
Veliki prasak donese pentagrame:
Prokletstvo, um se umom hrani!
Čežnja praskozorja natera ga napred
u lenju paru vlažne zemlje
gde traži što postići ne može,
postiže što ne traži.
Iz njegovog srca izvori senka sopstvene čežnje:
– Voleti, o samo voleti! – Ovešana doziva senka…

Koliko trajanja izvan stvarnosti,
koliko borbe oko nemogućeg?
Koliko senki iza ljupkosti snoviđenja?
Iscedi poslednju kap radosti
da od nje načini vino patnje svoje.
Njegovo srce, divlja tica,
nađe nebo svoje u dubokim očima;
njegove pesme potonuše
u dubine njihove…
Dok rog trubi lagano iz tame
želi zagristi crvljivu zemlju groblja,
čekajući da ga gađenje na sebe samog
ne izbuši k`o nabreklu zvezdu.
Šta ima poslednji rob
svojih misli još da uradi?

© Branko Mijatovic 2024.

М И С Л И С В Е Т Л О С Т И

Певам и бледим,

губим траг својих мисли.

Музика сам и пламен ваздуха,

тела препуног Сунца у модрој ноћи неба.

Пас сам који почива на језицима

златних мисли из свемисли,

које моје речи претварају

у звездану прашину,

планине у постеље снега,

срне у брилијантске трепавице.

Пишем блед, узак као зрак,

Месечев сам рапир што зури

кроз готске прозоре у свеце

што кроз дим воштаница храмом ходе.

Пишем и пијем предисконске мисли светлости.

Аутор: Бранко Мијатовић
Из збирке ” СНОВИЂЕЊА” 1987.год.

Беше то у време када је постојало нешто што се називало цензура, када се штампало десетак књига годишње у целој држави~Време када смо имали своје узоре међу домаћим и светским великанима поезије, када већ после прве збирке песама нисмо били “бољи” од њих, већ смо и даље учили, учили…