ХАИКУ ПОЕЗИЈА

Хаику је древна јапанска мушка лирска поезија дефинисана у јасном обрасцу који је, нажалост, европеизацијом истог, попримио сасвим другу форму, па и сами образац 5+7+5 слогова. На балканском простору тек неколицина хаиђана ( Петерњак, Ивановић, Бељански, Делибашић, Кононенко) негују исправно ову форму.
Хаику је ствар ваше перцепције у једном тренутку где оно што сте видели у природи морате исказати у тростиху од којих први и трећи имају по пет слогова, а други стих седам слогова и то тако да у првом стиху буде јасно назначено оно што је виђено, у другом радња која се одиграва и у трећем епилог. Запамтите да се Хаику пише у природи, а несмишља из фотеље. Ово вам сазнање преноси човек који је у два наврата са својим хаику песмама победио у колевци ове дравне форме, у далеком Јапану.
Хаику је више од поезије јер задире чак до филозофије живота на Земљи и запамтите да у Хаику поезији нема изношења емоција. Ево неких примера:

Лептир у лету
Ветар повија траве ~
Живот у цвету

Бела печурка
Сања под трешњичицом ~
Јутро озори

У тужној башти
Гробар од јутра ради ~
Човека сади

Несташни Месец
Буши облаке ноћне ~
Нестаје тама

Нежне латице
Окитиле су бадем ~
Пролази зима

Срушено стабло
Препречило је стазу ~
Муфлон прескаче

Немиран ветар
Таласа златно жито ~
Чује се цврчак

© Проф.Мр.Бранко Мијатовић 2022.

ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Давно беше, али још се памти,
кад хероје рâђа српска мати;
кад се рâђа јунак до јунака,
којима се поносила мајка.

Колену се с колена прèноси,
како Србље вазда се пòноси;
чојством својим, својом крсном славом,
Лазаревом с` ореолом главом.

Вековима после боја славног,
кнеза мошти носаше безглавог;
ни мртвом му не дадоше мира,
посејаше међ народ немира.

Па изнова удри брат на брата,
затворише од небеса врата;
крв се проли на труломе пању,
опет Србље сво у распадању.

Многи себе вођама назваше,
а кад пуче, народ издадоше;
на пашалук Србију су свели,
властелини српски полудели.

Жутој раси и другима служе,
српском роду на рукама уже;
док планине најлепше нам рију,
деци пишу лажну историју.

Затроваше и ваздух и реке,
тешке ли си Србље судбе неке;
Бог ти дао то што нико нема,
зло велико одавно се спрема.

Зато устај куко и мотико,
на слободу ти си Геџо свико;
не дај да ти душман бразду оре,
да гробове предака заоре.

Гледају вас очи са небеса,
чекајући на ваша чудеса;
да вратите што је српско било,
само то је и Господу мило.

Васељенски некад народ били,
своју Веру, част сте изгубили;
то пут није за под Божје скуте,
сад трпите ране, живе, љуте.

Устај Геџо, оружја се лати,
чујеш, вапи из гроба ти мати;
па ти врати све што српско беше,
што издајник и душман узеше.

То да свршиш и пос`о завршиш,
ич туђега ти немој да кршиш;
Граду Белом понос да повратиш,
много тога треба да урадиш.

Кад се сврши у Србља голгота,
да нанижеш главе на врх плота;
издајника што нас продадоше,
и све српско одред` издадоше.

Никад више да се деле Срби,
никад више да висе на врби;
никад више међ Србљем поделе,
то нам преци са небеса веле.

То ће Геџо Богу бити мило,
преци ће те примити у крило;
потомцима Србију остави,
где ти станеш, син да ти настави.

ЧЕСТИТКА

Драги наш председниче ЉУБОМИРЕ ОБРАДОВИЋ срећан ти рођендан уз најлепше жеље!
Знај да никада ниси сам, да је поред тебе и уз тебе твоја породица којој припадамо и ми, чланови Удружења “Поезија СРБ”, да из наших срца хрле данас теби најискреније жеље за твоје здравље, радост и срећу и успех у животу и раду.
СРЕЋНО ЉУБО! 💙🎩🍀🥃🥃🍀🎩💙

НЕШТО МАЛО О МУКАМА

Многима од нас је често тешко из многих разлога. Тегобе иду чак дотле да је човек на мукама, често таквим да не може да их реши. Шта је чинити таквом човеку?
Прво треба схватити да муке нису од Бога и да нас Бог не ставља на муке зарад тамо неких искушења, јер цели човеков живот је искушење. Муке су човеку од човека.
Живимо у времену највеће отуђености где вас ни рођена деца ретко погледати хоће и зато када сте на мукама, ви се борите, решавајте све што је могуће, али све време мислите на муке људи око вас чије су муке можда много веће. Знајте да када би човек знао колике муке могу бити, знао би да његове муке и нису баш толико страшне како их он доживљава.
Живот је човеков омеђан и нико од људи вечан није, али зато може бити човек са свим атрибутима који човека чине човеком, а не само убрајати се у људе, а јесмо ли такви и колико таквих познајемо?
Склоност ка честом етикетирању других више говори о ономе који то чини него о ономе ком се импутирају разни погрдни епитети. Питамо ли се шта то чинимо, зашто стављамо на муке човека о којем баш ништа не знамо, човека кога је тамо неко, такође нам незнан, из својих болесних побуда опљувао?
Због све већих мука са којима се савремени човек носи многи губе смисао живљења (проблем ноогеног карактера) тако да фармако терапија код њихових оболења не даје, нити може да даје, било какве резултате и зато су многи на ивици суицида, велики број суициду и подлеже. А имамо ли право нато? Јесмо ли ми власници својих живота? Јесмо ли на овај свет дошли својом вољом и да са њега својом вољом одлазимо? Јесмо ли били питани којој раси и религији ћемо припадати?
Нисмо! Нисмо питани и никада и нећемо, па одакле онда толико очајања које човекове муке устостручи?
Нема на овом свету људи који кад-тад не поверују у Бога (Константин је признао Хришћанство и крстио се пола сата пред смрт), а један од највећих смртних грехова (одмах иза гордости) је управо очајање у које запада све већи број људи. Запамтите да живот задржава смисао под било којим околностима и да у очајање, у бригу, никада не смемо пасти (“О неверни, чему ваша брига када бригом ни за један лакат не можете продужити дане живота свога на земљи?” Исусове речи у “Беседи на гори”) јер тако нам муке постају још веће. Окрени се Вери, Богу се окрени заблудели људски роде и муке ће бити много мање.
Верујте чак и онда када се муке повећавају, јер већ сутра Божјом вољом могу нестати: нестати саме, или заједно са нама…

Проф.Мр.Бранко Мијатовић 2022.

U KAMEN MI MISO UKLESANA

Samotnog me rasanila miso,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapiso,
ali ova za najbolju slovi.

Šta je čovek i zašto se radnja,
smrt na njega pre rodjenja čeka;
vazda muka , ko da se porađa,
od života čovek nema leka.

Za par truni radosti se živi,
gore , dole , život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo ko livadsko cveće.

U kamen mi miso uklesana,
miso moja moćnija od mene;
ne mož s učit ,već je Bogom dana,
osim nje će sve živo dа svene.

Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom , nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.

Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.

Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.

ПОСЛЕДЊИ ПЛЕС

 

Нада, рекоше, последња умире,
док самотан слуша тишине звуке;
вољени његови да се измире,
жели тек само да такну га руке.

Снемоћало тело ко воћка трули,
цели му живот грка борба беше;
Јовове муке, Богу душа хрли,
све им је дао, баш све му узеше.

Доћи ће они говори му душа,
благослов свима одреда он даће;
зна: Господ даје, Господ га и куша,

бол и не осећа, ево их, сад ће.
с вољенима играће последњи плес,
умире боем , нек буде урнебес.

ERUDITO

 

Šta ima poslednji rob svojih misli još da uradi?
Pognute glave osluškuje žubor jutrenja,
omamljen…zureć u plamen velike vatre:
Eoni snevanja nižu se pred njegovim zenima,
dok crna vatra napaja sunčev sistem.
Čuje: tajna, nemislena, beskrajna;
značenje traži: ni laž, ni istina!
Znanje, ili neznanje?
Paradoks!
Nije da nije, jeste i da nije ~
nedokaziva nedokazivost nedokazivog.
Nesaznano posojanje neznanja tajnu tajni;
ne zna da ne zna,
a želi dostići rub tamne pučine
u jutarnjoj maglini oklevajućih misli…
* * *
Sav u misli, nemisleni sav,
misaoni teta talas – crven…plav,
obojene misli pesme nove,
neobojenoga uma delo;
u beskraju plavo, na početku belo.
Vetar je u krilu vetrenjače…i melje,
melje, al` gde je spram sebe sama?
Iščiliće li išta iz meljave njegove strpljive?
U usijanim maglinama vidi…čuje misli iz svemisli,
svaka mis`o, svaka beseda njegova jestiva će biti…
Vatra umire lagano u prozuklom zabranu:
Tinjanje, čekanje da i poslednja žeravica život izgubi;
čaprkanje, stajanje na ivici levog bunila i desnog ludila!
A ispred misli iz svemisli…zamisli!
U prapočetku sve se začelo:
Trajanje…Setva…Žetva!
Veliki prasak donese pentagrame!
Prokletstvo: um se umom hrani…
Čežnja praskozorja ga natera napred
u lenju paru plesnive zemlje…
* * *
Traži što dostići ne može, dostiže što ne traži.
Iz srca njegovog izvire senka sopstvene čežnje:
Koliko trajanja izvan stvarnosti, borbe oko nemogućeg,
koliko senki iza ljupkosti snoviđenja?
Iscedi poslednju kap radosti
da iz nje načini vino patnje svoje…
Njegovo srce, divljа tica…snohvatica,
nađe nebo svoje u dubokim očima,
dok noć lagano trubi u rog tame.
Želi zagristi crvljivu zemlju zabrana misli svojih,
čekajuć da ga gađenje na sebe samog
izbuši k`o nabreklu zvezdu…
Hoće li se iko probuditi kad jutro zatrubi u rog trajanja?…
Šta ima poslednji rob svojih misli još da uradi?

Iz zbirke “Snoviđenja”
Zastupljeno u izabranim pesmama
“Bez senki iza ljupkosti snoviđenja” 2018.

ISKONSKA KAPIJA

(sonet 161.)

Prediskonsko svitanje međ zvezdama,
lepršava griva kapiji brodi;
svom Tvorcu vraća se znanim stazama,
bola života da se oslobodi.

Sazrela miso početku se vraća,
obišla krug je, ćutanje spoznala;
zla kob je na put u večnost ispraća,
sve do čistog praga gde je nastala.

U pogan ljudsku ne b nikad svraćala,
tu gde misli su tirani što muče;
al pogan ljudska od nje je nastala,

pogan gde sutra je grče neg juče.
Čovek je miso, iskonska utvara,
u zemaljska blaga grivu pretvara.

BURNA REKA

Kraj burne reke usamljen sedam,
misli tirani ne daju mira,
dok prošlost svoju u vodi gledam,
svako sećanje u srce dira.

Mlađan sam i ja nekada bio,
kraj reke gajih ćerku i sina,
na burnoj reci s` njima plovio,
sa njima spoznah šta je milina.

Al` sreća naša dugo ne traja,
jer burna reka leš pronese,
tu noć nestade našega raja,
zorom mi vojnik poziv donese.

Blagoslov primih od oca svoga
i jandžik što ga i on nosio,
ostavih ćeru i sina moga,
ponosan rêko otac sam bio.

S ratišta rêko: ožiljci, rane,
kod kuće samo uvele biljke,
zoro ne svani, zastani dane,
da skupim svog` života opiljke.

Život nas je burno razdomio,
sa majkom su odleteli tići,
u povorke tužne pretvorio,
nisam mog`o mojoj deci prići.

Minu otad, rêko, moja drugo,
mnogo leta u čemer samoći,
život mi se dušmanski narug`o,
na put dalek vreme mi je poći.

Umire život, burno proteče,
odnosi slike, sećanja stara,
bude jutro, dan, pa padne veče,
utihnuše odjeci damara.

Iz zbirke “Crni čovek” 1997.

ETO BA ŠTA TI JE ŽIVOT

Ustah jutros, rano kao i obično, krcka kičma okoštala, škilje oba oka, ne bi l` dobra ugledala,
a ono nigda dana, no mrča… kiši ka iz kabla, ka da će Noje da zaplovi.
Ma, em ti kišu, čekaju me kod Rame na kahvu, na onu što je do Pazara, do Bosne nema, na onu što je Suada na mangali sprema…
Crna j` kuća u koju niko ne dolazi, još crnji onaj koji nikom ne odlazi…
Uz kahvu, dok iz lula odbijamo dim za dimom, proturimo po neku: – Evo šta ti je život: trenutak i bljesak, radost i tuga, a prije i poslje toga vječna mrča, tama.- Zamišljen ne vidoh ko to reče i doda: – Čuo sam ba da nam je, tamo u Australiji , Hajro odavno rahmetli. I doda: – A bogat je vazda bio, kome li je ostavio?
Šutim, nešto mislim: Nije bogat onaj koji ima, bogat je onaj koji mnogo daje…a i onaj što je najbogatiji znao bi da je ništa sve što ima.
Bogat, ili siromah ~ na kraju sve se briše.
U sebi im rekoh da ne vode sami sebe ukrug, na sebe prstom da ne pokazuju, o sebi priču da ne kazuju, da tako će se teško spotaći i pasti da ustati ne mogu…
Posle petog – šestog fildžana, i toliko frćoka brlje, se pozdravismo i raziđosmo.
Požurih da sebi ispunim želju, da sve ovo na artiju zapišem. Skromna želja, mnogi će reći, more biti, al` pravom insanu važna, jer: Nije čovjek mrtav onda kad` to ljekar ustanovi ~ Mrtav je već onda kada više nema ni jedne želje… I tako…

© Prof.Mr Branko Mijatovic