P O M R E Ć E M O

Оdavno ne pišem kolumne na bilo koju temu, ali se evo danas oglašavam ponovo i vapim da ovo pročita što više ljudi.
Ljudi, osvestite se, otreznite se, pameti se dozovite. Menadžment?
Potrošačka groznica? Trka za prestižom? Znate li do čega nas je to sve dovelo?
Nikada u istoriji, nikada u čovečanstvu nije bilo veće otuđenosti. Otuđio se čovek od čoveka, brat od brata, sin od oca i otac od sina, kum od kuma, otuđili se prijatelji, otuđili se ljudi od prorode koju nemilosrdno uništavaju a ona im život daje. Kada ste zadnji put videli da neko pomaže čoveka u nevolji, ili ste to sami uradili? Osvestite se jer već sutra pomoć može baš vama biti potrebna.
Ne interesuje vas ni ko vam je prvi komšija, niti ste ga ikada pozvali na kafu, ali zato u svom domu, zavaljeni u fotelju, duboko razmišljate kako napraviti još više kapitala, kako biti jači od komšije koji nedavno kupi novi auto.
Mnogi se i “pobrate”, kažu iz pragmatičnih razloga, a ne znaju ni šta znači ta reč. Brate se iz koristoljublja, a kada dobiju što su želeli svi se odreda pretvore u Bruta.
Moral, etika, empatija!
Šta li to beše i kuda, i zašto je sve to nestalo?
Nestalo je jer je nestalo ljubavi. Nestalo je sile bez koje nema ni života. Ljubav nije tek samo puka reč, nije ona ni zaljubljenost sa kojom je svi brkaju. Ljubav je sila nad silama, božanska energija koja Vasionu održava u ravnoteži, energija bez koje ničega ne bi bilo, pa ni tebe, bedni i mali pragmatični čoveče.
Ljubav je sami Bog, ali vi niste svesni toga pa se igrate bogova, te uzimate sebi za pravo i da ubijate, da vodite ratove, da budete gospodari i svojih i tuđih života. Pokušavate biti sopstveni spasitelji. Ako je to moguće zašto onda zalud pominjete ime Božje?
Podelili ste, samo zarad vaše pohlepe, veru u Boga na bezbroj religija, crkava i sekti. Zašto kada je Tvorac jedan, svevideći i svemoćni.
Zašto u Njegovo ime vodite ratove i ne ljubite bližnjega kao samoga sebe kako On to od ljudi i traži.
Govorite da ste vernici, pa ako je tako zakucajte na vrata komšije, možda tu pored vas živi u osami vernik koji se sav u molitvu pretvorio i za vaše dobro, i zpamtite da Bog je jedan, da živite u vremenu najvećih iskušenja za čovečanstvo, zapamtite i vi neverujući da ćete, baš kao i Konstantin koji przna Hrišćanstvo, pre same smrti poverovati u ono u šta danas, ovako pohlepni, ne verujete.
Srdačno vaš,
Prof. Mr. Branko Mijatovic 2022.

ЛАМЕНТ НАД МОСТАРОМ

Кад но беше брат на брата, изгибоше син и тата,
побила их рука мила, рука брата, рука сина;
сва тројица на три стране, у три војске лудог рата,
у три војске мој јаране, то ј` лудило од давнина.

Син претекли судбу куне, јер је им`о идеале,
веров`о је, био раја, ни сањао тог белаја;
на срцу му живе ране, душу су му поцепале,
проклет да си, о животе, никад више старог сјаја.

О проклети идеали и Мостару родни граде,
баш када сам срећан био, с вољенима снове снио;
ту где ми се живот заче, живот заче и престаде,

у теби сам родни граде све што имах изгубио.
На сред моста ноћас стојим, не знам где, на коју страну,
дал` икад сам ишта био кад сасуших храсту грану.

© проф.мр.Бранко Мијатовић
Из збирке сонета у припреми
( по истинитом догађају )

ЛАМЕНТ НАД МОСТАРОМ

Кад но беше брат на брата, изгибоше син и тата,
побила их рука мила, рука брата, рука сина;
сва тројица на три стране, у три војске лудог рата,
у три војске мој јаране, то ј` лудило од давнина.

Син претекли судбу куне, јер је им`о идеале,
веров`о је, био раја, ни сањао тог белаја;
на срцу му живе ране, душу су му поцепале,
проклет да си, о животе, никад више старог сјаја.

О проклети идеали и Мостару родни граде,
баш када сам срећан био, с вољенима снове снио;
ту где ми се живот заче, живот заче и престаде,

у теби сам родни граде све што имах изгубио.
На сред моста ноћас стојим, не знам где, на коју страну,
дал` икад сам ишта био кад сасуших храсту грану.

© проф.мр.Бранко Мијатовић
Из збирке сонета у припреми
( по истинитом догађају )

S V E T A C

Kamen tvojih prstiju je otpao,
tvoj dlan ispružen u blagoslov
kao krilo, velike, dobre ptice,
leži pred tvojim nogama razbijen, tuđ…

Tvoje noge su rasekli zubi zemlje,
i kamenje, sivo kamenje.
Dugačak je put, vijugav, strmoglav,
dugo su žudele oči iz tamne šupljine…

Zarđali mačevi vremena rovali su u njima,
sad zure tvoje oči u sebe same,
u ustajalu ostavu tvojih misli,
moćnih misli iz svemisli…

Usne ne osećaju pauke
koji predu preko njih
sive paučine ćutnje,
sive i bezvremeno prašnjive…

Ti, rastočena ćutnja
što u tami stoji,
u kamen si urezana miso
s okrnjenim borama čela…

Samoćo na belom kamu,
crni krste što se raspadaš
u iskonskim očima crkve
na čaršavu praiskonskoga mraka…

Daleko kameni golubovi tvoje glave,
utihnule tvoje tice, tice pevačice.
Odnekud čuješ krike ždralova;
pesma tvoja tica ubijena,
tvoja duša glogom probodena…
* * *
Sve biće pesak koji peva…

© Branko Mijatovic 2021.
Iz zbirke “Snoviđenja”

Д У Ш Е

( сонет 1.)

Душа са душом одвећ уплетена,
воле се душе, у љубави горе;
душе су наше тица убијена,
последњом песмом најављују зоре.

Душе су наше љубављу рањене,
срца камена наша љубав топи;
сред црне планине, окамењене;
душа изгубљена с твојом се стопи.

А кад и како, у које то време,
бићемо вољена телима скупа;
то за нас сад` више и није бреме,

нека нашу љубав Сунце окупа.
Нека свела рука свелу милује,
нека душа души љубав дарује.

© Проф.Мр.Бранко Мијатовић 2021.
Из збирке сонета у припреми

ŽUTI IMENIK

Subotnje veče misleno,
opet sam sâm, besmisleno.
Predamnom papir, izgužvan, beo;
to moje lice…
Levo knjige, desno knjige;
brdo papira što dušu dira.
Hrpa misli iz svemisli.
Zamisli…
Zašto baš ovog kilavog proleća
bujica rime sve veća i veća?
Crveni telefon, imenik žut,
listam ga, drhtim k`o na vetru prut…
Hoću li noćas pronaći broj?
Ne bilo čiji, nego tvoj prijatelju moj!
Želim da misao ima smisao,
i ove subote besmisaso:
nijedan poznat ne nađoh broj…
Prijatelje moje izbrisali.
Imenik žuti k`o da nije svoj,
pa zar nijedan prijatelj moj?
Besmisleno, nemisleno…
Ma, promišljeno!
Tek juče svi tu su bili,
sve dobro moje sa mnom delili…
Večeras, kad delim samo tugu,
kad delim čemer, jad i bedu,
drugog su našli s kim piju i jedu…
Pljuju sad oni na misli moje,
fuka se njima za moju tugu;
već dugo živimo misao drugu,
odavno nemamo misli iste:
njihove kvarne, moje još čiste…
Prestah listati imenik žut,
ne drhtim više, nisam ni ljut.
Nek misle i dalje svoje pogane,
ja ću i dalje pesničke, tanane…
Pisaću moje stihove i rime,
ne, neću reći nijedno ime,
imena više nisu važna,
ta, ionako sva behu lažna.

Настави са читањем “ŽUTI IMENIK”

POSLEDNJA PESMA

( sonet br. 69 )

Pustite me celu noć da pevam,
o boemu što svog doma nema;
da uz pesmu stari život snevam,
sve dok glava ne klone da drema.

O Mitketu pevaću vam pesme,
o Emini, lepoj , opevanoj;
o devojci s ibrikom kraj česme,
i o luli srebrom okovanoj.

Pevaću vam kako Sunce zađe,
duh kad vene kako sve se smrači;
kako mladost nema da se nađe,

kako s` zorom umore svirači.
Kući prate boema što drema,
kući prate, al` on kuċe nema.

Настави са читањем “POSLEDNJA PESMA”

U RITMU BUBNJA

Ja sam ritam, ne beži od mene,
ne krij se od bubnjeva mojih;
noć će zuriti u tvoje snove,
sanjaš li možda ritmove nove?

Moraš me slušati jer ja sam ritam,
svetlost sam na nebu tvoga bega;
tamna svetlost koja te lovi
u zabranu klijajuċih misli.

Ja sam ruke koje te košuto love,
snažne ruke na obzorju ljubavi;
kuda bežiš tako čedna kad
već trčiš po taktu bubnjeva mojih?

Ljubavlju zgrabiću ti dušu,
zavrteti je u valceru strasti;
stepovaću po tvojim bokovima
udarajući u pobednički bubanj.
* * *
Ja sam čarobna reč snoviđenja…

© Prof.Mr.Branko Mijatović
Iz zbirke “Snoviđenja”
Zastupljeno u “Izabrane pesme” 2018.god.

V I T E Z O V I


(Srpskom heroju potpukovniku Milenku Pavloviću
komandantu 204.vazduhoplоvnog puka)

“Majku vam deč`ju, nećete ginut`!”,
reče i u večnost ode on tad `,
tužnom je slikom on bio zgranut,
polete, a i on beše još mlad.
“Majku vam deč`ju, nećete ginut`!”.

S poslednjeg leta vratit se neće,
ponosni Vitez svoj život dade,
ima l` od izdaje tuge veće,
strašno mu bi šta velmožde rade.
S poslednjeg leta vratit se neće.

Dva su mu Viteza poginula,
ne, neće dati da ginu više,
bez podrške se k` nebu vinula,
a međ` najboljima oni biše.
Dva su mu Viteza poginula.

Zlotvori bombe već izručili,
al on na šesnaest sam kidiše,
s boka se na njeg` tad obrušili,
hrabrog Viteza nikada više.
Zlotvori bombe već izručili.

“Sine, hrani brata nek` odraste”,
poslednje reči kod kuće biše,
Vitezi mladi na sebe paz`te,
nisu ga živog videli više.
” Sine, hrani brata nek` odraste.”

“Vidim ih! Vide i oni mene!”,
znao je da u smrt pravo leti,
Vitez je bio jači od stene,
on nikom ne dade da uzleti.
” Vidim ih! Vide i oni mene!”

Svojom žrtvom zaustavi žrtvu,
smrću njegovom izdaja presta,
gomila ordenja za glavu mrtvu,
velikom heroju iz malog mesta.
Svojom žrtvom zaustavi žrtvu.

© Branko Mijatovic 2021.

ТИТА У МАЛОМ ПАРИЗУ

Припекла ждрака, јара лелуја у ваздуху, а мали, мусави, босоноги клинци, сред калдрмисане београдске џаде поставили “голиће” па удри босим ногама по дроњавој крпењачи. Дигла се бугија и прашина је немилосрдно гребала очи, али нисмо одустајали јер играли су “Колонци” против “Бараканаца”. Ови први беху клинци који су становали у радничкој колонији, ту одмах поред фабрике “Зорка” где су им ћаће радиле, а у становима где су живеле “Швабе” све до 58.године прошлог века. Те “Швабе” су били инжењери и техничари који су градили “Зорку” и у њихове луксузне станове са водоводом и канализацијом, коју није имао ни центар вароши, уселише радничку гологузију. Е, то беху тзв. “Колонци”, а “Бараканци” су живели у баракама недалеко иза огромног багрењака у ком смо једни против других често знали да се играмо “рата”.
Летњи лахор је лагано вијорио својим “левком” кроз прашину поред калдрме и дизао у вис трице и `артију. Радосна цика би се чула у целој колони кад “падне го”, а мусави клинци су често пљувачком чистили огуљена колена и убоје на палчевима ногу. Два пута дневно (тамо и `вамо) би наишла “београдска пошта” (аутобус виа Обреновац) и понеки камион на курблу, али су пазили да нам не поруше голиће. Очеви на послу а мајке у малом багрењаку у хладу, плету, деверају међу собом и чувају децу.
Изненади нас све звук сирене лимузине која је долазила од Београда. Црна, велика, отворена лимузина којима су нас често плашили говорећи: “Украшће вас црна лимузина!”. И јесте, плашили смо се тих црних лимузина којих је било десетак у целој вароши и које смо ретко виђали, јер шпартале су чаршијом и шоровима углавном ноћу, па и нашом колонијом. Тада су се ноћу чула запомагања жена и њихови јауци, а сутрадан би чули да је још један комшија одведен на тамо неко далеко острво. Можда смо се баш зато плашили тих црних лимузина… Шта ако једне ноћи дођу по мога тату? Других није ни било, а калдрмом су се, углавном петком (пазарним даном) котрљала шинска кола која су вукли волови…
Склонисмо се да прође лимузина, али она застаде и из ње устаде господин у белом оделу, са белим рукавицама (е, рукавице у сред лета), скиде бели, скупоцени, шешир и поче да нам маше њиме. “Па Бога му пољубим.” – рече и настави: “Па ви се мене плашите!”
Мајке су нас брзо потерале у дворишта и сећам се кад моја рече оцу:”Драгутине терај децу у кућу, ено га пролази Тита!” Да, био је то баш Тито који је онако, на своју руку, дошао у нашу варош а да његови из Комитеје нису ни знали, но брзо су реаговали и нађу “Старог” у кафани “Венац” где га служио лично Млађа звани Пљусак, а на увце му свирали Цицварићи…
Кад се из центра вароши, са огромних звучника, зачула громка партизанска песма, мајке су нас обукле у “стајаћа одела”, на главе плаве “Титовке” са петокракама, црвене мараме око врата и сви трком у центар да видимо Титу.
Попели су га на мали балкон у центру, изнад продавнице обуће”Бата – Борово” одакле је говорио окупљеном народу. Сећам се добро само једне реченице: “Другарице и другови па лепо ви живите у овом вашем Шапцу! “, а ја једва чекао да се све то заврши јер су нам код куће скичале свиње за које сам мор`о ићи штира набрати да их нахраним, да им дам сплачина, а и да научим све “партизанске офанзиве”, па да се вратимо на калдрму да наставимо утакмицу крпењачом…
И тако, беше једном “Мали Париз” у ком сам тада и више никада видео Титу.

© Бранко Мијатовић 2022.

РАЂАЊЕ

(сонет 198.)

У предисконско свитање прво,
међ` звездама кроз вечна свлачења;
чамови сандук, ексер у дрво,
смрт, живот, трен – трајања знамења.

Песници на црвеним крилима
тону ка исконским капијама;
покривене белим покровима,
душе хрле рајским литијама.

Свемоћни дух њихов тихо вапи
за чистим велом рајске завесе;
док јама чека, док јама зјапи,

Бели Анђео да их вазнесе.
Песник не умире, већ порађа,
његова смрт нове песме рађа.

© Бранко Мијатовић 2022.
Из збирке сонета у припреми

УЛИЧНИ СВИРАЧ

Добро вече улични свирачу
Дај , засвирај нешто старом другу
Ево идем из кафане пијан
Свирај нешто , одагнај ми тугу.

Сву ноћ ми је музика свирала
Све на увце тамбурашку фугу
Исписујем кафанске столњаке
У песми ћу наћи љубав другу.

Џепови ми препуни столњака
Исцепаних плаво белих крпа
На њима су песме моје душе
Где се снови моји друже руше.

Свирај , свирај улични свирачу
Уз сваку бих песму брате плако
Да запевам ја са тобом ноћас
Није мени , није , веруј лако.

Свирај ону , знаш боемску , стару
Где се пева как се двоје воле
Што љубављу убијају радост
Што лагаше Бога на олтару.

Свирај , свирај , улични свирачу
Ево идем пијан из кафане
Свирај друже да раштимаш жице
Дај , излечи срца мога ране.

Знам , ни теби друже лако није
На улуци сам у касне сате
Немам пара да бакшиш ти дадем
Ал ћу песму написати за те.

О човеку што у ноћи свира
Тек пијаном намернику неком
За пар тица , прозоре у тами
Сви смо друже у животу сами.

Бранко Мијатовић 2018.
Из књиге изабраних песама
“Без сенки иза љупкости сновиђења”

БУРНА РЕКА



Kraj burne reke usamljen sedam,
misli tirani ne daju mira,
dok prošlost svoju u vodi gledam,
svako sećanje u srce dira.

Mlađan sam i ja nekada bio,
kraj reke gajih ćerku i sina,
na burnoj reci s` njima plovio,
sa njima spoznah šta je milina.

Al` sreća naša dugo ne traja,
jer burna reka leš pronese,
tu noć nestade našega raja,
zorom mi vojnik poziv donese.

Blagoslov primih od oca svoga
i jandžik što ga i on nosio,
ostavih ćeru i sina moga,
ponosan rêko otac sam bio.

S ratišta rêko: ožiljci, rane,
kod kuće samo uvele biljke,
zoro ne svani, zastani dane,
da skupim svog` života opiljke.

Život nas je burno razdomio,
sa majkom su odleteli tići,
u povorke tužne pretvorio,
nisam mog`o mojoj deci prići.

Minu otad, rêko, moja drugo,
mnogo leta u čemer samoći,
život mi se dušmanski narug`o,
na put dalek vreme mi je poći.

Umire život, burno proteče,
odnosi slike, sećanja stara,
bude jutro, dan, pa padne veče,
utihnuše odjeci damara.

Настави са читањем “БУРНА РЕКА”