Добродошли!
(sonet 247.)
Rođen davno, pod crepuljom nebeskom,
baš kao drugi, mimo htenja svoga;
družih se s knjigama i arabeskom,
kojom veličah Boga jedinoga.
Napisah mnogo u amanet rodu,
u mozaik život sam ugradio;
oslikah svece po zidu i svodu,
nebeskog blaga da bih zaradio.
U tome beše smis`o žića moga,
nikad se ničeg nisam poplašio;
verovah u ljubav datu od Boga,
magog me nikad nije zastrašio.
Celog života tražio smisao,
nikad pao, nikad u besmisao.
Bio je maj, lile su tople kiše,
dukat staviše na sklopljeno oko,
čamovom daskom kosu njenu skriše;
tica bela zaleprša visoko,
bio je maj, lile su tople kiše.
Grumenje zemlje o daske: grum, dum ,grum,
zgrčena šaka, zemlja iz nje kreće,
ukopaše ljubav, preoraše drum;
to strašna java san da bude neće,
grumenje zemlje o daske: grum, dum, grum.
Vaj, šta je čovek i zašto se rađa,
život ga k`o talas o hrid razbija,
vasceli život k`o da se porađa;
kleči dok grobar krstaču zabija,
vaj, šta je čovek i zašto se rađa?
Da, davno je bilo, al seća se još,
dva plava oka, o zar nikad više,
ostareli čovek još čuva njen broš;
samotni dani kose izbeliše,
da, davno je bilo, al seća se još.
Na humci zaspa jedna seda glava,
odleprša duša u majskoj noći,
u večnost ode s voljenom da spava;
kiša pade po njegovoj samoći,
na humci zaspa jedna seda glava.
Под гором извор зове
Да запева кост…
Хеј, то земља мучи корење!
Под дрветом закопани снови
И трава нерођена
То јама, то ужас, неспокој!
Ја жедан, а висину љубим!…
Овешане дозивају сенке
Волети, о само волети!
Ово је време, али и бреме
Глад није, а усне зреле
Пијане од мрса, од страсти…
У висине орли одлетели
Орлоседе своје оставили
Самоћа плови над њима
Страшним гаврановим криком…
На путу авети згажени божури
Иконе у јендецима
Под сломљеном крстачом јечи
Шарене куглице речи!
Шупљина лобања одјекује од њих…
Звечарка склупчана у углу
Чегрће по усијаним маглинама јутра…
Последњи за прве запалили свеће
Косово вапи, лелече
То јава сан да буде неће.
( sonet 121.)
Bože daj mi snage kad kušač kuša,
da volim Gospode i kad je teško;
kada u životu nastane suša,
da i tada veran poželim nešto.
Da praštam kada ponestane snage,
kada sam Bože povređen do bola;
da samo voleti znam ljude drage,
govorim molitve, duša mi gola.
Podari snage da uvek se dignem,
kad dođu teški i sumorni dani;
kad padnem Bože da ustati stignem,
pre nego dođu konji, crni, vrani.
Zamahni mačem istine Ti na tren,
oni što Te poriču nek budu plen.
Kamen tvojih prstiju je otpao,
tvoj dlan ispružen u blagoslov
kao krilo, velike, dobre ptice,
leži pred tvojim nogama razbijen, tuđ…
Tvoje noge su rasekli zubi zemlje,
i kamenje, sivo kamenje.
Dugačak je put, vijugav, strmoglav,
dugo su žudele oči iz tamne šupljine…
Zarđalu mačevi vremena rovali su u njima,
sad zure tvoje oči u sebe same,
u ustajalu ostavu tvojih misli,
moćnih misli iz svemisli…
Usne ne osećaju pauke
koji predu preko njih
sive paučine ćutnje,
sive i bezvremeno prašnjive…
Ti, rastočena ćutnja
što u tami stoji,
u kamen si urezana miso
s okrnjenim borama čela…
Samoćo na belom kamu,
crni krste što se raspadaš
u iskonskim očima crkve
na čaršavu praiskonskoga mraka…
Daleko kameni golubovi tvoje glave,
utihnule tvoje tice, tice pevačice.
Odnekud čuješ krike ždralova;
pesma tvoja tica ubijena,
tvoja duša glogom probodena…
* * *
Sve biće pesak koji peva…
Iz zbirke “Snoviđenja”
( сонет 2.)
Угледах је где се враћа млада,
на извору воде је налила;
видим млађан ја од свога стада,
обрамца јој рамена савила.
Грешам мишљах: – Сада, ил` никада!
Левом руком подигох јој скуте;
плану она к`о никад до тада,
бујна њедра живу ватру слуте.
И док росну поваљасмо траву,
док нам чила удараше била;
мрсила је косу ми гараву,
а под нама вода се разлила.
Љубих усне од шећера слађе,
мили Боже, хвала што је нађе.
( сонет 1.)
Душа са душом одвећ уплетена,
воле се душе, у љубави горе;
душе су наше тица убијена,
последњом песмом најављују зоре.
Душе су наше љубављу рањене,
срца камена наша љубав топи;
сред црне планине, окамењене;
душа изгубљена с твојом се стопи.
А кад и како, у које то време,
бићемо вољена телима скупа;
то за нас сад` више и није бреме,
нека нашу љубав Сунце окупа.
Нека свела рука свелу милује,
нека душа души љубав дарује.
Od rođenja na put sam krenuo,
na put sreće kojem hrle svi,
predaleko to za mene beše,
vaj, ne stigoh da dođem na cilj.
A samo sam zrno sreće hteo
od grumena d` okrnjim i ja,
da i mene, kletoga pesnika,
na trenutak sunce obasja.
Tumar`o sam po životnoj tmuši,
tražeć pute gde sunašce sja,
kad god mišljah da stigoh do cilja,
ostadosmo tek mrča i ja.
Izmiče mi k`o duga na kiši,
k`o da grešan pred Bogom sam bio,
k`o da vetre krotiti sam hteo,
možda ne znah, jal nisam umeo.
Ostaviću u amanet rodu
moje knjige, brda rukopisa,
što ih pesnik i ratni veteran
kojekude za života pisa.
Na njim` da se pokolenja uče,
da zbiraju nebeskoga blaga,
život mine tek što zakoračiš,
to j` istina, deco moja draga.
U njih sam skrio ja misli moje
da u zaborav nikad ne odu,
u njih sam skrio samoga sebe,
u njih sam tebe, tebe i tebe.
Grob i na me pre rođenja čeka,
nemam krila na kom ću umreti,
lepršavu grivu kad ispustim,
pričaće se: umro pesnik kleti.
Ni groba se meni znati neće
jer poslušnik niči nisam bio,
niko za me neće palit sveće
preko Stiksa dok budem brodio.
Subotnje veče misleno,
opet sam sâm, besmisleno.
Predamnom papir, izgužvan, beo;
to moje lice…
Levo knjige, desno knjige;
brdo papira što dušu dira.
Hrpa misli iz svemisli!
Zamisli…
Zašto baš ovog kilavog proleća
bujica rime sve veća i veća?
Crveni telefon, imenik žut,
listam ga, drhtim k`o na vetru prut…
Hoću li noćas pronaći broj?
Ne bilo čiji, nego tvoj prijatelju moj!
Želim da misao ima smisao,
i ove subote besmisaso:
nijedan poznat ne nađoh broj…
Prijatelje moje izbrisali?
Imenik žuti k`o da nije svoj,
pa zar nijedan prijatelj moj?
Besmisleno, nemisleno?
Ma, promišljeno!
Tek juče svi tu su bili,
sve dobro moje sa mnom delili…
Večeras, kad delim samo tugu,
kad delim čemer, jad i bedu,
drugog su našli s kim piju i jedu…
Pljuju sad oni na misli moje,
fuka se njima za moju tugu;
već dugo živimo misao drugu,
odavno nemamo misli iste:
njihove kvarne, moje još čiste…
Prestah listati imenik žut,
ne drhtim više, nisam ni ljut.
Nek misle i dalje svoje pogane,
ja ću i dalje pesničke, tanane…
Pisaću moje stihove i rime,
ne, neću reći nijedno ime,
imena više nisu važna,
ta, ionako sva behu
Iz knjige izabranih pesama
“Bez senki iza ljupkosti snoviđenja”
Мисли су моје тирани
Стално се враћају, муче
Оно што називам сутра
Већ је, заправо, јуче…
Песме су моје слике
А слике песме моје
У њима најчешће питам
Шта је човек и ко је…
У почетку реч би,
А реч је мисао;
Па, ако је мисао
Моћ, живот и дах,
Иако без ње ми
Тек мртав смо прах;
Онда сам мисао
Ја радосна знај:
Када се рађам,
Док трајем,
И кад ми је крај…