Једно дружење које непрекидно траје – Љубодраг Обрадовић
Латинку Ђорђевић сам први пут упознао 20. 1. 2006. године, када је на сајтуwww.poezijascg.comобјавила своју прву песму РУМЕНИ КОЛАЧ и тако почев од тог дана постала наш члан и сарадник ПоезијеСРБ. И та сарадња траје до данас!
Pričala bih ti o sebi…
Oh, kako bi volela,
da šetamo ulicama grada,
mojom pričom zaneseni.
Toliko toga je u meni,
ali bojim se,
otrovala bih te tugom
i bolom mojim golemim.
Bojim se,
podsmeha tvog.
Smešno je,
koliko zrela žena,
u sebi ima, sanjalačkog,
detinjastog…
Прхнем под крилато небо
са запада на исток
са севера на југ,
где се сви летови
у један уплету.
Лебдим и чекам
између бљеска
и светлости.
Гоњена муњама
плашећи се да ме дан
не заборави.
Исти лет
Исте мисли
невина ћутања
призивам и мамим
истом љубављу
измирена са собом
у себи,
знајући
док крилима
бешумно треперим
у тишини
рањену птицу
соколом.
У недељу 12. 6.2022.године, у 11 и 30 часова у организацуји ЛИТЕРАРНОГ КЛУБА “Десанка Максимовић”- Цирих у библиотеци ХРАМА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – Швамендинген, одржано је песничко дружење. На дружењу су промовисане књиге Милене В. Стаменковић, Лепе Симић, Латинке Ђорђевић, Катарине П. Бошњаковић и других чланова литерарног клуба. Отац Мирослав Симјеоновић благословио је овај диван песнички скуп и пожело успех у даљем раду и очувању наше српске културе и речи. Председник Латинка Ђорђевић је поздравила све присутне и пожелела лепо дружење уз поезију и прозу! Наравно, на тај начин и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу је преко својих чланова Латинке Ђорђевић, Лепе Симић и Милене Вукоје Стаменковић било присутно на поменутом догађају…
После дужег затишја, 24. 5.2022. године у 18:00 сати у дворишту КПЗ Крушевац (која сада ради као саставни део Културног ценра Крушевац) поново је одржан програм ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА – ПоезијаСРБ у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац..
Овога пута спровели смо у дело једногласно донету одлуку Годишње скупштине удружења песника Србије -ПоезијаСРБ да се годишња Награда додели: Драгојлу Јовићу за континуиран рад у Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ, ценећи посебно квалитет његове поезије као и његову ангажованост на свим пословима Удружења песника Србије ПоезијаСРБ.
Драгојло Јовић је одмах на почетку програма од Љубодрага Обрадовића – председника Удружења и Светлане Ћурђевић – заменика, примио награду и обратио се присутнима пригодном беседом и једном својом песмом. Награда се састојојала од дипломе, уметничке слике и 5 књига из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
Затим су додељене награде по једногласној одлуци Управног одбора за књигу године у издавачкој продукцији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2021. годину (период од сајма до сајма – Сајам књига и издаваштва Расинског округа) и то:
– за област поезије: књига Љиљане Тамбурић из Крушевца ДАМАРИ ТИШИНЕ;
– за област прозе: књига Латинке Ђорђевић из Цириха – Крушевца
ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ;
– за област хумора и сатире: књига Драгана Матејића из Крушевца
ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА;
Награде су се састојале од дипломе и 3 књиге из издавачке продукције ПоезијеСРБ.
Похваљене су књиге поезије – песнички првенци:
ТАЈНЕ ИСКРЕНОГ ОСМЕХА – Миона Ђокић и
ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА – Јасмина Димитријевић – Даница
Димитријевић-Петровић.
Награде су се састојале од дипломе – похвале и 1 књиге из издавачке продукције ПоезијаСРБ.
Програм су водили Данијела Јевремовић и Саша Милетић. У поетском и сатиричном делу програма учествовали су: Драгојло Јовић, Љиљана Тамбурић, Латинка Ђорђевић, Драган Матејић, Мирко Стојадиновић, Данијела Јевремовић, Градимир Карајовић, Милосав Ђукић Ђука, Светлана Ђурђевић, Миљко Шљивић, Живојин Манојловић, Слађана Бундало, Љубодраг Обрадовић, Драгиша Павловић Расински, Дарко Михајловић, Братислав Бата Костадинов, Мирослава Мира Смиљанић, Снежана Поповић, Дејан Петровић Кенац, Живомир Миленковић, Милан Марковић Лака, Нада Милосављевић Кети, Александар Дрндаревић Сингер, Милош Ристић, Стефан Кнежевић и Саша Милетић. У музичком делу програма наступио је Градимир Карајовић.
Фотографије ћемо због ограничења броја фотографија на Фејсбуку објавити из два дела:
Уживајте… /ПоезијаСРБ/
И ОВУ ПЕСМУ ПИСАЋУ ТЕБИ
И ову песму писаћу теби,
У зимској ноћи бар један стих,
Па ако ми зора испије душу ,
Читај песму моју, не слушај њих.
Не веруј ништа устима лажним,
Што вешто маску у јутро ставе,
А рањеним душама, као некад бабе,
Баце неки угљен и сливају страве.
Oduvek sam verovao u čudo kojim poezija briše granice i ponore medju ljudima, oduvek sam verovao da stihovi nose u sebi lepotu, koja iz nas izgoni svo zlo, ako ga ima… Oduvek sam verovao da te reči zapakovane u slatki paket sa mašnicom i zadatkom, da svakom ko ga usvoji bar na tren, oboji surovu stvarnost u ružičasto i iluziju dobrote, lepote, pravde i sreće učini stvarnom, da svarnija ne može biti.
Da, poezija je to čudo, internet je to čudo, kojim povezani brišu granice i ono što je tako daleko, čine bliskim i stvarnim! Da, čuda se dogadjaju ako ih silno želimo… I evo ovaj večerašnji poetski susret U SENCI VAROŠKIH KAPIJA, (06.05.2010) malo je čudo, ali realno i stvarno koje nas je okupilo ovde u Beloj sali Kulturnog centra Kruševac, da oslušnemo snagu Latinkine poezije i bar na tren odgonetnemo koje je to čudo očaralo njene stihove, da nas uznesu u taj sanjani svet spokoja koji ljudima daje moć da budu jaki i sve izdrže…
Poštovani prijatelji, čast mi je da pozdravim Vas, da pozdravim našu Latinku Djordjević – sekretara Udruženja Srpskih pisaca Švajcarske, i poželim da ovo veče bude most za saradnju svih koji veruju da su čuda moguća…. A za Latinku , cveće – dokaz da je lepota oko nas… Uživajmo večeras u čarima Latinkine poezije..
Latinka Djordjević – originalni početak
Mića, Jelena, Ljuba, Latinka, Sandra, Lidija i Miloš
Сунце је стидљиво одскочило негде далеко иза облака који је носио ветар. Светлост је обасјавала врхове планина. Прoлeће је. У души ми је дубоко урезано сећање на платан, једног пријатеља, искреног друга на веома тешком послу. У земљи где рад крста ломи као курјак грање, небо је море, а облаци галебови. Тамо скоро свако, осим мене, кипти од задовољства.
Платан, сада дрво мог живота, најбољи пријатељ, поносно се уздигао између бетонских зидова околних зграда, не обазирући се на услове живота. Израстао је високо до прозора просторије у којој радим. Онако висок, кићен зеленим враголастим лишћем, одише животом пуним снаге и лепоте. Чим сам га угледала, завoлeла сам га. Била сам срећна, срећна због сазнања да је то нешто само моје. Нико ми то не може одузети, или забранити да га својом душом обожавам, волим. Само је мени причињавао радост и најлепши одушак у време тешког рада. Кoлeге не слуте због чега је мој поглед у сваком тренутку упрт у широм отворен прозор. Не знају да је моја срећа у посматрању његових враголија. Нису приметили његове бравуре, које чини да би ме развеселио. Он се искрада сваког тренутка, провлачи, бежи у густо зелено грање, као птица из кавеза.
А ја врло често мислима излетим кроз прозор и уживам у његовом зеленом миришљавом загрљају. Као зрачак сунца, у тренутку се поново вратим обавезама. Време је одмицало. Проблеми су се низали. Неразумевање и умор на послу бивали су сваким даном све већи. Једино светло у овом мрачном тунелу био је платан. Својом раскошном бојом лишћа, разиграношћу и младалачком лепотом бодрио ме, давао снагу за даље. Сваким даном бивао ми је све дражи. Нисам могла да замислим дан када дођем на посао да се прво не сретнем с њим, поделим осмех, а он ми својим веселим лепршавим листићима пожели леп дан. Понекад онако уморна наслоним главу на прозор, а он као да ме милује. Чврсто ме стеже у загрљај, док небо припаљује сунце. Блажена језа проже ми тело, чело ороси, срце убрзано закуца, налет среће запљусне моје лице, е то је божанствена лепота. Живела сам за те тренутке. То је био велики подстицај да се све издржи и иде даље.
