Категорија: Latinka Djordjević

 

ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА

Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.

Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.

Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.

Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.

И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.

Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић

ЋУТЊА

А сад је доста.
Ћути
не реци ништа
све приче
једна на другу личе.

Уморна сам,
живот је празан,
попут реке тече,
боре јасно зборе
и ово вече.

Ћути,
откопчај кошуљу
баршунастој месечини
пусти бол из ње,
ако ме опет позовеш
нећу ништа рећи,
ни реч,
ни две…

© Латинка Ђорђевић