Добродошли!
СВЕТ
Како је леп овај свет,
доле парк, солитер горе…
Овде травка, тамо цвет…
Авион пара небо, а брод море.
Једног дана, тачно у пет,
запитао се ја сам,
ко је саздао мој свет?
И од тад маштом скитам.
Тајна постанка и сад, куршлус
ми у мозгу прави…
Како је тај зидар,
успео свет да направи?
А одговор је ту,
у ваздуху виси…
Љубављу у срцу,
свој свет зидамо ми сви!
Настави са читањем “СВЕТ – Љубодраг Обрадовић”
ЈЕДНА МАЧКА
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.
Као да у вечност
полазимо,
кад ништа не
осећам,
осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да
поцепа.
Сад ћемо,
љубавнице моја,
поврљати траву,
месец да гледа.
Сад ћемо,
сазнати како зора
свиће,
дан плутоном
како израња…
Сад ћемо, као
једно биће
схватити смисао
постојања.
Сад ћемо,
кошуљу кад ти
исцепам
и дојке изнесем на
ветар…
Сад ћемо,
у кочију сласти
ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља
преточити…
Сад ћемо, грлећи
се,
храбро потећи
у космос ,
у рајску срећу…
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец…
Настави са читањем “ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић”
ОСМЕСИ… И…
На лицу осмех, у срцу жар,
дуго одвојени корачамо.
У новим почецима је чар
и ми од те ватре дрхтимо.
Ја драга варам себе,
ти своја осећања.
Од љубави ми смо далеко,
а жеља у срцима одзвања.
И онда поврљамо траву,
откривајући све тајне тела,
а сутра, окренућеш главу,
као да ме никад ниси видела.
У твом погледу биће спокој,
у гласу чудна сета,
баш ко да си завирила дубоко,
у све најслађе тајне света.
Сувише си душо горда
и увек ти, све најбоље знаш.
За свакога ти си добра,
ти сваком увек све даш.
Осмеси… И лагање…
Корачамо одвојени…
Ваздух мирише на страдање.
Ми смо само немиром задојени.
© Љубодраг Обрадовић
ЈЕДНА МАЧКА
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.
Као да у вечност полазимо,
кад ништа не осећам,
осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да поцепа.
Сад ћемо,
љубавнице моја,
поврљати траву,
месец да гледа.
Сад ћемо,
сазнати како зора свиће,
дан плутоном како израња…
Сад ћемо, као једно биће
схватити смисао постојања.
Сад ћемо,
кошуљу кад ти исцепам
и дојке изнесем на ветар…
Сад ћемо,
у кочију сласти ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља преточити…
Сад ћемо, грлећи се,
храбро потећи у космос ,
у рајску срећу…
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.
© Љубодраг Обрадовић
НОСТАЛГИЈА
Цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Сви ми, носили смо некад ташне,
сад носимо носталгију уместо капута.
Бележили смо чудне речи,
гледали вртлог и били срећни.
Страх та сећања хоће сад да спречи,
разум жели од пропасти да нас чува.
Мислили смо понекад можда глупо,
били разочарани, тешио нас алкохол…
И продали смо све идеале,
остао нам само бол.
Настави са читањем “НОСТАЛГИЈА – Љубодраг Обрадовић”
Крочила си у мој живот,
“лутајући кроз мисли,
силазећи у срце,
тамно срце, срце ноћи
пуно чудовишта!”
Осмехом си растерала море,
чежњом пробудила немир.
Чекајући с тобом зоре,
открио сам свој свемир.
Хтела си одмах све:
чедност на олтар изнела…
А у души си знала, гле,
лепотом си ме сагорела!
Ушла си ми у вене,
мислима прострујала,
у срцу распукла успомене,
машту у прах разујала…
Настави са читањем “КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ – Љубодраг Обрадовић”
ОРИ…
Ори,
развигори,
коло,
лоло!
Живот је један,
безизгледан,
али поведи,
на орање и у чежњу,
девојку што те весели
и разиграног жели.
Све су ливаде пусте,
све су њиве парлози,
за орача рај,
за сељака крај,
који тако сигурно долази…
Па поведи лоло,
коло!
У коло се занос хвата,
данас те мало ко схвата,
данас те ломе
данас си прут,
сам и крт.
Шибају те ветрови
и беспућа,
а био си у снопу прућа!
Ори,
ожежи
и зарежи,
нек душману
кожа се најежи,
док у страху бежи,
од пркоса сељака,
који свој спас
у сејању налази…
Ори,
нек загрми
твој глас!
Задњи куца час,
да труба засвира,
да зидове поруши
и донесе мало мира
и спокој души.
Ори,
лоло
и поведи
девојку на орање
и у коло!
ПЕСМА О ВАЗДУХУ
Певам о ваздуху. И ваздух је поезија.
Испод плота џукци се провлаче.
Зима је. И мраз понекад прија,
ситне ствари понекад много значе.
У соби хладној мирише јад,
испод стрехе суши паприку мраз…
Носталгија мути мозак – бити млад увек,
не дати никад отказ…
Схвати се у хладној соби истина
тек кад се запали камин.
Постоје и друге, није она једина…
Са њом сам само хтео да испаднем фин.
Зима је, провлаче се џукци селом.
Био сам луд тад, сад је и то јасно.
Весело гори дрво, смешим се и ја весело,
све што прође, само је било опасно.
Певам о ваздуху. И ја сам исто.
Лет светом пуниће срце у дан један.
Схватит своју душу не може нико!
Ја и крај извора остајах жедан.
у свету нашем утицај је двостран,
варања и лаж за многе кобни.
Џукци се никад никог не плаше,
џукци нису снаше, они су злобни.
Настави са читањем “ПЕСМА О ВАЗДУХУ – Љубодраг Обрадовић”
ПЕВАЈ САД
Певај сад, о оном што свако зна.
Све пролази, све се мења.
Певај сад, сан је само сан,
стварност је увек сурова.
Певај сад, кад ниси више млад,
о свету својих утопија. Певај ти.
Твоје жеље су прошлост,
сад други прелазе мост.
Други сад, желе да граде свој свет
и мисле то није грех, као и ти некад.
БОГИЊА
Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!
Oко тебе бљешти сјај,
безброј срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу…
Слободно скочи, све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…
Слободно чизмом згази цвет,
који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај…
Нека на коленима чекају рај!
Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један,
и свако остаје жедан…