Бранко Мијатовић
У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА
Самотног ме расанила мис`о,
у сред тмуше кад ушара лови;
стотине сам сличних већ запис`о,
али ова за најбољу слови.
Шта је човек и зашто се рађа,
смрт на њега пре рођења чека;
вазда мука к`о да се порађа,
од живота човек нема лека.
За пар труни радости се живи,
горе – дoлe живот нас окреће;
шта згрешисмо и зашта смо криви,
да свенемо к`о ливадско цвеће.
Што сам рођен да к`о песник трајем,
да к`о клошар гробног места немам;
на стратишту засијаће сјајем,
костур што га ја за вечност спремам.
Засијаће целом српском роду,
и свим иним часним народима;
што се борих њима за слободу,
кад се згоди зло међ` нељудима.
На мом гробу неће бити цвећа,
јер знамен се мени неће знати;
нико мени неће палит свећа,
иак` моме роду све ћу дати.
У камен ми мис`о уклесана,
мис`о моја моћнија од мене;
не мож`с учит, већ је богодана,
осим ње ће све живо да свене.
Тело моје црницом кад скрију,
немој за мном, немој сузе лити;
па кад вином боема прелију,
мисо моја за навек ћеш бити.
Оставићу песме небројене,
у књигама и у рукопису;
мисли моје ничим обојене,
никад никог повредиле нису.
Читај песме што писах их теби,
како голуб голубици слеће;
да не вoлeх ни писао не би,
а ти моје самртно прoлeће.
© Бранко Мијатовић 2020. године.
Из необјављених рукописа.
По мишљењу жирија са нашег сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ је песма:
- У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНА – Бранко Мијатовић.
Затим следе:
2. место: -БАЛАДА О РАТНИКУ – Јовица Ђорђевић;
3. место деле: – БРОД ЖИВОТА – Мирко Стојадиновић и – ЕХ КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГО – Драгојло Јовић .
По гласовима посетилаца сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ су:
ИМА ДАНА – Весна Стојковић и БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић.
2. место: – ПОГЛЕД У БЕЗДНО – Жељко Поштић;
3. место: – У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНА – Бранко Мијатовић.
Весна Стојковић
Посланица
пријатељу – Војислав Илић
– глоса-
,, Има дана и часова кад те ништа не весели.
Када срце и не жали, и не љуби и не жели.
Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди
Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
И ти не знаш у том часу, ни откуд је, ни шта значи?! ”
1.
ИМА ДАНА
Има дана кад ти ништа, у животу баш не иде.
Пријатељи и родбина, као да се тебе стиде.
У душу се твоју слутња, нека тешка тад усели.
-Има дана и часова, кад те ништа не весели.
Има дана када с болом, зору чекаш да осване.
У тешкоме уздисају, тражиш лек за своје ране.
Лелујаш се непрестано, к’о на ветру лист увели.
-Када срце и не жали и не љуби и не жели…
Има дана кад те стисне, к’о кљештима нека мука.
И треба ти тада само, пријатељска, нежна рука.
Хладан ветар ошине те, изненада ти застуди.
-Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди.
Има дана у животу, кад низбрдо све ти крене.
Пред очима к’о утваре, плешу старе успомене.
Кад пожелиш да побегнеш од стварности и од људи.
-Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
К’о гаврани сенке лете, црне мисли су у глави.
Покушаваш да пронађеш, у тренутку излаз прави.
Бол те сече посред срца, тако мучи те и тлачи.
-А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
Има дана кад останеш без пoлeта и без наде.
Неки немир обузме те, а срцу се бол прикраде…
Ветар дува са свих страна, осећаш да све је јачи.
-И ти не знаш у том часу ни откуд је, ни шта значи.
© Весна Стојковић
Мирко Стојадиновић
БРОД ЖИВОТА
Кад из мирне луке крене
На пут дуги брод живота
Ту су хриди ту су стене
Искушења и страхота.
Док је море тихо, мирно
Брод живота само плута
Плутајући плови журно
Тад не може да залута.
Недогледна та пучина
Брод живота у помами
А видици црна тмина
На пучини често сами.
Незасита наша хтења
Из похлепе ил незнања
Животна су премеждења
И видик нам то заклања.
А кад дуну са свих страна
Сви ветрови и олује
На броду је пуно рана
И јаук се тешки чује.
Кормилом се тешко влада
Из руку се често стрже
Животом би да овлада
А муње ће да га спрже.
Брод ни тада не занеми
Обилази страшне хриди
Своме циљу ипак стреми
Ка обали што се види.
На свом дугом путовању
Ако ли се не насуче
И теретном жртвовању
Олупину да довуче.
Оронули брод не скита
Остадоше хтења пуста
Са жаљењем себе пита
Од живота дал шта оста.
Што нам хтења неизмерна
Кад на циљу све нас чека
Свима иста, свима смерна
Тешки чекић, мртва звека.
© Мирослав Мирко Стојадиновић Настави са читањем “ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ”
