Добродошли!
ЈА БИХ ТЕБЕ…
Ја бих тебе
одвео у парк,
да седимо и гледамо
како лишће опада
и будемо сами,
све док задњи лист
не слети на плочнике града.
Ту, на углу том,
један лист је пао
и нашао дом.
А ти, ти ниси знао,
да на њему пише,
не волим те више.
Настави са читањем „ЈА БИХ ТЕБЕ – Љубодраг Обрадовић – чита Светлана Ђурђевић“
Овај чланак прочитало је 6. посетилаца сајта
КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ
Написаћу песму. Како?
Слова су побегла од мене.
Побећи ћу и ја од себе,
у музику и мирис.
Измислићу скитњу
и занос проласка градом.
Месец ће светлети крадом,
а ја ћу уз стабла столетна,
уз липе и оскоруше,
слушати како се руше,
очекивања и светови.
Јутро свануће росно.
Проћи ћу руком кроз косу,
живот ће проћи друмом,
ја ћу својим умом у баре…
Настави са читањем „КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ? – Љубодраг Обрадовић“
Овај чланак прочитало је 65. посетилаца сајта
ДИЛЕМА
Лебди дуго над главом,
у сунцу које догорева,
у песми цврчака…
У души празнине попуњава,
и болом у срцу сева…
Исконска дилема.
Због ње, јасно постаје магла,
кола застају у пола брда,
вртови мирисе и свежину губе.
Због ње несаница је болна,
постеља тврда,
а узалудно брбљање,
само тупи зубе.
Настави са читањем „ДИЛЕМА – Љубодраг Обрадовић“
Овај чланак прочитало је 33. посетилаца сајта
ПРOЛEЋЕ
Пролеће је извезло песму,
још једном заварава свет.
Птице су запалиле ноћ,
још једном спавати се не сме.
Још једном ваља проћи све мирисе
и патити на трен за драгом.
Бар једном сагледати прошлост,
па у живот поћи са новом снагом.
Пролеће се насмешило ноћас…
Њен лик је светао и јасан,
мада она о другом машта,
док корача кроз живот заталасан.
Њен лик је ипак утеха,
последњи заклон, задња нада.
Почиње ветар да кваси пролеће.
Је ли то киша, или љубав пропада.
Овај чланак прочитало је 11. посетилаца сајта
Љубодраг Обрадовић
НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ
И на почетку и на крају,
увек нас носе снови,
иако ка забораву и бескрају,
неумитно наш брод плови.
Оно прошло, нас се не тиче,
наша прошлост неком смета.
Брод у даљину сад одмиче
и односи сва блага света.
Моја драга на том броду,
не мисли, баш је срећна.
Пријатеља слуша у заносу,
долази будућност много лепша.
Долази будућност лудо фина.
Машем са обале поспан.
Сутра ћу, уз бокал вина,
ући и ја у неки нови сан.
И све ће проћи, игра жива.
Месец ће да светли, сан да коље.
Опет ће радници на чашу пива
и сећање, некад је било боље.
Опет ће радници да раде,
а мудраци да мудрују и снују
и да се после нове параде,
љуте, што их уз пиво псују.
А ју ћу низ улицу ићи,
крај излога пуних и светлих…
У души светлеће месец,
а џеп биће празан.
Стићи ћу до краја.
Свако стигне, јер не жели.
Одмахнућу само руком,
ко остане нек се весели.
На почетку и на крају,
увек се свашта деси.
Ипак, у забораву и бескрају,
остаће нам и порази и успеси…
© Љубодраг Обрадовић
Овај чланак прочитало је 57. посетилаца сајта
ИЗДВОЈИЛИ СМО ОВЕ ПЕСME као најбоље у 2019. години. До краја априла трајаће гласање на сајту poezija.rs . После тога знаћемо која песма је најбоља по мишљењу посетилаца сајта. А и жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ ће прогласити ПЕСМУ ГОДИНЕ по свом мишљењу. Такмичарима желимо пуно среће. Песме су издвојили Љубодраг Обрадовић и Драгојло Јовић.
Јануар 2019.
МОЛБА ГОСПОДИНУ ВЕТРУ
Урежи моје име у камен, где ме има,
однеси ме до краса, вриска белина,
застани кратко у тврдој луци,
да снове вратим из тишина.
У вртаче и шкрапе ме одувај,
у сноп светлости да се претворим,
засјајим ведрином само трена,
после могу и да се изгубим,
као тачка црна,
небом преварена.
© Андреја Ђ. Врањеш
190 пута прочитано
Крила сна
Док сновима ја стварност преплићем
душу појим густином плетива
жеђ ми јача бледа месечина
са валова немирниих белина
Гле мислима маглине пробадам
небом једрим сав од свиле сустим
час уснулој звезди се прикрадам
час распредам с немим и немустим
па с каменом на дну тихо зборим
а ти мислиш да песму говорим
© Раде Мијатовић
172 пута прочитано
Фебруар 2019.
ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА
Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…
© Латинка Ђорђевић
214 пута прочитано
Настави са читањем „Предлог за најбоље песме у 2019. години – ПоезијаСРБ“
Овај чланак прочитало је 4. посетилаца сајта
ЗИМСКА
Да ли пожелиш да легнеш у снег
и да се ту раздрагано ваљаш,
кад топла соба добра је за бег,
који хладноћу другима оставља?
Хладну зиму како да кунеш,
док камин весело пуцкета?
Тек кад зима покаже зубе,
зажалићеш за топлином лета!
А када лед, који се не види,
просеје душу у ситни прах
и после магле, кад се развиди,
врелу машту заледиће ти страх.
Снег веје и у душама људи,
толико изгледа, копни у тами…
Савест се свима пробуди,
тек кад су завејани и сами!
Живот и под сметовима буја,
баш сад ласте у завичај пoлeћу!
Ковитлац душе, исконска је струја,
увек смело отвара врата прoлeћу.
А овај страх, који те обузима,
титраје душе залeдити никад неће.
Разум ти леди само истина,
да зврчак си на жици, који се окреће!
© Љубодраг Обрадовић
Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта
|
Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта
ПРОЛЕЋЕ
Пролеће је отпочело грехом:
бомбе опет падају на Србе,
док под мојом стрехом,
пупе зове и листају врбе.
И ко то зло да схвати?
Уместо песме славуја,
сад чемер у душама пламти,
ко сламку носи нас олуја.
Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта
Насликала Дијана Обрадовић
ТРАГ СВЕТЛОСТИ
Иза гора и долова,
иза свести и савести,
иза сећања и бола,
траг светлости…
Осмех на лицу,
у очима сјај.
Узлет у птицу,
узлет у бескрај.
Све за народ,
за себе ништа!
Никад горд,
увек оптимиста!
Настави са читањем „ТРАГ СВЕТЛОСТИ – Љубодраг Обрадовић“
Овај чланак прочитало је 1. посетилаца сајта
