Добродошли!
Аутор слике је Милан Бата Петровић
ТАЛАС
Ко талас низ реку,
моје мисли плове.
Хоће да утекну,
од оних што их лове.
Хоће мисли слободу,
а то је данас грех,
први знак за непогоду
и казну уз дрски смех.
Моћ и сила су све,
откуд сумња у то.
Вечна битка траје,
али најчешће победи зло.
Поштовани посетиоци, драги песници,
Настављамо са избором песме године, овога пута за 2022. годину. Песме месеца у току 2022. године бираћу ја. Знам да је то тежак задатак, јер много је добрих песама и песника, али обећавам да ћу се трудити да бирам најбоље. Али, такође знам да је то само мој субјективан избор, и молим Вас да то имате у виду… Од најбољих песама по месецима у току 2022. године, почетком 2023. године жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и посетиоци сајта, свако за себе, одабраће песму 2022. године. Зато, читајте све предложене песме и уживајте… Песму 2022. године прогласићемо 14. фебруара 2023. године. /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/
ДУВАЈ ВЕТРЕ
“Дувај ветре, јаче, јаче,
да не чујем срце како плаче”.
Има ли на свету овом Бога,
има ли прaвде, или како за кога.
Зашто патња срце да стеже,
ниси једини, другима је теже.
На свету овом милиони пате,
траже срећу, али никако да схвате,
да је само занос, њихова слобода,
да им је давно подметнута нога,
да се точак среће,
за њих не окреће.
На свету овом милиони пролазе,
моћни их у пролазу газе.
Траг остане, у срцу, у души,
дуне ветар, траг се распрши.
Настави са читањем “ДУВАЈ ВЕТРЕ – Љубодраг Обрадовић”
ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ
Песму ти љубавну, душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас си у песми само моја.
Песму ти срце, ноћас поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.
Песма је ту да нас обмане,
стварност је стварно сурова.
Песмом хоћу у снове одабране,
који зраче љубав без фолова.
Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћене,
поезија, за љубави ускраћене…
Настави са читањем “ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ – Љубодраг Обрадовић”
НОВЕ
Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!
Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!
Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!
Настави са читањем “НОВЕ – Љубодраг Обрадовић – Срећна нова година и Божићни празници!”
Da, poezija je to čudo, internet je to čudo, kojim povezani brišu granice i ono što je tako daleko, čine bliskim i stvarnim! Da, čuda se dogadjaju ako ih silno želimo… I evo ovaj večerašnji poetski susret U SENCI VAROŠKIH KAPIJA, (06.05.2010) malo je čudo, ali realno i stvarno koje nas je okupilo ovde u Beloj sali Kulturnog centra Kruševac, da oslušnemo snagu Latinkine poezije i bar na tren odgonetnemo koje je to čudo očaralo njene stihove, da nas uznesu u taj sanjani svet spokoja koji ljudima daje moć da budu jaki i sve izdrže…
Poštovani prijatelji, čast mi je da pozdravim Vas, da pozdravim našu Latinku Djordjević – sekretara Udruženja Srpskih pisaca Švajcarske, i poželim da ovo veče bude most za saradnju svih koji veruju da su čuda moguća…. A za Latinku , cveće – dokaz da je lepota oko nas… Uživajmo večeras u čarima Latinkine poezije..
Latinka Djordjević – originalni početak
Mića, Jelena, Ljuba, Latinka, Sandra, Lidija i Miloš
U senci Varoških kapija
Настави са читањем “Latinka Đorđević – U senci varoških kapija – KCK”
ОСМЕСИ… И…
На лицу осмех, у срцу жар,
дуго одвојени корачамо.
У новим почецима је чар
и ми од те ватре дрхтимо.
Ја драга варам себе,
ти своја осећања.
Од љубави ми смо далеко,
а жеља у срцима одзвања.
И онда поврљамо траву,
откривајући све тајне тела,
а сутра, окренућеш главу,
као да ме никад ниси видела.
Настави са читањем “ОСМЕСИ… И… – Љубодраг Обрадовић”
ПРОЛАЗИМО
Идемо уз реку, низ реку,
путевима разним у дубоке ствари.
Кораци миришу на јесен,
на зрело сунце и увеле љубичице.
Нешто се догађа у нама,
циљеви нови смеше
и идемо уз реку, низ реку.
Због новог лета и новог муцања,
због животних радости,
играмо се сами,
кујемо златни сандук,
скијамо на леђима,
а нешто се догађа у нама,
нешто пролази поред и кроз нас,
мада јесен је одавно и магла.
Настави са читањем “ПРОЛАЗИМО – Љубодраг Обрадовић”
| *МИРИС БОЖУРА
Пусто је Косово поље, Божури више не цветају, Отишли су, прогнаници многи, Слобода се данас чини далека, Не миришу више божури, © Љубодраг Обрадовић |
КОСОВО И МЕТОХИЈА
Низ Косово поље звоне звона! На свест и савест пуштају дим, И звоне звона! Успаване да разбуде! И звоне звона! Буди се Европо! Низ Косово Поље бију дамари… © Љубодраг Обрадовић |
*Књига је добила наслов по песми МИРИС БОЖУРА коју сам написао специјално за отварање галерије *МИЛИЋА од МАЧВЕ* – КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ (уместо говора) и тада је (14.10.2008. године) први пут прочитана. Ради илустрације, погледајте неколико слика са отварања галерије и прочитајте неколико реченица које сам тада изговорио, као и рецензије за ову књигу које су написали : Вида Ненедић, Мр Предраг Јашовић и Елеонора Лутхандер.
У својим старим папирима пронашо сам овај писмени задатак из српског језика из 1970. године. Прочитајте, можда Вам се допадне!
Добрицa Ћосић – Далеко је сунце, Хероји НОБ-а у књижевним делима
Ноћ је зимска, дуга, хладна и тиха. Месец као авет виси на огромном, сивом небу, које се у даљини спаја са белим слеђеним снегом.
Тишина је обавила целу моравску долину. Једино петлови из удаљених села ремете шапат партизанског одреда који се сместио на обали Мораве и чека уговорени знак за прелазак на другу страну реке. Све делује некако сабласно, аветињски; и борци и воденица и скела и стари усамљени брест на оближњем брежуљку… И тополе, па чак и сама Морава, која лењо лелуја испод поприлично дебелог леда.
Ишчекивање виси у ваздуху. Борци нервозно трљају промрзле руке и врте главама. Нешто није у реду. Морава се ноћас мора прећи, а курира нема. Ноћ одмиче полако са месецом који, не интересујући се ни за шта, неосетни клизи ка новом дану.
– Не ваља ништа, не ваља ништа, дошаптавају се промрзли партизани, издвојени по мањим групама. Морава се мора прећи, а могућности су минималне. Скела је на супротној страни реке, чамци не постоје, а пливање је, због леда и хладноће, немогуће.
Али нешто се мора измислити, није ваљда та река, што хучи ту под ледом, јача од целог одреда. Нешто се мора урадити, неко решење мора да постоји. Курира нема. Време тече исто као и Морава, споро. Борци се јеже, сад већ и од напетости. Петлови у даљини, опомињу на опасност која у тим селима спава. Стварно, нешто се мора учинити и то што пре. Одмах! За сат времена ће бити касно.
И тад, кад се одлучивало о судбини одреда, кад се радило о бити или не бити одреда, појавио се Вук. Рекао је једноставно: Другови, ја знам решење.
Сви су занемели. Групе су се сјединиле у једну целину, разговор је престао, Морава се утишала. Сви су гледали само Вука и чекали шта ће он рећи.
Не, он није говорио. Он је корачао, гордо, према Морави. На обали је застао, погледао у Мораву, погледао своје другове, а затим у своје руке. Пошао је. У почетку је све ишло лако. Брзим замасима је грабио преко челичног ужета, које служи за кретање скеле према другој обали. У његовим рукама сад је цео одред. Од његове издржљивости и спретности сад све зависи…
Док тако виси над Моравом сећа се свега, целе своје прошлости, куће, своје породице, свог детињства. А снага почиње полако да га издаје, полако да отиче из набреклих мишића, попут воде испод њега. Прсти се лепе за челик. Он ништа не осећа. Ни бол, ни хладноћу, ни Мораву. Осећа само уплашено дисање, уплашене погледе целог одреда, који га бодри да истраје.
Настави са читањем “Хероји НОБ-а у књижевним делима – “Далеко је сунце” Добрице Ћосића”