ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ
Излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар пред олтаром.
Знам, кратак је пут до смрти,
ипак, настављам по старом.
Осећам да су Ваша досада
и презир, део чудне освете.
И Ви се бојите сами себе,
јер и крај Вас сати неумитно лете.
И бесан сам ноћас на цео свет.
На чисте улице, а прљаве људе.
Знам, ја сам овлаш згажени цвет,
коме исти што га газе и суде.
Настави са читањем “ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ – Љубодраг Обрадовић”
| A Landscape at Sunset
The red light in the West There is a strange war going on, All of a sudden a huntsman with a shotgun The red light in the West, © Ljubodrag Obradovic Na engleski prevela Vera Krmpot |
ПЕЈЗАЖ У СУМРАК Црвено светло на западу, Води се чудни рат, Ођедном ловац са сачмаром Црвено светло на западу, © Љубодраг Обрадовић П.С. Песма из књиге |
ТРЕБОТИН
Врх брда,
што се диже из воде,
одмах иза каменог друма,
с десне стране,
повише Липњака,
изломљен храстовима,
украшен брестовима…
И одатле поглед.
Попнеш се на липу
и док пчеле зује
и мириси воде борбу
са ваздухом
у твојим плућима,
погледаш…
Пред тобом
пукне поглед
на камени друм,
који кривуда у малој,
рачвастој долини
Треботинске реке…
На друм,
који осваја брежуљке,
сужава се и проширује,
после пљуска,
нетакнут, бео
и опран блиста…
Па погледаш даље…
У бездану, у измаглици,
кривуда река,
а преко ње,
беласа село.
Треботин.
Село,
рађајућим сунцем
обасјано.
Окупано зеленилом.
Село!
Драгојло Јовић и Љубодраг Обрадовић – две родољубиве песме
| БОЖУР
Нису моја поља мала, Тамо где су земљу свету Плачу цркве, манастири А оно ће да се врати, Још су магле низ Косово, Ал Косово још увек се сећа, © Драгојло Јовић |
МИРИС БОЖУРА Пусто је Косово поље, Божури ни у сну не миришу, Отишли су, прогнаници многи, Слобода се ноћас чини далека, Не миришу више божури, © Љубодраг Обрадовић |
ОТИШЛИ СУ…
Отишли су многи наши,
отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа,
са селом жал да подели.
Отишле су наше снаше
и одвеле ближње своје.
Што је скупо, то се плаћа!
Судбину и мени кроје.
Остале су празне куће
и дворишта у корову.
А огњиште није вруће
и не пече нико проју.
Ветрови селом дувају,
на крову цреп се ломи.
Пси за газдом завијају,
нема никог’ да их удоми.
Заруделе трешње ране,
нема никог’ да их бере.
На њих слећу само вране,
нема оних што им бране.
Настави са читањем “ОТИШЛИ СУ… – Љубодраг Обрадовић”
У знак поштовања према Мињи Суботи, сећамо се његовог гостовања у Крушевцу за Нову 2010. годину.
На Тргу Косовских јунака у Крушевцу, 31.12.2009. године, тачно у подне, за најмлађе Крушевљане, Културни центар Крушевац је приредио “ЗИМСКЕ ТОБОГАНСКЕ ИГРАРИЈЕ” које је осмислио Момир Драгићевић, а водио Миња Субота. Непосредно пре овог програма за најмлађе, у Културном центру Крушевац је приређен пригодни коктел за запослене и сараднике КЦК.
А увече, на Тргу Косовских јунака у Крушевцу, 31.12.2009. године, Град Крушевац је суграђанима поклонио незаборавни дочек НОВЕ 2010 ГОДИНЕ. У програму су учествовали: Удружење фрулаша *АДАМ МИЛУТИНОВИЋ*, КУД *14 ОКТОБАР*, Градски тамбурашки оркестар, Женска певачка група “БИСЕРИ”, Рок бенд “ТРЕЋИ СВЕТ”, Рок бенд “DOG HEAD” и као звезда вечери “ГОЦА ТРЖАН”. Дочеку је присуствовао велики број грађана (по слободној процени више од 5.000). Реализатори програма су били Културни центар Крушевац и КПЗ Крушевац.
Миња Субота – звезда “ТОБОГАНСКИХ ИГРАРИЈА”
Тачно у поноћ грађанима Крушевца срећну нову 2010 годину пожелели су
Гоца Тржан и начелник Градске управе Милош Јовановић
СА ИСТОКА НА ЗАПАД
Са истока на запад,
са камена на камен,
плове снови,
за живот неки бољи.
Плове наде,
срце пева баладе,
а занос ми фали,
да искру запалим,
која мења свет.
Настави са читањем “СА ИСТОКА НА ЗАПАД – Љубодраг Обрадовић”
ТЕОДОРА
Шта су ланци и окови,
шта је живот сужња?
Кад су ту песме, снови,
кад је ту света љубав!
Паде снег усред лета
да светлост таму разбије,
да из тамнице, ко из цвета,
сјај љубави безизлаз прелије!
Уз Јована Теодора мир свој нађе,
благост и правду да народу зрачи!
А онда јој сунце на крсту зађе
и прст судбине свест помрачи!
Уз Јована спознала је срећу!
Сад зна, Румијом док корача,
није могла да спречи грешку
која се животом плаћа!
Одувек је вера срце пунила,
али неверници се одроде.
Тек сад је себи опростила,
што Јована јој зло избоде!
Јер шта су ланци и окови,
шта је живот један кратки?
Сад су ту песме, снови
и вечни спокој слатки!
ИЗИГРАНА МАШТА
Жубор руку,
чудно звечи,
низ водопаде тела,
док миришем
заносне мирисе љубави
и лечим уморне кости,
од врела живота,
што неосетно прође.
Журба нека несносна,
обузела све ми мисли,
па патим, мучећи се
да брзо завршим,
у души слутећи,
да крај ће скоро да дође,
да крај већ блиста,
ту на корак од нас,
само га крију кише
и чиста жеља мозга мог,
да још данас не заблиста,
и однесе загрљаје све,
живот сав,
сунце…
Но, судбина већ ме носи,
већ сам лист на ветру,
а свака ћелија моја
би да проси,
за кап живота!
ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ
Одлазим у планину,
остављам сунце и долину,
и тражим своју истину,
тражим спокојство, мир…
Са врха планине палим звезде
и гледам бескрајни свемир.
Како сам мали,
a хоћу звездани пир?
И шта ми то овде фали
да свој угасим немир,
да сазидам свој свет?
Налазим каменолом,
тражим тврду стену,
која ту вековима стоји,
векове броји
и чека мене да је освојим
и да је опкројим.
Како сам мали,
а стена гранит!
Одлеће длето,
пуцају руке,
зној облива чело.
До сада ником није успело,
да скроји свет по својој мери,
а како ћу успети ја?
Ко то зна?
У доброј вери,
спремам сам да срушим све!
Стару заблуду,
олако ћу да продам,
само да нову испробам.
То баш хоћу, зар не?