ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић

ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО

                                                                                                          Јовану Дашићу

Ново је доба,
све се тако брзо мења!
Зашто и ти пoлeтео не би?
Тај рулет, црно или црвено,
окреће се и у теби.

Срце своје, зато осети.
Ту искру за животом новим, запали!

Нек брод са роботима, одлети
у свој виртуелни свет мали.

Погледај у душу,
шта то, ти, стварно желиш?
Да ли вечно лутање у магли,
или да те љубав развесели?

Ошишај се зато на нулу
и зажмури…
Живот ти из дана у дан
неосетно цури.

Обриј главу,
снове потисни.
Урежи крст на чело
и слободно врисни!

Нек урлик заледи васиону,
нек пукне зора.
Ти ниси још на том броду,
али укрцати се мораш.

Обуј чизме црне,
обуци кожно одело
и кад ти срце утрне,
гас стисни смело.

Harley Davidson Cosmic Starship
нек се пропне,
провалије нек избледе.
Судбину кроте они,
који своје срце следе.

Окрени се око себе:
Са сновима пустим
живот ти у тачку измиче.
Зато смело у будућност крени…
Спокој кад жудиш,
друго те и не дотиче.
Настави са читањем “ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић”

ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Љубодраг Обрадовић

Као члан жирија за конкурс “КАПИЈА МОЈСИЊСКОГ НЕБА” за књигу “МОЈСИЊСКИ САБОРНИК” издвојио сам моју песму “ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА” и написао моју краћу биографију. Погледајте како је изгледало моје казивање те песме на манифестацији “МОЈСИЊСКА СВЕТА ГОРА”!

ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА

скривен од зла
у гори Мојсињској
одувек блиста
и доноси спокој

за уморне хлад
за жедне искуство
души вечну младост
телу ново чувство

све воду некуда теку
мисао срце леди
а онда истекне у реку
која копрену избледи

иза гора лелуја Морава
кривинама мир да разлије
немире заувек успава
и прошлост оку открије

осмеси посребрили шуму
слобода изгледима млади
и пратећи звезду свету
усијане откровењем хлади

скривен од зла
у гори Мојсињској
заувек блиста
и доноси спокоj

© Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Љубодраг Обрадовић”

ШТА ТРАЖИ МРАВ? – Љубодраг Обрадовић


ШТА ТРАЖИ МРАВ

Шта тражи мрав
док кроз камење кривуда?
Шта снева шева,
заденута у небу?
Шта хоће од себе,
сви што
живе, дишу,
на овој земљи?
Где је ту циљ, смисао?

Невине и глупе мисли,
луду главу муче.
Нема нама мира.
Ми, већ покисли,
чекамо кишу да нас дотуче.

Ми, прозебли и голи,
за живот неспремни,
стојимо на сабласној
стени живота.

Настави са читањем “ШТА ТРАЖИ МРАВ? – Љубодраг Обрадовић”

САН – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић

САН…

Ишао сам на Мораву,
одсјај тражио у поноћ…
Мислио, постаћу талас,
обићи ћу мора и свет.

Стајао сам дуго на обали,
плашиле ме ноћне птице,
ветар је певао своје песме,
које разуму мудри и време,
ветар је лутао светом.

Испод мојих ногу
текла је вода,
промицале су рибе
и ситни песак.
Поред мене стварност
се смејала,
у телу мук и надање,
у машти сан.

Сан о Морави,
Морави која пева…
Сан о обали,
обали која крије
моје тајне, моју љубав,
сан о срећи,
срећи која ме напустила,
сан о…

Идем и сад на Мораву.
Одсјај задњи је догорео.
Постао сам талас равнодушности,
не лутам ни по идеалима.

Стојим и сад на обали дуго.
Не плаше ме ни сове,
ни било шта друго,
чак ни ветар
фијуцима својим.
И гледам ту воду,
слушам то
стругање таласа,
који односе мој сан,
сан о…

Настави са читањем “САН – Љубодраг Обрадовић”

УЗ или НИЗ МОРАВУ – Љубодраг Обрадовић

УЗ или НИЗ МОРАВУ?

Куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем
да успоставим нарушени склад.

Јер, одавно песму нисам написао
која ће срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем смисао,
који неће немиром ум да спржи.

Јер, одавно нисам изнад Мораве
летео на крилима својих снова
и тражио ону, што има очи плаве,
да јој стихом стварам свет изнова.

Јер, одавно ме љубав није понела
у чаробни свет, који само она тке.
И не видим одавно, излаз из тунела,
иако и превише верујем у снове.

Све реке, одувек, некуда теку,
полако односећи наше наде.
Одувек сви газимо исту реку
и живот нам неко од рођења краде.

Све наше истине неумитно вену,
заблуде су нам, из дана у дан, веће.
Ја још љубоморно чувам успомену
на своју младост и те дане среће.

Кад сам у моравским вировима
конопљу са својима знао киселити…
И сањао, да ће ми после, на прелима,
девојке у живот љубав уселити.

Кад сам у моравским воденицама
брашно од целог зрна пшенице млео
и волео цуру са бујним плетеницама,
која се памти за живот цео.

Кад сам у вечери топле, летње,
газио спрудом и моравским брзацима
и знао, да спречити ме нико неће,
да кроз живот пловим на стиховима.

То сећање и сад ме у изазове узноси…
Животно искуство само је обмана!
Живот слабиће као сабљом коси
и исклеше им у срцу безброј рана.

А ја још увек у души гајим спокој.
Стихови ми изнова, срцу мир доносе.
Свако живи нек живи сан свој,
а моје мисли, сад су као кап росе.

Ако их рука одмах на папир не разлије,
своју истину и од мене ће скрити.
Као сунце, кад првим зраком росу попије,
тако ни мене, ни мисли, више неће бити.

И куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Ја више не бринем за те ситне детаље,
јер знам, прошлост се не враћа никад!

И куда и како пливати даље,
кад је на сред Мораве укотвљена скела?!
Судбина и мени одговор по голубу шаље:
Животна струја те, низ матицу, већ понела…

© Љубодраг Обрадовић Настави са читањем “УЗ или НИЗ МОРАВУ – Љубодраг Обрадовић”

Нове књиге – МОНОГРАФИЈА МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2008. – 2021.

Љубодраг Обрадовић


УЗ или НИЗ МОРАВУ?


Куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем
да успоставим нарушени склад.

Јер, одавно песму нисам написао
која ће срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем смисао,
који неће немиром ум да спржи.

Јер, одавно нисам изнад Мораве
летео на крилима својих снова
и тражио ону, што има очи плаве,
да јој стихом стварам свет изнова.

Јер, одавно ме љубав није понела
у чаробни свет, који само она тке.
И не видим одавно, излаз из тунела,
иако и превише верујем у снове.

Све реке, одувек, некуда теку,
полако односећи наше наде.
Одувек сви газимо исту реку
и живот нам неко од рођења краде.

Све наше истине неумитно вену,
заблуде су нам, из дана у дан, веће.
Ја још љубоморно чувам успомену
на своју младост и те дане среће.

Кад сам у моравским вировима
конопљу са својима знао киселити…
И сањао, да ће ми после, на прелима,
девојке у живот љубав уселити.

Кад сам у моравским воденицама
брашно од целог зрна пшенице млео
и волео цуру са бујним плетеницама,
која се памти за живот цео.

Кад сам у вечери топле, летње,
газио спрудом и моравским брзацима
и знао, да спречити ме нико неће,
да кроз живот пловим на стиховима.

То сећање и сад ме у изазове узноси…
Животно искуство само је обмана!
Живот слабиће као сабљом коси
и исклеше им у срцу безброј рана.

А ја још увек у души гајим спокој.
Стихови ми изнова, срцу мир доносе.
Свако живи нек живи сан свој,
а моје мисли, сад су као кап росе.

Ако их рука одмах на папир не разлије,
своју истину и од мене ће скрити.
Као сунце, кад првим зраком росу попије,
тако ни мене, ни мисли, више неће бити.

И куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Ја више не бринем за те ситне детаље,
јер знам, прошлост се не враћа никад!

И куда и како пливати даље,
кад је на сред Мораве укотвљена скела?!
Судбина и мени одговор по голубу шаље:
Животна струја те, низ матицу, већ понела…

© Љубодраг Обрадовић

Морава као бајка


[ddownload id=”3637″] – ПРЕУЗМИТЕ БЕСПЛАТНО!


Уместо увода – Љубодраг Обрадовић – Шта је МОРАВСКИ  ЦАРОСТАВНИК?

И да одмах одговорим: МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК је лепота поезије и живота, која траје!
Настави са читањем “Нове књиге – МОНОГРАФИЈА МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК 2008. – 2021.”

ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД – Љубодраг Обрадовић

ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД

Деси се понекад,
младићу,
да лута,
да је сам,
да му се не живи.

Деси се често.

Такође се деси,
младићу истом…
Да док лута,
док је сам,
док му се не живи…
Да на улици око девет,
спази девојку
наслоњену на киоск
и приђе јој
и упозна је,
рекавши
и ја читам баш те новине.

Да, деси се и то,
истина ређе,
али деси се…
И мени се десило
и ја сам те упознао
и сад сам срећан.

Сећаш ли се ти
тог сусрета нашег?

Памтиш ли и ти,
улице којима смо ишли тад
до мог стана?

Знам ја да се сећаш,
та мораш се сећати!

Настави са читањем “ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД – Љубодраг Обрадовић”

МАГЛО И ОСАМО – Љубодраг Обрадовић

 

МАГЛО И ОСАМО

магло и осамо
туго и тамо
шта је мир душе
наспрам оштрих ивица слободе
шта је жар чежње
наспрам одбијања твог

песмо одласка
зоро повратка
има ли изгледа
за промашене
има ли наде
за изгубљене
има ли шансе
за супротстављене ветру

тишино сабласна
говору нечујни
прелети све просторе
покидај све ланце заборава
покажи лице без презира
ми смо ту
на ивици мача
жељни летења
ми смо ту на ивици очаја
сити преклапања

Настави са читањем “МАГЛО И ОСАМО – Љубодраг Обрадовић”

ОКЛОП – Љубодраг Обрадовић


ОКЛОП


Тутањ у даљини,
језом душу затвара.
Јуриш ка истини
силно ме умара.

Тутњи даљина од бомби,
одсјај на западу засени.
Не, не могу да поверујем.
Не, не. Не догађа се то мени.

Нека копрена на очи пала,
ни одјек слободе не слутим.
Сва лепота опет нестала,
опет истина у глави се мути.

Свет се опет заклатио
и као клатно клима.
На западу се сад рати
и сваком спокој отима.

Настави са читањем “ОКЛОП – Љубодраг Обрадовић”

ПТИЦА БЕЗ КРИЛА – Љубодраг Обрадовић


ПТИЦА БЕЗ КРИЛА

Златно-жути листови,
помешани са зеленим,
ветар неосетно пири…
По неки лист увео,
окрене се трипут у ваздуху,
па се придружи онима,
који су ту од јуче…
И у друштву се умири.

Птица једна мала,
на сунцу јесењем
пред јесен ону праву,
некако тужно покреће крилца,
питајући се да ли ће је неко
у пролеће видети здраву.

Та, хладна зима долази,
када царују снег, мраз и северац…
И сви беже, траже свој кутак, топли дом,
а она не зна свог лета правац!

Помислих:
*О, птицо мала,
како си слична мени…
Немаш више своју љубав,
немаш више свој дом.*

Настави са читањем “ПТИЦА БЕЗ КРИЛА – Љубодраг Обрадовић”

ИСКУСТВО – Љубодраг Обрадовић

ИСКУСТВО

Одавно писао нисам,
као искуство треба да се наталожи.
На сунцу копрца се глиста,
размишљам бол се множи.

И како да сагледам тај хук
и откуд та опсена мени.
Кад-кад највише говори мук,
кад-кад размишљањем бол се измени.

То трагање за истином кад-кад годи,
али светлост ако је јака засени.
Стално сањам о чистој слободи,
али сновима још ништа не промених.

Настави са читањем “ИСКУСТВО – Љубодраг Обрадовић”

БУКВАМА – Љубодраг Обрадовић


БУКВАМА

Зуцнеш ли само
све звезде пашће,
а влати зора
зарасти у маховину.

Поломљена гора
плакаће за мртву тишину,
а тишина биће одјек
далеких истина
и бол невина
од стрела борових иглица.

Зуцнеш ли само
Плакаће шума растиња,
пробијена светлом,
између две букве,
од кoлeна  па навише,
а чудна белина,
тек дoлeтела на пропланак,
настојаће да пукне
у налетима бесним
где зној мирише
ко потоци суза
потопљени смех.

Па зар не схваташ срно,
застала у лету,
да си погођена одавно
и да ти је судбина
већ скројена.
Тебе само грч чека,
а могла си бити и вољена
ко звезда
у прскозорје рано,
ко у лето тиха река.

Настави са читањем “БУКВАМА – Љубодраг Обрадовић”

Писмо уваженог Проф. др Лазара Драгичевића

Похвале увек пријају. Недавно ми је песник Милосав Ђукић послао писмо уваженог Проф. др Лазара Драгичевића. Хвала Ђуки и Професору. Чини ми част, као уреднику часопис ПоезијаСРБ, да писмо поделим са Вама./Љубодраг Обрадовић/

Након послатог листа Бр. 17 Пезија СРБ из Крушевца мом дугогодишњем пријатељу и уваженом професору Др. Лазару Драгичевићу, добио сам његово писмо захвалности које Вам овом приликом преносим у целости:/Милосав Ђукић Ћука/


Проф. др Лазар Драгичевић

Удружење за пример

“Књиге браћо моја,
а не звона и прапорце.“
Д. Обрадовић

Имао сам част да прочитам часопис за поезију број 17 чији је издавач Удружење песника Србије из Крушевца, што ме је просто натерало да напишем неколико редова о часопису и његовом издавачу, у времену када је писана реч у немилости.

При писању мојих радова, пошао сам од мисли: „Боље је признање заслужити, а не добити, него добити, а не заслужити.“

Настави са читањем “Писмо уваженог Проф. др Лазара Драгичевића”

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ

Све реке, одувек, ка ушћу теку,
а таласи полако жеље ми односе.
Никако да загазим у исту реку,
и схватим шта таласи доносе.

Све мислим, променићу свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, спотакнем се опет,
проклетство од мене не бежи.

Истине ми полако вену,
заблуде су све веће и веће,
а ја још чувам успомену,
на прохујале дане среће.

Још гајим у срцу спокој,
стихови ми доносе души мир.
Све мислим: Свако има сан свој,
љубав још увек покреће свемир!
Настави са читањем “СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић”

ДОБРИЦА – Љубодраг Обрадовић


Аутопортрет Добрице Максимовића

ДОБРИЦА

Добрица добро поклања…
Сликама својим спокој даје
и делић свога неисањаног сна,
у машти пролазника да траје!

А камен ко камен, тајне скрива!
Уметност годи и машту и телу.
Осмех слика напаћеном прија,
док упија идилу у сликама успелу.

И није било потребно тупити зубе,
светлост душе из слика сад зрачи.
Сви које ока трептај понесе,
знаће: ту љубав ведри и облачи!

А све на крају испадне тако просто,
кад историја будућности пресуди.
Котрљао се низбрдо за животом,
сад пред њим клањају се људи!

Добрица добро поклања,
данас кад похлепа влада светом.
И тражи излаз из таквог стања,
трагајући за сопственом планетом.

Добрица немиром пали васиону,
горе бакље вечности ко на длану…
Све се учини за љубав праву,
ону што мирише на брескву рану.

Настави са читањем “ДОБРИЦА – Љубодраг Обрадовић”