Категорија: Dušan Komazec

Није сумрак само тама што крај једног дана роди
и тишину која расте заогрће црним плаштом.
Која жури да отера пој славуја, сјај у води,
већ и пламен што не гасне, оживљава прошлост маштом.

Заискриле у даљини ко’ фењери ноћи сјајне
најдивнији украс лета, твоје очи у којима
скривају се сва богатства и ризница чије тајне
разоткрити може само онај ко је вољен њима.

Кад у истим видех занос, ватру која тиња гори,
испијена чаша вина ко’ подрумско буре опи,
па немирно срце моја од жишке се пламом створи.
Пожурило да са твојим у вечни се огањ стопи.

Занеле нас ноћи страсне, лето које крај свој има.
Мислили смо све је вечно, али и цвет тугу скрива,
па у вази тихо вене белу росу кад не прима.
Не вреди му поглед нежни, кад га нико не залива.

Дохујао ветар ледни.У срцима сада тиња
плам што огањ некад беше, који памти ноћи страсне.
Неосетно с њим пристиже и и чемерно време иња.
Само чежња вечно оста, тај пламичак што не гасне.

Није тешко замислити колико је туге наше
сакривено у времену, па кад мину ноћи худе
прелиће се и просути из бескрајно пуне чаше
пола бола да обома, туга нова мања буде.

Као биста стојим ту на старом месту
где прошлост царује и тишина љуби
дах немих корака, изгубљену цесту
у маглини снене ноћи што се губи.

Поветарцем чежњи на животној лири
свирах, али песму дах ледни је свео.
Минуо је занос, престали немири.
Заједно са њима расплинух се цео.

Обнажена душа без икаквих хтења
тражи само помен времена у хују,
ал’ не вреди молба када сажаљења
ко’ развигор моћни ка мени путују.

Прохујало време.Трене неизрека
не опева слепи, ни гусле што плачу,
па су заискрене очи као река
избраздале стазу на лицу још јачу.

Казаљка старог сата,то бледо завештање
тренутка у ком’ јесмо понекад на трен стане,
ал’ је разгали нада, као увело грање
кад га зањише ветар,а броји задње дане.

Завиди у витрини пешчаном сату старом
којег чувају, пазе, нежност сва му се нуди.
Који не мора својим непрекидним дамаром
тишине реске, снене непрестано да буди.

Васцели век свој худи ни један покрет нагли
не учини кроз живот којег безнађа мазе.
Као неми посматрач што тумара по магли
у кругу истом, знаном снива далеке стазе.

У смирају дана када руде тајне
месец нуди бледим сенама што слећу
преплитањем грана дах игре бескрајне.
Да се недодиром заносне сусрећу.

И ја своју тражим међу њима тамо
заслепљен безнађем, па у свом невиду
не спознах да варка безмерна је само
сенка што заруди на оближњем зиду.

То се туђи барјак разгаљује дахом
ветра, помешаног с мекоћом баршуна,
а ја, усамљеник са својим сумраком
мамим обрис давно изгубљених буна.

Опчињен бездушјем застава, јер моје
на пола су копља застале и бледе,
негујем се ћутњом,па нестале боје
немост слуте неке будуће беседе.

Љубав је ко’ свемир
који стално расте
и уноси немир
у дубину душе.

Љубав је ко ласте
у пролеће рано
што препреке руше
да стигну на време
и озаре неко
лице уплакано.

Гроза обвија тело, дотичем тужне двери.
Осећам да се мењам, тада погледом немим
копрену бола скидам,откривам понос звери.
Склањам се у тишине и Бог зна чему стремим.

Растачем корен худи који ме таквим створи.
Пепео развијавам да нити трунка праха
не буде повод ватри што би опет да гори
и чежњи што би тада довела до уздаха.

Покајник не смем бити,јер ово ломно тело
одише немом патњом,на поразе се свикло.
Не дам да трени среће буду души опело.
Враћам се стазом трња што је због мене никло.

Стално призивам сумрак,неке суморне боје.
Шапатом лелек душе,вапајем пусте снове.
Крећем дрхтавим ходом у нове неспокоје.
Срећан,јер тужна прошлост тражи поразе нове.

И стално бдим и не дам да неке зоре пламне
обневиде ме видом,раскош одузму ноћи,
која ми догна тугу и видокруге тамне.
Владам престолом бедним,без круне и без моћи.

Када су бездушници лажну ми наду дали
„утешном” речју неком која судбину мења,
спознах да овај данак, тужни и посустали
кап је воде у мору бескрајних искушења.

Страше ме повечерјем где невидљиве сене
у полутами плешу, ко’да ми неме слуте
казну изгнанством дугим, па снове изгубљене
мамим, док неким новим увеле љубим скуте.

Весници туге,зашто тишином таме крње
китите простор ока тим бесмисленим рухом
у трену када ходим стазом ком ниче трње
згажен као опушак свих босоногих духом?

Злотворим с тајном ноћи несташно класје пољем
због худе игре срца,јер ме румења плаше,
мамећи појутарје надајући се бољем
дану у ком тихнуће чемер из пуне чаше.

Не знам да л’ ме још увек волиш?
Знам само да си била драга и лепа
као први пролећни цвет.
Дошла си тихо и ушла у мој живот,
а ниси ни мислила да једном требаш отићи.

Не знам ни да ли ме се сећаш,
а то бих толико желео
без обзира на речи које су изречене,
јер заборав највише боли.
F
Пролазе дани, а тебе нема.
Као да нестала си са првим дахом пролећа
које другима донело радост и лепоту,
а нама само патњу и бол.
али без обзира на све
када ме сретнеш насмеши се,
јер ће растанак много мање болети,
а ја,
ја ћу и даље волети.

С неба гледа Светитељу Саво,
Са небеса силних и умилних
На Србију, на земљу ‘ришћанску.
Тужно гледа,горке сузе рони,
Велика га туга обузела.
Над Србијом земљом виловитом
Облак сури спустио се крадом
И дажд прети да их све потопи,
Да потопи и огњем сагори.
Премишља се часни Светитељу,
Премишља се шта ће и како ће,
Како своме роду да помогне?
Решио је наум да учини:
Са небеса спустио се тајно
И у људски лик се преметнуо,
Па походи стазе и богазе
Да пристигне цркви Хиландару.
Како стиже на ту свету гору
Кроз облаке сунце ударило,
Обасјало и земљу и воду.
Види Саво може боље бити,
Па му душа милином заруди.
Присети се успомена давних
На извору где се душа доји
Милом вером и причешћем светим,
Што је мелем за душу и тело.
Ту се и сам вером задојио,
Душу своју богу завештао.
Ту је с оцем Светим Симеуном
Из пепела цркву подигао,
Понос Срб’ма за веке векова.
Рад је Саво роду да помогне,
Па облачи злаћану одежду,
Како свецу ваља и приличи.
Прекрсти се Светитељу часни,
Прекрсти се и причести смерно,
Па се своме вишњем Богу моли:
„Боже мили, преблаги и свети,
„Створитељу целе васељене,
„Тебе волим и теби се клањам
„И од тебе увек савет молим,
„Јер од тебе никог већег нема”.
„Молим ти се за спас рода српског!”
„Мој народ је веру изгубио,
„Па су наше богомоље празне
„Сем понеких манастира светих
„У којима лек се божји тражи
„И за тело и за грешну душу”.
„Цркве скоро нико не походи
„Осим оних убогих и смерних
„Што се кају због гордости рана,
„Прослављајућ свето име твоје”.
„Огњишта нам осташе испразна,
„Те у њима звијери се гнезде,
„Љути вуци, грдне орлушине,
„Што науме давне остварише
„Да дом људски с њима се настани.”
„Тугом јече и колевке неме,
„Од праха се не дају видити,
„Пауци их омрежили силни.”
„Каква ли је ово страшна казна
„Кад брат с братом ни речи не збори,
„А мајка је једна их родила,
„И са млеком истим подојила?”
„Молим ти се с молитвом усрдном
„Да ми речеш што ми је чинити?”
Настави са читањем “СВЕТИ САВО ВИШЊЕГ БОГА МОЛИ – Душан Комазец”

Тренутак среће,
умор и бол.
Чежња што призива
тај прошли дан.
Затварам очи,
да л’ све је сан?

Призивам разум
да влада мном’.
Да стиша вапај јаук и бол,
ал’ срце неће, јер појми све
и мада гасне чудесни плам
неће да крене
у нови дан.

Прекрива зима обрис јесени сиве,суре,
јер мекан као душа тихо провејава снег.
Друмови болно јече због коња који јуре
да пре сутона раног стигну на далеки брег.

Образи дечји пламте док сенке хитре језде,
па им у оку блиста дрворед златних јела.
Певају песме нежне, једно уз друго се гнезде
и траже у даљини обрис маленог села.

Испред њих црна сенка. Ко’ хрт за жељним пленом
одважно смешним трком проходи нестали пут
лајави авлијанер који долином сненом
ниском растињу љуби одавно увели скут.

Кућерак сам у даљи.Пред њим моћан ко’ земља
салашар стари маше,нуди им грлени смех.
Од туге да л’је саздан ил’ чудесног безвремља?
Шта је самоћа моћна,да л’ благослов или грех?

Отац стамен ко’ стена нежним погледом зари
чуперак црне косе што изниче као цвет,
док у немој даљини гаврани црни, стари
вију по небу суром свој, можда последњи лет.

Недалеко од села сумрак их нагло хвата.
Са дахом ледног ветра мећава креће снежна.
Мајка бела од снега широм отвара врата.
Испреже коње, љуби дечија лица нежна.

Уз одсјај петролејке, са шољом врућег млека
крај старе, топле пећи тону у најлепши сан.
За њим пристиже други баскрајан као река.
Јутром их буди нови, сунцем необљубљен дан.

Огрезо у снази и бескрајно стамен,
с урликом што руди на врхунцу моћи
пред собом све ваља и док пршти камен
односи све чежње и сан летње ноћи.

Маме га даљине,па прикривен шумом
као ловац дрски прикрада се плену.
Охолошћу својом и силним зулумом
разбуђује зору, мами чедност њену.

Пустолов у души и бременит злобом,
неуморан као снови над узглављем,
хтео би тишину да учини робом.
Тек зачету битку да прогласи слављем.

Узалуд га прате у бескрајном низу
муње громовите и облаци снежни,
разгали му душу плач дечји што близу
заруди, па вихор поста лахор нежни.