АНА – Душан Комазец

Пре оног „невиног” лета мене је волела Сања,
а потом Нада, па Вера и много незнаних жена.
Што су ме волеле више, чежња је била све мања.
Као сен минуше оне, памтим им само имена.

Сећам се прохладне собе Милкине куће на крају,
њеног, баш припитог брата кад нас је затек’о чедне.
Страх величанствен и сада прозори старински „знају”.
Од тада, „ сам Бог зна зашто” не волим пределе ледне.

И тако, васцелог века живећи у „забораву”
због игре „сломљених срца”, у смирај пролетњег дана,
кад су због бурног живота мешали сан се и јава,
на крају чекања дугог, појави једна се Ана!

Било је пролеће рујно, рајске су цветале трешње
ширећи мирисе мамне, сумрак је рудио јасно.
Сусретох најлепше очи, од мојих очију бешње!
И шта сам могао друго, осим да волим је страсно.

„ Анђели” немају име већ само прелепо лице!
Опчарала ме је грешног погледом невиних зена.
У мору снежног бехара кад све су утихле птице,
а месец палио фењер, Ана је постала жена!

Срицао сам јој тираде и рецитовао Лорку,
спознао да ми сибирско срдашце више не зебе
и тек на крају баладе појмио истину горку:
У игри тражења снова, Ана је пронашла себе!

Нечујно као тишина, у сусрет претоплом лету
одлепршала је сретна, однела прoлећа рана.
А ја, тај „ безгрешник” стари, проклињем судбину клету
и чекам да ми се врати, прошлост и најлепша Ана.

СТРЕПЊА – Душан Комазец

Њега из бусије сваке вештина пакосних вреба,
јер овоземаљске дане прекрили немилим чојством.
Као храст пољаном жбуња, још ближи близини неба,
усред оркана бурног дружи се с тихим спокојством.

Благошћу мржњило реже, јер зна порекло самоће
и једра опаких мисли када пир злобници славе.
С љубављу, супротној страху што рађа горчасто воће
„у поход крсташки” креће. Стално га походе јаве.

Одавно стазама трња, ходи, док бура га мије,
са благословеном речју, јер не хте
ником да суди,
ал’ свуда црнило руди, а мрак још сазрео није
оних што питају „ себе”, „где ли се дедоше људи”?

Некада бејаху они Анђели умилног лица,
који запловише реком злослутно дубоког вира.
Давно, на „ вечери тајној” ко Јуда, та издајица
можда су задњи пут пили из златоносног путира?

У „ игри” тражења душе пред благовесничко време
„старина” великог срца, с очима Божанског сјаја
свој крст без роптања носи безгласјем тишине неме.
Смерно се Господу моли, и стрепи, пред вратима раја.

„ СЕОБЕ” – Душан Комазец

Чађави облак мине јалови дремеж дана!
Крај пута нема стена, око ње жбуњем клека
коју урнише ветар, свија се свака грана.
У даљи безазлена потопом прети река.

Снегови бели копне од нагле југовине,
тамо где боса „ кљусад” поткову минуше траг.
Киша туге клапара покровом свеистине:
Давну детињу радост призива немушти праг.

Поље надлеће гавран мрк попут горе црне
обзорјем заруђеним што залуд мами петле.
Пролази сат за сатом, смирајем данак трне.
Уместо „ тињалица” свици улице светле.

У селу пустош влада, згурене куће ћуте,
само старина врла, Бог да му грехе ‘прости
с „кофером” успомена које „ даљине” слуте,
походи „старе знанце,” све „завејане” кости.

И тако дан за даном, пристиже јесен златна!
Плодови једри, зрели, свуд опадају крушке…
Црквена звона неме, ћуте улице блатне,
јер нема дечјег плача, ни сузе праве, мушке.

Српасти месец мије авлије пуне злата
додиром нежним, меким, док наоколо хује
одјеци чежње дуге. То шкрипом стара врата
у праскозорје снено, маме „ младе славује.”

ВРЕМЕ ЧУДА – Душан Комазец

Да л је могуће да неко од песника на овом сајту не зна шта је чојство? Могуће је, пошто тај „ неко” ме није заштитио од себе.
Да ли је могуће да високообразовани људи не знају бројати до десет? У земљи чуда и то је могуће.
По позиву Бранка Мијатовића послао сам својих ДЕСЕТ песама Љубодрагу, за заједничку књигу песама „ под истим кровом.” Јуче ми пристиже пошиљка са девет књига, али, десило се чудо? Уместо ДЕСЕТ песама које сам послао у „ пакету” одштампано је само ДЕВЕТ? Десета се загубила, (чудо)
и то песма „ немири,” која је гласовима публике проглашена за најбољу у 2021. години, а по одлуци стручног жирија је поделила прво место са Сашином. „светски бол.”
Било би ми драго да ми неко понуди објашњење.

ТАЈНА НЕСТАЛОГ ОСМЕХА – Душан Комазец

Тражим, јер знам да судбина само те мени намени
још од случајног сусрета кад срце беше спокојно.
Сусрели су се погледи, те две најлепше знамени
и заблистали заносно, к’о време давно, опојно.

Само те ноћи чаробне усне су страсно љубиле,
тело путено-срмено под плаштом звезданог жала,
али не спознах опчаран да су те и изгубиле
тренутком, када су срца у безгласју задрхтала.

Даљине снене прикрише сазвучје нежног цвркута
из грла белог, жуборног којим тишину покори.
Осмехом лица чаробног опчини ме и одлута.
Остави души самотној, чежњу да тихо бокори.

Тајна осмеха несталог и очи боје плавети
маме к’о море далеко, безмерну жељу рађају
и док мисли таласају крећем без зрна памети
стазама, које немирне, преплићу се и свађају.

Испраћам таме бескрајне које невидом скривају
трагове неме, бездушне што безнађем ме опише.
Тражим по свим поселима, али тамо почивају
само тишина одјеци! Снови се с јавом стопише.

Старим, ал’ стално ме маме стазе, к’о вино опојно
и очи боје плавети, због којих сам се путио
прошлости, што је однела то време дивно, спокојно.
Тајну несталог осмеха, још нисам ни наслутио.

БЕЗВРЕМЉЕ – Душан Комазец

Ми бејасмо одмах, а не једног дана
овде, где се воли, ратује и јеца.
Због поља божура небеска смо деца
над којим гавране јата црних врана.

Скрнаве нам прошлост због нечасног мира,
па кавказоиди опако обесни
што скриваху своје крвожедне десни,
постадоше врли потомци Илира.

Ал’ Божанско око никада не дремље!
Кроз патину нему, к’о сунчеви зраци
ненадно никнуше словотворни знаци!
Нови дан с уздахом извори безвремље.

Пронађена гробља где су наши „ знанци,”
тај траг загубљени што истином зрачи,
опет би да мину исти освајачи.
Да л’ ће неки други постати Винчанци?

Ми, што „залутасмо” због временског хира,”
чијом крвљу хује прадавна пролећа,
што сиђосмо с коца, ал’ не и с распећа,
„ дохујасмо” овде из Лепенског вира.

РАНИ ЈАДИ – Душан Комазец

    Само један у низу
    Што душу јој је дао,
    а бејах тако близу
    да бих се покајао.

    Кажњен сам судбом клетом,
    а ко ће њој да суди
    што нестала је с летом?
    У мени јесен руди!

    Можда је узлетела,
    јер је висине маме,
    ал’ није, није смела.
    На небу звезде пламе!

    Можда јој негде суде
    за дане прошле, блудне,
    за све тренутке худе,
    године узалудне?

    Тражим, ал’ куда поћи?
    Можда јој душа лута
    ледном сибирском ноћи,
    самотна, без капута?

    Пакујем кофер тугом,
    јер ми тишине слуте
    на путу немом, дугом,
    немири који ћуте.

    Разуздали се дани
    у бесконачном низу.
    Још боле јади рани,
    јер бејах тако близу.

ПЛАВА ЗВЕЗДА — Душан комазец

Виторог месец земљи подари звезду плаву
лепшу од горске виле, са струком попут прућа.
Све сам љубави бивше предао забораву,
желећи, да баш она буди ме пре сванућа,
јер све нас опчини редом

Док занесеним гледом пратим тело- вретено
душа ми иште једну ил’ две-три чаше пића,
ал’ не смем, јер све то било би бесмислено.
Може доћи до туче ил’ до крвопролића
ако јој украду поглед.

Журно узимам двоглед, крећем на прву крошњу
захвалан небу што је земљи принело звезду.
И знам, чим сиђем доле обућу нову ношњу,
одмах поћи у прошњу, ал док сам у свом гнезду
жељно ћу да је гледам.

На грану другу седам, јер „глупа” препелица
безобразна до сржи „ не да ми да је гледам.”
Поново бацам поглед, свуд непозната лица,
а таман хтедох да је ама баш ником недам.
Изгледа да није земан.

Урликнух као неман! Кренух за звездом плавом,
ал’ јад за јадом стиже, под ногом пуче грана.
Стрмоглав беше страшан, „земљу распукох главом.”
Уместо само једне руди и друга рана.
Баш ми не беше право!

Кажу да није здраво гледати док се гнезде
те ноћне луталице кад се олуја спрема.
Због једне птице, само злаћане звезде језде,
јер како ни на земљи, ње ни на небу нема.

АНАТЕМА – Душан Комазец

Овде живи само две хиљаде душа,
некад беше десет? Небо окрилисмо!
Али Бог зна зашто оно нас се гнуша?
Да л’ какви смо, можда достојни га нисмо?

У последње време баш награјисасмо,
нешто нам не иде с небеским успењем.
Нико не зна зашто, ал’ изгледа да смо
бацали се „горе” дрвљем и камењем.

Да л’ смо можда криви што бесмо ћутачи,
што не доходисмо у храм срца чиста,
што гледасмо „ црвен” док пароха тлачи,
ил’ што нам светиња без крста не блиста?

А сада ти „исти,” нек им Господ прости,
што ‘смудише браде оцима невољним,
ктитори су врли и најдражи гости.
Зар су сребрњаци за опрост довољни?

Бачена је на нас давно анатема!
Све тихује, само, у својој „лудости”
„ одоцнели гости,” кад већ никог нема,
„приносе ракама сами своје кости.”