Категорија: Dušan Komazec

На вратима давно изгубљеног раја
тамо где се песма Анђеоска поје,
тамо где се земља с небесима спаја
са пламеним мачем Херувими стоје!

Бестелесног лика, с небом сједињене
чувају све стазе к “дрвету живота,
док под велом тајне скроз “изображени”
бдију испред Светог Заветног кивота!

Херувимска песма храмом одјекује,
с иконе се Свете Богомајка смеши
и у трену када тишине забрује
безмерном љубављу кајне душе теши.

Невидљиви оку лице прекривају
док олтаром хује молитве (без)гласне,
(чије тајне чак ни Анђели не знају)
да Дух Свети сиђе на дарове часне!

Пој црквених звона сваку тугу брише,
јер се хлеб и вино творе у лик Христа!
Залуд искри немир што би да кидише,
кад плам невидљиви из олтара блиста!

И док срца стреме безвремљу и миру,
стазом глогов-трња где не расте цвеће
сви са страхом Божјим ступају к’ путиру.
Сједињени с Христом крећу на распеће!

Када једнога дана стигне на одредиште,
тамо где неми гранит безвремљу одолева,
да л’ ће намерник знати да ту је мучилиште,
лелек прошлости славне што у пепелу снева!

Незнан војник је пао бранећи родну груду,
а вајни неимари хрлећи к’ новом добу
прослављали су себе, желели вечност худу!
Како је тешко бити самац у туђем гробу.

Уместо парастоса и воштаница свећа
овде покаткад рука војнички груба чврста
приноси теби живом венце од мртвог цвећа,
к’о Симеону што су дали мач место крста!

У храму, поред места где те сломише ране
безгласно мироточе кроз оквире од злата
иконе Светитеља који с сузама “бране”
варљиво помирење распетих и џелата!

О како мрак је свиреп! Лишен очињег вида
никад сазнати нећеш због чега су те скрили.
Да твоју тајну скрива осам каријатида.
симболи нестајања онога што смо били!

Пролази време, стално жубори душа штедра
што језди беспућима између сна и јаве,
попут немирне реке, по којој црна једра
беле бродове носе пољем сумњиве славе!

Некима си тајна безмерно далека
скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!

Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!

Знам ти све Три сестре, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи.
Ту је Исидора пришла Јесењину.
Ермитаж је блист’о у златној самоћи.

Знам ти белу гарду и повест у збегу,
пуцањ с Ауроре пред свитање зоре
и “Цркву на крви”, крст бачен, у снегу!
Знам за тужни вапај, опустеле дворе…

Знам ти Сибир, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што тајну вечности раскива!

У благогласју зоре када утихну свици
облак облачи нежну одору боје злата.
Даница звезда бдије, налик је ноћној птици
која баштини занос звезданих неповрата.

Жуборна река хрли тек разбуђеном горју
к’о медоносна пчела мамно-мирисном цвету.
Несташно класје дремље у мамном праскозорју,
док му зрикавац’појац прориче судбу клету!

Јутро кандилом златним милује белу росу
без слутње да баш тада почиње игра чила
облака растуженог, јер нежне сузе просу
на два јаблана што су давно се збратимила!

Озарен пламом славе нови дан гордо хита,
троши нештедимице врелину хујног лета,
па крдо плахих срна што се пољем џилита”
од жеге заклон нађе у мору сунцокрета.

Усред осоја лозе усамљен шаров дрема,
залаје тек покаткад на ласте што пролете.
Давно је прошло подне, нигде никога нема,
само на клупи старој бака чарапе плете…

У плаветнилу гора “умире” снена река
к’о утихнута чежња људи с последњом надом,
који се плаше тмине, можда их тамо чека
чамџија што у снове често доплови крадом!

Дршћу у златоносју облаци који плину
тамо где земља с небом прави линију танку.
Смарагдни одсјај врба тоне у ноћну тмину
где им несташни лахор шапуће успаванку.

У тишини сненог Захумскога зорја
где протиче бистра Требишњица река
родило се дете чвршће од мраморја,
кога Српство жељно вековима чека.

Ходио је светом, доносио даре
браћи, напаћеној од немилог ропства
На обнову Цркве звао неимаре,
исцељиво бо’не дејством чудотворства…

Похрлио верни народ из далека
да лек души нађе од живота клетог,
тамо где молитве жуборе к’о река.
Где се миро точи из кивота Светог.

Одјекује гором бат уморних ногу
што к’ Светињи хрле, где их светлост мами
да са Светитељем помоле се Богу
пред иконостасом што вечношћу плами.
.
Босиоком мошти Пресвете миришу
док праскозор пуца са смарагдних гора
Тамо где се греси покајањем бришу
изниче белутак лепши од мрамора!

Залуд хуче ветри и облаци сури,
јер кад над Острогом сумрак затрепери
винут к’ небесима, као ор’о сури
на пут далек креће подвижник у Вери.

Да прикупи бо’не испод свога скута
и задоји вером неутешне душе.
У борби да нека душа не одлута
пред њим адске силе к’о снопље се руше.

Кад пред праскозорје мине борба љута
три-пут се прекрсти, док к’ истоку гледа.
Босоног се враћа с подвижничког пута
Свети Василије са Острошких греда!

Шта ли то тако шушти у примицању мени,
гранчице што се гибљу под неприметним кретом
ил’само луна светли, по којој хумне сени
пепелиште ми пламе жар-птицоносним летом?

Да ли је чедност жедном поред извора проћи?
Да ли да залелечем оод среће, не од туге?
Предамном ниче “лабуд” ком је нестало моћи,
чија звездана крила сморише ноћне пруге!

И гле, спи она тамо где ми је нога врана
пред староцветном башчом усталасала траву!
Златаста јој се коса, срмилом испроткана,
расула, као бисер што мре у забораву.

Погледу не верујем, рођена је од мајке,
вилом би могла бити само када би хтела!
Да ли је сад у збегу због неке дуге хајке
па се скрива под плаштом моћног звезданог вела?

Шаренолики лептир на длан би да јој слети,
мами га опој-мирис, двоуми се, а потом
крилатим га да оде, биће му пути клети.
Васцели живот биће опчињен том лепотом!

Некада бејах лептир ког је прелепа вила
опчинила, да с њом у сред бехара блуди.
Мириси пламних зора спалили су ми крила.
Откуда онда жеља да је уснулу будим?

Тишина у постању од мене нагло иште
нехај срца, у коме тужна прошлост се свила.
Не може једна искра да плами пепелиште.
Нек’ је разбуди нежно лептир шарених крила!

Прича о Ђуки, (Георгини) мајци Николе Тесле.
Као инспирација за песму послужила је истоимена моно-драма

– – – – – – – – – – – – – – – – – ‘ – – – –

Ушла је покиснута са старим кишобраном
у собу пуну туге, сва озебла од студи.
Ветар је заурлав’о, гребао кров са граном.
Прозборила је громко: “Помоз-Бог добри људи!”

Опет је била тамо, у немом Томин-гају,
причала дуго, дуго са својим Милутином.
Овде тишина влада, живот се ближи крају.
Држи је само жеља, да се види са сином.

Био је чудно дете, желео је да лети,
да с светлом праскозорја покори ноћну тмину,
ал’ није болан знао да ће га пути клети
одвојити од мајке, одвести у туђину.

О њему све је знала, (и за пороке неке)
јер га је од колевке баш она изаткала.
Мамиле су га стазе…жубор велике реке.
С сузом у оку сетном благослов му је дала.

Веле јој , да он тамо прави “куле од злата”.
Вала није ни чудо, корени су му чврсти!
Опет јауче ветар, шкрипе дрвена врата.
Она чежњиво гледа, моли се Богу, крсти.

Још док малешан беше причала му је бајке.
Кад га је изнедрила небо озари знамен!
Да ли се тамо стиди своје неуке мајке?
Она је само ИСКРА из које ниче пламен!

Зна добро њезин Ниџо да га погледом прати,
да у тишини муклој Богу се моли, грца.
Није заборавио да га је брижна мати
скоро годину дана носила испод срца.

Опет се смерно моли сама на одру студи.
Молитве рујне прекри хумних ветрова рика.
Заруди болни вапај из завришталих груди:
“Далеко је одавде вражија Америка!”

“Боже што ми га нема, овде су ноћи дуге.
Знам да сам јадна грешна, нисам никаква Светост”.
Све је у трену стало, У собу пуну туге
малени Ниџо крочи,
и све обасја светлост!

Дошли су изненада, сви на коњима белим
и рекли: “Људи моји, овде нам нема ‘леба.
Не може да се живи од камена и неба.
Морамо путовати! Ко хоће нек се сели”.

“Тамо нас живот чека, њиве су благородне,
жита на претек има и нико гладан није.
Свуд врани коњи јуре, бура никог не бије…”
Причали су им дуго, давно је прошло подне!

Ноћ бесловесна руди, на чемер све мирише,
Из појате се чује, јагањци гладни блеје.
Одлетеле су давно и ласте испод стреје.
С њима остале, само дуге ледене кише.

Шта понети одавде кад тамо све им треба,
можда икону Славску? Рекли су “Нема Бога”!
Можда колевку стару и много, многа тога
ил ‘само успомене део крајишког неба…?

Кистање, Скрадин, Задар, потом до Бакра бродом.
Галебови их прате можда су гладни, просе
или их испраћају ти стари знанци, док се
небеско плаветнило стапало с морским сводом?

Молили су се кришом! Памтили све тренутке
мислили, да их у тој плодној равници чека
неки мали брежуљак, Дунав, плаветна река.
У влак без возног реда поседали су ћутке.

Јури парњача стара, (мало брже но пешке)
кроз клисуре и кланце, до свога одредишта.
Охладнела су срца без ватре са огњишта.
Најцрње беху ноћи, кад руде мисли тешке.

Поредили су себе са птицом луталицом
коју даљине худе незнано-куда носе.
Снивали родну груду, баш у тренутку док се
бескрајно сиво небо стапало са равницом!

Шест дана и шест ноћи предугих, као туга.
Иза њих хуј детињства, године гладне, ратне.
Испред њих бело село, улице дуге, блатне.
Ка северу је ледном хрлила нема пруга!

Мештани, људи врли чекали су их с пројом,
с благом, утешном речју, нудили све што треба.
Они су желели само плам далматинског неба.
У нови дом су ушли тихо, са неспокојом!

Преболели су бољке, све бесловесне смрти,
тражили мрву себе у тој равници бачкој.
Радовали се небу …и срећи девојачкој.
Носили бреме, које на плећа им се прти.

Време не лечи ране, ал’ ипак су се свикли,
били стамени и кад уморна нога клеца.
Оживело је село, рађала су се деца!
Неки су посустали, јер овде нису никли.

После педесет лета и те старине бо’не
обреле су се ипак у некад знаном крају.
Донели су са собом “живот у завежљају”,
икону, Славску свећу и “Децу из колоне”!

Над некад моћним селом надвиле су се сене!
Премда нас хујно време односи, као плима
још су са нама они којих све мање има!
Снивају камењаре, овце када се бјене…

Далмацијо виловита ти си наша дика,
јер си била и остала земља помјаника.
Земља река и планина, тишине што хара,
где сур камен с небесима нежно разговара.

Родила си див-јунака Јанковић Стојана,
харамбашу и сердара, делију с мегдана
што потеже бритку сабљу, љућу од камена
када Српство опхрваше претешка времена.

С побратимом и сердаром Смиљанић Илијом
десном руком у јунаштву, снагом најмилијом,
он је турке на буљуке често разгонио.
Из ропства се избавио, у боју уснио!

Мандушића Вука храброг Бог обасу даром:
брзим оком, хитрим скоком, лаким џефердаром.
Због јуначке махнитости свима беше мио,
па је њега са “Вијенцом” Његош окитио.

Далмацијо мајко наша родила си тића,
биовчанског свештеника Петра јагодића.
Куражан је Српство мило у бој љути звао
због јереси и намета. Веру је чувао!

Буна плану и утихну, као сунце згасну.
Звук верига подари му тишину безгласну!
Четр’ес’т лета у млецима он је тамновао.
За крст часни Православни вид очињи дао!

Далмацијо, земљо наших славних манастира
Крке, Крупе,Драговића, литургијског мира.
Див-јунака, што слободу грлили су страсно
и плинули као роса, јуначки, безгласно!

Далмацијо вило вита ти си наша дика,
јер си била и остаћеш земља помјаника.
Земља река и планина, тишине што хара.
Где сур камен с небесима нежно разговара!