Категорија: Dušan Komazec

Срце ми је тврдо попут стене црне,
што јецаје сунца у обиљу злата
испраћа бездушно до звезданих врата.
Плам њихов му не да вечно да утрне.

Украли ми душу памука берачи,
милозвучјем речи, што се нежно расу
по отужном дану, који спозна да су
под маском анђела љути освајачи.

У очају, смерном молитвом од Бога
тражим душу другу, благовесну, коју
украо бих нежно, ал’ не знам од кога.

У ноћи, спознаје лажних идеала,
испраћам најлепше чежње у повоју,
док млад месец руди, врх небеског вала.

Не знам шта бих дао
да си сада овде,
и да могу твога
лика да се сетим.
Жао ми је што су,
нека драга лица
у једно се слила.
Ни сам не знам који
део сад да вратим.

Због тог бих морао
опет да те видим.
К’о несташна сена
да прођем крај тебе.
Да упамтим твоје
очи, тело, косу.
И на крају, да ти
вратим самог себе.

На стази беспућа везани к’о ланци,
обгрљени мамним славолуком хтења,
два таласа нежна посташе незнанци,
које плима носи к’ ушћу сажаљења.

Сад нас као жрвањ воденички мрви
испијена чаша нектара и жучи.
Иако сам био последњи и први,
ти си мед испила.Мене моја мучи.

Звезде сањалице што небеса пламе,
никада се мени наругале не би,
нит’ бих због безнађа чемер пио, да ме
миложуднo ниси призивала себи.

Док слутња немила с појутарјем руди,
безмерном гордошћу јече твоје речи,
исткане бездушјем нечовечје студи.
Никог овде нема да жар њихов спречи

Остављам за собом сиротињско доба.
Кофер празан враћам, поклањам ти хтења.
Залуд си од мене направила роба.
Достојан не бејах твога сажаљења.

Конак срцу тражим, јер прошлост кидише.
Залуд куцам, сва су затворена врата.
И никога нема да ми сузе брише,
сем кошаве силне, негде са Карпата.

Умро је „човек” на врх Голготе,
сред мора бурног усамљен брод,
што к’ себи мами кајне животе.
Живот свој даде за људски род.

Све грехе наше и ружне дане
окаја смерно, за тили час,
Син Божји, који пречасне ране
понуди Оцу за људски спас.

Два тужна дана без Богочовека,
безнађу нико не види крај.
Трећи дан душа пронађе лека:
Васкрсну Христос, у тами сјај.

Кад капи кише мину као траг сузе неке
и кад се с хајком туге разбуди заруђен сан,
навиру мисли худе, огласи пој се реке,
који жубором мами, давно нестали дан.

Ослушни вапај тужног безгласја срца, ал знај,
путем којим ћеш поћи ни један шапат ни звук,
чежњу пренути неће, као маслачку кад крај
најави грохот силни, ветрова немилих хук.

Расточи јад, све презри! Не дај да нови дани
који светлошћу мамном изнова траже хтења,
опет разгале душу, јер не сме као лани
трагом истим да крене. Још боле сажаљења.

Коју лечити рану, кад болом јечи свака?
И којом стазом поћи, кад прошлост занос узе?
Можда једино реком до жалосних врбака.
Испод крошања тужних, с небом делити сузе.

Слушам, како ветар целу ноћ повија
сребрнасте гране мирисавог горја,
и тек пред пуцање мамног праскозорја,
усних, над Србијом облак сур се свија.

Усних царску круну, односи је плима,
безсребрене звезде што по небу језде.
Уснио сам тугу војводе Пријезде,
господство Јелене. Морава их има.

Слушам бо’ни јецај метохијских звона,
вапај Голубњаче…,, свих незнаних рака.
Молитву небеску васкрслих јунака.
„Хук” мироточења пресветих икона.

На Косову, Божур више не мирише.
увену, јер све је прекривено тмином.
Истину безгласје обгрли тишином.
Треном, којим беле зоре оноћише.

Молим се, безгласно, за све српске раке
пред иконом нашег спаситеља Христа.
Да нам плам у срцу поново заблиста,
и да оваплоти све српске јунаке.

Да мача истине достојно се лате,
поред Самодреже причесте се часно.
Јарам да нам скину, умину безгласно.
Опет васкрснути, на небо се врате.

Молим за облаке што доносе кише,
за круну двоглаву, срца пуна вере.
Да, кад сребром бледе звезде затрепере,
на Газиместану, божур замирише.

Због безнађа срца
душа моја иште,
неке прошле дане,
који, кад завриште,
у сећању болном
остављају ране.

Ходим стазом трња,
само тугу сневам.
Понекад помислим
да се разбољевам,
па жал непрестану
тишинама блажим.

Где кренути,
кад бол не престаје?
Наоколо, све стазе од блата,
а за мене баш нико не хаје,
па отварам врата
свога суноврата.

Две сродне душе у мору хтења.
Свечани обред, реч што све мења!
Немир се буди, из ока тајна.
Бисер у низу, чежња бескрајна.

На земљу пада тамна, ноћ као сенка туге
којом „харају” тајне, њене одане слуге.
Скривају занесене чаробним црним плаштом,
док тајновити месец заокупља их маштом.

Приђе тишина ноћи, па јој показа зубе
љубоморна на звезде, што је уснулу љубе.
И ћути, као дуга студен што гора брег,
заогрће капутом, док тихо веје снег.

Преполовљени месец путује к’ даљинама.
Заједно са њим језде по небеским шинама,
фењери, недоступни чарима пламне зоре.
Звезде, бисери ноћи, па воде разговоре.

И сваку зверку виде и камен, под који плен
сакрива се, јер жели да месец бледуњав,снен
за тамни блак зађе. Да као времешни пас
који од сунца бежи у заклону нађе спас.

Спокој по тмини влада, само понегде траг
мириса, који носе чедан, мио и благ
занос у даху ветра што мамни љубавни плам
доноси као поклон, неком к’о самује сам.

Чемерним када муком тихне у сутону, пој
пута огрезлог болом којим се окити до,
уздисај чудног дана од тмине изгуби бој.
Издахну и тад небо у рују изниче сво.

Уз звуке бисернице и под окриљем ноћи
дохујала је с чергом, зарудио је жар
ту где је неизмерно небо са својом моћи
зауставило време, принело најлепши дар.

Уранак ноћи мамне свечарски приушти сјај
срцу препуном чежње што зажубори и зри
заносом душе чедне, не слутећи да се крај
ближи с немиром првим што као студенац ври.

Поред обале реке листови врба нежних
чедну је пазе, мазе, праве завесу моћну,
као да желе чежњу даљина неизбежних
из ока однети њеног у таму густу ноћну.

Заруди жудња моћна, умину шапат и звук.
Занос пренуо није ни свица чудесни плам.
Чувају сви и ћуте најлепше тишине мук.
С криком прохуја време, слутим да остајем сам.

У глуво доба ноћи кад су утихле песме
вином опијен табор креће на далеки пут,
док тугом руди пуста тишина коју не сме
пренути чак ни месец што их испраћа жут

И тада треном једним трептај најлепше звезде
што мину, као задњи логорске ватре плам,
утрну искру ока у коме сада језде
обриси сетног дана оног што остаје сам.

Застани туго да сузом канем,
да ме обасја сунашца зар.
Биће времена да душом данем,
кад ме принесу земљи на дар.

Зар само тако? Приђеш и носиш.
Ни једне речи, нит’ ветра хуј.
Знам да је жетва, мораш да косиш,
ал’ зашто када још нисам руј?

Све донедавно и ја сам био
Богу угодан и само њен.
Љубио силно, превише пио,
па од човека постадох сен.

Сада сам просац небеских тмина
што мами давно изгубљен дан
и све што бејах поста тишина,
пурпурном срцу нестали сан.

И звери знају праштати туго,
кад души жељној утоле глад.
Она је друго, јер памти дуго.
Казна је моја, чемер и јад.

Молим те смерно „вољена” друго
умини мало, стани на трен.
Видиш да болан нећу још дуго,
ал’ све док волим остаћу њен.

Застани мало да сузом канем,
да ме обасја сунашца зар.
Биће времена да душом данем,
кад ме принесу земљи на дар.

Кроз витраже беле светиње, где боје
залазеће тмине с појутарјем трну,
изворени звуци с звоника покоје
безизлазе душе, прошлост грешну, црну.

Мислио сам, нема незнабожних жена
под покровом овог пресветога храма,
све док не угледах сјај најлепших зена,
дубоких к’о бездан ил’ најгушћа тама.

Први пут је видех! Жена сва у белом
кроз припрату ходи као туга смерна,
главе прекривене непрозирним велом.
Да л’ је можда мучи чежња неизмерна?

Витки облик мамног тела и заноса
задивљеним гледом пратих до иконе,
којој она као појутарју роса
подари из ока сузе смерне, боне.

Тај чин благословен у срце ме дирну.
Привити на груди нежно сам је хтео.
„ Случајно” кроз Царске двери „прота” вирну.
Снаге ми нестаде, или нисам смео.

Литургија поче и све би у реду
све док не осетих, над главом ми бдије
мач дамоклов скривен у њеном погледу.
Дах слутње несташне поче да ме мије.

Крај би Служби светој, она очи скрива.
Прилази ми смерно и пољупцем сочним
предуго ми руку дрхтаву целива.
Окрзну ме на трен погледом порочним.

Да л’ проклети данак када су се срели
погледи призвани миложудним зовом,
ил стрелу Амора што срце прострели,
па заруди с чежњом непристојном, новом.

Од тада је виђам на кораку сваком
у храму и парку…,осмехом ме зари.
Понекад прошетам и њеним сокаком.
Слушам, како нежно свира на гитари.

Једном после Свете службе приђе мени
са сузом у оку што зри неутешна.
Порочним очима милује ми зени
и прозбори тихо:„ Оче ја сам грешна”

„ Госпођице драга ја вас љубит’ могу
као сестру врлу, а не као жену,
јер сам душу своју завештао Богу.”
Срочих реченицу, лажну, неискрену.

„Без вас не постојим.Грешна сам, јер волим.
Све су мисли моје посвећене вама
и због тог вас чежњом срца чедног молим:
не гасите ватру заруђеног плама.”

С божанском врлином стално живех, али
тад ме опхрваше нека чулна хтења.
Зар свештено лице сме да „ побудали”
ил’ ми Господ само шаље искушења.

Залуд су молитве што опросте ишту,
метаније силне с клањањем до пода.
Херојски сам „пао” на мамном попришту.
Потомак сам гордог адамовог рода.

У гори, немом утихнут гај,
чемпресом ноге угажен пут.
Јутрењу сненом обљубљен скут
рудном лепотом и свуда мај.

Невидом воде студенцу руј.
Жубор красотом, да л’ овде рај?
Сунашцу облак и минут сјај.
У даху ветра злогласја хуј.

Низ реку плавет, белилом град.
Судбином худих у крику двор!
Црнилом руке обзнањен збор.
Срце и мржња, крв жедних, глад.

Мач оштар бљеснут, бајонет, маљ.
Свуд миомирис победни, драг.
Капнутом крвцом авлији траг.
Мртвило рудно, Драга и краљ.

Србијо, земљо вечитих мука,
убогих људи, силних трибуна!
Србијо, земљо безмерних буна,
радости, туге, болних јаука!

Стално ветру на путу стојиш
који те повија, криви, слама.
Бури пркосиш поносна, сама,
а после гране сломљене бројиш.

Србијо, земљо небеске жетве,
Кајмакчалана, Гробнице плаве,
Светог причешћа и Крсне славе.
Србијо,земљо Кнежеве клетве!

Преци јуначки беху ти смели,
са изданцима наличе храсту.
Поносно живе, падају смели
на земљу црну, па опет расту.

Србијо мајко много смо мрели!
Синове многе небу си дала,
због Православља и идеала.
Сами смо „криви”, вечност смо хтели.

Поносна буди,рашири гране,
примај ударе ветрова ноћних.
Остаћеш вечна док памтиш ране
и шириш славу предака моћних.
,