Народе српски гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском сирова, крња
бездушно јечи тужна агора.
Они све знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и „комуналци”
и још по неки незнани пророк.
Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи тупљом од бруса,
клетвом у име очињег вида.
С’ „ прозора” стално бивши тумарач
најлепше речи ко разбој истка.
Свака му царска , ко’ поток плитка,
а шта ће јадан, треба му харач.
Настави са читањем “ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец”