Категорија: Dušan Komazec

Са дивних плажа и сребрних гора
маестрал тиху песму заподева.
Док ћарлија нежно уз обалу мора
већ уморно сунце спрема се да снева.

Пробуђени  месец урања у море
док несташни галеб својим дугим криком
пркоси поносно тами што до зоре
огледало воде не допушта ником.

Усамљена птица суну у висине
веслајући храбро кроз облака пруће,
ал’  охолост њена не хтеде да мине,
узлете још више, право у беспуће.

Пламен нове зоре прекрива обалу
на коју је болна чемерност се свила.
Сам у хладу палми на пешчаном жалу
лежи рањен галеб поломљених крила.

Нисам те достојан погледати смерно
царице небесна што с престола гледаш
у дану у којем хоћеш да ме не даш
и волиш још више нежно, неизмерно.

Док земаљски дани преплићу се, теку,
ми путници што смо овде само гости
у сопству безмерном и препуни злости
изворисмо греха непресушну реку.

А ти прашташ, молиш свога сина Христа
не би ли нам и он опростити хтео
да нам као месец кад васкрсне цео
у срцима пламен љубави заблиста.

Не могу нам ништа трубе Јерихона
док се смерно молим и нежно те гледам
и никоме нећу моћи да те не дам,
јер над нама бдијеш с’ неба и с’ икона.