ДОЛИНА ПЛАЧА – Душан Комазец

Како поткупити неког да ме одведе тајно
ван тужног обзорја срца где кротим отровнице?
Овде све одише патњом, време је испраћајно.
Овде крај хумки одмах ничу и покајнице!

Овде у бокорју руде неисцељене ране,
у хују немих свитања нестају идеали.
Опстају само тишине и стазе, поплочане
сузама, оних који су вољене испраћали.

Овде су буре шибале претке и претходнике.
Заблудом исконских тежњи ткале им узлетиште,
ал’ како отићи, када неизбрисане слике
у чамном сећању траже скривено уточиште?

Овде незабораве „лечи” нехај и иловача
и нема „сеобе мисли” да души спокој врате.
Зашто не побећи негде изван долине плача
кад необзнањеност душом испраћа неповрате?

Отићи или остати, даљина очи плени,
али шта ако и „тамо” бисерје из њих крене?
Немам од кога да бежим, јер су заборављени
сви они који су кришом заборавили мене!

ТУЖИЛА МАРА ПЕРУ ЗВОНАРА – Душан Комазец

Тужила Мара Перу звонара
старог швалера, „ сеоског дику”
због приче, да је с њом у звонику
делио чари љубавног жара.

Све се то збило пред Благовести!
Мара бејаше једра и здрава,
одувек смерна, верница права
што тихо ходи по „Божјој цести”.

Парох је позв’о пре два-три лета
да порту мете, Светињу спрема,
знајућ’ да са њом „проблема нема”.
Баш ту је згоди судбина клета?

Швалерско срце пуно је плама!
Дуго је Перо „пик на њу им’о”,
Свуд’ је пратио, потајно „сним’о”.
Чекао, кад ће остати сама.

Једнога дана, негде поподне
кад ‘сред звоника, сама је била
упаде Перо, а она чила,
груди јој рује скроз благородне!

Силом јој поче пољупце красти,
ал’ бранила се, јуначки, часно,
додуше, можда мало безгласно.
Није ту било превише страсти?

Кидише Перо, баш му се дало,
али и Мара храбро се држи.
Била је боме борац до сржи,
задњим снагама попусти мало!

Спаде хаљетак Груди јој ‘холе
бљеснуше као снегови рани!
Левом се руком достојно брани.
Десном се руком покрила доле!

Перо лукавац, душа му бо’на
видећ’ да неће све ићи лако
вренгију тада повуче јако.
Зацвркуташе црквена звона!

Побожна Мара има став чврсти
и Веру, можда од других јачу,
па када зачу да звона плачу
брзо пожури, да се прекрсти…

Ово је браћо истина жива,
а не причица швалера Пере,
који се хвали „да воће бере”.
И шта је онда Мара ту крива?

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

Србима небо није граница, већ улаз!( врата)

Ми смо толико стар народ (7532г.) да нам ни смрт не може ништа!

Са ким се Руси граниче? Са ким хоће! ( цитат)

Са ким се Срби граниче? Са Србима!

Ти си био мал када сам ЈА вукао шерпе по прашини!

Интернет нам „пуни главу” због тога што је празна!

Нисмо ми непоткупљиви већ чекамо праву шансу!

Може се ОН правити паметан колико год хоће, али никада неће постати члан МЕНСА!

Само врх СПЦ може „ избрисати оно што је Он потписао, али нема времена?(не сме)

Свештеницима је Космет табу (забрањена) тема?

Небо је увек отворено за оног ко жели да лети!

Лако је њему бити добар када се такав родио!

БЕЖЕ МИ ДАНИ – Душан Комазец

Беже ми дани у тужном низу,
сваки бивши се будућем клања.
У игри, снова и претицања
пришли смо, можда „превише близу”!

Мерењем душа минусмо снове
и љубав, разлог свих поимања.
Тражећи тајну свог битисања
измамили смо „ походе” нове!

Нисмо испили заветне чаше
премда смо хтели, желели, смели?
Некада смо се на верност клели.
Сада нас сенке прошлости плаше!

После ње, свуда, док поглед кучи
нога је ова крочила лако.
На свакој стази горко сам плак’о,
на свакој испих по чашу жучи!

Тражим трен среће и уточиште,
ал’ туга, као пијани гости
увек се враћа, да се опрости.
Приђе и ћути, „ништа не иште”?

Беже ми дани , ал’ је не корим,
јер давно спознах, „ нешто не иде”.
Само се очи пијане стиде
што стално венем, а не бокорим!

Моје су друштво немушти пути,
пустошне магле, претужна лета.
Зиме без снега и јесен клета
што чежње мине, безгласје слути!

Постаћу бела планинска роса
на обронцима сребрних трава,
што тихо плине, због заборава.
Јер њом не ходи нога јој боса!

ПEСМЕ МЕСЕЦА ЗА 2024. ГОДИНУ


Поштовани посетиоци, драги песници,

Настављамо са избором песме године, овога пута за 2024. годину. Песме месеца у току 2024. године бираће Љиљана Табурић, песникиња из Крушевца, а ја ћу јој мало помоћи за месец јануар. Песме се бирају из целокупног фонда песама за тај месец, објављених на сајту www.poezija.rs.  Знам да је то тежак задатак, јер много је добрих песама и песника, али обећавам да ћемо се трудити да бирамо најбоље, по нашем мишљењу. Али, такође знамо да да ће то бити само наш субјективан избор, и молим Вас да то имате у виду… Од најбољих песама по месецима у току 2024. године, почетком 2025. године жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и посетиоци сајта, свако за себе, одабраће песму 2024. године. Зато, читајте све предложене песме, гласајте и уживајте… Песму 2024. године прогласићемо 31. марта 2025. године, а песму 2023. године прогласићемо до 31. марта ове године. Уживајте у доброј поезији!  /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/

ПЕСМА МЕСЕЦА МАРТА 2024.

/Одабрала Љиљана Тамбурић/

Jovica N. Đorđević

DA JE MENI

Da su meni zvezde iz očiju njenih
mesto sunca njima krasio bih svode
leteli bi nebom srca pripijenih
zlatio bih staze što ka njoj me vode

Da je meni miris njene kose crne
zidao bih kule biserima belim
ljubio bih stope male nežne srne
hranio bih dušu poljupcima vrelim

Da su meni njene ruke oko vrata
da je nežno, toplo privijem na grudi
ljubio bih zvezdu svima iz inata
ne bih dao zori da nebo zarudi.

Da je samo sreće da se mene seti
sivo bi mi nebo svo prekrila duga
da mi nežno na dlan kao pčela sleti
ne bi u mom srcu carovala tuga

(C) Jovica N. Đorđević

ПЕСМA МЕСЕЦА ФЕБРУАРА 2024.

У месецу фебруару ове године, било је доста добрих песама, па ми је било тешко да изаберем једну која ће бити најбоља међу њима. Пошто ми је први пут да оцењујем нечију поезију, а то је мало и незахвалан посао јер не сматрам себе ни много компетентном да то радим, надам се да ће песници који објављују на овом сајту имати разумевање уколико сматрају да је њихова песма била боља од изабране. Највећу пажњу од свих песама, по јачини, емоције и поруци мени је привукла песма сјајног ДУШАНА КОМАЗЕЦА – ПОЉЕ КОСОВО, па је проглашавам ПЕСМОМ МЕСЕЦА ФЕБРУАРА 2024./Љиљана Тамбурић/

ПОЉЕ КОСОВО – Душан Комазец

Одјек далеких векова „сненом пољаном” одзвања,
крсташ-орлови надлећу Светосавце са фрулама.
Све се нагло окренуло, небо се земљи поклања?
Чују се зурле, сопиле и димије, на булама!

Са Паштрика и Кошара језиви звук се пролама!
Проплака мрамор-камење, икона мироточива.
Опет су реке крваве од јунака и долама,
опет распињу Косово, све наше тамо почива!

Светиње опоганише чопори хуља, скитница
Зографе, шта ћеш сликати, небо су вране попиле?
И „Љевишку” и Дечане… Тугују Лаб и Ситница.
Ту су се душе ратника у вечности утопиле!

Вековни храст су посекли, да нам се затру годови?
Божур од туге увену, неће га брати злобници.
Чемер-њиву су сејали, биће им г’рки плодови,
ту је глава Цар-Лазара засијала у зобници!

Хује олујни ветрови, свијају гране борове
и мисли „распетих” шаљу у беле царске одаје:
Опет ће божур цветати, „ Поље” гледати ор’ове.
Од неба смо га „купили”, Божије се не продаје!

(C) Душан Комазец

Pesma meseca – JANUAR 2024.
CABARET GROTESQUE – Marijana Vukčević
Одабрао Љубодраг Обрадовић

CABARET GROTESQUE

Hiljadu lica za hiljadu godina
dobrodošli u moj mali kabare pod maskama
zaboravljam šta sam poslednje odglumila
bila sam i Melpomena i Talija
za vaše znojave dlanove
koja od nas će se pokoloniti na kraju predstave
ili neka treća… sad svejedno je

Od tužnog pajaca do igračke vjetrova
još jedan zamah krilima do konačnog buđenja
ovdje su i koraci teška robija
zemlju ste spalili svojim slutnjama
zabrojili ste se negdje na pola
a meni ostavili nedoumice da me progone
kao odraz privida u ogledalu svijeta

Ostajem neoprostivo nedorečena
dok me sapliće mudrost stepskih šamana
uz pjesmu izumrlih ptica rugalice
moj duboki naklon bezlična maso!
Oduvaću vas kao maslačke
da se rasplinete po rubovima svemira
većeras ću vam dopustiti sve
da me lažete
varate
pokradete
uzrizete
ogrebete

samo bez milosti moliću!
Настави са читањем “ПEСМЕ МЕСЕЦА ЗА 2024. ГОДИНУ”

ПОЉЕ КОСОВО – Душан Комазец

Одјек далеких векова „сненом пољаном” одзвања,
крсташ-орлови надлећу Светосавце са фрулама.
Све се нагло окренуло, небо се земљи поклања?
Чују се зурле, сопиле и димије, на булама!

Са Паштрика и Кошара језиви звук се пролама!
Проплака мрамор-камење, икона мироточива.
Опет су реке крваве од јунака и долама,
опет распињу Косово, све наше тамо почива!

Светиње опоганише чопори хуља, скитница
Зографе, шта ћеш сликати, небо су вране попиле?
И „Љевишку” и Дечане… Тугују Лаб и Ситница.
Ту су се душе ратника у вечности утопиле!

Вековни храст су посекли, да нам се затру годови?
Божур од туге увену, неће га брати злобници.
Чемер-њиву су сејали, биће им г’рки плодови,
ту је глава Цар-Лазара засијала у зобници!

Хује олујни ветрови, свијају гране борове
и мисли „распетих” шаљу у беле царске одаје:
Опет ће божур цветати, „ Поље” гледати ор’ове.
Од неба смо га „купили”, Божије се не продаје!

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

У Србији ће од данас, родитељи (уместо наставника) оцењивати ученике?

У Србији се и осмех наплаћује? „осмех Војводине” један км – дванаест милиона Евра?

У Србији се динар забрањује! Срби су паметан народ, прећи ће на трампу!

Србија је крива! Треба је (у)исправити.

Наши владаоци су песимисти. Од два зла одаберу оба!

„Вожд” је човек од речи. Све што обећа, увек не испуни!

Барон Минхаузен је зе њега био аматер!

Боље је упасти у бунар него Њему у реч!

Политичари који носе наочаре делују интелигентније.Њему ни двоглед не помаже!

Не слушај „ попа” шта беседи док не видиш каква кола вози!

Нови црогорски рекорд у трчању на сто метара је, осамдесет метара! (цитат)

БЛАГОСЛОВ – Душан Комазец

Пролазниче горди, да л’ се некад сетиш
када охол поглед ка обзорју пружиш
и угледаш ласту, да са њом полетиш,
с облацима сненим да се мало дружиш?

Да с рајских висина убог спознаш, да је
суза к’о благослов, истина плод крви.
Вечност, нада оном ко се смерно каје,
а охолост, жрвањ који душу мрви!

Ал’ не видиш небо од крошње, са гране
под теретом силним која се повила,
нити лепршавост игре раздрагане,
лептира кад нежна ошарени крила.

Не верујеш скривен незнабожним зидом
ни слепцу крај пута који моли Христа,
што вапећи жуди за очињим видом
ни када му пламен у оку заблиста!

Одавно си пао под окриље злости,
јер не чујеш вапај убогих и клетих.
Не видиш пороке људске ништавности,
ране, праведника на крст разапетих!

Твоја „моћ” почива на туђем лелеку?
Преораваш гробља да ти се ухлебе,
ћупријом дариваш понорницу реку…
Да би у „зрцалу” угледао себе!

Док прикриваш тмину сопственога сјаја
бескућник на клупи не марећ за јаде,
неопхрван „ стидом свога промашаја”
чаролијом мира дах вечности краде.

Путниче што ходиш „перивојем ружа”
не погледај бо’не бездушно и реско,
јер убоги просјак који руку пружа,
благослов ти нуди и Царство небеско!

СВЕТИ САВО ВИШЊЕГ БОГА МОЛИ – Душан Комазец

С неба гледа Светитељу Саво,
Са небеса силних и умилних
На Србију, на земљу ‘ ришћанску.
Тужно гледа, горке сузе рони,
Велика га туга обузела?
Над Србијом земљом бајковитом
Облак сури спустио се крадом
И дажд прети све да их потопи,
Да потопи и огњем сагори!
Премишља се часни Светитељу,
Премишља се шта ће и како ће,
Како своме Роду да помогне?
Решио је наум да учини:
Са небеса спустио се тајно
И у људски лик се преметнуо,
Па походи стазе и богазе,
Обилази села и градове
Док не стигне „Цркви ‘Иландару„.
Како стиже на Пресвету гору
Кроз облаке сунце ударило;
Обасјало и земљу и воду!
Види саво , може боље бити,
Па му душа милином заруди.
Присети се успомена давних
На извору где се душа доји
Милом Вером и Причешћем Светим.
Ту се и сам вером задојио,
Душу своју Богу завештао!
Ту је с оцем Светим Симеуном
Из пепела цркву подигао;
Понос Ср’бма за веке векова!
Рад је Саво роду да помогне,
Па облачи злаћану одежду,
Како Свецу ваља и приличи.
Прекрсти се Светитељу часни,
Прекрсти се и причести смерно,
Па се своме Вишњем Богу моли:
„Боже мили, преблаги и свети
„Створитељу целе васељене,
„Тебе волим и теби се клањам
„И од тебе увек савет тражим,
„Јер од тебе никог већег нема”:
„Молим ти се за спас рода Српског!”
„Мој народ је веру изгубио,
„Па су наше богомоље празне,
„Сем понеких манастира светих
„У којима лек се Божји тражи
„За тијело и за душу грешну”.
„Цркве скоро нико не походи
„Осим оних убогих и смерних
„Што се кају због гордости рана,
„Прослављајућ’ Свето име твоје”!
„Огњишта нам осташе испразна,
„Те у њима звијери се гнезде;”
„Љути вуци, грдне орлушине
„Што науме давне остварише
„Да дом људски њима се настани!”
„Тугом јече колијевке неме,
„Од праха се не дају видити;
„Пауци их омрежили силни!”
„Каква ли је ово страшна казна
„Ка брат с братом ријечи не збори,
„А мајка је једна их родила
„И са истим млеком подојила?”
„Молим ти се с молитвом усрдном
„Да ми речеш шта нам је чинити?”

Саво моли Бог му се не јавља?
Ал’ у Сави вера јача руди,
Све силније Господу се моли!
Гром загрми, гора одјекује,
Од силина земља се затресе!
Отворише небеса се силна!
Из облака реч руди умилна:
„Свети Саво круно Православља
„Господ твој се теби радо јавља,
„Јер си увек слуга божји био,
„Моје име часно проносио!”
„Хвала теби на молитви смерној,
„На молитви смерној и усрдној,
„Јер не желиш повр’ мене ићи,
„А одговор сам добро познајеш„.
„Ти си чедо пре осам векова
„Основао цркву Светосавску,
„Што је понос целом Српском роду;”
„То је мени понајдраже било!”
„Градио си бонице и школе,
„Да се народ учи и лијечи,
„Да не буде слијеп код очију,
„Да му ране видат има неко”.
„Сада почуј што ћу теби рећи:”
„Злодух што се међ’ вас уселио
„Мојом вољом није постануо!”
„Да је ово Божја воља врла
„Ви Срби би безгрешници били!”
„Ја сам вама дао допуштење
„Да градите себе и храмове.„
„Сваком од вас подарих таланте
„Да збрајате, да их умножите;”
„Нама’ сте их залуд потрошили;”
„Наопако све сте изврнули!”

„Ви гријехе многе починисте
„Према мени и себи самима”.
„Од Бога се давно одродисте!”
„Ево има осам десетлећа
„Слуга вражји заведе вас часне
„Даровима и канџијом љутом;”
„А ја сам вас давно сетовао
„Чувајте се лажнијех пророка,
„Ал’ ме нисте хтели послушати;”
„Јер у трену ви обневидисте!”
„Ви Срби сте вере Православне,
„Па вам дадох „Огањ Благодатни”
„Којино сте часно заслужили,
„Заслужили пре много векова
„Због молитве смерне и усрдне
„Ви и ваша браћа Православна
„У Христову граду прекрасноме,
„Уз благодат Духа животворног
Што се на вас са небеса спуста
„На Велику и Свету суботу
„По вашему дивном календару;”
„Дан послије „најтужнијег дана”,
„Кад је моје чедо живот дало
„Да окаје грехе рода људског
„И дан прије најсрећнијег дана,
„Кад је моје чедо Васкрснуло”!
„Подарих вам још једно знамење
„Даном кад се међ’ вама пројавих!”
„Тада Свету реку зауставих
„Да потече стазама узводним?”
„На ваш празник, на Преображење
„Даровах вам Облак Благодатни
„Над Тавором, над том гором Светом
„Да тим даном он се на њу спушта
„Столећима силним, благовесним!”
„Све ово су велика знамења
„Да Господу ви сте најмилији,
„Да је ваша црква Апостолска;”
„Ал’ вам памет пократка бејаше”.
„Видим чедо стазе на све стране!”
„Лијепо је градити путеве
„Да брат брату може доходити,
„А где су вам путеви господњи
„Што ка небу и вечности воде?”

„Још гријехе многе починисте!”
„Међу вас се јерес уселила
„Као кукољ у амбаре жита;”
„Понајвише међу мирјанине
„И понеке „врле” свештенике„.
„Где столују дични духовници
„И велможе што вам земљу воде?”
„На Косову и на метохији
„Ил’ у тужном граду биограду,
„Где се возе бесним кочијама
„И гозбе се међу невернима?”
„Док штујете туђе обичаје
„И штујете туђе „светитеље”
„Продају се ваши манастири
„По Косову и по Метохији;”
„По туђини и Маћедонији,
„К’о да су их они саградили,
„А не ваши преци благодатни”.
„Потописте Грачаницу Свету
„Крај Ваљева, чувенога града,
„Одакле су војеводе дичне
„За Крст часни крвцу проливале”.
„Потописте тај манастир свети
„И стотине Светих богомоља
„Уз благослов црквених отаца
„И владара без небеског трона”.
„Храмови се не руше, већ дижу
„Уз благослов Духа Животворног!”
„Охоле сте силне накотили
„Недостојству што се потчинише,
„Што на људској беди зарудише!”
„Силне дворе они саградише
„За васцело своје поколење”.
„Постали су врли добротвори!”
„Да би грехе своје окајали
„Цркву граде у њој се не моле?”
„Кад се моле тад се узохоле,
„Па прилазе Пресветом олтару
„Где им место никад било није”.
„Овде граде, тамо разграђују,
„Јер продају светиње највеће
„За шачицу тужних сребрњака,
„Тамо где је божур процветао
„И из крви силне поникао;”
„Где су Србљи к небу се вазнели”!
„Ви ћутите, ни абера нема,
„А вера е лијек вам једини;”
„Вековима вас је одржала!”
„Стра’ вас није од „Кнежеве клетве”,
„Од предака, ни од потомака,
„Ни од вашег Бога јединога?”
„Што су ваша огњишта испразна
„И што су вам богомоље пусте,
„То је због тог, јере деца ваша
„Не поштују ни вас нити Бога,
„Јер ме ни ви нијесте штовали”.
„Ноћу бдију, васцели дан спију,
„Тмина кратка, данак подугачак,
„Па немају кад да се ороде”.
„Још се боје да потомство бројно
„Ни’ово ће благо про’арчити,
„Па ће деца гладна пропиштати”!
„Страх је чедо љубави супротан;”
„Кад је Србин леба гладан био?”
„Што се многа браћа завадише?”
„Свадише их јетрвице „смерне”
„Због иметка и наслеђа худог”.
„Богатство је на небу једино!”

„Јоште чедо за вас наде има,
„Јер камату силну зарадисте
„На Косову, на том пољу Светом,
„Кад ‘Ришћанство часно одбранисте
„Од некрста и од зулумћара,
„А други вам помоћи не шћаху?”
„Ту је Милош са церем Лазаром
„И с народом васцијелим Србским
„Дотакао Небеса чудесна!”
„Још почетком прошлога столећа
„Крвцу силну ви сте проливали”.
„У три рата, три ордије силне
„Са Свете сте земље протерали,
„Снагом Крста и с промишљуш Божјом,
„Јер сте смели, јер сте веровали!”
„И недавно, има два’ест лета
„Веру своју бранили сте часно
„На Паштрику и на Кошарама…
„Од некрста и од грабљивица
„Што са свију страна наврзоше
„Као руља злобна, безбожничка
„На Србију, земљу виловиту”.
„Сад послушај шта ти Господ вели
„Да би стадо своје избавио
„Од порока и од искушења:”
„Ви узмите куке и мотике;”
„Протерајте јуде издајице,
„Нек им стаза заувек умине,
„Јер траг њи’ов „мири” нечовештвом;”
„Па пошаљи Свете оце Часне
„Да походе заблуделе овце”.
„Нек их моле док их не намоле
„Да се врате стазама господњим”.
„Нека уче своју браћу милу,
„Самилости, вољењу ближњега
„И штовању Господа својега”.
„Нек их уче док их не науче
„Канонима и “Симболу Вере”
„Нека мире своју браћу милу,
„Нек’ их мире док се не измире.”
„Нек’ се пости да се грех опрости,
„Сваки гријех и душе и тела.”
„Нек се Србљи поново сједине
„Као прве ласте са пролећем!”
„Кад се народ у храмове врати
„Да се моли, да се исповеди,
„Да опросте ближњему дарује,
„Да се смири и да се не горди,
„Тад ће ваша огњишта живнути.
„Плач дечији пренуће колевке”.
„Постаћете бисер Православља
„Као што сте од давнина били,
„Јер Бог слуге верне не оставља.
„Земан дође да се одредите
„Ком ћете се царству приволети,
„Да л’ земаљском или Небескоме?”

Захвали се Светитељу Саво,
На савету милом, благодарном.
Прекрсти се и причести смерно.
У Светачки лик се преметнуо.
Вазнесе се к’ Небесима силним!

ПРИЂИ – Душан Комазец

Приђи и нежно одагнај ми снове
у којим мамну опсену сам срео
у лику жене што „бездушно” зове
уздахом страсним, па сам заволео

поноћи блудне где тихује патња,
где с молбом немом усуду се клањам.
Где снови худи одјек су и пратња
залудних чежњи. Ја морам да сањам!

Приђи да чујем шапат нежних речи
с усана медних, као нектар сочних.
И не дај, да те нехај срца спречи,
Јер поглед њених очију порочних

Одише пламом јесени, што нуди
опојни мирис мамног виногорја.
Где нема чежње, немира, ни студи?
Приђи и буди шапат праскозорја!

Приђи и буди нежна виолина
ил’ барем харфа милозвучних жица.
Опиј ми душу као буре вина.
Приђи и буди прва снохватица!

Залуд те тражим жено тајанствена,
јер пре но што ме сан блудни опхрва
„утихнеш” нагло, к’о суза из зена.
Или си само ти опсена прва?