Категорија: Dušan Komazec

Ти ниси чула одјек тишине
пренутих зора, ни звекет ланца
што душу роби треном истине,
нити си чула вапај „ незнанца”

чије си снове срушила крадом,
не знајућ’ да ће у трену једном,
малена искра стазом безнадном
лед изворити у срцу чедном.

Ти ниси чула жуборе реке,
ни цвркут птица када се гнезде
у снежној ноћи, којом далеке
звезде безгласно због тебе језде.

Ти ниси чула шапат ветрова
који са собом уздахе носе,
нит’ вапај чежње у мору снова
док је бездушјем тишине „росе”.

Бесрамна ноћи слажи је! Кажи,
да су ме снежне замеле зиме,
да сам умин’о на „мртвој стражи”
где дах безгласја краде ми име!

Јер, када чује да трагом мојим
кораци неме, нестају пути,
спознаће срећна да не постојим.
Да јесен руди, да лист сам жути,..

Можда ће очи плаветне боје
што чежњом робе новог незнанца,
сву тужну прошлост да упокоје?
Минуће тада звекети ланца!

Све што се посеје некад мора нићи!
Остављамо чудне трагове у снегу.
Циљ је увек близу, али како стићи
кад кораци наши увек су у бегу!

Одавно смо своје преболели смрти,
у бегу од себе ка врху се пели.
Претешко је било бреме што се прти.
У успењу своме нисмо се вазнели!

Још достојно нису опојане жртве,
а већ руде нове безданке дубоке!
Нисмо заискали кајање за мртве
да не увредимо своје крволоке.

Све што нас не уби у „мамном распећу”
на бескрајној стази трн-глога и драча
сада иште тужну воштаницу свећу.
Саздали смо себе у зид вечног плача!

Спремљена је казна за наше потомке!
Скраћени су пути до жељене шљиве,
песмом више нико не испраћа момке.
Чије ли су, наше хранитељке њиве?

Премда нам у оку крст често заблиста
у срцима пламним сјаје петокраке.
Како ћемо смерно „изаћи” пред Христа?
Гробари нам нису сахранили „раке”!

У праскозорју рујних вресова
полетни горски лептир лагани,
лишен „одеће” и свих бесова
пожеле, да се мало „драгани”.

Већ, у почетку хујног хитања
сусрећу њега разни светови,
неодговори на сва питања.. .
Мириси, којим маме цветови!

Иако жељан великих хтења
њега привлачи „Поље малено”;
Поље голготе и Вазнесења,
сузом векова што је жаљено.

Чуо је, „тамо” расту божури!
Пред њим је само тај дан једини!
Зна, неће стићи, ипак пожури.
Нејака крила с ветром сједини.

У пољу црква и Крст дрвени
што не хте ником да се покори.
Око њих божур, к’о крв црвени,
што из ње ниче, мре и бокори!

Последња игра нежног лептира
беше заносна, безмерно чила.
Сутон му „песму лабуђу” свира,
божур, бехаром целива крила!

Док вечност љуби он се не каје.
јер је спознао да „последњи лет”
игра је која бескрајно траје.
Њега, у ствари, сад напушта свет!

Понекад ‘место сунца заруде кишобрани
и слутња сва у рују од стрепње изаткана.
Испред корака наших вапаји нових дана,
сабрана дела туге, где руде јади рани.

Повампирене але опет сневају врбе!
У игри претицања, ко ли ће први стићи
„расути ђердан”, да би згариште могло нићи?
Да збег без одморишта буде „дворац” за Србе.

Овде, на зборном месту, на Петровачкој цести
„челичне птице руде недосањана хтења”.
Овде је отворена ризница сажаљења.
Овде се Србин није радов’о благовести!

Овде је у тренутку тихла игра дечака,
рањена лутка крвљу облила девојчицу.
Овде су чемер-људи убили „ластавицу”.
Овде је у „тишини” изникла нова рака!

На одру леже они који падоше смело,
бледи од ветра и од „ оловне летње кише”.
И док њихова душа на божуре мирише
у нашој тужној тами светли само опело!

Јер, опет Срби радо не иду у војнике,
само понека птица „мине на стази југа”.
Колона непрегледна, безмерна, као туга.
Анђели са небеса предводе „бесмртнике!”

Још пепелиштем руди „појање” громко,реско,
тамо где браћомрзци у своме „ чистилишту”
оштрије каме траже, а „свети опрост” ишту.
Прогнани у „туђини” снују Царство небеско!

Опет руди „јесен”, а ми скупа у том
преплитању снених, неукротних хтења.
Премда жедни среће, у „безгласју жутом”
не исписмо нити једну „кап весеља”.

Све је могло бити друкчије, а није,
да су некад нежне заискриле речи.
Одавно нас ветар безнадежја мије,
дах најцрњих слутњи снове нам лелечи!

Охолости рујне сејали смо семе
без спознаје шта би из њег’ могло нићи.
Док тугом мирише ово тешко време
наша праскозоја кљуцају детлићи”!

Ми смо, туђе среће „живели” к’о своје,
призвали бездушно пролеће без плама.
Лето претопили у јесење боје
које зима мами снежним пахуљама.

Иако смо исти ти си ипак кривља,
јер си прва тихом запловила реком!
На почетку краја изничеш све живља.
У походе нове крећеш с недореком?

Сачувај тихоту док минеш охола,
окамени мисли у најлепше нити!
Преточи „вапаје” немира и бола
у пехар чемера, из ког ћемо пити!

Премда смо се „скрили”, око нас су свуда
давно укроћена младалачка хтења.
Лишени дрскости и мамних заблуда
заримо се немим велом сажаљења.

Сад су пројављени и лепши и млађи
што не мере време нити постојање.
У бекству, на тужно бесповратној лађи
хрлимо одавде где нас је све мање.

Рођени смо чедни, наги, с смокволистом,
ал’ одежде ружне обукосмо тајно.
Сви су наши пути „осликани кистом”.
Испред нас је само време испраћајно!

Питамо се пуни зебње и смерности
док тихнемо к’о по небу звезде сјајне:
„Где су сведочанства да смо били гости”?
„Да л’ нам песме беху „умилне” ил’ кајне”?

Да л’ смо можда могли или нисмо смели
исправити барем неке „свеистине”?
Душом што нас кори ми се нисмо клели,
ал’ с молитвом кајном мамимо „висине”!

Док се клешу неми епитафи бола
к’о да хуји шапат „покајничког доба”?
Мoжда шуми лишће с оближњих топола,
ил’ то вапе тужни песници из гроба?

Запловио је месец,пара тишину ноћну,
љуби уснуле скуте мајчице своје снене.
Расипа светлост благу што има силу моћну
да прошлост на трен врати, разигра успомене.

Као врли векови прохујало је време!
Дуго ме није било, па тихим ходом стајем
на завичајну земљу и опет исто бреме,
јер су немирне очи засјале старим сјајем.

Све је к’о некад исто, сан летње ноћи руди,
прву јутарњу песму заборавили петли?
Залуд, јер звезде гасну, сунце из сна све буди,
милује траву росну, разгони таму, светли!

Опијен мирисом поља, тугом старих честара
што као људи вену, чујем безгласне крике
кошуте која пати болом што душу пара,
јер нема више силне њеног јелена рике!

Некада ти си била лане очију нежних,
лепота ноћи којој месец заискри косу.
Северно ме је вукла даљина гора снежних.
Због твоје туге тада облак бисерје просу.

На старом месту, опет странац у селу родном,
презрен од људи тражим најлепше очи снене.
Са дахом ветра нежног и душом благородном
нестала си у ноћи. Ја тражим успомене!

Киша бисера сјајних прави завесу моћну
Између мене и других. Све чешће седим сам.
Мамим птице да јутра што таму густу, моћну
лепотом дана мину, не буду самоће плам!

Откад похрлисмо стазом недорека
у безгласју тужном престале су речи.
Сви опрости бивши постали су јека
што к тишини хрли дасе одлелечи.

К’о да су нам судбу суђаје „исплеле”,
на белом папиру црно нам се пише!
Можда су нас очи урокљиве клеле,
па белег прошлости стално нам се брише.

Нечујно смо к’ себи примицали међе,
преорали своја стратиште и гробље.
При сусрету с братом мрчили смо веђе,
туђину умилни, постали смо робље!

Као поданици без сопства и хтења
поништисмо писмо, огњиште и претке.
К’о семе маслачка ког дах ветра мења
постали смо чудо, птице тужне, ретке.

Можда ћемо смерно, „ми што нисмо знали”,
винути се к небу као ладолежи,
ал’ се нисмо никад упитали да ли
у бекству од себе „ виша правда” лежи!

Док чекамо кротки у својој крлетки
да у трену једном свет се преокрене,
можда ћемо ради „безгласја” и сплетки
бити недостојни те „велике сцене”?

Овде се збива грех што образ каља,
злочин без страсти ил’ нешто још веће?
Док тужно горе воштанице свеће
„нешто се крупно иза брда ваља”!

Сада нас нема тамо где смо „смели”
некада славно минути без страха.
Сад наши пути стазе су без праха.
Залуд су у нас предаци се клели!

Чије нам клетве уминуше хтења,
па ћемо ипак „сви под једну шљиву”?
Други нам ору хранитељку њиву,
Ко ће је жњети, чија поколења?

Давно су наше почеле деобе,
још кад су прве зарудиле злости
а никог не би грехе да опрости.
Да л’ су баш тада почеле сеобе?

Неопојане достојанством краја
у безнадици, наше тужне мошти
вапе и моле, да „последњој пошти”
неприсуствује опело без раја!

Ко има право на спасење душе?
Тражимо правду за нестале снове
док туђе барке нашом реком плове.
Док руди време безнађа и тмуше!

Усних како летим над лелејском гором
до раскршћа чудног раширених пести.
Стрепња ми опхрва срце зимомором.
Којим путем „стаза” мене ће одвести?

Случајно залутах у царство небеско
где бесциљно лутам, јер не могу срести
оне врле што су говорили реско.
Што су оставили трагове на цести!

Не знам што их нема, ко ли их затури,
препуни су били поштења и части?
Јесте да су леђа окретали бури
да брже „пристигну”, ал’ ко их развласти?

Овде нема греха, туге, ни самоће,
плаветнују реке, тишина не бруји.
У бехару снежном руји мамно воће.
Овде песмом буде сићани славуји.

Овде плени занос тиховања рајског,
овде не тамнују пороци и хуље.
Овде нема злобе ни „преврата мајског”,
нити нам Господа разапињу руље!

Гледам „доле” , видим да се „копља ломе”.
Смерни ћуте, горди ругају се свему,
а понеки верни у „незнању” своме
Господу се моле, али служе „њему”!

Због злохудих мисли анђели ме коре:
„Премда сада пловиш реком бесмртности
„Знаш ли да си једва попео се „горе”.
„Спознао си да сте „тамо” само гости”!

Пренут опоменом чекам да сни мину,
да плашљива душа престане да зебе.
Не знам да л’ сам „горе” спознао истину,
па сам међу „њима” пронашао себе?