Категорија: Dušan Komazec

Ово је земља вечитих надања
где божур црвен рад’ разних душмана
из крви ниче због силног страдања.
Ово је Србија, не земља Бушмана.

Иако духом мало смо клонули,
премда крв нам је помало згрушана,
још се држимо, нисмо потонули.
Ово је земља Милоша, Душана…

Са разних страна овде смо ступили,
ал’ песма иста свима је појана.
Битно је само да су се скупили
потомци Лазара, Јанковић Стојана…

Ко’ душа меки у дану кајања
кад Свето причешће смерно примамо
свесни пролазног земаљског трајања.
У себи нешто небесно имамо,

јер преци наши поносни и смели,
сви нежни попут првог мајског цвета
за земљу ову пречасно су мрели
с погледом к’ небу попут сунцокрета.

Иако духом мало смо клонули,
премда крв нам је помало згрушана
још се држимо, нисмо потонули,
јер сви смо потомци цара Душана.

.
.

На блатњавом путу где туга пребива,
док их разбуђују процвале гранате,
људи ко’ авети, телеса им скрива
вапај плодних њива што безмерно пате.

Пет дана у блату, а скут од шињела
што мирисе мемле шири у ширине,
упија сву влагу, па су трула тела
извориште бола што неће да мине.

Док се шири мирис из те земље хумне
светлуцају таме и светлости воде,
гледају се нежно тихе и безумне
очи, чије мисли к’ безнађу се своде.

Ноћ тек заруђена, прилази им снена.
Смешка се и нуди на тренутак срећу,
јер са појутарјем разбуђена зора
понудиће гозбу вранама што слећу.

Трава убијена раним мразевима
теши гране које жељне крошње, листа
пате као чопор вукова, кад зима
у лепоти својој и сјају заблиста.

Огрубило као слатина на суши
срце ледно, тмурно са жубором својим
растерује светлост, осећања гуши.
Мрзи све разлоге због којих постоји.

Вечерас осећам да се силно бојим
сутона живота што нежно целива
Почетак вечности. Знам да не постојим.
Минуле тренутке желим бар да снивам.

Боле старе ране. Ожиљци времена
прекрили су лице, однели сву снагу,
па сам у тамници пуној успомена
тражим своју душу, оголелу, нагу.

У сазвучју немих хорова што кличу
пренутом безгласју између два света,
уздисаји нови ненадно се стичу
сећањем на тајну једног тужног лета.

Један дан живота, два лептира мала,
цвеће у мирису дохујалог лета.
Ненадно су њена крила посустала.
Кроз облаке блудни одсјај сунцокрета.

Од тада су мене походиле ћутње.
Побего’ сам тужан од врелине сунца
Сада само желим да престану слутње,
да умине хајка на стазу бегунца.

Овде пустош влада.Ко ће да ми суди
за оно што јесам и што нисам хтео?
Сам тихнем полако далеко од људи
док разблудни месец васкрсава цео.

Минули су снови, тишине ме буде,
чујем покој лишћа под срушеним плотом.
Престале су чежње. Док безгласја руде
сам опело служим над својим животом.

Кроз трње живота, тек окаљан грехом.
Усахлога лица, очију без плама,
крај свог битисања чекам са осмехом.
Сутон зри полако, згушњава се тама.

Е мој животе куд ли се деде?
Сад кад су мене прекриле седе
нешто те нема, брзо си несто
ил’ ти крај мене и није место?
Само још једно сад да ти велим:
Одавле нећу ниђе да селим!
Не ценим брате ја твоја дела,
ниси одавле, из овог села.
Ако шта имаш ти нама’ реци,
па пут под ноге, брзо потеци.

Одавно с тобом ја сам се рво
скоте животе, бездушна мрво.
Ти који жањеш неродне жетве,
тугом опијаш због давне клетве,
ђе мене нађе, ја орај тврди,
ни корак нећу са одра студи.
Нека ме распну скоте животе,
ни педаљ нећу с врха голготе.

Дохујала с ветром леденим и снежним
и с осмехом благим као у богиње.
На трен ме је само окрзнула нежним
погледом што мами као трава иње.

Немире лепотом тишини украде.
Појутарју пламен тек пренутих зора.
Запркоси дану који росу даде
очима тамнијим од Црнога мора.

Те најлепше очи саткане од снова
неким тихим сјајем нежно заискриле,
а у њима немир и чежња ветрова.
Тугу целог света у себе су свиле.

Трептале су снено до поноћи сјајне
две звездице што на таму нису свикле.
Напустише занос поноћи бескрајне
да би с појутарјем најлепше изникла.

Кроз прозоре њене бледи месец крочи,
разуздан од чежње,васкрсао цео.
Сребрнастим сјајем милује јој очи,
па украде из њих онај тужни вео.

Спокојем где тихне чак и шума звери,
уморна од чежње предаје се снима,
док разбуђен месец што тихо трепери
лице јој целива нежним пољупцима.

У пољу измаглице што снено око опи
и тајанству тишине где задња чежња гасне
заруди вапај тужни што се са душом стопи
и суза, бисер сјајни спознаје неме, јасне.

Шапућем збогом дану који заче се тмином.
Што силне неспокоје рад нуди госту новом,
који бесциљно лута разбуђеном тишином.
Дах невидљиве туге мами скривеним зовом.

Мириси прошле ноћи јутарњу росу мију
дахом пролећа које немирне снове нуди.
Целивам покој среће, кошмаре који бдију.
Уморан лежем, снивам, ал’ крик безнађа буди.

Још мами занос прошли који неће да схвати
да као лахор нежни прохуја време хтења.
Разгаљен врисак душе још трепери и памти
све чежње, неспокоје, реч која судбу мења.

Бледе остаци сјаја очију немих, згаслих,
јер ласта стреми к југу, полеће са мог плота.
Полетео бих за њом, али због крила сраслих
овде ћу дочекати јесен сурог живота.

У пола девет поглед к’ небу хрли.
Авион лети, а ја немам крила.
Престали сви су снови неумрли.
Све слути ноћ ће разблудна и чила

опет од мене заискати сету.
Нестаје снаге да патим и волим,
па судбу худу рад’ поклањам свету
који ме створи несретно охолим.

Земља и небо линија је танка,
пређена давно невидљивим треном
Ти летиш, а ја у смирају данка
поново рудим с тужном успоменом.

Молим се Богу да свемоћна птица
уназад крене и путањом преком
пред мене слети, да ти луталица
дете у мени учиниш човеком.

Сам пред иконама ко’ опчињен стојим
и моштима вечних безмерно се клањам.
Огрезо у греху не знам да л’ се бојим,
ил’ обневидио можда само сањам.

Покајање немо вечност мамну слути
с дахом откровења које прошлост брише.
Молим се да душа чемерна заћути,
да ме поветарац нових чежњи њише.

Видика се мамних отворише двери.
Заћуташе тада жуч и пелин сами.
Тад одјекнух као шумом рика звери,
желећи да будем сен тужна у тами.

Кроз тишину снену небо проговара:
„Нек’ утихне горких суза жедна земља”,
нек’ утихну звона, молитве с олтара,
срце му не жуди за дахом безвремља”.

Од части и вере ништа ми не оста.
Сад сам само неми отпадник у бегу.
Крај олтара оста моја душа проста
и капи чемера, на стази у снегу.

Обуци најлепше рухо
дево и мученице,
ти што сина си Христа
пратила до голготе,
док су сићане птице
умилним гласом својим
појале песме крње,
због праведника што је
безгрешним телом својим
целиво глогово трње.

Обуци рухо мила
од срме звезданог јата
и нек’ те само они
којим си брисала сузе
у правом сјају виде.
Нека се не постиде
што се због греха кају.

Погледај владичице
стазу посуту камом,
по којој нејака нога
често посрне, клеца.
Обасјај наша срца
небески нежним пламом,
јер ти си Богомајка,
а ми смо само деца.