ЧАША ГОРКИХ СУЗА-Душан Комазец

Доста нас је отишло за снима.

Сишли с ума у те сјајне дане,

а мрели смо међу пупољцима,

прослављали своје Видовдане.

 

Дотакли смо немире даљина,

бестрагији разоткрили путе

не слутећи да њихова тмина

и наше ће целивати скуте.

 

Сновиђења престала су давно.

Све је „ лепо” ветрови нас њишу.

Родну груду напустисмо славно.

Место сунца призвали смо кишу.

 

Без родбине и без оченаша

тешко нам је, али смо се свикли.

Све имамо, ал’  чемера чаша

стално мами. Нисмо овде никли.

 

Време хуји, све више се сања,

ал’ птичићи туђим гласом зборе.

Често тако док руде свитања

огледало дарује нам боре.

 

Докле ли ће ова туга наша?

Можда само док се не умори

или док се не испије чаша

горких суза што чемером збори.

 

 

Visits: 239
Today: 24
Total: 637859

ВУК САМОТЊАК – Душан Комазец

Овде је тама густа и влада целе зиме

дрвећем накит сјајни у пламу ледног неба,

које парају звуци оног чије се име

помиње само кад им живорођено треба.

 

Завија, нагло руди свитање судњег дана

јагњету којем бдење нуди завесу снова.

Тихну блејање жртве, канула суза рана

пастиру разбуђеном и за њом одмах нова.

 

Немила хајка креће док ветар оштри брије

по брђу суром којим тај усамљеник хара,

а он убог и гладан трагове би да скрије

док врлет стења оштрог ломна му бедра пара.

 

Кидишу одрођена браћа са свију страна

и крв би испод грла предаку чије моћи

никад спознати неће, јер препун љутих рана

нестаје као сенка с последњим дахом ноћи.

 

Пролеће стигло рујно. Јагње и вучјак сами

недалеко од стада у игри пуној жара,

нестају у шумарку где пас га верни мами

понет исконским зовом који му душом хара.

 

Из жбуња у близини као фурија нека,

самотњак у налету с трагом видљивих рана

за грло њега хвата. Бризнула нема река

крви зажуборене као руђење дана.

 

Лелек и туга свуда, јер „ верни” чувар мину

и опет хајка креће према далеком брегу

за крволоком који разбуђује тишину.

Вечита тајна оста, место на ком се легу.

 

И сада, с првим дахом чудесне горске зиме

завија и крв леди у пламу снежног неба

потоњим својим, који узеше туђе име

ради малене избе и коре тврдог хлеба.

 

Visits: 202
Today: 0
Total: 637859

КРИЛА УМОРНИХ ЛЕТ- Душан Комазец

Ко си и зашто ти стазама се крећеш
несталим? Самотна у тужном сутону
мисли неспутаних где тихо покрећеш
лавину снова пустих да душа клону.
 
Куда по гори звери кад ноге клецај
сваким тренутком рудним извори нечуј
мириса нежних, а разбуђени јецај
зеленом лишћу дарује бакарни руј?
 
Не би ли можда крилима уморни лет
скратити хтела, јер овог времена зуб
пркосно растаче мамног тренутка свет
и као сикиром срцу засеца дуб?

Настави са читањем “КРИЛА УМОРНИХ ЛЕТ- Душан Комазец”

Visits: 239
Today: 0
Total: 637859

ЗАВИЧАЈНЕ СТАЗЕ – Душан Комазец

Као небом звезда, одједном изникла
светиљка у сјају сунца које гасне.
Заблистала туга, ту се није свикла
душа која жели дах пољане јасне.

У тишини немој далеко од људи,
где жубори поток, а у даљи горе
призивају лето, душа му заруди.
Клецаве се ноге са путељком боре.

Ипак хрли даље према пољу сињем.
Пут убог, дугачак, зарасле су стазе.
Огледало воде подари га ињем
и борама које једна другу мазе.

Настави са читањем “ЗАВИЧАЈНЕ СТАЗЕ – Душан Комазец”

Visits: 1655
Today: 1
Total: 637859

НОЋ МИЛОСРДНИХ – Душан Комазец

Зовем се Марта, рођена деведесет неке
када су као крушке по моме завичају
падале бомбе с неба и мирну воду реке
мутиле.Наслутиле таме што вечно трају.
 
Тад нисам ништа знала. Испричаше ми људи
мало касније, кад сам појмила да су снови
препуни ноћних мора били ти дани худи
што сваке ноћи руде, опет постају нови.
 
Данима безнадежја тихују лепе речи.
Злослутни запад стално сунце ненадно гасне
веснику туге којег облачје увек спречи
да барем на тренутак обљуби поноћи јасне.
 
Не знају они тамо да ове очи снене
пустиња су без кише из којих само нека
суза у покушају разбуди успомене,
па се извору врати, као кориту река.
 
Двадесет лета пуним, сама на белом свету.
Стазама бола хрлим, таква је судба клета.
Крај мене усамљени лептир у ниском лету
тужи, јер божур нежни неће више да цвета.
 
У ноћи  милосрдних анђела ” палим свећу
за покој душе оних који су живот дали.
На светој српској земљи пронашли своју срећу.
Вазнели се у небо. Грехе су окајали!
  Настави са читањем “НОЋ МИЛОСРДНИХ – Душан Комазец”

Visits: 222
Today: 2
Total: 637859

ЖАР ПТИЦА – Душан Комазец

Безбрижно вече, невидљив мир.
Одједном чудан неки хук:
Све тутњи, стравичан звук!
Изгледа спрема се крвави пир.
 
Грабљивице из целог света
отимају све што је наше.
Из обести,
ил’ нас се плаше,
ил’ судба само то је клета?
 
Соколи храбри узлетеше
знајућ’ да то им је последњи лет.
Бој нечастан, један на… пет.
Бледе усне занемеше.
 
Јутро нам предаде  крвав дар.
Из гнезда кликћу соколићи.
Нек кликћу, брзо ће и они стићи.
Из пепела опет, птица жар!
 
(C)Душан Комазец

Visits: 134
Today: 1
Total: 637859

ПРЕДГРАЂЕ МУДРАЦА – Душан Комазец

Судар сујета у предграђу мудраца
где сваки „умник неоспорног знања”.
лучом без пламена у мору свитаца
Гордошћу без премца ником се не клања.
 
Баш свакога дана саможивљем мисли
соломони врли на престолу вајном
неће да се кају, радије би свисли
но да опрост траже речју благом, кајном.
 
Кад сви су за нешто, они су за против
и за грехе своје увек друге криве.
Да осуде неког не треба им мотив,
а за црно брашно криве су им њиве.
Настави са читањем “ПРЕДГРАЂЕ МУДРАЦА – Душан Комазец”

Visits: 148
Today: 1
Total: 637859

СЛУТЊЕ – Душан Комазец

Омеђен границом бесмисленог раја
где заруђен лахор  одагнату сету
дарује заносом уснулих одаја
лепршавим дахом несталом детету
 
радује се звуку немог праскозорја
окован тишином што мамно обљуби
лелујаве гране мирисавог борја
и безнађем снене ноћи која губи
 
тренутак у коме васкрсење слуха
пренуто најлепшим слутњама што хује
раздевичи занос и блаженство духа
због безгласја чежње која одјекује.

Настави са читањем “СЛУТЊЕ – Душан Комазец”

Visits: 145
Today: 0
Total: 637859

ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец

У даљини црни праменови косе
лепршају с ветром и буде уздахе.
У немирном оку заруђене росе
заискриле. Хоће да пресретну плахе
кораке што топли дах пролећа носе.

И таласи који ваљају се реком
попримише мирис опојне лепоте.
Односе ка ушћу бескрајно далеком
глас из грла њеног, те најлепше ноте,
да их даривају сињем мору неком.

Уздишу за њоме несуђени ловци
који жељни плена из крошње без листа
крећу у походе као криволовци
да украду осмех с лица које блиста.
Настави са читањем “ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец”

Visits: 203
Today: 0
Total: 637859

ЛИШЋЕ- Душан Комазец

Обгрљено поњавом од злата
с’ тешких грана суво лишће мине.
У бескрају безнађа и блата
немим гласом призива тишине.
 
У јесење тада затрепери
бисерасто кроз зеницу око.
Још сањиво хоће да измери
море туге, мртво и дубоко.
  Настави са читањем “ЛИШЋЕ- Душан Комазец”

Visits: 167
Today: 0
Total: 637859

ПРВИ СУСРЕТ СА БОГОМ

Као малено дете играо сам се с маштом,

бројао звезде сјајне и жељан био свега.

Нисам волио сумрак који са тамним плаштом

хара по нежној души, бојао сам се, њега.

 

Била је на сред’ собе, краћа јој једна нога,

столица трошна, стара на којој капут  „стоји”.

Зарудила је зора, на њој угледах Бога.

Затварао сам очи. Спознао да постоји.

 

Сваког смо јутра потом баш као стари знанци

у истој соби трошној гледали један другог.

Ћутали сложно оба, на крају ко’ незнанци

разишли се без речи и без погледа грубог.

 

Иако више нема собе ни столице старе,

знам да ме увек прате,те очи благе, снене

и у невољи свакој кад сви ме занемаре

нада мном стално бдије, јер он је део мене.

 

 

Visits: 168
Today: 1
Total: 637859

ИЗГУБЉЕНЕ ЧЕЖЊЕ- Душан Комазец

Шта ће ми слобода кад сам снова гладан?

Све тужне осмехе овог света носим

и са њима просим, поносим се јадан

што жетве нeродне сам по тмини косим.

 

Нема лека за ме, ваздуха ми дајте

да потрајем само ко’ најплићи зденац.

Пијте ил’ излијте чемер, ал’ устрајте

док сав не пресушим. На дну је каменац.

 

Пороке немиле разделите свима.

Нека као плима расточе се свуда.

Сем пијанства, блуда поделите њима

изгубљене чежње, сне што сања луда.

 

Све другове бивше, пријатеље вајне

скривене од мене као осмех тужни

забораву дајте, одали су тајне.

Блудили су са мном и они су дужни.

 

Снове ипак не дам, то је само моје.

Боје што трепере нек’ оду у етар.

Мисли што се роје нек’ се упокоје.

Са сумраком првим, престајем ко’ ветар.

Visits: 219
Today: 0
Total: 637859

ДЕТЕ У МЕНИ – Душан Комазец

Дечаче малени што живиш у мени
тек сад си сазнао за болне тренутке
и за нетакнуте немире што сени
доносе са сузом која креће ћутке.
 
Одрасти и разбиј видокруге ружне.
Летом ластавице похрли ка југу.
Кад те опхрвају неке мисли тужне
пробај дохватити недостижну дугу.
 
Не дај да ти срце буде кондир бола
и да свака суза буде нема пратња
прохујалом дану. Знај, тугу на пола
поделити нећеш, јер пристиже патња.
 
Кад умор те стигне од животног пута
похрли детињству што те себи зове,
јер срце би опет могло да одлута
непознатом стазом у поразе нове.

Настави са читањем “ДЕТЕ У МЕНИ – Душан Комазец”

Visits: 169
Today: 0
Total: 637859

ЛЕПОТА ПОРОКА – Душан Комазец

Проведох ноћ на селу на састанку с женом
ћуди плахе, несталне и кад пођох њеном
улицом к’ родном крају схватих да је „бештија”
у ноћи страсног бдења била мало вештија.

Ех кад би знале снене зачетка дана зоре
тишину јутра летњег песмом да разговоре
и да чипкана блуза што нашу тајну скрива
поново залепрша крај ускласалих њива.

Неми борови знају кад си нежна до бола
песмом призвала занос и мирис свежих смола.
Време тада је стало, тихла је шума цела.
Једино свици памте лепоту нагог тела

И ветар невидљиви што ти је косу плео
хоће да прича, али и он је заволео
пој песме твоје нежне што милозвучно зове,
па ћути и креће у неке походе нове.

Прохуја неко време, чежња безмерна руди.
Пред њом сад смерно клечим, молим је да ми суди
за силне неспокоје и грешног тела хтења
и за варљиви осмех у ноћи страсног бдења.

Опет пијем  са зденца што ме жубором опи
и два пламена страсна у огањ жудње стопи.
Око нас горске виле врлетно коло вију.
Лепоту порока наших од злих погледа крију.

Настави са читањем “ЛЕПОТА ПОРОКА – Душан Комазец”

Visits: 279
Today: 0
Total: 637859

КОНАК- Душан Комазец

Пренут због бездушја мисли тешке, нагле
прохујало време молитвама мами,
док облаци пусте беличасте магле
са смирајем дана хрле према тами.
 
Васкрсењем слуха тиховање нежно
предаје се даху уминулих сања.
Бесрамним галопом доба неизбежно
зарудило сјајем немог битисања.
 
Као понорница што увире сама
нестају заноси младалачког хира.
Несташне таласе испрекрива тама
мамећи их гротлу бескрајног увира.
 
Осама тихнута безгласјем што руди
музике опојне звук опори звонак.
Призиван молитвом сјај се не усуди.
Чежња у покоју. Ноћ спремила конак.
Настави са читањем “КОНАК- Душан Комазец”

Visits: 227
Today: 0
Total: 637859

БУКОВИЦА – Душан Комазец

Бескрајно плавим небом седам облака снежних
плове као по реци, траже чудесне свице
да разоткрију тугу једних очију нежних
које сузама бола квасе пркосно лице.
 
Ко’ пламен снених зора уздах из једрих груди
отима се са криком, призива камењаре
уснуле у тишини, јер их нико не буди
појем црквених звона, ојкањем песме старе.
 
Мучи обала пуста Зрмање реке родне,
јер нема девојака да своје косе црне
расплету и да груди беле и благородне
понуде таласима и сунцу које трне.
 
Врхови Велебита трепере невесели
док падинама сурим лију ледене кише.
Несташе у  „ олуји” људи стамени, смели.
Пустош им хара душом, кошава сузе брише.
  Настави са читањем “БУКОВИЦА – Душан Комазец”

Visits: 196
Today: 1
Total: 637859

МОЛИТВА- Душан Комазец

Зашто ви свемоћни с’ маском богомољних

играма на снагу приносите жртву

разгаљеној страсти таламбаса, вољних

да бокоре немир кроз тишину мртву.

 

А кад вас сустигне чином судњег дана

вапај невољника блажених, јер моле

и кају се смерно због гордости рана,

да л” ће ваше речи таште и охоле

 

у вапају силном и с” молбом очајном

опрост потражити изобиљем плача,

надгласати оне са вером бескрајном.

Чија ће молитва тада бити јача?

Visits: 198
Today: 0
Total: 637859

ПРОСЦИ ТУГЕ- Душан Комазец

Седимо безгласно за кафанским столом

нас двојица сами и прелепа жена.

С’  чашом рујног вина, свак’ са својим болом

измамисмо сузу из најлепших зена.

 

Канула је тихо бокорећи тугу,

јер на стази мамној што води до сунца

два облака сива прекрила су дугу.

У грудима њеним једно срце куца.

 

Отишла је тихо, ненадно, без речи.

Отишла је, куда? Можда сама спава.

Тражимо, ал’ залуд. Ко може да спречи

шапат нежног ветра кроз откосе трава?

 

Како је пронаћи кад су наше стазе

прекривене плаштом боемства и рима?

Док пролећа цветна њу немиром мазе

у тужном безгласју нас све мање има.

 

Молили смо стално ветрове даљина

да нам на  трен њене разоткрију путе.

Залуд, јер нас стално обавија тмина,

дах безнађа којем целивамо скуте.

 

Зарудила јесен, преплићу се дани.

Бехарастим гласом виногорја зборе,

док ми, просци туге с’ чежњом овенчани

мамимо свитање прохујале зоре.

 

Седимо безгласно за кафанским столом

нас двојица сами и најлепша сена.

С’ чашом рујног вина, свак’ са својим болом

измамисмо одјек тужних успомена.

Visits: 208
Today: 1
Total: 637859

СУДБА – Душан Комазец

Одувек ме прати зло минулих дана
као патња нема у бесаној ноћи,
која затрепери као суза рана,
што крене, а не зна којим путем поћи.
 
Залуд је што хоћу судбу да променим
и у жару битке пун сам жеља, хтења.
Иако понекад њене моћи пленим
осећам да ипак она мене мења.
 
Сам, као тишина у залеђу мора
пребројавам боле што сећања буде
на поразе давне и свитања зора
због облака које никад не заруде.
 
Сустиже ме време неких сурих дана.
Залуд’ душа смерна праскозорја иште
кад у судњем дану од вечности ткана
Све прекриће тама, прах и пепелиште.
 
Настави са читањем “СУДБА – Душан Комазец”

Visits: 159
Today: 0
Total: 637859

ОБЛАК- Душан Комазец

Пристигло време летње, жање се жито зрело.

Смркнуто небо прети, хитају хитри ати

да пре олује силне у једва видно село

пренесу муку тврду, пшенице родне влати.

 

Спутани коњи њиште, галопирају, фркћу,

јер их невреме слама, прах их прекрива тамом,

Па се од страха стрешћу и као врбе дрхћу

када из облака их муња заслепи пламом.

 

Последњи трептај дана у сутону се губи.

Невреме слама крошњу столетног храста моћног.

Небо прилази земљи и хоће да је љуби

дахом исконске снаге, јауком ветра моћног.

 

У соби свећу пали старица смерна, бона.

Плаче, Богу се моли да прође пошаст худа.

Јецају заједно са њом оближње цркве звона,

док прашина и туга шире се бескрајем, свуда.

 

Чемерна од живота што јој уреза боре,

јер свака брига ближњих бејаше туга њена,

смерна  у патњи својој гледа свеће што горе

и гасну као живот ил’ ружна успомена.

 

Шкрипе точкови колски, ветар урла све јаче.

Косци пристижу кући, класје у сеник мећу.

Једино шаров стари крај врата цвили, плаче.

У собу пуну патње анђели бели слећу.

 

Поворка мала креће, опет јецају звона

док посустали ветар прашину пољем носи.

Чамови сандук даде мир што пожели она.

Једино облак бели поче сузе да роси.

Visits: 175
Today: 1
Total: 637859