ПИСМО – Душан Комазец

Усред најлепших снова кад тихну орни петли,
с неба загракта гавран! Док мине снохватица
почињу двоумљења: Да л’ су нам „гробови светли”
ил’„неимање срца” стриже нам маску с лица?

У сутон „безизлаза” ми, што „своји на своме”
оплакујемо, оно „што никад дали нисмо”.
Због белосветских хорди што овде копља ломе
примисмо равнодушни, злослутно, тајно писмо.

Није то Стари завет, ни Јеванђеље пето!
Оно је само одраз „ нашег зверијег лика,
јер је примљено „радо”, па је и „њему” свето.
С крвљу је исписано Косовских мученика!

Престолом смешно-тужним столују три „пастира„!
Први, „поданик”, који усрдно Богу се моли,
а ћутњом даје лавре Пресветих манастира
чији су темељ давно копали Апостоли?

Други безмерно виспрен столује нашим знањем,
ал’ га древни календар српске прошлости плаши!
Превише уман, он се не бави покајањем.
Није му битан Космет, Вера, ни Оченаши.

Трећи, „добротвор врли” срамну повест нам пише!
Силне га бриге море, бави се „преамбулом”.
Са својом „часном речју” сву славну прошлост брише?
Откад столује ми смо подељени, са нулом?

Погледај Свети Кнеже безнађе што нас снађе!
„ Одрекли смо се Христа”, клецава нога храмље.
Нудимо душу „оном” што нам „потопи лађе”.
О Светосавље мило, има ли ишта срамље!

„ УЧИТЕЉ” – Душан Комазец

Чујем неко куца, не види се ко је,
а таман сам крен’о „безнађем да скитам”.
Почеле су црне мисли да се роје!
Иако уплашен ипак храбро питам:

„Ниси ваљда дош’о да би мени смет’о”?
“Нешто си ми познат мада не знам ко си”?
„Чини ми се да си и пре ме салет’о”.
„Да случајно нисмо играли се боси”?

Говорим му пред њим, а не иза леђа.
Нешто га не видим, ал’ знам да ме слуша!
Чека да му приђем несмркнутих веђа,
а то што „не слуша”, можда само куша!

Говорим му реско, а он мудро ћути.
Ваљда мисли, „може како му се хоће”!
Не знам ни који су нанели га пути?
Можда ме походи кад дођу самоће?

Однекуд знам да се ми одавно знамо!
Баш неће да оде, да л’ да му припретим?
Одједном се сетих, он је „онај тамо”,
онај што је мене учио да „летим”!

Учио је траву траву како треба расти,
багремове гране како да се њишу.
Учио је кишу када треба пасти,
поветарце, да ми сузе с лица бришу.

Учио је ласте да лете ка југу,
са стазе беспућа како да се вратим.
Учио ме, како да дохватим дугу!
Учио ме, нисам могао да схватим!

Шта кајан да радим с овом душом простом?
„ Он” ме силно воли! Шта грешан да чиним?
Да покушам смерном молитвом и постом
кроз Свето причешће, да се с њим „сјединим”?

БОЕМИ – Душан Комазец

<
Сећање на „ Скадарлију" деведесетих.

Штап, шешир и чудно коцкасто одело,
дугакоса, брада, чаша рујног вина.
Празан папир који чека „ ремек-дело.
Поглед у даљини и болна истина!

Предуге су ноћи убогих  поета
што бдењем и слутњом, као неки кривци,
у бесмислу, траже занос „давног лета"
обгрљеним стихом у немој прозивци!

У очају тад им скрнав дан извори
уранак у рују немира што руји,
ко целив „ присојке" која отров твори,
па га као отров болешљивом нуди.

Нељубљене даром осој туге скрива
где им локве целив босоногим нуди
стазу пуну трња, на којој пребива
дохођен без чежње, чемер који руди!

Још ни једном нису минуле тренутке
украсили римом „стихова што плачу",
па им заискрене сузе немо, ћутке
избраздаше стазу на лицу, још јачу!

 

 

 

АФОРИЗМИ – Душан комазец

Ако (про)дамо Метохију Патријаршија ће постати пећ!

Због „апетита” нам се губер смањио!

У јеку наваде покрали смо себе!

Баш би лепо било да су нам сваки дан  сутра  избори!

Неки међу нама раде на црно! Немају издавачку кућу, а баве се издавањем!

Требало би нас излечити од „ себе”.

Е мој Лазо! Да си жив одмах би га „
усвојио”

Да ме је волела удала би се за другог!

Буре „ рађају” стене!

Живот почиње када „израсту” зуби!

Узели су „ слободне дане” да би нас заробили!

ВРЕЋА И РОГ – Душан Комазец

Било је време пролећа и цвасти
када се могло све до неба расти,
ал’ ми смо ипак одлучили пасти
и сами своје године украсти!

Било је време и времена злога
када смо „брзо” одрекли се Бога,
цркве у којој „ нека бабарога”…
Било је време и „вреће и рога”.

Било је време чежњи које „вриште”,
ливада, којим врани коњи њиште.
Душе преблаге што „ ништа” не иште,
али смо због тог призвали „поприште”.

Било је време, хитале су пруге
тамо далеко, широм „ неке Југе”.
Биле су „ноћи”, ал’ не беху дуге.
Били смо газде, а сада смо слуге!

Било је време мириса и трава
када је смело мирно да се спава.
Сада, због трена „изгубљених јава”
прошлост нам душу сетом провејава.

Било је време нечаснога мира!
Можда се могло „ крај дубоког вира”,
али због нашег безбожја и хира
ту смо, „где песма лабуђа се свира”.

Било је време шуме која листа,
младости бујне што „ безвремљем” блиста,
као и сада „ врлих комуниста”.
Било је време „ није било Христа”!

Било је време пролећа и цвасти
када се могло „до неба” израсти,
али смо ипак одлучили пасти
и сами своје године украсти!

КРУГОВИ – Душан Комазец

Ко ли је кривац што сам спознао „страхове” твоје?
Можда бледуњав месец што српом чежњу ти жање,
ил’ грактај црних врана што нема безнађа роје?
Можда бездушни снови у којим све нас је мање?

Ниси само због „чежње” призвала кошмарне снове!
И точак нестајања, тај круг што вечно се врти
узрок је сузи, која, када се оросе зене
оплакаће нам судбу. Долазе времена„ смрти”.

Из бола изроњена лебдиш на пучини снова.
Поричеш „ омлечење” планулој кумовској слами,
јер не знаш за дуг, враћен „у ноћи „вучијег зова”.
Због свих „година светлих” твој траг ће дуже да плами!

Можда ти негде самој развигор душом трепери
док чекаш у тишини да ружни умину снови,
али већ сутра, када сва туга се ујезери
мамићеш обзорја блудна. Почеће кругови нови!

СНОХВАТИЦА – Душан Комазец

Што баш волим кад се мало узјогуни
ово време, које подсећа на тебе.
„Пргаву-охолу”, што се стално буни
и због чијег хира „ душа стално зебе”.

Што не волим кад се кући припит вратим,
а ти ме дочекаш несмркнутог лица!
Тад сам ко рис бесан, не могу да схватим:
Где се сада деде она свађалица?

И не волим јутро након свега тога
кад умилно ћутиш, насмејаних веђа.
Знам да нешто смераш, „ видећу свог Бога”,
јер си иза леђа „ срђа злопоглеђа”.

Што баш волим кад се примакнеш прозору
пред свитање рујно заносна и чила,
па украдеш дану прву белу зору.
Тад помислим да си „Нагоркиња вила”.

И још волим, када заспиш ми у крилу,
па те нежно зари плам „ небеског свица”,
милује ти косу нежну као свила…
Тад поново спознам да си снохватица!

ЛАДОЛЕЖ – Душан Комазец

У поноћ, блудни месец попио наше поље!
И реку, коју боји срмено-златним везом,
док радознале звезде хитају брже-боље
да „чују”, како ветар игра се с нежном брезом.

С врх моћног храста, сова, погледом пара тмину!
Нигде никога нема, само несташне сене
с крошњама рујним плешу, ал’ их облаци мину,
баш као хујно време отужне успомене.

Кроз стари прозор вири, окно милује челом
„старица” крхког стаса. Мами већ безброј лета
„трагове изгубљене”, плаче над белим велом
и „ спремом” девојачком! Мори је судба клета!

„Вољена” беше, али због пет-шест хитрих ата,
плодне кулачке земље, чудесног виногорја,
баш сваке ноћи гледа, како звездана јата
раздрагана се друже и маме „праскозорја”!

„Он” је „ минувши” нагло однео мамне снове,
најлепше успомене, икону Славског свеца!
Остале су јој чежње што сетном реком плове,
весели жагор, којим бројна комшијска деца…

Чује се галоп коња, чежња зри неизмерна!
Бол с тугом овенчана, мине, „ведрине сита”!
Све је тихнуло нагло, јер душа бона, смерна
као ладолеж нежни, спокојнo, к’ небу „хита”!

ТИШИНА – Душан Комазец

Рођени баш овде међ’ цвећем ливада,
у веселом рују где дивота груша!
Обгрљени сеном „дебелога хлада”
измамисмо мирис горких оскоруша.

Још сећања сетна помало миришу
на огњиште, ал’ нас чежња путујућа
у олује носи где вали кидишу!
Пронашли смо увир свога потонућа!

Прохујаног чојства ко сме да се сети?
Приђоше времена, где баш свака „ вашка”
кочоперно смела, воли да припрети
здружена у руљу, јер не сме обашка.

‘Вргнут нам је наум Светосавских хтења!
Чекајућ’ „ Михајла” да слети са мачем
нечујно, с уздахом што нас тихо мења,
ми се успут, мало придружисмо „јачем”.

Сустигнути, ту смо где смо се и стекли,
негладни истине што може да смрви
тужно бивствовање. Нисмо се порекли,
па они последњи постадоше „ први”.

Пали смо у бездно где безнађа рује,
где тихују чежње, сновиђења јасна,
где о ничем лепом не сме да се снује!
Тишина о „смрти” толико је гласна!

ПУТ РУЖАМА ПОСУТ – Душан Комазец

Пут ружама посут нестао у блату
обрастао трњем, некада у злату!
Сав у обрисима и нема га, где је?
Не да се пронаћи, прах веје ли, веје!

Некада јунаци, а сад безоблични
„духови прошлости” и нимало вични
даху ветра новог „ког будућност иште”.
Од сећања, њима оста пепелиште!

„Небеска калдрма” није више златна!
Прошетати нећеш, јер је бесповратна
улица, ком ходе слободе весници.
Одавно је нису походили свици.

Још само хук река успомене давне
на предаке буди, јер су земље славне
синови најбољи у небеском пламу,
и никога нема да разгрне таму!