ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец

Народе српски гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском сирова, крња
бездушно јечи тужна агора.

Они све  знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и  „комуналци”
и још по неки незнани пророк.

Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи тупљом од бруса,
клетвом у име очињег вида.

С’ „ прозора” стално бивши тумарач
најлепше речи ко разбој истка.
Свака му царска , ко’ поток плитка,
а шта ће јадан, треба му харач.

Настави са читањем “ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец”

Visits: 123
Today: 43
Total: 203126

ЧАРОБНА ЈЕСЕН – Душан Комазец

Септембар летње дане
скратио, па к’ јесени хрли.
Краљица најлепших боја
чека зору да сване,
јер тежи да пригрли себи
природе радове ране.
 
Танана душа моја
препуна разних хтења
с’ мајком се природом стопи,
а јесен најбољи сликар
сва надахнута и с’ жаром
ту исту природу мења.
 
Док ходим стазом детињства
све око мене трепери.
Румена боја листа
жели још дуго да траје,
па неће да одлепрша
у бескрај, ка земљи црној
са гране што живот јој даје.
 
Суза у оку блиста
од среће, не од туге,
јер волим, а не знам зашто
јесење ноћи дуге.
Можда због звездица сјајних
које ко’ свици у шуми
баш свако вече пламте
и желе заједно са мном
чаробну јесен да памте.

Настави са читањем “ЧАРОБНА ЈЕСЕН – Душан Комазец”

Visits: 140
Today: 2
Total: 203126

РЕКА – Душан Комазец

Куд год да кренем нечуј прекрива далеки јек
лелејске горе плачне и звона отужних звек,
јер снена тихне река, узалуд хитра жури.
Сустигла је равница, с’ неба облаци сури.

Где си кренула сама кад те даљина неће?
Сва окована ледом сниваш нежно пролеће,
жељна да опет будеш бисер планина нежних,
а не слеђена стаза равница неизбежних.

Е моја худа реко залуд си снове снила
да си лепота света и нагоркиња вила,
која крилима моћним прелеће суре стазе
док те ветрови чежње уздахом нежним мазе.

Свака кап бистре воде у ствари твоја није.
Тамо далеко, ушће немих  чежњи се крије.
У њему руди вечност. Ко задњи трептај дана
нестајеш сваким треном у царству океана.

Настави са читањем “РЕКА – Душан Комазец”

Visits: 156
Today: 7
Total: 203126

НЕСТАШНИ ЛАХОР – Душан Комазец

Ево ме! Пристигох Бог зна с’ којих страна
огрезо у болу због вечитих буна,
душе што завапи због немилих рана
и због чаше жучи што стално је пуна.
 
Шапатом ме сени прошлости што зари
Призивају снима недозрелим, који
у ноћима мамним, кад бдију сањари
хрле к’ мени с’ тугом што стално се роји.
 
Недоречен мамим бесмисли из главе
и сутоне душе где бокоре ћутње,
па између немих речи кад се јаве
проналазим, само тишине и слутње.
Настави са читањем “НЕСТАШНИ ЛАХОР – Душан Комазец”

Visits: 165
Today: 10
Total: 203126

СЕНКЕ – Душан Комазец

Чије су оно вране над нашом њивом брате
које васцелог дана краду твој безмерни труд?
Да л’ су те црне сенке у стопу што нас прате
предзнаци нових зала и тужних обзорја руд?
 
Од њих се не види небо нит’ сунца најлепшег плам.
Минуо пој је птица, веселих воћњака руј.
Тишина свуд’ је ледна као да ближи се крај,
само долином сетном ветра се пролама хуј.
 
Настави са читањем “СЕНКЕ – Душан Комазец”

Visits: 156
Today: 1
Total: 203126

ГАЛИОТИ – Душан Комазец

Запљускује хриди разјарено море.
Удаљена лађа сред пучине, сама
чека смирај ноћи и зачетак зоре.
Узалуд, јер светлост не допушта тама.
 
Врх таласа моћног сручи се ко’ ала
на галију с’ које одјекују крици
моћника којим је снага понестала,
а одувек беху охоли силници.
 
Галиоти бедни саздани од моћи
корбача што снажне ишара им груди
ломе крхка весла усред бурне ноћи
са исконском жељом, да постану људи.
 
Пуцају ко’ сламка окови и ланци
са мишица оних који досад беху
жртве богохулних, који као странци
злочин прославише у крви и греху.
 
И док барка тоне у безмерну воду
запевало робље песму завичајну.
У дубини плавој стекоше слободу.
Само море сиње сазнало је тајну.

(C) Душан Комазец

Visits: 103
Today: 0
Total: 203126

НЕСТАЛИ СВЕТ – Душан Комазец

У повечерје снено данак се поколеба
пред невидима који призваше ветрова пој.
Због лета којим хтедох винути се до неба,
ношен дахом олује осећам да губим бој.
 
Погледам горе, видим анђели ми се смеше
с’ висина неких снежних заогрнутих брђем.
Сузом облака нежних уплаканог ме теше
и призивају себи с’ бескрајним милосрђем.
 
Утеха поста очај. Нисам пристао тужан
на све само да румен срце опет наслути.
Горе не могу, јер сам овде остао дужан
стази којој се нуде бисери непросути.
 
Ветрови таме ноћне крила ми крхка ломе
тренутком којим мине залудно започет лет.
Дрхтим ко’ врба нежна на стази бола док ме
канџијом чежње дуге бичује нестали свет.

Настави са читањем “НЕСТАЛИ СВЕТ – Душан Комазец”

Visits: 129
Today: 3
Total: 203126

ДЕВОЈАЧКЕ СУЗЕ – Душан Комазец

Поноћи без речи, дани без видика.
Ко може да спречи немир који лута
кад у свакој сени обрис драгог лика
нестаје и бежи од светла крај пута?
 
Молитвом подиже полен са даљина,
разбуђује задње чежње на умору,
па хита ненадно тамо где је тмина
да му повод буде буђења у зору.
 
Трепере још снене, расплинуте росе.
Упијају мирис земље влажне, црне
док благим додиром расплетене косе
милују га нежно.Ноћ бескрајна трне.
 
Запаљена искра ко’ латица цвета
у очима сненим, па још једна нова.
Дан им прохујао са мирисом лета
на крилима јужних, пијаних ветрова.
 
Стигла позна јесен, ромињају кише.
Данак мамном лету суро време узе.
Најлепше стихове хтела би да пише.
На папиру, само девојачке сузе.
 
Настави са читањем “ДЕВОЈАЧКЕ СУЗЕ – Душан Комазец”

Visits: 100
Today: 2
Total: 203126

СТАРА ВИОЛИНА – Душан Комазец

Усамљена крчма далеко од пута
призива и мами неизмерним пламом
све оне чемерне чије срце лута
тишинама дугим, непрегледном тамом.

Испијена чаша жедне усне љуби.
Два погледа оштра, речи грубе,злобне.
Заискриле очи, мисао се губи.
Ваздух затрепери од слутње злокобне.

Тад Циганин стари виолину узе.
Звуци и одјеци прелили се, њишу.
Завађене мире, а надошле сузе
с чашом старог вина новом сузом бришу.

Плаче виолина, јер зна ако стане
злослутне ће мисли поново да плану.
Гудало уморно, струне устрептане,
ал’ старачке руке неће да одану

Док сви у севдаху ноћ проводе дугу,
као нож, бол оштар грудима му сину,
али не хте песму која лечи тугу
да спречи, те срце старачко умину.

Нема више циге, а крчмом далеком
још лелуја песма, али тужне струне
не јецају снено, јер на гробљу неком
стара виолина с њим заједно труне.

Настави са читањем “СТАРА ВИОЛИНА – Душан Комазец”

Visits: 263
Today: 0
Total: 203126

МИРИС РАВНИЦЕ – Душан Комазец

Освиће зора небески чиста,
на све стране равнице грај.
Душа сељачка заруди, блиста.
Долину снену прекрива сјај.
 
Сунашце летње ливади родној
отело прву јутарњу росу.
Раширило се по земљи плодној,
загрева шуму златокосу.
 
Неми зашушташе багремари
из којих предивних птица пој
прекрили рушеван салаш стари.
Небо позлати пчелица рој.
 
Трепетом тихим долина плодна
обљуби прашњав, раздраган пут.
Мучи се коса, година родна,
полеже  откос злаћан и жут
 
Почело тихо вече да руди.
Косаца уморних песма се чује.
Док роса капље с’ њихових груди
мирис равнице одјекује.
 
Настави са читањем “МИРИС РАВНИЦЕ – Душан Комазец”

Visits: 225
Today: 1
Total: 203126

НЕЧУЈ – Душан Комазец

Бруји тишина, умукле речи,
а ја ко’ слепац обневидио,
растачем тугу док болно јечи
чемер, у душу који се свио.
 
Убог је поглед, на лицу боре,
траг блуда чије вечите пратње
рад’ тебе беху пијане зоре
које догнаше немир и патње.
 
Пристижу снови бројни и пусти.
У глави кошмар, мисли се роје.
Бежим, ал’ залуд, са неба густи
облаци тугом стално ме доје.
 
Тад хитам недраг себи и роду
који ме прокле вечитом клетвом
у далек нечуј где ту слободу
сматраћу својом најбољом жетвом.
 
Снег веје, ледне пристижу зиме.
Душа би хтела варљиве очи.
Усне би хтеле најлепше име.
Клецава нога неће да крочи.

Настави са читањем “НЕЧУЈ – Душан Комазец”

Visits: 208
Today: 1
Total: 203126

БИСЕРНИ ОБЛАК – Душан Комазец

Тамо где вода извире сама
најлепши жубор реке се чује.
Обалу снену прекрива тама,
хук прошлих дана одјекује.
 
Уснуле врбе скривају тајну
младости бурне коју су боли
танане душе те ноћи сјајне
стегли, па не сме више да воли.
 
Свиле се гране, таласе љубе,
знају да виде се последњи пут.
Ко’ чежња твоја они се губе
док лишћу милују увели скут.
  Настави са читањем “БИСЕРНИ ОБЛАК – Душан Комазец”

Visits: 429
Today: 1
Total: 203126

ДОЛИНА ДЕТИЊСТВА – Душан Комазец

Долино детињства чедног
да ли још увек блисташ
оним чаробним сјајем
сунца руменог, медног
када на починак креће?
 
Однео је вихор страсти
далеко од родног краја
душу нежну која сања
титрај листа, бокор жита,
дах несталог завичаја.
 
Овде шума, тамо њиве.
Овде река, тамо класје,
па сећања кад оживе,
разиграју успомене,
зажубори тад безгласје.
 
Волио бих да пролеће
кад заблиста старим сјајем
распе своје зраке чисте
на гору што овде блиста,
обгрли ме завичајем.
 
Долино детињства чедног
зашто баш пролећа сваког
цветне кад заруде зоре
из ока благог и сетног
заискри бисерно море?
  Настави са читањем “ДОЛИНА ДЕТИЊСТВА – Душан Комазец”

Visits: 245
Today: 2
Total: 203126

ЖУБОР – Душан Комазец

Као одјек туге зајецаше звона
док у оку сетном трептај сузе једне
ко сироче саме, би једина спона
између прошлости и вечности ледне.

Зарудише звуци несталом осмеху
и дубоку стазу засекоше с криком
лицу што запрети раздраганом плеху
да опело такво никад више ником.

Вапај хумне земље болу није раван
звери што у мени риком зору руди,
па уплатних покров неспокоја чаман
ходочашћем снима, да дан не разбудим.

Замуче за навек дах животне моћи
тренутком кад бисер непребола кану.
У извор се твори што ври у самоћи
да с’ жубором хрли сваком новом дану.

Настави са читањем “ЖУБОР – Душан Комазец”

Visits: 156
Today: 1
Total: 203126

СЛУЧАЈНИ ПРОЛАЗНИЦИ – Душан Комазец

Разбудила зору, па мирисе носи
појутарја сненог и немих конака
та злослутна киша што ромиња, роси.
Призвала је одјек несталих корака.
 
Из капљице једне суза немог бола
отргла се крадом том облаку суром.
Девичански чиста дели се на пола.
Један јој се део разноси са буром.
 
Другу половину мени нуди нежно
да с кондиром вина црног, испијеног,
у времену неком леденом и снежном
разбуђујем чежњу због одласка њеног.
 
Не могу и и нећу, јер утрену једном
кад је сенка туге над нас се надвила
у нехату твоме ил’ заносу чедном
твоја су се мека раширила крила.
 
Знам, никада више чежња која неста
обгрлит’ нас неће мирисом што мами,
јер се давно наша изгубила цеста.
Сад смо пролазници случајни у тами.

Настави са читањем “СЛУЧАЈНИ ПРОЛАЗНИЦИ – Душан Комазец”

Visits: 384
Today: 8
Total: 203126