У Манастиру Св. Роман у Ђунису 2. 9.2026. године откривен је споменик Николају Николајевичу Рајевском. Споменик су открили: министар културе у влади републике Србије Никола Селаковић и представник председника Руске федерације за међународну културну сардању Михаил Швидкој. Споменик је освештао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит нишки г. Арсеније (Главчић) који је тим поводом вршио и службу. Откривању споменика присуствовао је и амбасадор руске федерације у Србији Александар Боцан-Харченко и бројне званице и грађани. Присуствовали су и песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу који су пре откривања споменика говорили своје стихове. Тим поводом одржана је по осамнаести пут и поетска манифестација „РУСКО СРЦЕ У СРПСКОЈ ЗЕМЉИ“, посвећена сећању на пуковника Николаја Николајевича Рајевског. Организатори манифестације овога пута билу су: Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Друштвом српско-руског пријатељства “ПРВОСЛАВЉЕ“ из Крушевца и Удружењем Козака Србије „Православље“ и одобрењу управе манастира Св. Роман. Овога пута стихове су казивали песници из Крушевца: Милосав Ђукић Ђука, Миљко Шљивић, Љубодраг Обрадовић, Драгојло Јовић, Бранко Ћировић Ћиро, Мирослав Кркић Пилот, Боривоје Видојковић, Љиљана Тамбурић, Даница Гвозденовић и Љубиша Живојиновић. Присутнима се на почетку поетског дела програма обратио Милосав Ђукић Ђука – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и напоменуо да се ова манифестација организује по осамнаести пут и да тако Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и Друштво српско-руског пријатељства “ПРВОСЛАВЉЕ“ из Крушевца, већ 18 година заредом негују култ сећања на пуковника Николаја Николајевича Рајевског. Фотографије и видео је снимио Љубодраг Обрадовић.
НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ
Многи стихови наших песника одлично звуче и кад се од њих искомпонује музика… Зато сам одлучио да пре свега своју поезију, а затим и поезију наших чланова који деле моје мишљење искомпонујем и дако јој дам нову звучну димензију… Уживајте у одличној поезији оплемењеној музиком! (Овде су и неке песме које су постављене на YouTube па их можете погледати у уверити се да су и њихови аутори креативни у изради видео снимака).
/Љубодраг Обрадовић/
Последња песма у мојој првој књизи “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ” била је песма “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ”. За њу је карактеристично да је далеке 2005. године као прва понела признање ПЕСМА ГОДИНЕ на сајту www.poezijascg.com Погледајте је и преслушајте у две верзије:
на српском језику у модерној СИРТАКИ варијанти, Настави са читањем “НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ”
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
Анђелија Н. Петровић~поезија за децу
ДЕКИН САВЕТ Пусти децу, нека нешто сеју нека семе у руци осете, није важно што ће да се смеју они који, не схватају дете. Нека саде, чак и наопачке природа је све то уредила, биљке увек према сунцу расту а не скривен, смотуљак од жила. Шта ће њима, та строга правила која знају и … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
“ИЖЕ ХЕРУВИМИ” – Душан Комазец
На вратима давно изгубљеног раја
тамо где се песма Анђеоска поје,
тамо где се земља с небесима спаја
са пламеним мачем Херувими стоје!
Док под велом тајне скроз “изображене”
бдију изнад Светог Заветног кивота
бестелесне душе с небом сједињене
чувају све стазе к “дрвету живота”!
– – – – – – – – – – – – –
Херувимска песма храмом одјекује,
с иконе се Свете Богомајка смеши…
Кад у сненом трену тишине забрује
благословом својим кајне душе теши.
Невидљиви оку лице прекривају
док олтаром хује молитве (без)гласне,
чије тајне чак ни Анђели не знају,
да Дух Свети сиђе на дарове часне!
Зов црквених звона сваку бригу брише,
јер се хлеб и вино творе у лик Христа!
Залуд искри немир што би да кидише,
кад плам невидљиви у олтару блиста!
И док срца стреме безвремљу и миру,
стазом глогов-трња где не расте цвеће
сви са страхом Божјим ступају к’ путиру.
Сједињени с Христом крећу на распеће!
ПОСЛЕ ОЛУЈЕ – КОЗИЋ САША
Слушам ноћас како ветар вришти,
чупа гране,
помера црепове.
Олуја је.
Налети јаке кишe
топе земљиште.
Провала облака и град се спуштају.
Бујице воде надиру са свих страна.
Београдски потоци надолазе набујали.
Београд је потопљен.
Још понеки закаснели пролазник трчи улицама,тражи заклон.
Сви су побегли са улица.
Велика је олуја.
Облаци су зацрнели небо.
Звезде полако пробијају облаке
Месец се последњи појављује,
права скитница.
Очекује кишне капи
Видевши да их нема,
засија много јаче,
па истера све скитнице и разне живуљке напоље.
Полако се град враћа у нормалу
О самоћи – Нина Симић
О самоћи
Не верујем да смо сви
Само половине које се траже
И да смо само са другим цели.
Верујем да сам потпуна
И да сам сама са собом
У добром друштву.
Ја се са собом
Лепо слажем,
Знам све што моја
Персона воли,
Свако јутро се сређујем
Да се себи допаднем.
Кад све послове завршим
Уморној себи ја угађам.
Самоћа ми је и лек
И комфор и луксуз.
Ја се са њом дружим
Никад није досадно
Мени самој са њом
Уме и да ме изненади
Моја личност у самоћи
Љубоморно је чувам
Као јежеву кућицу.
Нина Симић
Јунак – Нина Симић
Ј У Н А К
Како се постаје јунак
Како се то деси од детета
Које се плаши мрака, грмљавине и инсеката
Од оног малог клиње
Коме мама љуби огреботине да прођу
Да после буде човек
Са оредењем и медаљама на грудима?
Па једном се рашчисти са страхом
Да мора да се јуриша кад треба
И да нема повлачења пред онима
Који ти стану на пут
И постане се јунак
Не може увек да се победи
Али и порази морају да се поднесу
А кад нема никаквог оружја
И кад је сила јака
Онда мора јуначки да се трпи и страда
И да се припрема и слобода сања
И кад си повређен и рањен
Да мора да се верује и нада
И после сваког пада да се устане
И кад ти зарасту ране
Важно је да образ ниси упрљао
А кад се сретне неко слабији и мањи
Да мора да се буде и милостив
И да се јуначки заштити
Да се чува породица и дом
И гробови предака
Да се не да своје и не дира туђе
А кад се сретне бољи од тебе
Да се честита и скине капа
Е онда си постао јунак!
- Нина Симић
Будућност у тишини
Не волим сјећања да се у јануару буде,
ни успомене које у јуче ме враћајају,
док сњежне пахуље у вртлогу падају
и на моје прозоре без питања свраћају.
Не волим сузе које у сутону теку саме
што испиру тугу бришући старе ране,
одричем се прошлости која већ отиче,
разлијева се ријеком кроз врбове гране.
Треба ми садашњост, крила слободе
и наде да ме понесу злаћаним небом,
да врате сајај њежној, намученој души
у овим тихим ноћима окованим ледом.
Волим тихе слутње које тајне крију
о будућој срећи што ће да нас спаја,
кад кротко прољеће почне да се шеће
саткано од блажене љубави без краја.
Да се исте чежње у пољупцу споје
и да никада пуста даљина не збори,
да се не руга нашој боли желећи крај,
хоћу вјечно плам твог погледа да гори,
да ми свијетли на животном путу
као свјетионик морнару на пучини,
пламен освјетљава твој лик у мени
будућност се нама смијеши у тишини.
ГЕНЕРАЛ – КОЗИЋ САША
Не верујем,
заиста не верујем,
да нико, ама баш нико,
не написа нешто
пошто су јавили
да је ГЕНЕРАЛ умро.
Мада ми знамо
да су га убили.
Српску је створио,
одбранио,
Србима понос
у срце и душу вратио.
Генерал, Србин,
СРБЕНДА,
ГРОМАДА од човека.
Генерале,
племе твоје
није те заборавило.
Твоја жртва
је и наша.
Уз гусле
ће те опевати,
у историју Срба
те ставити.
А ти, Генерале,
у небеском корпусу,
са осталим ратницима,
своје племе чувај.
T A L O G
Prećuta mi duša što joj srce zbori
za životnim stolom gde se mladost pije
da mi sveća tinja, već davno ne gori
i da niko ne zna šta se u njoj krije
Dok prolaze dani u tihome hodu
stari boem broji svoje zadnje sate
još gledam u čašu u tu mutnu vodu
da se davne slike u moj život vrate
Ugasle su oči,nema više sjaja
samo crna bora na mom licu osta
dok korak me vodi do samoga kraja
gde praznina nema ni druga ni gosta
Gusta bela magla niz drumove pada
briše moje stope i obrise lica
u čaši se davim bez glasa i jada
dok nad praznim poljem kruži crna ptica.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
05.09.2026g.
ПТИЦА РАДОСНИЦА-Здравка Пап
У моје снове понекад
залута птица радосница,
тиха и нежна,
да ми не дозволи
да тугујем и патим.
Зове ме да полетим
изнад свакодневних брига,
да у њеном гнезду
цвркућем, играм,
певам и плешем.
Понекад ме изненади
кад песмом заголица
моје љубавне снове
и пробуди у мени,
оно што је дуго ћутало.
А онда својим гласом радости
обрадује све моје жеље
које се скривају у тишини
и нежно ми шапне:
Не бој се да сањаш,
још увек имаш крила.
Siva pasiva
Iz sive mase, moždanih kora,
pritiska tupo poput bruha,
težinom stoletnog mramora,
parališuće sivilo duha.
Kao tmurni oblak što nosi grad,
patina sa crkvenog zvona,
lepljivi smog što ogrne grad,
gušeći lament sivog betona.
Brižljivo gajimo iskru ideje,
da sivi dim ne ugasi plamen,
dok podsvest nam se grohotom smeje,
a kosa sedi, pramen po pramen.
Siva se magla na kraju digne,
i mrkli mrak pred zoru bledi,
svakim se putem nekuda stigne,
jer čekat’, ćutat‘ u mraku ne vredi.
