Поводом Дана заљубљених и Светог Трифуна (14. фебруар), Атеље-галерија МАКИ из Крушевца и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Културним центром Крушевац расписују:
13. РЕДОВНИ ( Први виртуелни конкурс)
међународни литерарно-ликовни конкурс за 2021. годину на тему:
Настави са читањем “ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА 2021. – Књижевни конкурс”
Прочитајте више о самом догађају
|
Настави са читањем “КАКО ЈЕ МАЛИ ОВАЈ СВЕТ – Крушевац-Хасково”
Konačiti u sjemenju ljeta
u drvoredu usamljenih
sa glasom tvojim
Септембар летње дане
скратио, па к’ јесени хрли.
Краљица најлепших боја
чека зору да сване,
јер тежи да пригрли себи
природе радове ране.
Танана душа моја
препуна разних хтења
с’ мајком се природом стопи,
а јесен најбољи сликар
сва надахнута и с’ жаром
ту исту природу мења.
Док ходим стазом детињства
све око мене трепери.
Румена боја листа
жели још дуго да траје,
па неће да одлепрша
у бескрај, ка земљи црној
са гране што живот јој даје.
Суза у оку блиста
од среће, не од туге,
јер волим, а не знам зашто
јесење ноћи дуге.
Можда због звездица сјајних
које ко’ свици у шуми
баш свако вече пламте
и желе заједно са мном
чаробну јесен да памте.
U onim noćima usahnu skalini
Visoko izraste bijelina
Vrtnih ruža i ti usneš
U tamnim ogledalima
Onda se u onim noćima
БАЛЕРИНА
Твоје црне очи и покрети
Говоре ми ко си ти
Нежна и прелепа
То сад осећам
Док те гледам ја
Знам да постојим и ја
За сада ти си мој сан
Док те сањам
Ноћ ми дође као сунчан дан
ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО
Открили смо нешто
после много лета –
балетан се један
међу нама шета.
Ма није то шетња,
већ окретна игра,
јер он скаче и врти се
боље него чигра.
ЈЕЛА
Радост ме тера
Испред тебе да ћутим
Сваки твој додир
Веже ме за тебе
Ти си џепна Венера
Међу боровима си краљица
Модни креатор
Балерина за све часописе
Витког стаса и насмејаног лица
Твоје дуге ноге
На постољу сигурно стоје
Играш балет и валцер
Најлепше су очи твоје
Твоје смарагдне хаљине
Срмом проткане
Од твоје лепоте боровима срце стане
И када развигорац рашири руке твоје
На твојим жипонима заиграју све боје
Настави са читањем “ЈЕЛА – Даница Рајковић”
Veliki, iz visina
popustili ključevi
Slapovi
savijaju li dušu
odnose li
naš vid
Pogledaj me
dok još gori
i ključa u nama
večernja rumen
dok očni iris bilježi
pucketanje vatre
blaženstvo trajanja Настави са читањем “PROKIŠNJAVA LI NAŠ STROP – Mirko Popović”
Куд год да кренем нечуј прекрива далеки јек
лелејске горе плачне и звона отужних звек,
јер снена тихне река, узалуд хитра жури.
Сустигла је равница, с’ неба облаци сури.
Где си кренула сама кад те даљина неће?
Сва окована ледом сниваш нежно пролеће,
жељна да опет будеш бисер планина нежних,
а не слеђена стаза равница неизбежних.
Е моја худа реко залуд си снове снила
да си лепота света и нагоркиња вила,
која крилима моћним прелеће суре стазе
док те ветрови чежње уздахом нежним мазе.
Свака кап бистре воде у ствари твоја није.
Тамо далеко, ушће немих чежњи се крије.
У њему руди вечност. Ко задњи трептај дана
нестајеш сваким треном у царству океана.
Prava ljubav, ljubav koja zaista prelazi okvire vremena i prostora jednostavno ne postaje i ne nestaje, ona je tu, zauvek utkana u naš život, terajući nas da pronađemo onoga ko nam je suđen bez obzira gde se on nalazi i koliko teško ga je pronaći. Jedanput kada ga pronađemo, znamo da je traženju kraj, znamo da nikada više neće biti one želje da idemo dalje i tražimo više, i znamo da će ona trajati večito, i posle nas, i pošto se zvezde ugase i kada vreme prestane da postoji…
Znas retko koja zena ima srecu da ima pored sebe muskarca koji je voli,koji je potpuno iskren prema njoj,koji se trudi da joj pruzi maksimalno koliko moze i kad moze,zato ti kazem da sam jako srecna pored tebe,a to sto me ponekad svlada tuga,to je samo zato sto sam te zeljna,sto ne mogu da te imam vise,cesce,duze…a znam da tako mora biti…i ne treba to da menjamo…nikako.Nemoj mi zameriti,to je zato sto te volim toliko puno…najvise na svetu..
ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ
Затворићу небо у стихове своје Вињетама слова скрићу плаво море
И облаке наде да из речи сину Под графитним трагом сачуваћу боје
Сазвежђа сетна распламсаћу до зоре Да сетамном ноћи снови не расплину
Затворићу небо у стихове своје И облаке наде да из речи сину
Затворићу срце у стихове своје Као стене магму испод земне коре
Да ми плами ватре никад не умину Из дубина жара где се искре роје
Узбурканом лавом сећања док горе Молићу вулкане да ме теби вину
Затворићу срце у стихове своје Да ми плами ватре никад не умину
Ово је ламенто лепоти која траје Док бревијар смрти сенчи сунца зраке
И дах жудни, крилом птице да полетим Опија ме песма, утеху ми даје
Да за навек нежно грлим снове лаке Да те страсно љубим, тугу кад осетим
Затворићу небо у стихове своје Желим гладну љубав вечношћу да толим
Записима срца да слова не жуте Из графитног трага разлиће се боје
У сазвежђа сетна кроз која ћу да волим И кад ми осећања пепелом заћуте
Настави са читањем “ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ – Љубомир Вујовић”
Nikada niste željeli znati kako brzo se ugljeniše
magičnost prijeđenog
Iza ponositog koračanja žurno ste ostavljali
sve neraščešljane noći i neraspleteno
tlo pod nogama
Nikada niste željeli znati
kako sve brzo vene između želje i kobi
Nikada niste zastajali pred sobom
dok su truli postamenti ljudske
nepotrošive pomame (ispod kojih se guta
blaženstvo virtualnih svjetova)
„štancali“ sumorne pijedestale
kljukajući vas iluzijom uspjeha
Imali smo Stojčevac – raj iz bučne gradske rane izniknuo.
Imali smo kino Igman i prve ljubavi dječačkih godina, proljeća
I trave što dišu kao naše Dragane, Nade i jutarnja rosa u brezama.
Imali smo beskrajne sate, kas konjā, otkucaje zvijezda
U venama naših plesačica po trnju, poneki bijeli oblak
Nizvodno po prahu nebeskome, ples godina neizgovorljiv
Kao žudnja.
Настави са читањем “PUTEM ZEMNIM – Mirko Popović”
ПЕСНИКОВ ЛЕТЊИ САН
У сновима смиривао побуне,
причао са Љосом о суштини,
тражио мир који чуо није,
мисаоно живео по дубини.
У Мар Дел Плати написао најтужније стихове,
гасио сузама магму сплина,
с Капабланком играо опен у Хавани,
дежави би било, ал фали истина.
Ево ме! Пристигох Бог зна с’ којих страна
огрезо у болу због вечитих буна,
душе што завапи због немилих рана
и због чаше жучи што стално је пуна.
Шапатом ме сени прошлости што зари
Призивају снима недозрелим, који
у ноћима мамним, кад бдију сањари
хрле к’ мени с’ тугом што стално се роји.
Недоречен мамим бесмисли из главе
и сутоне душе где бокоре ћутње,
па између немих речи кад се јаве
проналазим, само тишине и слутње.
Настави са читањем “НЕСТАШНИ ЛАХОР – Душан Комазец”