Издвојено

Промоција часописа ПоезијаСРБ број 26.

У Белој сали КЦК у уторак 30.6.2026. године у 18:00 часова одржана је промоција часописа ПоезијаСРБ број 26. чије је штампање омогићио Град Крушевац. У другом делу програма представили смо и књигу Слободана Милојевића “ЖВРЉ”. У програму су учествовали песници: Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић, Слободан Милојевић, Латинка Ђорђевић, Љубиша Живојиновић, Слађана Бундало, Нада Милосављевић Кети, Мирјана Јовановић, Првослав Пендић Пенда, Миљко Шљивић, Горан Минић, Јасмина Николић, Марија Чворовић, Миленка Весић, Нада Гајић, Мирослава Смиљанић. У промоцији књиге Слободана Милојевића “ЖВРЉ” учествовали су поред самог аутора и Милосав Ђукић Ђука, Гордана Костић, Неда Митић, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић и Нада Гајић.

У музичком делу наступио је професор Иван Ђукић Ђука. Фотографије је снимила Ђурђија ОБрадовић, видео Славиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић. Програм су осмислили и водили Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић и Слободан Милојевић.

Download Преузмите часопис у пдф-у!

УМЕСТО УВОДА – Љубодраг Обрадовић

Настави са читањем “Промоција часописа ПоезијаСРБ број 26.”

Издвојено

КРУГОВИ… – Љубодраг Обрадовић


КРУГОВИ…


Лете кругови око тебе,
на вртешци врти се твој свет.
Зашто другима срце зебе
и боли их сваки твој успех?

Зашто живот свој ритам има,
а твој већ ко стари вергл шкрипи?
И како даље сам да пливаш,
кад ти спокој у чемер кипи?

Сваког дана изазов већи,
летиш ко пчела на нови цвет!
Ко ће тебе сад да усрећи,
кад немир твој врти цео свет?

Језа ти се уз кичму пење.
Сам себи постајеш досадан.
Још само један акорд песме
и у кревет поћи ћеш поспан.

Бар у сну себи да дочараш
све изазове и сву стрепњу.
И лепоту праву досањаш
за нову љубав, вечну чежњу.
Настави са читањем “КРУГОВИ… – Љубодраг Обрадовић”

Издвојено

ПоезијаСРБ & MUSIC

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Одлучио сам да Вам за ВАСКРС 2026. године поклоним неколико наших песама искомпонованих и отпеваних уз помоћ платформе SUNO AI. Можете их преслушати у наставку овог чланка.

Настави са читањем “ПоезијаСРБ & MUSIC”

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

ZIVOTNA PARODIJA ~ milka vukic v.

  Dozvoljeno je pogledu nebo pomilovati, Kada dusa obeca da nece uzdahom se “otkucati”… Ceznja iz veriga je blindirana… Buduce vreme nek nosi zivotno breme. . Snovima se krila spaljuju… Opasne bakterije su neizlecive… Zna se da vjetric iznad okeana Ume skoljku, na dnu dna, da rotira. . Mozda…ponekad…iza sedam brava, Tracak zaiskri u ampuli … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

Најбоља песма за месец: ЈУН 226.

Saša Milivojev

FABRIKA SAPUNA

(O ustaškim zločinima nad Srbima u logorima smrti, o Jasenovcu, o Vidovdanu, i o fabrici sapuna od ljudskog mesa)

O, stojte, vetrovi, nad paklom što se peni,
Gde gnusni dželat ljudsko meso kuva!
U strašnom grotlu, u crvenoj peni,
Zver crna divlju tajnu mraka čuva.
Na Vidovdan se krvari i kune,
Dok hropac roblja nebesa potresa,
A sudovi se gnusnom mašću pune
– Iz kace niče sapun ljudskog mesa!

Čuj, to je krik što vekovima ječi,
U žici bodljikavoj gde umire nam slava.
Vidi, ovde nema ni suza ni reči,
Gde bezimena srlja odrubljena glava.
Kraj Save mirne, što polako teče,
Dželatski pir se slavio svako veče,
Gde vrbe klete crnu kletvu nose,
Dok mrtve oči u beskraj prkose.

Iz kostiju naših, iz nevine krvi,
Što u pari vrišti i isparava,
Nek ustane gnev što dželate mrvi,
Jer u toj smrti večna snaga spava.
Pod senkom vrba, gde se ponor krije,
Gde ustaški bljesak seče mrak i tminu,
Sava mutna ljudske suze pije,
Dok mučenička tela tonu u dubinu.

Ovo je grobnica strašnija od mora,
gde i bezdan drhti pred ljudskim krikom;
ovde se rađa najkrvavija zora,
nad kostima što ćute pod krvavim krstom.
Na Vidovdan, kad nebo nemo ćuti,
Iz sapunice strašne naš se prkos budi
I neka dželat u svom grehu sluti:
Sudiće mu jednom ovi mrtvi ljudi.

 

Saša Milivojev

ПРОШЛЕ ГОДИНЕ – КОЗИЋ САША

 

 

Било је то прошле године,

јул месец.

 

Ноћ врућа, прави пакао.

Јутро топло,

врућина убија.

 

Кафу пијем, врелу,

мени баш прија.

 

У крошњи ораха

видим гнездо.

Чије, не знам.

 

На ободу гнезда

шарена птица

и два мала створења.

 

Главицама милују мајку.

Гледам, разнежио сам се.

Одједном,

птица одскочи,

гурну прво једно,

па друго

преко руба гнезда.

 

Занемео сам.

Гледам, не трепћем.

 

Птићи падају,

право на главу…

 

И у тренутку,

прхнуше.

Полетеше.

 

На кров оближње куће.

Добро је, помислих.

 

Добро…

 

Сипах себи

чашицу ракије.

 

Док сам је испијао,

приметих мајку,

слете и она на кров.

 

И одлетеше заједно

према Макишу.

ISPOD JASENA – Miroslav Krnjeta

Sedim na klupi ispod jasena
pored prolaze reke zaljubljenih,
a ja se sećam ljubavi prošlih vremena
kalemegdanske klupe otkucaje srca
zaljubljenih.

Sedim mirno letnje veče
gledam sreću ljubav kako leti,
lepo je od pogleda i dodira goreti
vraćam filmove u grudima seta peče.

Sedim na klupi došla je jesen
žuto lišće i vetar raspaljuju nostalgiju
dok čeznem da osetim poljubaca magiju,
sedim sa lišćem usamljen ispod jasena.

EUtanazija

Dugo putovanje u Jevropu u ofucanom, nižerazrednom, smrdljivom kupEU,
nEUmitno će se kad tad završiti neslavno i poražavajuće, istorijskim fijaskom,
kao gnjecave kuglicE U prokislom, bezukusnom Balkanskom suflEU,
kotrljamo se bez nadE U tanjiru nEUbedljivih obećanja beznadežno dahćući pod maskom.

PrEUskim kolosekom klackamo se slomljeni i napaćeni kao dobro znani, nepozvani gosti,
strehE U usputnim stanicama nadvijaju se kao strašila nad sudbinama čemernika,
osvanemo katkad u hladnim, vlažnim bespućima gde rEUma nam prodire u kosti,
umivajući se u naprslom, požutelom vagonskom bidEU, sablasnoj oazi vernika i nevernika.

Sanjajući zavičaj s vremena na vremE Uplakani se budimo u hladnom znoju, skrhani od bola,
odagnamo strahove prEUsmeravajući ih u magnovenju u slatku utopiju, EUropsku fantaziju,
vireći ponekad čežnjivo i bojažljivo niz predvorjE U velelepnost i sjaj uglancanih spavaćih i kušet kola,
na izmaku snaga u samrtnom ropcu molimo se za spasenje; il’ Božji sud il’ EUtanaziju.

СРЦЕ ТОПЛИЦЕ – Бојана Бојић

СРЦЕ ТОПЛИЦЕ

Света земљо српска
Топлицо моја,
венац твој је српских боја,
ти си моја Домовина,
мој хлеб бели, чаша вина.

Топлица је моја мајка,
српски понос,
српски род,
као свети
апостолски тихи ход.

Ој Топлицо мати моја,
мене храни земља твоја,
плодови и српска шљива
и храст свети, житна њива.

И крст што је над црквом се свио
Бог је за нас увек свети био.
Бог нам даде цркву
Вартоломеја и Варнаве,
да је сви Срби увек славе.

За моје село Чучале
и српске су војске знале…
Ту и беше Маркова стопа,
где стајаше и два топа,
ту се српска битка била
Топлица је наша сила.
Настави са читањем “СРЦЕ ТОПЛИЦЕ – Бојана Бојић”

ПОШТОВАЊЕ – КОЗИЋ САША

Пре неки дан,

на тераси седим

сам.

 

Прохладно је.

Седим у колицима,

покривен ћебетом,

грејеме

 

Пијем кафу и посматрам.

 

Прво пролази мушкарац,

отац.

Преко врата, па испод главе

виси торба.

 

Сапет,

као коњ са зобницом.

 

Води две девојчице.

Вероватно ћерке.

Нешто причају,

смеју се.

 

Иза њих, неколико метара,

иде мајка.

 

У левој руци цигарета,

десном држи телефон на уву.

Са неким прича….

 

Ја не трепћем.

Гледам.

Ружно је

 

Срамота ме је.

 

Скидам ћебе са себе.

Тешко устајем,

уз неку муку.

 

Морам.

Не могу то да гледам.

 

Где је ту поштовање?

Црвени макови – Весна Маслић 


Црвени макови

Још један пролази дан
И вече стиже полако
Ал’ привидан је сан
Да живим лепо и лако.

Године доносе немир
Тешко је видети сутра.
Срце стрепи од страха
Немоћи следећег јутра.

Ја се не бојим смрти,
Јер то су црна врата
Иза којих је светло
И поље црвеног мака.

Тешке су биле одлуке
Разумем живота плиму,
Само се осећај мења
За  даљину и величину.

И са сетом се окренем
Да видим своје трагове…
Трагове као згажене
Предивне црвене макове. Настави са читањем “Црвени макови – Весна Маслић “

Glupomir i Trpivoje

Sred Balkana dva su druga,
što zajedno dane broje,
daleko van dvojkinog kruga,
Glupomir i Trpivoje.

Od detinjstva ranog, zna se,
gledali su stvari svoje,
u se, na se i poda se,
Glupomir i Trpivoje.

Ćute, rade šta se kaže,
kultura osnovna to je,
uvek daju šta zatraže,
Glupomir i Trpivoje.

Kad pozovu da ratuju,
jave se da ih postroje,
da pucaju i gladuju,
Glupomir i Trpivoje.

Porez, dažbine plaćaju,
nikad ništa ne odvoje,
na loše dobrim vraćaju,
Glupomir i Trpivoje.

Politikom se ne bave,
nose kako im ga skroje,
skromno žive, Slavu slave,
Glupomir i trpivoje.

Kad pitaju; “nije loše”,
i gore biti moglo je,
šta imaju to i troše,
Glupomir i Trpivoje.

Nade nam je ponestalo,
pitaš se za to kriv ko je?
a znaš da smo svi pomalo
Glupomir i Trpivoje.

P R A H

Pod teretom stega bezumlja i jada
bez semena čistog da dušu okrepi
u tami gde grca i poslednja nada
ka bezdanu ljudi tumaraju slepi

Što izrodi Bože mamlaze i jude
kukavičje seme bez časti i srama
što se tuđoj muci raduju ko lude
dok im duše peku plamenovi jama

Što pogazi čovek život pradavnine
i za šaku zobi proda brata svoga
crni koren raste iz dubine tmine
zaklanjajuć’ staze što vode do Boga

Kad se sruše kule oltari i carstva
i utihne vapaj nad zemljom što drhti
nestaće u paklu prokleta bogatstva
pod senkom što sudi u čeljusti smrti.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.06.2026g.

РАЧУН ЗА СТРУЈУ – КОЗИЋ САША

Већ сат времена седим

на тераси.

Пијем кафу полако,

с уживањем.

 

Сам сам.

Тишина убија време

које клизи у недоглед.

Чујем зидни сат,

секундара куца.

Ова самоћа ми прија.

Покушавам нешто да напишем,

а стомак ме обавештава

да постајем гладан.

 

Постављам себи трпезу.

Сечем парадајз,

узимам сланину.

Јогурт је на столу.

Питам себе:

Није ли ово врхунац?

Парадајз, сланина, јогурт и хлеб.

Шта ми друго треба?

На тренутак помислих:

то је то.

Звоно.

 

На вратима поштар.

, Где си, Сале?

Ево ти рачун за струју ‘’

Поглед ме враћа у стварност.

9.800 динара.

Поштар одлази. Ја више нисам гладан.

.