С обзиром да се ситуација око штампања збирке “ПОД ИСТИМ КРОВОМ” искомпликовала и да смо пробили све договорене термине, као уредник књиге молим да се неко из Председништва Удружења јавно обрати заступљеним ауторима и објасни зашто имамо проблем и хоће ли и када бити решен.
С најбољим намерама, уз срдачан поздрав, уредник Проф. Б.Мијатовић
SIZIF
Pade tama kad joj vreme nije,
buknu vatra bez plama i žara,
vešto Sizif svetu tajnu krije,
laže ljude, laže gospodara.
Pada kiša a njiva nam suva,
nema vode, presušila reka,
od pastira zli vuk ovce čuva,
puno ljudi a nigde čoveka.
Beloj čaplji sasekoše krila,
suzom kvasi suve četinare,
a na nebu gde je nekad bila,
sada slabi vrapci gospodare.
Čudna pesma još čudniji ljudi,
zašto Sizif još živi u nama,
Bože svetu dobrotu probudi,
neka ljubav poteče venama.
autor
Jovica N. Đorđević
ПЛАВА ЗВЕЗДА — Душан комазец
Виторог месец земљи подари звезду плаву
лепшу од горске виле, са струком попут прућа.
Све сам љубави бивше предао забораву,
желећи, да баш она буди ме пре сванућа,
јер све нас опчини редом
Док занесеним гледом пратим тело- вретено
душа ми иште једну ил’ две-три чаше пића,
ал’ не смем, јер све то било би бесмислено.
Може доћи до туче ил’ до крвопролића
ако јој украду поглед.
Журно узимам двоглед, крећем на прву крошњу
захвалан небу што је земљи принело звезду.
И знам, чим сиђем доле обућу нову ношњу,
одмах поћи у прошњу, ал док сам у свом гнезду
жељно ћу да је гледам.
На грану другу седам, јер глупа препелица
безобразна до сржи „ не да ми да је гледам.”
Поново бацам поглед, свуд непозната лица,
а таман хтедох да је ама баш ником недам.
Изгледа, није земан.
Урликнух као неман! Кренух за звездом плавом,
ал’ јад за јадом стиже, под ногом пуче грана.
Стрмоглав беше страшан, „земљу распукох главом.”
Уместо само једне руди и друга рана.
Баш ми не беше право!
Кажу да није здраво гледати кад се гнезде
те ноћне луталице док се олуја спрема.
Због једне птице, само злаћане звезде језде,
јер како ни на земљи, ње ни на небу нема.
НЕСРЕЋНИ БАРОН + … Андреја Врањеш
НЕСРЕЋНИ БАРОН +
Постоје момци који не јуре цуре, јер оне њих спопадају, такав је до краја залуталог пута на овој расутој планети био Борис, момак који је за Босну добио мало необичан надимак Барон. Господствен, аполонски лијеп требао је да се појави у ентеријеру било гдје па да све оне изгубе небо изнад глава, забораве гдје су пошле. Таква привлачност претворила се касније у животни проблем, имао је све, а као да није имао ништа. Продуховљен, музикалност му је била наслијеђена љепота. Окултан, тајна која се вјечито открива, жовијалан богатог језичког изражаја, све је он имао осим мира. Живот ипак трагикум, претешко је било његово бреме. Рођен са истином љепотана, због кога ће жене ломити ноге. Оженио се значајно млад, хтио је од себе побјећи, хтио је живот окружен породицом, традиционалном пажњом. Па ипак послије једва скуцаних годину дана брака, што ће и остати његов неславан рекорд, супруга турбулентне нарави у хистерији поднијела је након неопростивог догађаја захтјев за облигатни развод. Није могао никако да јој објасни да је у цијелом случају био
невин, најобичнија фигура што је још разбуктало бијес код жене крутих схватања. Тог тихог за Сарајево уобичајеног љетњег предвечерја мимо хтијња и без повода, објесна и злобна комшиница на уласку у хаустор пољубила га је као партнера пред женом са којом је тек започео, надао се лијепо живјети. Француски пољубац неопростиво тежак брачни прекршај. Барон је остао доживотно шокиран овим чином. Егзенпларан, примјер неслућено несрећног човјека није могао промијенити чудан живот у слиједу догађаја. Бракови су се низали као популарни магазини све док Барон није схватио да их је сувишно обнављати. Проклетство наметнуто природом остало је његов фатум. Лијеп, у његовом значењу трагичан, завршио је суицидом, пуцао је себи у потиљак, ваљда је хтио долазак смрти иза леђа. У Сарајеву настаде клетва: ,,ДАБОГДА ТЕ КАО БАРОНА ЖЕНЕ ВОЉЕЛЕ”.
DAR NEBESKI NA ME PADA – Ljiljana Tamburić
DAR NEBESKI NA ME PADA
Zauzdale zvezde tamu, pa kočije nebom viju,
ugledale mene – samu, kako misli, san mi piju,
pa s’ kočijom dojezdile, kutiju mi snova nose,
u nju poklon ugnjezdile, umotan u
vlati kose.
Ruke pružam prema nebu, gore vidim muza jato,
Kaliopu, Euterpu, Melpomenu i Erato,
Polihimnija se ljuti, ocu Zevsu, molbu šalje,
dotakli se naši puti, pa bez nje ne mogu dalje…
Povede me, pa me pusti, dar za liriku mi daje,
okrenu se pa izusti, – U stih pravi, život staje!-
Zvezdani se poklon tada, ispred mene sam otvori,
dar nebeski na me pada, vasiona pesmu stvori…
Napisah tad reči ove, bogovima se poklonih,
uplovih u slatke snove, pehar sreće sebi dolih,
zapisana pesma osta, da me budi u svanuća,
od Boga je i to dosta, za naredna sva usnuća.
Ljiljana Tamburić
Моја Одисеја
Када би крилате змајеве, чаробница Медеја,
у кочију упрегла да као грану маслине
са обала Егеја донесу са мирисом соли
и мора твоја колена од белутка
у заборављену слику старог прозора
на срцу овог заљубљеног лутка
у загрљај напуштеног гнезда
од прстију мојих као од прућа
Када би на овај длан слетела као звезда
Ношен дахом Зефира после лутања и битака
у пролеће кад ти се вратим на крилу лептира,
када би твоје тело поново било моја кућа,
да будеш мирис носталгије у цвету мојих немира
Када би могла вечно да будеш моја Итака.
NOJEVA BARKA
Sad svetu zemlju zlotvori gaze,
viteška krv ne gori u nama,
kolo vode đavolje nakaze,
dok krotki plaču na stubu srama.
Razvratom, bludom, svetinje kite,
pobožni ljudi u strahu ćute,
sada loze naše plemenite,
pokorno ljube demonske skute.
Krvave suze iz oka teku,
iskonski bes sad dušu mi truje,
ne mogu sam da pregazim reku,
kako ću jadan protiv oluje.
O Bože sveti uzdam se u te,
Nojevu barku ti nam napravi,
privij pokorne na svoje skute,
vrati grešno stado na put pravi.
autor
Jovica N. Đorđević.
Eх кад бих опет заплакати мог’о
ЕХ, КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГ`О
Ех, кад бих опет заплакати мог`о,
Па да чемер суза опере ми лице,
За сву рђу оних који туђе краду,
А оком не трепну већ подигну браду.
Проклетство богатства вешто маском крију,
Испод златног ланца душе грехе вију,
А онда се бездушно са три прста крсте,
Да би опет стали у верничке врсте.
Зар грамзивој руци да је допуштено,
И кад грехе “плати” све је опроштено,
Па је опет верник племенитог кова,
Искупљење прошло, иде се изнова.
Само сиромаху нико не опрашта,
Увек мора дати и што имао није,
А сломљену кичму, жуљевите руке,
Мора да прећути , мора да сакрије.
У земљи „срећника“ где гробља шарене,
Ко у песми старој што о гробљу поје,
Ту где мртви плачу за живима својим,
Опет све шарени и свега се бојим.
А правда је спора, некад предалека,
Тек у неко време некога сачека,
Као да су и њој оболеле руке,
Да исправља Дрину, лечи људске муке.
Ех, када бих опет заплакати мог`о,
И да река суза све прљаво спере,
Па да руке човека вреднују по раду,
А не по “умећу” кад народно краду.
Драгојло Јовић
АНАТЕМА – Душан Комазец
Овде живи само две хиљаде душа,
некад беше десет? Небо окрилисмо!
Али Бог зна зашто оно нас се гнуша?
Да л’ какви смо, можда достојни га нисмо?
У последње време баш награјисасмо,
нешто нам не иде с небеским успењем.
Нико не зна зашто, ал’ изгледа да смо
бацали се „горе” дрвљем и камењем.
Да л’ смо можда криви што бесмо ћутачи,
што не доходисмо у храм срца чиста,
што гледасмо „ црвен” док пароха тлачи,
ил’ што нам светиња без крста не блиста?
А сада ти „исти,” нек им Господ прости,
што ‘смудише браде оцима невољним,
ктитори су врли и најдражи гости.
Зар су сребрњаци за опрост довољни?
Бачена је на нас давно анатема!
Све тихује, само, у својој „лудости”
„ одоцнели гости,” кад већ никог нема,
„приносе ракама сами своје кости.”
KOREN BOLA – Ljiljana Tamburić
KOREN BOLA
Četrdeset samo imam, a za sobom još vek celi,
još je rano da sažimam, ne bih hteo ni da delim…
Učili me u detinjstvu, da bol svoj sa sobom nosim,
u bogatstvu i u ništvu, ne ponosim, ne prkosim…
Učili me da jak budem, da čvrsto na zemlji stojim,
da ne hvalim, da ne kudim, zahvalim se što postojim…
Da mi kuća crkva bude, gde ću Bogu da se molim,
gde ću orat’ svoju grudu i pogaču da osolim.
Učili me da je nebo, nad Krajinom najplavije,
i kad, nekad, otud htedoh, to, rekoše, dobro nije.
Jer planina takvih nema, takvih reka, takvih ljudi,
-Kao voćka od kalema-, rekli su mi, -i ti budi…-
Učili me da su ljudi, tu, da jedni druge vole,
da su razne ljudske ćudi, da nepravde svakog bole.
Da Srbija u Krajini, čuva se k’o malo vode,
da se pazi i baštini, da iz duše nam ne ode.
Deda mi je ispričao, što je njegov deda njemu:
-Krajinom se svak dičio, jer je bila branik svemu.
Otomanski osvajači, tu su među postavili,
krvoloci i zlotvori, tu živote ostavili.
Krajišnici su junaci, kakvim nigde premca nema,
njihov moto uvek glasi, -Kad se gine da se pjeva!-
Od Turaka branili su, svu Evropu, pola sveta,
a onda su proterani, ili bili laka meta.-
Ubijaše decu, žene, da nam seme ljudsko zatru,
da unište naše gene, bacali su nas u vatru…
Zatvarali u logore, pa terali u grobnice,
al’ od svega još najgore, baciše nas van granice…
Ostade nam zemlja draga, Dalmacija, Kordun, Lika,
u rukama tuđeg vraga, pod čizmama bojovnika.
Pa Zapadna Slavonija i Banija, zapaljena,
Eh, Krajino, rano moja, nikad više zaceljena.
U “Oluji”, sramnom činu, moji snovi srušiše se,
deda dragi tad poginu, spašavajuć’ glave naše.
Na traktoru kod komšije, ja se zgrčih pod ceradom,
i sada mi srce bije i još živim sa tim jadom…
U dušu se strah uvuk’o, sve dalje mi kuća osta,
a kada bi nebo puklo, života mi beše dosta.
Zlotvori nas oteraše, ukradoše našu bajku,
nekom oca tad zaklaše, Il’ na pragu staru majku.
Zavičaj nam posta groblje, tuđe noge njega gaze,
Al’ naš narod nije roblje, ne trpimo mi poraze.
Život onaj iz detinjstva, u meni još ključa, buja,
ne može mu niko ništa, ne ubi ga ni ” Oluja”.
Četrdeset samo imam, a za sobom još vek celi,
prođe mnogo leta, zima, rana neće da zaceli.
Na obući što donesoh, ono malo rodnog praha,
po Srbiji ga raznesoh, al’ u meni nema straha…
Sa trinaest već odrastoh – podelih se tad na pola,
do čoveka ja porastoh, ali čuvam koren bola:
Srbijom mi noge hode, u očima mi daljina…
Misli, srce, tamo vode, gde mi ostade Krajina!
Ljiljana Tamburić