Kratke priče iz života
O istrajnosti
Kao dečak, voleo sam odlaziti na pecanje sa komšijom Janijem (mnogo starijim od sebe), na Tamiš. Ostajali smo na obali reke do kasnih večernjih sati i moja upornost, čak i insistiranje, da se odlazi na pecanje, Janiju je imponovala.
Nismo ulovili ništa, najčešće. Ali to zurenje u mirnu površinu mutne vode, to iščekivanje da se nešto dogodi, a nije se dešavalo gotovo ništa (osim povremenog fijuka koji je proizvodio štap dok smo iznova i iznova zabacivali udice sa različitim mamcima i velikim plovkom od plute) tek, tišina i teška vojvođanska žega koja dolazi sa žitnih polja, bez ijednog stabla kilometrima naokolo, bez ijednog hlada sa salaša, činili su da smo se na kraju dana osećali kao srdele na vrelom Suncu, ali iznutra nekako duboki i mirni.
Tako smo danima, uporno, mesecima čak, dolazili po ništa, moj prijatelj Jani i ja. On kao zaljubljenik u pecanje (kasnije sam shvatio da je voleo tišinu koju smo samo nas dvojica mogli remetiti (a nismo), i barski predeo uz Tamiš, gde se ovaj izlivao u ravnici praveći živopisne barske oaze), a ja kao pravi zaljubljenik zurenja u plovak.
Zapravo, moja istrajnost je trajala sve dok se Janijeva Jawa, od 350 kubika, nije pokvarila iz čistog mira, na sred atara. Gurali smo je kilometrima do kuće, uz sve pecaroški pribor u rukama. Ovaj poduhvat me potpuno fizički slomio (imao sam sedam godina), pa i psihički. Nisam više nikada otišao na pecanje. Ne pecam ni danas, smatram da je to gubitak vremena, i dok ovo pišem, uviđam da sam sve vreme činio grešku, nisam razumeo prvu lekciju iz Zen Budizma, onu o istrajnosti…., ako život od vas traži da zurite, vi zurite; ako život od vas traži da gurate, gurajte (pa makar to bila i Jawa od dvesta kilograma, nasred vojvođanske ravnice).
Gurati dalje, to vam je Zen.
O ispravnosti
Kao i za sve, za pisanje vam je potrebna motivacija. Biti samoinspirisan je na granici samoobmane jer, vi kreirate svet u kom ste bili sami, za čitaoce kojih nema (ili ima, svejedno) dakle, za sebe (a onda to čitate nebrojeno puta, odmeravajući težinu svega napisanog). Pisanje vam je samotan posao. Ponekad, dok prebiram po mislima, u sebi, zaključim da je večno u ljudskom životu samo sećanje, pa i ono dok ga prvobitna iskra događaja održava živim…
Elem, pojam ispravnosti me muči i dalje, bez obzira na minule godine, nisam više siguran šta je sve ispravno a šta ne. Ne možete nekom zabranjivati izražavanje Sebe (Selbst-po Jungu), to činiti, nije svestan čin a nije ni civilizacijski (mislim kao tekovina razvoja ljudske vrste) opet, ne možete dozvoliti ni manifestaciju negativnosti ili zla, to bi tek bilo antisvesno i anticivilizacijski. Izjeda me ovaj rat koji se vodi između Rusa i Ukrajinaca, na ukrajinskoj teritoriji (sada) a u ime rusa (koji tu žive od vajkada), pa ti budi pametan šta je ispravno?! Rat kao patnja i stradanje, pa još i preispitivanje ispravnosti….. Zaključak je da je sve pogrešno. Toliko, da i priroda pati, pate biljke, pati i sama planeta Zemlja zbog prolivene ljudske krvi… Mekdonalds je na strani pacifizma, demonstrativno napuštaju Rusiju (čemu su se izuzetno obradovale ruske krave, jer prestaje njihovo dalje desetkovanje zbog prehrambenih potreba proždrljivih rusa…), Sirbistan bi najradije, napustio sam sebe. Samo, gde otići? Srbija je ostrvo na mapi Evrope, i sve više razmišljam o tome da li je ova zemlja kopno spasa ili nas je snašao strašni usud gubavaca sa ostrva Spinaloga… Biti učesnik ili dezertirati iz sopstvenog života, pitanje je sad?
Nema ispravnog stradanja, ljudske patnje, patnje uopšte….Sve je to velika podvala u ime kodeksa. Ljudima vladaju kodeksi, fine strune matrice u kojoj se nalazimo. Da, ljudski rod je počeo živeti sve više u matrixu, takva nam je priroda, tome naginjemo, da služimo. Setih se izjave Milorada Pavića, jednom prigodom: “Odnose se prema nama kao prema služinčadi”. Sluga je koliko-toliko slobodno biće, dobija nadoknadu (možda simboličnu, ali je dobija) dok služinče u potpunosti zavisi od gazde (ili gospodara) i najčešće je to maloletno lice, dete. Sad, doživeti sebe kao roba, služinče ili slugu, a tek kao ravnopravnog i prijatelja, ostaje stvar lične percepcije života i sveta u kom se nalazimo, živeći naše Sebe (u meri u kojoj nam svaka od kategorija dozvoljava)
Slobodna volja je pojam koji svako od nas može “sasvim slobodno” i po sopstvenom nahođenju, da tumači. Šta je ispravan izbor u odabiru sopstvene uloge u životu, ni do danas mi nije jasno. Znam samo da vas niži egzistencijalni status lišava odgovornosti za sudbinu Sveta, pa i za ličnu jer, ionako nemate uticaja na događaje u kojima ste se obreli. Čak i da jeste, teško je ostati “ispravan”, ma šta to zapravo značilo.
Teško je razumeti elementarnu doktrinu Zena……..
O putu
O stranputicama pisati
čini mi se trenutno ispravnije
jer, o putu ne znam gotovo ništa.
Na stranputice nailazim, celi ljudski vek
kažu da sam za to talentovan,
da u tome brzo napredujem, mada
od poznanja, ne primih do sada, išta
pitam se
pitam
kako li je neznalicama, tek?
Zen kaže da nema glupih pitanja, samo glupih odgovora.
O donosu ili prinosu
Brodovi sa ukrajinskim žitom, neće isploviti iz Crnomorskih luka (koje su preostale)… Proklijaće na brodovima.
Kažu da, ako se čovek ne razvija, neumitno propada.Tako je i sa državama.
Da bi ste požnjeli, morate prvo zasejati. Svako žanje plodove svoje setve. Osim ako…..
Ako vas je dvoje i o meni zborite, ja sam među vama, kaže Isus. Neki će svesno, podeliti svoju ličnost da bi bili privilegovani. Tu je početak hermetizma…
Oni koji nisu dobili ništa, ne moraju ništa ni dati. Oni koji su dobili mnogo, moraju uzvratiti višestruko, kaže se u Novom Zavetu. Pogrešno tumačenje izrečenog, vodi u nove revolucije.
Zen ne prepoznaje ništa od prethodno napisanog…., takav vam je Zen.
O radosti
Blago gladnima i siromašnima, duhom će biti nahranjeni-govorio je Isus Nazarećanin.
Živim za taj trenutak.
