Издвојено

УЗ или НИЗ МОРАВУ – Љубодраг Обрадовић


Видео 1. – Текст, аудио и видео Љубодраг Обрадовић


Видео 2. – Текст и аудио Љубодраг Обрадовић, видео Живојин Манојловић

Манифестација „Моравски цароставник 2025.“ је одржана је 21.9.2025. године по седамнаести пут у организацији др Велибора Лазаревића, односно Месне заједнице и Вукове задужбине у Белој Води. Суорганизатор је и овога пута било Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца. Домаћин манифестације била је Нада Милосављевић Кети члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Она је камен “Моравски белутак” предала наредном домаћину манифестације Милосаву Ђукићу.

Овде је песма коју је написао Љубодраг Обрадовић УЗ или НИЗ МОРАВУ уместо своје беседе 2015. године, када је он био домаћин манифестације. Касније је он и искомпоновао ову песму уз помоћ Suno Ai, и направио овај видео  (1.). Живојин Манојловић је такође направио свој видео (2.). Уживајте!

УЗ или НИЗ МОРАВУ?

Куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем
да успоставим нарушени склад.

Јер, одавно песму нисам написао
која ће срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем смисао,
који неће немиром ум да спржи.

Јер, одавно нисам изнад Мораве
летео на крилима својих снова
и тражио ону, што има очи плаве,
да јој стихом стварам свет изнова.

Настави са читањем “УЗ или НИЗ МОРАВУ – Љубодраг Обрадовић”

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

СЕТИ СЕ…. – Миладиновић Сандра

СЕТИ СЕ…. Сети се вољених стаза, латица ружа под стопалима, а вихор их носи и шали се свестан својих моћи… Сети се када газиш траву како голица стопала и како као помахнитала расте преко ноћи… Сети се песме боја и јата што виртоузно надлећу, меканог јастука севера, и таласа како се залећу… Сети се магије … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

ПОНОЋ – Живојин Манојловић

ПОНОЋ – Живојин Манојловић

Поноћ давно у заборав пала.
Клупа у парку… Реч, нестала .
Тишина… Звезда падалица…..
Уздах … Румена лица .

 А тада, поглед на њу,
и после толико година,
затрепери љубављу,
која нас је водила…
Настави са читањем "ПОНОЋ – Живојин Манојловић"

G R E Š N I C A

Pogle kako blista u prvome grehu
pod velom od strasti obraz joj se rudi
i zvezde na nebu utihnule behu
da jo snene oči svetlo ne probudi

Gle kako je lepa zanosna i tiha
kano zora rana kad cvetak orosi
kao mila rima na kraju mog stiha
ko anđeo s neba što sreću donosi

Pa mi željno oko na te grudi pade
kano milost Božja razli se u trenu
nebeska lepota što mi ona dade
što pred Bogom od nje ja napravih ženu

Stani vetre silni,nek ne šušti trava
neka zračak sunca sa neba ne krene
pusti da još malo grešna kraj me spava
možda ovog trena sanja samo mene.

autor
Jovica N.Đorđević
07.03.2026g.

СМРЗНУТИ ОРЛИЋИ

Да ли идеш сунцу сјајном
Гдје те роде воде пути?
Смрт лелуја преко поља,
Теби пријети туђин љути.

Тамо далеко тражим срећу,
Ни једне руже, нити крина
Да опојни свој мирис лију
Овдје мучна светкује тишина,

Овдје су могли орлићи
Прољећну цвркутати
Да су бесрамни знали
У бијесном ходу стати,

Јурећи небеским сводом
Могли су звијезде достићи
Да нису у заносном лету
Пали премали соколићи.

Тамо спокојно одмичу дани,
А вријеме своју цијену има,
Док овдје окрутно мрзне
И стеже четврта ратна зима.

Овдје и тамо понешто исто
Зебња за покољења нова,
Докле ћеш будна да ћутиш
И сањаш земљо Душанова.

10.11.1995.

TIŠINA

Tišina

Tišina se širi kroz jutro i dan,

teška kao olovo, hladna kao zima u grudima.

Na pretnju liči, ali pretnja je nevidljiva –

vreba u uglovima, u praznim pogledima.

Strah šeta po vazduhu,

jeza treperi kao svetlost kroz napuklo staklo.

Panika pritiska moje misli,

tišina ih guta, polako, kao crni plamen.

Tišina je biće samo za sebe –

ne čuje se, a odjekuje u srcu,

ne vidi se, a senke plešu pod njenim dahom.

Oseća se, ne progovara,

ali njena prisutnost teži kao kamen.

Tražim zvuk da je razbije –

prasak stakla, lom daske, tutnjava koraka.

Ali ona se vraća, mekana i smrtonosna,

uvija se oko zidova, utiče na dah i srce.

Srce lupa u grudima,

vazduh je gust i težak, gotovo opipljiv,

a senke se pomeraju, šaptom, uzdahom,

kao da pričaju priče koje ne želim da čujem.

Hoće li neko doći?

Hoće li buka probiti njen dah?

Hoće li svetlo raspršiti njen crni veo?

Tišina me uči da slutim,

da osećam ono što ne postoji,

da vidim ono što bledi pred očima.

Ne želim da slutim,

ali tišina mi šapuće:

ona je svuda.

I zauvek ostaje.

Pod istim nebeskim krovom -Dragojlo Jović

                                     

POD ISTIM NEBESKIM KROVOM

  •  Pod svodom plavim, što granice ne zna,
    svaki se život k’o pupoljak budi,
    sa pravom na parče toplote i neba,
    jer mesto pod suncem žele svi  ljudi.
  • Al’ gorka je istina što svetom vlada,
    dok kolevke jednih  u svili se zlate,
    u susedstvu mračnom, vlada glad i nada,
  • da surovost bombi prošlosti pripada.
  • Otkud to prokletstvo, ta mračna klica,
    da se čelik kuje za otimanje tuđeg,
    da se gase oči, brišu suzna lica,
    zarad šake zlata i poseda tuđeg?
  • Kada je to duša, taj beskrajni izvor,
    prestala da gleda u zvezde i snove,
    i postala kavez, tesan i zatvoren,
    robujući okovu što se bogatstvo zove?
  • Dok jedni u mraku spremaju dronove,
    i grade silu od gvožđa i straha,
    drugi u žeđi broje svoje dane,
    bez kapi vode i hlebnoga praha.
  • Zar da nam razum u mraku zanemi,
    dok čovek čoveku k’o zver zube oštri?
    Nismo mi rođeni da budemo nemi,
    niti da svetom  vladaju najgori.
  • Srušimo bedeme od gvožđa i zala,
    jer sila je slaba kad dobrotu sretne;
  • Nek čovek čoveku daruje bez žala
  • Kad oluje dolaze, kad oluje prete.
  • Nek’ oružje ućuti , nek’ govori srce,
    jer pod istim svodom svi smo samo gosti,
    ne gradimo zidove, već pružimo ruke,
  • u krhotini ljudskoj iste su nam kosti.
  • Neka nas ne deli krv, vera ni boja,
    već spoji nada što u svima klija,
  • da zemlja nam bude svima kao dom,
  • gde svakom detetu isto sunce sija.

Dragojlo Jović

ПРОЂЕ МИ ЖИВОТ – КОЗИЋ САША

Прође ми живот

тражећи себе

у вртлогу надолазећих година

пуних самоће.

 

Док лед окива срце,

сузе бришу године

које падају

у шољу црне кафе,

прекривене маглом

историје изгубљеног времена,

проведеног као

емотивна скитница.

 

Горка кафа

враћа ме у лавиринте садашњости,

суморног

и сузама поквашеног тренутка.

 

Kоји капље као пљусак

по трошном крову,

дајући ритам прошлости

мом распалом кућерку,

сличном ритму

мог живота,

 

који је склон

великом паду.

ПОСЛИЈЕДЊИ КРЧМАР – Жељко Перовић

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао за нову књигу

НЕУЗВРАЋЕНА ЉУБАВ
Вољети неког ко тебе неће то је љубав која сан дугој ноћи поклања!

ПОСЛИЈЕДЊИ КРЧМАР

I
Наточи још једну, не питај за цијену,
мој рачун је давно у вјетар уписан –
продао сам младост за једну сјену,
остао за столом будан недосањан.

II
Јесењин је пјевао о златном лишћу –
ја пјевам о оном што се не враћа,
о годинама тешким што груди стишћу,
и заблуди трулој која се крвљу – плаћа.

III
Не тражи ме, мајко, у пјесми – у вину,
чак ме ни шарени стољњаци не познају,
постао сам брат мразу – пелину,
у мом – ни у шта – трошеном животу.

IV
Не иди – руку пружи тишино – нијема,
да пропланци предахну и вихор стане,
у дну пустих снова – ничега нема,
сем болне душе, у ране – везане.

НА АВАЛИ

НА АВАЛИ

Гледао сам са Авале,
како Сава Дунав грли,
па од Ушћа ка Ђердапу,
у загрљај с њиме хрли.

И Панонска поља златна,
ђе је некад било море,
а сад шуме зелене се,
прелијепе Фрушке горе.

Тамнавом се према Церу,
све до Мачве видик пружа,
а онда ми поглед паде,
ђе се сија цвјетна Гружа.

Од Гледића до Букуље,
Шумадију гледам плодну,
златне њиве и воћњаке,
који красе земљу родну.

Ех Србијо, дивна ли си,
љепоте ти нема ниђе,
хвала Богу што те створи,
и што ми те око виђе.

Човјек, који не воли, не чува и не поштује природу,
не може бити родољуб и патриота.
Аутор

Торањ на Авали, Цвијети 2022 љета Господњег

ОТВОРЕНИХ ОЧИЈУ – КОЗИЋ САША

Увек спавам отворених очију.

Покушавам да нађем изгубљене снове.

 

Изгубио сам их давно,

онда када сам престао да се смејем,

да плачем.

 

Када сам постао машина.

Машина која не мисли,

не воли,

не разуме.

 

Машина која само:

рад, рад, рад…

 

Никога нисам познавао.

Био сам сам.

У свом свету.

 

Онда…

онда су се многи повукли.

Отишли. Нестали.

 

Тек када нема никога око тебе

схватиш да грешиш.

 

Сада, када си ушао у године

вредне поштовања,

све знаш.

Ама баш све.

 

А време иде.

 

Из грешака се учи.

Ваљда си научио?