Издвојено

НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ

Многи стихови наших песника одлично звуче и кад се од њих искомпонује музика… Зато сам одлучио да пре свега своју поезију, а затим и поезију наших чланова који деле моје мишљење искомпонујем и дако јој дам нову звучну димензију… Уживајте у одличној поезији оплемењеној музиком!  (Овде су и неке песме које су постављене на YouTube па их можете погледати у уверити се да су и њихови аутори креативни у изради видео снимака).

/Љубодраг Обрадовић/

Последња песма у мојој првој књизи “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ” била је песма “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ”. За њу је карактеристично да је далеке  2005. године као прва понела признање ПЕСМА ГОДИНЕ на сајту www.poezijascg.com  Погледајте је и преслушајте у две верзије:

на српском језику у модерној СИРТАКИ варијанти, Настави са читањем “НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ”

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

MALENA – Nevenka Alispahic

Malena, eh moja Malena, zašto si tako tvrdoglavo bandoglava, zašto ne pustiš sve što je bilo, zašto ne živiš ono što će biti. Živi Malena, živi, i molim te, budi kao što si uvijek bila ona ista luckasta, ona ista djetinjasta, ne mijenjaj se Malena,  ni zbog koga, ni zbog čega. I nemoj biti tužna, … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

ТРАГОВИ САМОЋЕ

Ти си осмијех у моме сјећању,
први зрак сунца у јутарњој роси,
ти си онај што дукате просипа
по мојој дугој таласастој коси.

Ти си лахор што пољупце разноси
са твојих усана на дрхтаве груди
да се играју с’ два топла белутка
кад зора пуца и почиње да руди.

Ти си моја нада ружичасто ведра
што би да те отме од тајних снова,
док теку сјетне године прошлости
и кришом гледам твој одраз изнова.

А кад сјећање зађе за хоризонте,
када у снима сусрети изблиједе,
трагове самоће нико не избрише,
остају само косе да за тобом сиједе.

УКАНАЛИШЕ НАС БРАТЕ – КОЗИЋ САША

 

И ову ноћ сам пробио

дочекао јутро

Глас разума давно сам изгубио

Још само нека измаглица прошлости

Доказују да сам

Некада био човек

 

Сада живим живот мртвог човека

Хватам се за зидове када ходам

Као паук јурим неке трице и кучине

 

Плетем мреже

Ловим гласове давних дана

Када смо били деца анђела

Када нисмо имали данас а камоли сутра

 

Умирали сретни и изгубљени

Временом као велики грешници заборављени

 

Само још зоре заглављене

У придошлим каналима нашег смрада и неспокоја

Мртвим језиком говоре

 

Уканалише нас

Брате

НОВА ЈА – Тамара Ристић

НОВЕ КЊИГЕ У НАЈАВИ.

Пред нама ће ускоро бити прва књига Тамаре Ристић из Крушевца, НОВА ЈА. Из те књиге издвојио сам песму по којој је књига добила име:

НОВА ЈА

Управо седим сама
Док страшан призор затичем.
Понашам се као дама,
А на ивици сам да заплачем.

Ово није моја машта.
Ово је нешто дубље.
Тера ме да завирим више,
па угледам:
Једна госпођа на обали
реке пере рубље.

У њеној близини,
у очима неког клинца
Видим жељу да на свету
не постоји ниједна скитница.

Поред њега шепа
највернији пријатељ,
Док прекопута,
у школи без светла
вредно ради учитељ.

Видим шта се дешава,
А ништа се не решава.
Трудим се да жмурим,
Ове сцене растурим.

Настави са читањем “НОВА ЈА – Тамара Ристић”

ШАПАТ ПО КОЖИ-Здравка Пап

Шапат по кожи
као да ми прича
да срећа уме
тихо да дође.

Шапат по кожи
не уме да крије
да још верује
у бајке и снове.

Шапат по кожи
нежно се спушта
и својим додиром
говори колико вредиш.

Шапат по кожи
милује ти душу,
као да љубав
зна где треба
да пронађе срце.

ЈА О СЕБЕ ОГРЕШИХ СЕ – Сандра Јовановић

Где похитах, саплетох се
Где успорих, задржах се
Где заплаках, насмеших се
Ја о себе огреших се.

Где сам пошла, ту не стиже
Добро дошла, брже пошла
Где ноћ паде, раздани се
Ја о себе огреших се.

Где је извор,запрља се
Лепо цвеће, лепше вене
Где бол боли, ране веће
ја о себе огреших се.

Где ја згазих, ту пропаде
Ког помазим, олиња се
Поток плитак, удавих се
Ја о себе огреших се.

Где се надам, ту и падам
Где сам срећна, ту припадам
Кад ме гоне, брже бежим
Даљинама новим тежим.

АУТОР: Сандра Јовановић

“ИЖЕ ХЕРУВИМИ” – Душан Комазец

На вратима давно изгубљеног раја
тамо где се песма Анђеоска поје,
тамо где се земља с небесима спаја
са пламеним мачем Херувими стоје!

Бестелесног лика, с небом сједињене
чувају све стазе к “дрвету живота,
док под велом тајне скроз “изображени”
бдију испред Светог Заветног кивота!

Херувимска песма храмом одјекује,
с иконе се Свете Богомајка смеши
и у трену када тишине забрује
безмерном љубављу кајне душе теши.

Невидљиви оку лице прекривају
док олтаром хује молитве (без)гласне,
(чије тајне чак ни Анђели не знају)
да Дух Свети сиђе на дарове часне!

Пој црквених звона сваку тугу брише,
јер се хлеб и вино творе у лик Христа!
Залуд искри немир што би да кидише,
кад плам невидљиви из олтара блиста!

И док срца стреме безвремљу и миру,
стазом глогов-трња где не расте цвеће
сви са страхом Божјим ступају к’ путиру.
Сједињени с Христом крећу на распеће!

ПОСЛЕ ОЛУЈЕ – КОЗИЋ САША

Слушам ноћас како ветар вришти,

чупа гране,

помера црепове.

 

Олуја је.

 

Налети јаке кишe

топе земљиште.

Провала облака и град се спуштају.

 

Бујице воде надиру са свих страна.

Београдски потоци надолазе набујали.

 

Београд је потопљен.

 

Још понеки закаснели пролазник трчи улицама,тражи заклон.

 

Сви су побегли са улица.

Велика је олуја.

 

Облаци су зацрнели небо.

 

Звезде полако пробијају облаке

Месец се последњи појављује,

права скитница.

 

Очекује кишне капи

Видевши да их нема,

засија много јаче,

па истера све скитнице и разне живуљке напоље.

 

Полако се град враћа у нормалу

О самоћи – Нина Симић

О самоћи

 

Не верујем да смо сви

Само половине које се траже

И да смо само са другим цели.

Верујем да сам потпуна

И да сам сама са собом

У добром друштву.

Ја се са собом

Лепо слажем,

Знам све што моја

Персона воли,

Свако јутро се сређујем

Да се себи допаднем.

Кад све послове завршим

Уморној себи ја угађам.

Самоћа ми је и лек

И комфор и луксуз.

Ја се са њом дружим

Никад није досадно

Мени самој са њом

Уме и да ме изненади

Моја личност у самоћи

Љубоморно је чувам

Као јежеву кућицу.

Нина Симић

 

 

 

Јунак – Нина Симић

Ј У Н А К

 

Како се постаје јунак

Како се то деси од детета

Које се плаши мрака, грмљавине и инсеката

Од оног малог клиње

Коме мама љуби огреботине да прођу

Да после буде човек

Са оредењем и медаљама на грудима?

Па једном се рашчисти са страхом

Да мора да се јуриша кад треба

И да нема повлачења пред онима

Који ти стану на пут

И постане се јунак

Не може увек да се победи

Али и порази морају да се поднесу

А кад нема никаквог оружја

И кад је сила јака

Онда мора јуначки да се трпи и страда

И да се припрема и слобода сања

И кад си повређен и рањен

Да мора да се верује и нада

И после сваког пада да се устане

И кад ти зарасту ране

Важно је да образ ниси упрљао

А кад се сретне неко слабији и мањи

Да мора да се буде и милостив

И да се јуначки заштити

Да се чува породица и дом

И гробови предака

Да се не да своје и не дира туђе

А кад се сретне бољи од тебе

Да се честита и скине капа

Е онда си постао јунак!

  1.                                    Нина Симић

Будућност у тишини

Не волим сјећања да се у јануару буде,
ни успомене које у јуче ме враћајају,
док сњежне пахуље у вртлогу падају
и на моје прозоре без питања свраћају.

Не волим сузе које у сутону теку саме
што испиру тугу бришући старе ране,
одричем се прошлости која већ отиче,
разлијева се ријеком кроз врбове гране.

Треба ми садашњост, крила слободе
и наде да ме понесу злаћаним небом,
да врате сајај њежној, намученој души
у овим тихим ноћима окованим ледом.

Волим тихе слутње које тајне крију
о будућој срећи што ће да нас спаја,
кад кротко прољеће почне да се шеће
саткано од блажене љубави без краја.

Да се исте чежње у пољупцу споје
и да никада пуста даљина не збори,
да се не руга нашој боли желећи крај,
хоћу вјечно плам твог погледа да гори,

да ми свијетли на животном путу
као свјетионик морнару на пучини,
пламен освјетљава твој лик у мени
будућност се нама смијеши у тишини.