Издвојено

АФОРИЗМИ – Јован Арсић Јовче – ОМАЖ


Јован Арсић Јовче, Боботе – Александровац


АФОРИЗМИ:

 

• Мафија даје гас, а нема кочницу.

• Занимљиви су али нису интересантни.

• Отварамо фабрике да се пролуфтирају.

• Они су дирнути, а народ погођен.

• Носим маску јер смрди на све стране.

• Јесу ми на око, али ми нису на срцу.

• На путу смо за странпутицу.

• Ја сам свој на свом, а они на момe.

• Ја бих напунио џеп, али исцепан.

• Није ни близу као што је било, далеко било.

DRUGI PIŠU: (Kurir.rs/Ž. M.)

KRALJ ŽUPSKOG SMEHA I SATIRE: Župljani žale za Jovanom Arsićem Jovčetom iz Bobota

Foto: Ž.M.

preminio 2. decembra

KRALJ ŽUPSKOG SMEHA I SATIRE: Župljani žale za Jovanom Arsićem Jovčetom iz Bobota

Jovan Arsić – Jovče, iz Bobota kod Aleksandrovca, jedan od najznačajnijih srpskih aforističara, narodni pisac i pesnik za decu preminuo je 2. decembra, a sahranjen u svom rodnom selu 4. decembra.

Živeo je kao samac u Bobotu i bavio se poljoprivredom, bio je omiljen u Župi i celom Rasinskom okrugu, ali i znatno šire, jer je oduševljavao publiku na brojnim nastupima u raznim kulturnim akcijama i manifestacijama. Poezijom se bavio od najranije mladosti. Radove je objavljivao na radiju, najviše u kultnoj emisiji „Karavan“ Radio Beograda, kao i u mnogobrojnim listovima i časopisima humora i satire.

U svojim pesmama opevao je aktuelne događaje u svojoj vinskoj Župi i u celom rodu srpskom. Njegova poezija je veoma efektno opisala dušu župskih seljaka – svojih zemljaka, a stihovima je sačuvao od zaborava sve što je važno i vredno u njegovoj Okeaniji grožđa i vina.

Njegov britak i oštrouman stil pogađao je direktno u srce, a kao čovek bio je velika dobričina i šaljivsko, a skroman kao svi veliki ljudi. Župljani su ga poštovali i cenili, a ostaće zapamćen kao veliki majstor svoga zanata – pravi kralj humora i satire na prostorima srpskim i balkanskim.

Dobitnik je mnogih priznanja a najdraža mu je bila Zlatna kaciga za najbolji aforizam, na Međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu 2007. godine. Sahranjen je u subotu, 4. decembra, na seoskom groblju u Bobotu.

Bibliografija: Župo moja, stihom opevana, 1990; Iz duše moje, 1996; Bez pardona: aforizmi, 2000; Veliki mrak velikog zapada: aforizmi, 2001; Slušajte me deco draga (zbirka dečjih pesama), 2001; Oštroumne misli: aforizmi, 2006; Život moga dede Jove: Tragom jedne istine, 2008; Naopačke, 2011; Knjiga aforizama: Prekinut je lanac kriminala, sad imamo dva, 2016.

Настави са читањем “АФОРИЗМИ – Јован Арсић Јовче – ОМАЖ”

VREDNO JE U SRCU Ljiljana Tamburić

Vredno je u srcu

Sve imalo vredno u srce će stati
Radosti i sreće, čak predeli novi
Majušno je srce al da smesti ume
U sebe sve ono što želi i voli…
Ono zna da skrije u komoru malu
Čak i neke teške neprebolne boli
Pokrije nam strepnju kada se razgoli.

U rukama sreću zadržati nećeš
Ni po kutijama sa mašnom od svile
Džepovi se pune novcem ko kamenjem
Sreću nose male na krilima vile,
Repatice zvezde što padaju s neba
Ona se raznosi kao cvetno prahje
Sreće su tačkaste bubamare zlatne.

Sve što vredi čuvaj u malenoj boci
To su eliksiri koji život hrane
Srce dušu ima koja se veseli
I male vojnike koji sreću brane
Kao mreža od pauka granica je tanka
Sva druga bogatstva… Samo luda varka
Na pučini prazna razlupana barka.

Ono što nam treba u oku je našem
I u lepoj reči koja do nas stigne
U osmehu čistom na uglu usana
U moralu koji prijatelj nam digne
U ljubavi kojom preplavi nas neko
Toliko da jako u grudima žigne.
A onda šeretski otuda namigne.

A malo nam treba… Malo kao travka
Što na sebi nosi kapi rose hladne
Ta rosa na usni može lek da bude
Kad nam misli ostanu bez poslednje nade
Poljuljaju veru razmišljanja razna
Vrednost nečeg malog onda se razazna
Kad nam duša ostane, bez ljubavi, prazna.

Ljiljana Tamburić

NEDOSTOJNA Ljiljana Tamburić

Nedostojna

Ja sam samo bleda posestrima Sapfe
A ni senci njenoj ni malo ne sličim
Ona tamne puti, ja se svetlom dičim
Helenske me oči kao nju ne krase

Koracima sitnim njene stope gazim
Koje dugo u kamenu urezane stoje
Moji prsti njene kletve sad se boje
Da se ne zanesem stoga jako pazim

Zar vodilju zvezdu da naljutim mogu
Smelost moja drčna u pesmama besni
Vidici su moji, vidno, jako tesni
A nade već pružam prema samom Bogu

U san nek te vranac galopom donese
Dok ti bela haljina miluje mu sapi
Pa mi neku tajnu večnosti ti šapni
Da se moja pesma do neba vaznese

Da ti ovo tražim, znam, dostojna nisam
Obaspi me verom, povuci za kosu
Učenica ja sam u ovome času
Strofama se slabim nevešto hvalisam

Sapfe, zvezdo moja, primi me u krilo
Ili me, litici, onoj ti dovuci
Da me dole glođu razjareni vuci
Ako ne osećaš pesničko mi bilo.

Nikada ti nije manjkalo lepote
I muške i ženske nežnosti u stihu
Žudnje što prerastu u bestidnost tihu
I telesne čari što ih leta stope

Tvoje ime živi i večno će sjati
Moje, tek je žižak u požaru šumskom
Zaplakala sad bih nada tvojom humkom
Samo kad bih mogla Sapfe da te vratim…

Nedostojna sam te iako se trudim
Nisam čak ni prva što krade od tebe
Prepisujem, gvirim, uzvisujem sebe
Lopovski se onda publici ponudim.

Afroditu nemam da pišem joj himnu
I da od nje pomoć zatražim u jadu
Zato sad u tebe polažem ja nadu
Jer osetih jednom da mi glavom klimnu.

Ljiljana Tamburić

СЕТА

Дуг је караван облака над хоризонтом
Лутају мамурним небом ватре чађавих черги
Звезде што цакле – љубави и пијанства, срча разбијених чаша.
Попут одраза једне чежње, светлост подрхтава на површини
огледала воде, чији нам се одјек враћа као звоњава срца

Једино сам си кад остариш у једној капи,
прочиташ вечност у сузи неба на дну ока
Бол не сме никада да буде заборављен
у лавиринту неиспуњених снова
Истина сам живот једном испуни ћутањем

Тек у њеном наручју сазнах шта је жеља
за пролећем. Научила ме да поново дишем
и пустила да верујем да на самој ивици усне,
ту где почиње осмех, неће остати ожиљак старења,
већ белег пољубаца.

Жудим да одем далеко да бих могао да је поново сретнем
Да пођем, не бих ли могао да се једном вратим
Да ми је да усним у њеном сну, и да престанем да желим
Да имам храбрости да будем срећан и кад престанем да сањам
Да ми је да поново БУДЕМ,
био бих овај исти Ја
и волео Њу, исту!

NEŽELJENA PESMA Ljiljana Tamburić

Neželjena pesma

Neću da pišem o ovom novembru
I ovoj nedelji što već izmiče
Jer običan je kao i predhodni
Dosadno mračan, pun hladne kiše
Neću da pišem o vetru što jutro
Pretvara u lenjo neustajanje
Ni podne nije mnogo prijatnije
U njemu raste nedostajanje
Šta sad to fali kad sve je dobro
I sve se nekako ustalilo
Tu mi je vatra, tu mi je hleba
I vino da bi se zalilo
Drugi meseci mi lakše proteku
Ko reka tiha kroz ravnicu
Ali novembar zapinje negde
Uhvaćen, k’o kad zarobiš pticu
Pa se koprca, perca joj lete
U kljunu nosi molbeno pismo
Novembar pati, blatom se vuče
Pati što više zajedno nismo
Tebe odnese vetar sa lišćem
Boja mantila misli mi plavi
Mene zakova za stablo staro
I ureza mi datum na glavi
Novembar kišom ispira sećanja
Izlazim napolje k’o na slobodu
Olovku bacam i papir gužvam
I molim boga da misli odu!
Neću da pišem o ovom novembru
Od predhodnih nije ni malo lepši
Vraća me mirisom na vreme suzno
Kad smo prestali biti srećni…

Ljiljana Tamburić

IZMEĐU REDOVA Ljiljana Tamburić

Između redova

Očima svezanim tumaram,
petama ispucalim tabanam…
Rukama vezujem mlade lijane
i od njih korpe za misli pletem…
U očima zvezde skupljam
u praćku da ih stavljam,
da njima gađam mesec
što se cereka k’o gavran
na moje noći bez sna…

Nekome će pobeći moje tajne,
sklupčaće se u nečije košulje.
Moram ih držati zaključane
i uspavane,
u krletku od kišnih oblaka…
Ne smem u pesmu da ih upišem
Između redova će se zaglaviti…
U tom praznom prostoru
postaće živa voda
ili ružna beseda…

Moram li ubiti onog
ko moje tajne sazna,
onog ko ume
između redova da čita…
Ili da sačekam jutro
u kome će stvarnost postati
veo koji će umesto moje pesme
prekriti moj um i moje telo,
svetlošću nevino osuđenog…

U toj neodlučnosti
protraćiću dar od Boga!

Ljiljana Tamburić

ПРОСЈАК – Душан комазец

Кад к’ нама просјак испружи руку
из своје с тугом саздане луке,
Пружимо тада ми своје руке,
јер само Бог зна његову муку.

Можда је ратник он био први
што срце своје у камен сазда
или добротвор што дели вазда.
Сад га убогог бездушје мрви.

Можда је болан уморан пао
и нема снаге да гордо стоји.
Можда је тужан што не постоји,
јер је сву љубав другима дао.

Пружимо руке, сви смо ми вали
које тренутак вечности носи.
Можда ће свако од нас да проси
јер руку нисмо пружити знали.

Tebi na dar – Snežana Popović


Tebi na dar

Tebi na dar, ispevaću pesmu ovu,
da umesto mene dodirne te kao žar.
Poželećeš da poljubiš usne moje,
crvene i sočne kao zreli nar.

Zamisli da si ptica, ne dam nebu da nam bude granica.
Tvoja sam ohola ali mila i jedina kraljica.
Šaljem ti bezbroj rođendanskih svećica.
Oduvaj ih sve i zamisli more željica!

Stihom te privijam u rođendanski zagrljaj.
Da osetiš da nisi sam iako tamo daleko nije tvoj zavičaj.
I što bi ti rekao, više ne namilaj,
Opusti se i uživaj, kao sunce mi zasijaj!

I ništa više nije važno, kad volimo se snažno!
Prave ljubavi odbacuju sve što je lažno.
Raduju se, luduju i igraju na kartu nežno.
Ma neka će i ovde biti snežno,to je valjda neizbežno.

Tebi na dar, želim ti da ostaneš uvek car!
Gospodar dobrote, pobednik tame, moj Cezar.
Jer nije ovo bilo koji dan, mnogi ga zovu divan dan.
A ovo je poklon tvoje Kleopatre tebi za rođendan!

Настави са читањем “Tebi na dar – Snežana Popović”

ЗА ,,КРУШЕВАЦ“ – Андреја Ђ. Врањеш




ЗАПАЖАЊЕ

Када се загледа у живот у тренутку
му се учини,

да су му радост отели они који не
знају да се радују.



ЕЛЕГИЈА  БРАТУ

Тврдо спавај док рат пламти,
ако се пробудиш,
неки  ће ти пушку дати,
нећеш хтети, ни желети,
после ћеш се у бол клети.
Када метак тамо оде,
од тамо се други врати,
веруј мени, јер знам страдно,
јер знам гадно,
 жалосно је,
од где ко је, о где да је,
 мораш знати.
Зато спавај,  док рат траје,
сањај како расту влати.


Настави са читањем “ЗА ,,КРУШЕВАЦ“ – Андреја Ђ. Врањеш”