Издвојено

DRUGI PIŠU: Kurir – PESNIČKA SUSRETANJA U KRUŠEVCU: Priznanje Dragojlu Joviću, a evo ko su dobitnici nagrade za knjigu godine

PESNIČKA SUSRETANJA U KRUŠEVCU: Priznanje Dragojlu Joviću, a evo ko su dobitnici nagrade za knjigu godine

DRUGI PIŠU – Kurir Foto: Kurir/Ž.M.

Poezija SRB

PESNIČKA SUSRETANJA U KRUŠEVCU: Priznanje Dragojlu Joviću, a evo ko su dobitnici nagrade za knjigu godine

Srbija Tanja Urošević

 

Posle dužeg zatišja, zbog epidemije korona virusa, u dvorištu KPZ Kruševac ponovo je održan program “Pesnička susretanja – PoezijaSRB” u organizaciji Udruženja pesnika Srbije – PoezijaSRB i Kulturnog centra Kruševac.

Godišnja nagrada za kontinuiran rad u Udruženju pesnika Srbije – PoezijaSRB, ceneći posebno kvalitet njegove poezije kao i angažovanje u svim aktivnostima Udruženja pesnika Srbije PoezijaSRB, dodeljena je Dragojlu Joviću. Nagrada se sastoji od diplome, umetničke slike i 5 knjiga iz izdavačke produkcije Udruženja pesnika Srbije – PoezijaSRB.

Zatim su uručene nagrade za knjigu godine u izdavačkoj produkciji Udruženja pesnika Srbije – PoezijaSRB za 2021. godinu. Priznanje za oblast poezije pripalo je zbirci pesama Ljiljane Tamburić iz Kruševca “Damari tišine”, za oblast proze: knjizi Latinke Đorđević iz Ciriha – Kruševca “Ptica koja neprestano leti”, a za oblast humora i satire nagrađeno je delo Dragana Matejića iz Kruševca “Šišanje iz dva dela”. Nagrade su se sastojale od diplome i 3 knjige iz izdavačke produkcije PoezijeSRB.

1 / 3 Foto: Kurir/Ž.M.

Pohvaljene su knjige poezije – pesnički prvenci: “Tajne iskrenog osmeha Mione Đokić i “ Pesme iz tramvaja” Jasmine Dimitrijević i Danice Dimitrijević Petrović. Nagrade su se sastojale od diplome – pohvale 1 knjige iz izdavačke produkcije PoezijaSRB.

Program su vodili Danijela Jevremović i Saša Miletić. U poetskom i satiričnom delu programa učestvovali su: Dragojlo Jović, Ljiljana Tamburić, Latinka Đorđević, Dragan Matejić, Mirko Stojadinović, Danijela Jevremović, Gradimir Karajović, Milosav Đukić Đuka, Svetlana Đurđević, Miljko Šljivić, Živojin Manojlović, Slađana Bundalo, Ljubodrag Obradović, Dragiša Pavlović Rasinski, Darko Mihajlović, Bratislav Bata Kostadinov, Miroslava Mira Smiljanić, Snežana Popović, Dejan Petrović Kenac, Živomir Milenković, Milan Marković Laka, Nada Milosavljević Keti, Aleksandar Drndarević Singer, Miloš Ristić, Stefan Knežević i Saša Miletić. U muzičkom delu programa nastupio je Gradimir Karajović.

Настави са читањем “DRUGI PIŠU: Kurir – PESNIČKA SUSRETANJA U KRUŠEVCU: Priznanje Dragojlu Joviću, a evo ko su dobitnici nagrade za knjigu godine”

Издвојено

Имамо ли снаге да објавимо књигу ? – “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” – Миљојко Ј. Милојевић

У припреми је прва књига поезије Миљојка Ј. Милојевића “ПЕСМЕ и  КОМЕНТАРИ”. Књигу ће као издавач објавити Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ уз помоћ свих Вас који пожелите да донацијом помогнете штампање и чување од заборава ове прве књиге једног одличног писца (чије су стваралаштво многи од нас пратили) који за живота није стигао да званично објави ни једну своју књигу.  МОЖЕМО ЛИ МИ ТО?

Ја се надам да можемо, јер су почеле да пристижу уплате. До сада су финансијски штампање књиге подржали:


Латинка Ђорђевић

Љубодраг Обрадовић

Придружите се и ВИ!

Донације у износу од 500,00 динара и више можете уплатити на жиро рачун Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ: 205-514491-79. У знак захвалности као донатор добићете по изласку из штампе једну књигу “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” аутора Миљојка Ј. Милојевића. /Љ. Обрадовић – Уредник сајта/.

Песме у овој књизи “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” одабрао је и поређао по редоследу сам аутор Миљојко Милојевић Биле и било је то његово лично издање одштампано на кућном штампачу. Ми смо придодали и песме са сајта: https://www.poezijascg.com/PHP-Nuke/index.php тако да ће књига бити обимна – преко 200 страна!

СОРАБИ

Магистру Ранђелу Јанићијевићу
земљописцу, повесничару, песнику
и врсном аутохтонисти.

Подунавље, Задунавље,
Дунав плави-Фисон стари
Црно море што налива
Сунце јарко док га зари
Сорабе ће још да снива-
Јер Србија цветна, жива,
Сорабска је плодна њива.

Од Плпчника, Бубња, Винче
И Старчева, Брањевине…
До Лепенског старог Вира,
Мој Сорабе, бакра принче
О теби се доказ копа и прибира

Настави са читањем “Имамо ли снаге да објавимо књигу ? – “ПЕСМЕ и КОМЕНТАРИ” – Миљојко Ј. Милојевић”

Издвојено

КОНКУРС “ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ 2022.”

Поводом ВИДОВДАНА (28. јун), Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу расписује:

Други виртуелни међународни поетски конкурс за 2022. годину под називом “ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ”

На поетском конкурсу могу бити заступљене све врсте поезије (родољубивe, љубавнe, рефлексивнe, елгије, социјалне и друге врсте) на српском језику на тему “ВИДОВДАН”. Право учешћа имају сви песници у следећим категоријама:

  •  ученици средњих школа и студенти,
  •  одрасли песници из земље и иностранства

Можете учествовати са највише 1 песмом, на тему “ВИДОВДАН”.

Песме се шаљу као видео снимак (mp4) на мејл: vidovdan@poezija.rs и објављују се истовремено у писаном облику на сајту www.poezija.rs у категорији “2. ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ”. Песме на сајту објављује сам песник који учествује на конкурсу у сарадњи са уредником сајта Љубодрагом Обрадовићем и модератором Драгојлом Јовићем.

Приликом снимања Ваше поезије водите рачуна да телефон буде у водоравном положају да би и снимак био водораван.

Радове можете послати у видео формату mp4, односно објавити у писаном облику на сајту www.poezija.rs најкасније 15. јуна 2022. године до 24:00 часова.

Сви радови обавезно треба да садрже податке о аутору (име, презиме, фотографију, место становања, мејл, телефон) као и о школи или факултету и назнаку за  коју категорију шаљете.

Ако имате нејасноћа, питајте на мејл: vidovdan@poezija.rs и добићете одговор од уредника или модератора сајта.

Радови се не враћају. Слањем радова, аутори радова су сагласни да се њихови радови могу објавити без новчане накнаде ауторима, а по сопственом избору објављивача радова и то:

  • у часопису ПоезијаСРБ који излазe двапут годишње (следећи број 18. излази у првој половини 2022. године),
  • на порталу www.poezija.rs
  • на YouTube
  • и на другим друштвеним мрежама и издањима организатора ове манифестације.

Одлука о добитницима награда (три награде, у свакој категорији) биће објављена на порталу www.poezija.rs до 22.06.2022. године. Добитницима ће награде тј. дипломе и награде у pdf књигама бити уручене виртуелним путем на Email који су у обавези да доставе приликом слање својих радова.

Виртуелна промоција ће се одржати 28.06.2022. године у 20:00 часова на каналу YouTube у видео програму под називом “ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ“. Победници у обе категорије биће позвани на неку од манифестација Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, која ће се одржати у 2022. години да изговоре награђене стихове и добију награде (диплому и књиге).

Организатори нису у ситуацији да сносе никакве трошкове учесницима конкурса у вези са припремом уметничких радова (видеа и поезије), као ни трошкове доласка и боравка на манифестацији…

Настави са читањем “КОНКУРС “ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ 2022.””

PESNIK JE SAMO RUKA ŠTO PIŠE – Ljiljana Tamburić

Pesnik je samo ruka što piše

Neće u stih nečiji život
što je proleteo
iznad krovova…
Što se prespavao,
prolenčario
vukući se lenjo između stolova…

Neće u stih život bez svrhe,
lepote zemne
što ne zna da spozna…
Kunući puteve,
ljubav
i sebe
Ne zaželevši novo da dozna…

U stih se uliva život sa smislom,
rastrgan ko mreža
na hiljadu strana…
Izmaštan,
prosanjan,
neshvaćen često…
Život sa hiljadu vrlina i mana…

U stih se plete jutro i veče
utkano u čipku
sunčevog trajanja…
Bez srdžbe,
bahatosti,
pogrešnih reči
i zbog njih licemernog kajanja…

U stih se utapa čovek
sa dušom
kameleona
i pravednika…
Sa srcem lava,
telom monaha
I umom
Isusovog sledbenika…

Beli je papir tek svemir crni
Sve dok na njega
Reči ne kapnu…
Pa se rasture ko svici
nebeski,
Rimama potpale
zvezdanu baklju…

Kada tu svetlost pesma pronađe
pesnik je samo ruka što piše
U stih kad utka samoga sebe
Zemni mu život ne treba više!

Ljiljana Tamburić

PRIGRLIĆE NAS PROZIRNE MAGLE – Ljiljana Tamburić

Prigrliće nas prozirne magle
(Hoćemo li na put ljubavi)
(Pozajmljen stih J.Đ.)

Hoćemo li na put ljubavi, tamo gde nebo pupi i cveta
Ispred nas nepregledni putevi, odavde do kraja sveta
Prigrliće nas prozirne magle, obući će nam gola tela
Trave meke u polju polegle, čeka nas priroda cela…

Tvoje se telo toplo i medno, vije pod mojom rukom
Držim uz sebe sve što je vredno, što sam osvojio s mukom
Vodim te tamo gde ti obećah, na jedno lepo mesto
Gde samo ljubav od boli je veća gde nisam bio često.

Lepotom čistom da me oživiš, sunčevu svetlost zaseniš
Licem anđela svemir zadiviš, rane od juče zaceliš
Da svojim krilima ptice vesele odnesu nas do raja
Da i ja vidim nebeske anđele pre nego spoznam bol kraja.

Hoćemo li na put ljubavi, na put ka novom svetu
Da naklonost me tvoja izbavi, da shvatim života poentu.
Dosta je mene život gazio i rušio mi snove
Al’ još me nije potpuno porazio, idemo gde lepše su zore.

ПЕСМОМ ЋУ ТИ РЕЋИ – Градимир Карајовић

ПЕСМОМ ЋУ ТИ РЕЋИ

Песмом ћу ти рећи колико те волим,
више од живота и песме коју ти пишем.
Сва си моја радост, љубав и лепота.

Мени требаш, душо само ти.
Без тебе је је тешко живети,
лудо срце у мени самује.
Да те увек душо имам крај себе…

Знаш да си мени све у животу,
никоме се, никоме као теби
ја не радујем…

Кад те нежно љубим,
тад у срцу љубав засветли.

Настави са читањем “ПЕСМОМ ЋУ ТИ РЕЋИ – Градимир Карајовић”

P O M R E Ć E M O

Оdavno ne pišem kolumne na bilo koju temu, ali se evo danas oglašavam ponovo i vapim da ovo pročita što više ljudi.
Ljudi, osvestite se, otreznite se, pameti se dozovite. Menadžment?
Potrošačka groznica? Trka za prestižom? Znate li do čega nas je to sve dovelo?
Nikada u istoriji, nikada u čovečanstvu nije bilo veće otuđenosti. Otuđio se čovek od čoveka, brat od brata, sin od oca i otac od sina, kum od kuma, otuđili se prijatelji, otuđili se ljudi od prorode koju nemilosrdno uništavaju a ona im život daje. Kada ste zadnji put videli da neko pomaže čoveka u nevolji, ili ste to sami uradili? Osvestite se jer već sutra pomoć može baš vama biti potrebna.
Ne interesuje vas ni ko vam je prvi komšija, niti ste ga ikada pozvali na kafu, ali zato u svom domu, zavaljeni u fotelju, duboko razmišljate kako napraviti još više kapitala, kako biti jači od komšije koji nedavno kupi novi auto.
Mnogi se i “pobrate”, kažu iz pragmatičnih razloga, a ne znaju ni šta znači ta reč. Brate se iz koristoljublja, a kada dobiju što su želeli svi se odreda pretvore u Bruta.
Moral, etika, empatija!
Šta li to beše i kuda, i zašto je sve to nestalo?
Nestalo je jer je nestalo ljubavi. Nestalo je sile bez koje nema ni života. Ljubav nije tek samo puka reč, nije ona ni zaljubljenost sa kojom je svi brkaju. Ljubav je sila nad silama, božanska energija koja Vasionu održava u ravnoteži, energija bez koje ničega ne bi bilo, pa ni tebe, bedni i mali pragmatični čoveče.
Ljubav je sami Bog, ali vi niste svesni toga pa se igrate bogova, te uzimate sebi za pravo i da ubijate, da vodite ratove, da budete gospodari i svojih i tuđih života. Pokušavate biti sopstveni spasitelji. Ako je to moguće zašto onda zalud pominjete ime Božje?
Podelili ste, samo zarad vaše pohlepe, veru u Boga na bezbroj religija, crkava i sekti. Zašto kada je Tvorac jedan, svevideći i svemoćni.
Zašto u Njegovo ime vodite ratove i ne ljubite bližnjega kao samoga sebe kako On to od ljudi i traži.
Govorite da ste vernici, pa ako je tako zakucajte na vrata komšije, možda tu pored vas živi u osami vernik koji se sav u molitvu pretvorio i za vaše dobro, i zpamtite da Bog je jedan, da živite u vremenu najvećih iskušenja za čovečanstvo, zapamtite i vi neverujući da ćete, baš kao i Konstantin koji przna Hrišćanstvo, pre same smrti poverovati u ono u šta danas, ovako pohlepni, ne verujete.
Srdačno vaš,
Prof. Mr. Branko Mijatovic 2022.

ЛАМЕНТ НАД МОСТАРОМ

Кад но беше брат на брата, изгибоше син и тата,
побила их рука мила, рука брата, рука сина;
сва тројица на три стране, у три војске лудог рата,
у три војске мој јаране, то ј` лудило од давнина.

Син претекли судбу куне, јер је им`о идеале,
веров`о је, био раја, ни сањао тог белаја;
на срцу му живе ране, душу су му поцепале,
проклет да си, о животе, никад више старог сјаја.

О проклети идеали и Мостару родни граде,
баш када сам срећан био, с вољенима снове снио;
ту где ми се живот заче, живот заче и престаде,

у теби сам родни граде све што имах изгубио.
На сред моста ноћас стојим, не знам где, на коју страну,
дал` икад сам ишта био кад сасуших храсту грану.

© проф.мр.Бранко Мијатовић
Из збирке сонета у припреми
( по истинитом догађају )

Književni portali

Sve

Što sam želeo od tebe čuti, i što ne želiš izreći

ikada

pročitam u tvojim pesmama,
sve tajne šifre

koje upućuješ, na opšta mesta

da se pročitaju od mnoštva

da se utope u buci tuđih misli i emocija

i da niko, i nikada ne razazna

Tajni kod, pod kojim poruke šalješ

sa šifarnikom

tvoj sam preuzeo, prvoga dana.

Dala si mi ga svesno

spontano.

Na prvom susretu,  dala si mi mapu svoje duše

Mape uma, ni kod sebe ne razaznajem

njih čuvam na hebrejskom,

znacima Kabale obeležavam mesta na koja idem

tako da mnogi

skrenu

sa puta, nadajući se da

razumeju

gde se nalazi mesto našeg sledećeg susreta

dok smo mi oduvek, jedno u drugom

samo, dok otvaramo sefirote, stvaramo zaglušujuću buku

koji drugi razumeju kao poeziju

koju pišemo, jedno za drugo

na književnim portalima.

SEĆANJA NE BLEDE – Jasmina Dimitrijević

SEĆANJA NE BLEDE

Ponovo zamisljam livade svoje,
velika polja gde se klasje zlati.
Rascvale vočnjake, zelene šume
za rodnim krajem srce mi pati.

U mislima šumI Morava moja
krivuda svojim putevima znanim,
zamišljena vidim brzake njene,
sećanjima na nju setna se branim.

Uspomene srećne vrtim u glavi,
odnekuda čujem pesmu orača,
sećam se prela i veselog kola,
tuga mi svako sećanje nadjača.

Često se zaplačem ko neko dete,
željno da ga majka svije u krilo,
poželim da čujem jutarnje petle,
od lutanja se srce umorilo.

Prestaću da lutam jednoga dana,
kad mi se srebro u kosi pojavi,
kupiću kartu u jednome smeru,
vraćam se selu i svojoj Moravi.

Настави са читањем “SEĆANJA NE BLEDE – Jasmina Dimitrijević”

Damin gambit

Sada, pošto si u centru

crno belih polja, mogućnosti

na ponuđenu žrtvu, pijuna da primim

ne mogu.

Ponuđenog konjanika, čuvara ili tvrđavu

bez emocija

čisto kao trampu, čisto da se vidi

da imam i ponešto mogu

da je puno figura u igri

i da svi zauzimaju svoje mesto

dok lagano, padaju jedna za drugom

do samog kraja…

Tako sam oduvek započinjao partiju šaha

nudeći Damin gambit kao prečicu…

Čitav vek to više nije moderno

mada, figure i dalje doprinose igri

po prethodno, utvrđenom im rasporedu.

Mate “Istrajnost na ispravnom putu, donosi radost” Ji Đing (kineska knjiga mudrosti kroz promene-citiran jedan heksagram)

Kratke priče iz života

O istrajnosti

Kao dečak, voleo sam odlaziti na pecanje sa komšijom Janijem (mnogo starijim od sebe), na Tamiš. Ostajali smo na obali reke do kasnih večernjih sati i moja upornost, čak i insistiranje, da se odlazi na pecanje, Janiju je imponovala.

Nismo ulovili ništa, najčešće. Ali to zurenje u mirnu površinu mutne vode, to iščekivanje da se nešto dogodi, a nije se dešavalo gotovo ništa (osim povremenog fijuka koji je proizvodio štap dok smo iznova i iznova zabacivali udice sa različitim mamcima i velikim plovkom od plute) tek, tišina i teška vojvođanska žega koja dolazi sa žitnih polja, bez ijednog stabla kilometrima naokolo, bez ijednog hlada sa salaša, činili su da smo se na kraju dana osećali kao srdele na vrelom Suncu, ali iznutra nekako duboki i mirni.

Tako smo danima, uporno, mesecima čak, dolazili po ništa, moj prijatelj Jani i ja. On kao zaljubljenik u pecanje (kasnije sam shvatio da je voleo tišinu koju smo samo nas dvojica mogli remetiti (a nismo), i barski predeo uz Tamiš, gde se ovaj izlivao u ravnici praveći živopisne barske oaze), a ja kao pravi zaljubljenik zurenja u plovak.

Zapravo, moja istrajnost je trajala sve dok se Janijeva Jawa, od 350 kubika, nije pokvarila iz čistog mira, na sred atara. Gurali smo je kilometrima do kuće, uz sve pecaroški pribor u rukama. Ovaj poduhvat me potpuno fizički slomio (imao sam sedam godina), pa i psihički. Nisam više nikada otišao na pecanje. Ne pecam ni danas, smatram da je to gubitak vremena, i dok ovo pišem, uviđam da sam sve vreme činio grešku, nisam razumeo prvu lekciju iz Zen Budizma, onu o istrajnosti…., ako život od vas traži da zurite, vi zurite; ako život od vas traži da gurate, gurajte (pa makar to bila i Jawa od dvesta kilograma, nasred vojvođanske ravnice).

Gurati dalje, to vam je Zen.

O ispravnosti

Kao i za sve, za pisanje vam je potrebna motivacija. Biti samoinspirisan je na granici samoobmane jer, vi kreirate svet u kom ste bili sami, za čitaoce kojih nema (ili ima, svejedno) dakle, za sebe (a onda to čitate nebrojeno puta, odmeravajući težinu svega napisanog). Pisanje vam je samotan posao. Ponekad, dok prebiram po mislima, u sebi, zaključim da je večno u ljudskom životu samo sećanje, pa i ono dok ga prvobitna iskra događaja održava živim…

Elem, pojam ispravnosti me muči i dalje, bez obzira na minule godine, nisam više siguran šta je sve ispravno a šta ne. Ne možete nekom zabranjivati izražavanje Sebe (Selbst-po Jungu), to činiti, nije svestan čin a nije ni civilizacijski (mislim kao tekovina razvoja ljudske vrste) opet, ne možete dozvoliti ni manifestaciju negativnosti ili zla, to bi tek bilo antisvesno i anticivilizacijski. Izjeda me ovaj rat koji se vodi između Rusa i Ukrajinaca, na ukrajinskoj teritoriji (sada) a u ime rusa (koji tu žive od vajkada), pa ti budi pametan šta je  ispravno?! Rat kao patnja i stradanje, pa još i preispitivanje ispravnosti….. Zaključak je da je sve pogrešno. Toliko, da i priroda pati, pate biljke, pati i sama planeta Zemlja zbog prolivene ljudske krvi… Mekdonalds je na strani pacifizma, demonstrativno napuštaju Rusiju (čemu su se izuzetno obradovale ruske krave, jer prestaje njihovo dalje desetkovanje zbog prehrambenih potreba proždrljivih rusa…), Sirbistan bi najradije, napustio sam sebe. Samo, gde otići? Srbija je ostrvo na mapi Evrope, i sve više razmišljam o tome da li je ova zemlja kopno spasa ili nas je snašao strašni usud gubavaca sa ostrva Spinaloga… Biti učesnik ili dezertirati iz sopstvenog života, pitanje je sad?

Nema ispravnog stradanja, ljudske patnje, patnje uopšte….Sve je to velika podvala u ime kodeksa. Ljudima vladaju kodeksi, fine strune matrice u kojoj se nalazimo. Da, ljudski rod je počeo živeti sve više u matrixu, takva nam je priroda, tome naginjemo, da služimo. Setih se izjave Milorada Pavića, jednom prigodom: “Odnose se prema nama kao prema služinčadi”. Sluga je koliko-toliko slobodno biće, dobija nadoknadu (možda simboličnu, ali je dobija) dok služinče u potpunosti zavisi od gazde (ili gospodara) i najčešće je to maloletno lice, dete. Sad, doživeti sebe kao roba, služinče ili slugu, a tek kao ravnopravnog i prijatelja, ostaje stvar lične percepcije života i sveta u kom se nalazimo, živeći naše Sebe (u meri u kojoj nam svaka od kategorija dozvoljava)

Slobodna volja je pojam koji svako od nas može “sasvim slobodno” i po sopstvenom nahođenju, da tumači. Šta je ispravan izbor u odabiru sopstvene uloge u životu, ni do danas mi nije jasno. Znam samo da vas niži egzistencijalni status lišava odgovornosti za sudbinu Sveta, pa i za ličnu jer, ionako nemate uticaja na događaje u kojima ste se obreli. Čak i da jeste, teško je ostati “ispravan”, ma šta to zapravo značilo.

Teško je razumeti elementarnu doktrinu Zena……..

O putu

O stranputicama pisati

čini mi se trenutno ispravnije

jer, o putu ne znam gotovo ništa.

Na stranputice nailazim, celi ljudski vek

kažu da sam za to talentovan,

da u tome brzo napredujem, mada

od poznanja, ne primih do sada, išta

pitam se

pitam

kako li je neznalicama, tek?

Zen kaže da nema glupih pitanja, samo glupih odgovora.

O donosu ili prinosu

Brodovi sa ukrajinskim žitom, neće isploviti iz Crnomorskih luka (koje su preostale)… Proklijaće na brodovima.

Kažu da, ako se čovek ne razvija, neumitno propada.Tako je i sa državama.

Da bi ste požnjeli, morate prvo zasejati. Svako žanje plodove svoje setve. Osim ako…..

Ako vas je dvoje i o meni zborite, ja sam među vama, kaže Isus. Neki će svesno, podeliti svoju ličnost da bi bili privilegovani. Tu je početak hermetizma…

Oni koji nisu dobili ništa, ne moraju ništa ni dati. Oni koji su dobili mnogo, moraju uzvratiti višestruko, kaže se u Novom Zavetu. Pogrešno tumačenje izrečenog, vodi u nove revolucije.

Zen ne prepoznaje ništa od prethodno napisanog…., takav vam je Zen.

O radosti

Blago gladnima i siromašnima, duhom će biti nahranjeni-govorio je Isus Nazarećanin.

Živim za taj trenutak.

Histerezis

A

Ako sam i počeo pisati, bilo je to u trenucima preosetljivosti
duše
tela
držim da je to bilo povezano sa statusom hormona, odrastanja.
Nastavljao sam i dalje…,sa pisanjem.
Za to nisam imao opravdanje u poremećaju biohemije.
Shvatio sam, vremenom mehanizam
nedostatak potrebne hemije nadomeštao sam…, izvana.
Zato sam postao hemičar. Radim u laboratoriji.
Zapravo sam hteo postati alhemičar i raditi u duši.
Ovih dana uviđam, da ni hemija, ni laboratorija
niti alhemija
a ni duša
ne utiču na nas do te mere kao,
Poremećaj.
Zato misli postaju isprekidane i nepovezane, a sa njima u vezi i tekstovi,
kao testament nekog
ko bi pred kraj životnog puta
najradije zadržao za sebe sve. Čak i nakon smrti
kako ne bi ostao,
prazan i sam u tuđim realnostima,
koje doživljava teško kao najtežu bolest…

Zato je za kraj važno izazvati, u svetu, nešto veliko (po mogućstvu nešto strašno), i tako napraviti:
Trajni Poremećaj.

B

Biram najkraću formu
kada prenosim poruku (tada progovorim o onome “što jeste i što mora biti”)
Zamrsim čvor, Histerezisnu petlju događaja
kojih je puno, previše za dan i previše za život,
Ipak
moram se odlučiti za najvažnije?!
Otuda čvorovi
na potki
koja je tkanje na kom plivaju misli
neusidrene emocije
u zajedničkom vremenu
da bi se sreli u beskonačnosti, tamo gde se paralelizmi presecaju, zamišljeno
Od toga gradim događaje
u kojima se ponajmanje, prepoznaju čvorišta,
samo neprekinuti uticaj histerezisa,
koga uzrokuju nasumični, spoljni
Trajni Poremećaji.

C

Citiram samo mudrace, one koji su obeležili epohe

iznedrili civilizaciju

U opšte priče, uopšte ne verujem.

One ne nose naravoučenje.

Ona skorašnja uopštena, o pacovu, koji je sateran u ćošak

posebno me brine, pošto

ima poruku

ima i naravoučenje.

U oglasima na internetu, u dnevnoj štampi

tražim mačku,

koja će sa problemom pacova izaći na kraj, rešiti sveopšti CODEX….

Boja mačke nije važna, važno je da lovi miševe,

kaže Lao Ce.

D

Dan

kao i ostali dani, počeće uobičajenim izlaskom Sunca na Istoku

to je ono, čega ćemo se sećati u velikoj riznici sećanja

Akaši.

E

Epikur

nije mi bio prijatelj, nisam ni ja njemu

Svidela mi se ideja o uživanju

i vrlini

Njemu se kod mene, nije svidelo ništa.

Previše vremena provodim za računarom

premalo u prirodi

previše se bavim prolaznim

premalo večnošću….

Razdoru je doprinelo dvomilenijsko,

moje odsustvo od tema

o kojima nikada nismo imali priliku raspravljali.

F

Fragmentacija ličnosti se događa kod duševno obolelih

Pretpostavljam,

duša želi da ubrzano, preuzme što više iskustava iz fizičkog sveta?

Ili je naprosto, dispečer za razvrstavanje prioriteta događaja

otišao na piš pauzu

i nije se vratio

Svratio na kafu sa starom poznanicom iz srednje škole

zbog sopstvenog stida usled, sopstvenog zatvaranja očiju

pred njenom, osebujnom seksualnosti (grudi su joj neprimereno porasle nakon trudnoće)

Pretpostavljam,

fragmentacija duše, ako se desi

povratak dispečera

ništa ne bi promenio u životu jednog ludaka?

G

Gerber

cvet

nosač, kao mašinska konstrukcija

greda

tačka (svi pričaju o tački G, zašto ne i o E?)

Ako ste Gerber i koristite samo inicijale svoga imena

možete postati dnevno aktuelni

čak i slavni

samo

zbog početnog slova svoga imena, G.

MEZZO

Dok ti pišem, slušam jazz

Slušam i tvoje otkucaje srca

Kao najviše tonove u lagi

kapi vode

koje padaju na tlo

Tako se razbuđujem od misli

usnulog dana

i snih večeri, punih zagrljaja

u nekom drugom rasporedu vremena

Darovanih nekoj drugoj

Celini.

Vodi me kući, kažeš

Gde je to, pitam

Unutra, vodi me unutra

kažeš.

Danom u dan, tako…

Gde su dani minule godine

i prostori

zasuti laticama koje mirišu

na čežnju za tobom….

ЛАМЕНТ НАД МОСТАРОМ

Кад но беше брат на брата, изгибоше син и тата,
побила их рука мила, рука брата, рука сина;
сва тројица на три стране, у три војске лудог рата,
у три војске мој јаране, то ј` лудило од давнина.

Син претекли судбу куне, јер је им`о идеале,
веров`о је, био раја, ни сањао тог белаја;
на срцу му живе ране, душу су му поцепале,
проклет да си, о животе, никад више старог сјаја.

О проклети идеали и Мостару родни граде,
баш када сам срећан био, с вољенима снове снио;
ту где ми се живот заче, живот заче и престаде,

у теби сам родни граде све што имах изгубио.
На сред моста ноћас стојим, не знам где, на коју страну,
дал` икад сам ишта био кад сасуших храсту грану.

© проф.мр.Бранко Мијатовић
Из збирке сонета у припреми
( по истинитом догађају )

Miris samoće

Guši me druže miris samoće,

iskonski smrad večne nam zablude,

čudni proroci lažne blagoće,

za dobra dela mučki nam sude.

Poganog, lažnog,Boga nam nude,

rukama snažno kasape tela,

učmalu svest da nam ne probude,

da ne bi duša javu nam htela.

Boli me druže glupoća ljudska,

čelični jaram sreću nam nudi

stvarnost i nije toliko mrska,

svi spavamo,niko se ne budi.

Dželata strašnog što svima sudi

tiho sledimo,jer mi smo ljudi.

(minijatura

 

 

“НЕКАД СЛУГА, НЕКАД ВОЉЕН, АЛИ ВЕЧНО РОБ!” (СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА БЛОКА) – ДУШАН СТОЈКОВИЋ

“НЕКАД СЛУГА, НЕКАД ВОЉЕН,
АЛИ ВЕЧНО РОБ!”
(СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА БЛОКА) – ДУШАН СТОЈКОВИЋ

Ноћ,
улица,
фењер,
апотека…
Ужасне су вечери.
Јесен позна
доноси
мраз,
хладноћу
и твој глас.

Ти у поља,
без повратка,
оде.
Њих
дванаесторица
не обраћају
пажњу.
Они читају
песме.
Само
једна
незнанка
спрема
снежно вино.

Неповратно
си отишла
у поља.