Издвојено

СВЕЋА ПРОТИВ ТАМЕ – Саво Ц. Божић Ружин

СВЕЋА ПРОТИВ ТАМЕ

 

Посвећено успомени на Ведрану
– жену која није умела да ћути пред неправдом,
ни онда када је истина била болна и опасна.


Отишла је Ведрана, жена оштрога пера,
пред истином није умела главу да сагне;
ни пред моћником, ни пред страхом свога времена —
говорила је право, па нека и заболи, нека ране.

Била је умна, а ум јој није служио за ћутање,
већ да раздвоји човека од његовога лицемерја;
знала је да препозна и зло обучено у свечаност,
и није му праштала ни када би стајало пред њом најближе.

А сада лежи тишина тамо где је некад била реч,
и свеће трепере као последње звезде над њеним путем;
болест јој је узела тело, али није победила дух —
јер оно што је написала остаје да сведочи за њу.

Отишла је у време које све мање трпи праве људе,
у доба када се истина продаје за шаку удобности;
а она је остала усправна, до последњег даха,
као свећа која гори и онда када јој понестане снаге.

Зато јој данас не доносимо празне речи утехе,
већ сузе, цвеће и тишину достојну њеног имена;
јер не умиру они који су умели да кажу истину —
они остају да живе тамо где је савест још увек жива.

Спавај, Ведрана, под небом без граница и зидова,
нека те тамо више ништа не боли и не плаши;
ми који остајемо носићемо твоју реч кроз ово опасно време —
а над твојим гробом нека горе свеће док нам сузе лице квасе.

август 2026. године
Аутор: Саво Ц. Божић Ружин

Издвојено

НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ

Многи стихови наших песника одлично звуче и кад се од њих искомпонује музика… Зато сам одлучио да пре свега своју поезију, а затим и поезију наших чланова који деле моје мишљење искомпонујем и дако јој дам нову звучну димензију… Уживајте у одличној поезији оплемењеној музиком!  (Овде су и неке песме које су постављене на YouTube па их можете погледати у уверити се да су и њихови аутори креативни у изради видео снимака).

/Љубодраг Обрадовић/

Последња песма у мојој првој књизи “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ” била је песма “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ”. За њу је карактеристично да је далеке  2005. године као прва понела признање ПЕСМА ГОДИНЕ на сајту www.poezijascg.com  Погледајте је и преслушајте у две верзије:

на српском језику у модерној СИРТАКИ варијанти, Настави са читањем “НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ”

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

ЧИСТОТА – Далибор Шкорић

„Хало, да ли ме чујеш? Ма ниси ти за њих случај, као што кажеш, нити их занима шта је истина, ти си за њих проблем, који гледају да реше на најјефтинији могући начин. Треба им за неког то радно место, али не брини, такав отказ код нас не постоји. Ми им сад мало дрмамо кавез, … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

Издвојено

ДАР – Андреја Ђ Врањеш

Дар

Кад брзо живиш, брже си стар,
плав лептир и жути цвет, један су дар,
кад у сну сретнеш друга старог,
то није мала ствар,
и то је дар.
Кад звезда са неба падне,
не, то није неба квар
и то је дар. Настави са читањем “ДАР – Андреја Ђ Врањеш”

Издвојено

Румунском сину Србије Васку Попи – Инна Начарова



Румунском сину Србије Васку Попи

После концлогора 
живот схваташ
и лаж и истину, 
суштине су јасније. 

Твој поглед сада 
јесте као објектив
и није то гледање оком
него је гледање срцем. 

Писати на длану
стиховима давање је топлине своје руке
у којој је срце. 

Аутор :Инна Начарова, 
Русија /г. Уфа 
 Настави са читањем "Румунском сину Србије Васку Попи – Инна Начарова"

РИМА – КОЗИЋ САША

Покушавао сам ја да римујем стихове,

али не иде.

 

Живот ми није био рима,

нити леп.

 

Цео живот сам на улици или пијаци.

Штицовао сам девизе,

био сива економија.

 

Радио у пекари,

радио у обданишту као домар,

радио као чувар.

 

Продавао бензин,

цигарете,

це-деове музике и филмова.

 

Живело се некако.

Децу школовао,

стан купио,

опремио га.

 

Када сам мало стао на ноге,

почео сам да радим легално.

 

Имао радни стаж.

Добацио до тринаест и по година радног стажа.

 

Добих болест.

Одох у пензију.

 

И…

 

Чекао лето.

Идем на терасу.

Пишем.

 

Али не могу

и не знам да римујем,

мада бих волео.

 

Како рече један кинески филозоф:

 

„Поезија је мелодија богова,

поезија у прози , песникова истина. без улепшавања“

Песма месеца: АВГУСТ 2026. *Душан Комазец

РУСИЈА

Некима си тајна безмерно далека
скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!

Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!

Знам ти све Три сестре, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи.
Ту је Исидора пришла Јесењину.
Ермитаж је блист’о у златној самоћи.

Знам ти белу гарду и повест у збегу,
пуцањ с Ауроре пред свитање зоре
и “Цркву на крви”, крст бачен, у снегу!
Знам за тужни вапај, опустеле дворе…

Знам ти Сибир, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што тајну вечности раскива!

Душан Комазец 

ЧУВАРИ РЕКА – КОЗИЋ САША

 

Док корачам

кроз овај свет,

посматрам реку

живота и смрти.

 

Тече вековима,

препреке снагом

своје воље превазилази.

 

Док сам био здрав,

могао да ходам,

ловио сам рибу,

бацао варалицу.

 

Тако сам упознао

много људи,

а највише аласа.

 

Шибани ветром,

паљени сунцем,

годинама су вредно радили,

полагали своје мреже

и бубњеве.

 

Читали су реку

као буквар.

 

Били су њени чувари.

 

Последњи,

или се бар надам да није,

био је стари алас Бранко.

 

Умро је прошле године.

 

Да ли је некога обучио,

оставио наследника,

не знам.

 

 

Надам се да јесте.

 

Јер река

и даље тече….

U S P O M E N E

Kad suton oseni brežuljke i reke
tad umuknu gaji, zaneme i vrela
uzdižu se stare uspomene neke
dok zvezda zablista vrh tamnoga ždrela

I vetar lahori niz lugove stare
ko šapat raznosi odjeke vremena
još iskre sa neba doline nam žare
dok sećanje počiva pod korenom drena

Želim da se vinem ka svodu poletim
gde stidljivi eter još oblake žari
pokajanjem svojim greha da se setim
da mi rajska zora sve misli ozari

Ako jednom stanem pred kapijom raja
nek me tamo sretnu uspomene mile
bez tereta greha,bez senke očaja
presvetle i čiste kakve su i bile.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
29.08.2026g.

ТИ

ТИ

 

 

Ти си сунце мога сунца,

и крв си моје крви,

мој последњи издах,

и мој зрак први.

 

Ти си мог месеца месец,

жудња за којом жудим.

Ти си небо мога неба,

Она крај које се будим.

 

Моме свему,ти си све,

и мада разум каткад губим,

творевина мојих творац,

Ти си она који љубим.

 

И море си моме мору,

мог раја си капија,

Ти си мајка моје деце…

А шта ли сам теби ја?

ЧЕКАМ ТРЕНУТАК ИСТИНЕ – КОЗИЋ САША

 

Корачам расцветалим

пољима мога разума,

кроз мисли моје прошлости.

 

Тражим себе,

остарелог, уморног,

изгубљеног

у вртлогу прошлог времена.

 

Тамо црвоточине

нападају мене,

једу моје успомене,

моја сећања.

 

Бојим се.

 

Појешће ме.

Неће ме бити.

 

У налету страха

бежим у пределе

свога васкрснућа.

 

Чекам час,

тренутак истине,

када моје набујало тело

под налетом животне тежине

пада у вртлог,

моје младости.

 

Полако нестајем,

прекривен опојним дахом

прошлости

 

Mирисима некадашњег живота

тонем у тамно ништавило

Балада о Стипици Бумбару

Балада о Стипици Бумбару

Ноћ кад је умро Стипица Бумбар звезде к’о  да су се на небу скриле,

пао је само код атарског пута ,

близу салаша крај Перине њиве.

 

Следећег јутра,Пера га наш’о

крај пута у сенци трешњиног грања ,

дечачки осмех,накривљен шешир,

као да најлепши сан сања.

 

Ноћ кад је умро Стипица Бумбар,

некако она је то знала…

Да ли си добро?Упита  муж…

Рече-Само ме мало боли глава…

 

Ту ноћ је провела уз јецаје тихе,

у соби јој беше тешње и тешње,

тргну се само када кроз прозор

осети мирис процвале трешње.

 

Била је кћи трговца Млинка,

фела што сваког гледа с’ висина,

а он весељак,дланова грубих

типичан пример сиромашног сина.

 

Пољупци уз мирис трешњиног цвета, била му је центар света.

Све док једаред пред његову кућу,

дође њен отац и запрети смрћу

 

 

Под трешњиним дрвом,

сав разорен тугом,

глед’о је сватове

што воде је другом…

 

 

А љубав?

То ти је посебна категорија бато.

Неко је сретне у трептају ока,

неком је то само суво злато.

 

Некад је осетиш у сетном стиху,

ил’ лошем штимунгу старе гитаре.

Неко и не зна да крај ње је прошао,

неко је неда,ни за какве паре.

 

Неке је усне помену тек,

онда када већ буде касно.

Некад и не знаш да глува тишина,

уме волети онако, баш гласно.

 

Неко упорно за њом трага,

ал’ је не спозна до краја света.

Неком је она највећа казна,

у пролеће када трешња процвета…

КЛИНЦИ СА УЛИЦА БЕОГРАДА – КОЗИЋ САША

 

Били смо само неки клинци са улице,

који су освајали неку своју слободу.

Тек када смо је освојили,

и после неколико година схватили

Да нас она нигде неће одвести.

 

Остали смо записани у времену као они који се нису никога и ничега плашили

А то смо дебело платили.

 

Све наше велике заблуде

остале су у нама. потрошене, закопане,

И сузама оплакне.

 

Постали смо и остали историја,

записана на тамној страни

београдске медаље.

 

Преостали и преживели

синови Београда сећају се дана

који су били и остали симболи  наших одрастања

Нас београдских клинаца

 

Приче које су остале иза нас…

Нека се причају неким новим клинцима,

жељним освајања слободе,

да схвате

 

Да свака слобода

има своју цену.

Бразде

Живот и ја смо ривали стари,

седимо стално за коцкарским столом,

Ја рушим ,а он то још више квари,

ударце лечим,са новим болом.

 

Путеве своје сам бирао сам,

да мрзим,научен ја нисам,

Све то ћу платити кад тад

знам,па зато сам ту ди сам.

 

К’о ми је бразде заор’о, и младо жито погази.

Усне ми мермер милује, уместо твоји образи.

У мени укус чемера, у души труло семе сијем.

Знам рекох ти да нећу,ал ето ипак пијем.

 

Смех твој ми одзвања у глави,

у постељи самујем,као по казни,

милујем јастук,лежим у тами,

а кућа и душа остају празни.

 

Једина светлост,ти си ми била,

за опрост Бога,ја и не питам,

све док те опет не сретнем,

по овом свету,сам ћу да скитам.

 

 

Знаш боље ја нисам умео,

за тугу лек још нисам изумео.

Сад бих другачије,ја то не кријем,

знам рекох ти да нећу,али ипак пијем.

 

К’о ми је бразде заор’о, и младо жито погази.

Усне ми мермер милује, уместо твоји образи.

У мени укус чемера, у души труло семе сијем.

Знам рекох ти да нећу,ал ето ипак пијем.