Издвојено

ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић


ЈЕДНА МАЧКА


Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.

Као да у вечност
полазимо,
кад ништа не
осећам,
осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да
поцепа.

Сад ћемо,
љубавнице моја,
поврљати траву,
месец да гледа.
Сад ћемо,
сазнати како зора
свиће,
дан плутоном
како израња…
Сад ћемо, као
једно биће
схватити смисао
постојања.

Сад ћемо,
кошуљу кад ти
исцепам
и дојке изнесем на
ветар…
Сад ћемо,
у кочију сласти
ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља
преточити…
Сад ћемо, грлећи
се,
 храбро потећи
у космос ,
у рајску срећу…

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец…
Настави са читањем “ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић”

Издвојено

ПУСТИТЕ СРПКИЊУ ДА СЕ СМЕЈЕ – Миладиновић Сандра

ПУСТИТЕ СРПКИЊУ ДА СЕ СМЕЈЕ

Пустите Српкињу да се смеје
Онако  искрено из душе
Дарујте је  љубављу виђене
Нек трчи пољима мајке рођене
Нек збори грлом слободе кићене

Нек пева са јатом птица да ори се
С руку јој скините окове злослутне
С очију повезе тамне јој склоните
Да жену у њој још осоколите
Јер рађаће вам оно што волите…

Пустите Српкињу да срећна плаче
Да грли живот све јаче и јаче
Да клија свуда и цвета у пролеће
За вас ће крвца пролити, одолеће…
Свему што руши свето столеће…

Нек тиха седне испод дрењине
И нека усни звезде небеске
Дозволите јој да игра заносно
Да снена полети ко мало дете
Наредбе, претње…то су све сете!!!

Пустите Српкињу да се исплаче
За грехе тамнице што наследисте
Не од очева, већ дугог ропства
Доста јој је пожудне помаме
Доста је њој вековног поста!!!
Настави са читањем “ПУСТИТЕ СРПКИЊУ ДА СЕ СМЕЈЕ – Миладиновић Сандра”

Zla vremena

Zla vremena
U srcu mi bol čemerni, smeh je zamro na usnama.
A pogled mi led ledeni, u očima nema plama.
Danima već vlada tmina,sunce se u oblak skrilo
Samo pustoš i tišina. Ništa nije k’o što j’ bilo.
Sad osećam neku jezu.Niz kičmu mi idu žmarci…
Da dokažem hipotezu, pomažu mi samo starci.
Skupili se svi mudraci, u glavama misli teške.
Ali, svuda loši znaci… Krenuli na Mesec peške.
U bezumlju sad se gube, jedni druge psuju, pljuju…
A o svemu samo trube, nove teme iscrpljuju.
Pretresaju sve probleme, ali džaba… Svuda kriza.
Možda im pokaže vreme. Za pak’o im ne treba viza.
Pobesneli sasvim ljudi…Udario je  trn na glog.
Sada svako svakom sudi. Ne treba im za to razlog!
Teška muka u čoveku, odvela ga  u beznađe.
Krvave mu suze teku, al’ on  ćuti o tom’ rađe.
Mrtvi dižu se iz groba, živi sad  u  njima  leže.
Došlo neko  čudno doba, nema više ravnoteže.
Mač krvavi u kamenu, zaboden je do balčaka.
Pišti zmija u plamenu.  Zla vremena, naopaka!

DUVAJTE VETRI

(sonet 177.)

Zatutnji, zagrmi, časne ne lomi,
silinu svoju ti sad svu pokaži;
zlobu i mržnju, o vetre, salomi,
silnika svokog ti noćas potraži.

Duvajte vetri silno, još silnije,
satrite sva zla što ljude sad muče;
Božjega truda ovo delo nije,
svako novo sutra gore od juče.

I mramor kamen vetri obrušite,
duvajte noćas još silnije, jače;
nečasnog delo kâmom porušite,

satrite sve zbog čega majka plače.
Sve ono zbog čeg` sestra suze lije,
kad sunce zasja nek bude milije.

VRANJANSKI ČOČEK

Noćcom sam u snu Vranjem brodio,
svraćao odred` u sve mehane;
kaldrmom starog grada hodio,
slušao čoček do zore rane.

Prelepa moma oka garava,
ruse joj kose tik do bedara;
glavu pokrila romska marama,
dukati šljašte preko nedara.

Čoček mi mome svu noć igralo,
garavim okom pamet sludelo;
sa kolena mi tijo šaptalo
da joj se nešto u men svidelo.

Do jutra ljubav s njom sam vodio,
u krevet` čoček ona m` igrala;
telo ljubio, kose mrsio,
dok pusta zora nije svanala.

Svetlo se probi kroz mrklo staklo,
memljivom sobom starog boema;
oko mi svetlo mrgodnom taklo,
prelepe mome kraj mene nema.

U ruci staru sliku još držim
lepote snene što čoček igra;
sećanjem na nju srce opržim,
dok čoček grmi ona ko čigra.

Nisam taj sanak zaludno snio,
godina davnih, kad mladost beše;
na goču, mlađan, nju sam nosio,
sem uspomena sve mu uzeše.

Ima dana – Vesna Stojković

Poslanica prijatelju-Vojislav Ilić
– glosa-
,, Ima dana i časova kad te ništa ne veseli.
Kada srce i ne žali, i ne ljubi i ne želi.
Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi
Kad ti pogled besmisleno, u daleke ravni bludi.
A težak se otme uzdah i čelo se tvoje smrači.
I ti ne znaš u tom času,ni otkud je,ni šta znači?! ”
1.
IMA DANA

Ima dana kad ti ništa, u životu baš ne ide.
Prijatelji i rodbina, kao da se tebe stide.
U dušu se tvoju slutnja, neka teška tad useli.
-Ima dana i časova, kad te ništa ne veseli.

Ima dana kada s bolom, zoru čekaš da osvane.
U teškome uzdisaju, tražiš lek za svoje rane.
Lelujaš se neprestano, k’o na vetru list uveli.
-Kada srce i ne žali i ne ljubi i ne želi…

Ima dana kad te stisne, k’o klještima neka muka.
I treba ti tada samo, prijateljska, nežna ruka.
Hladan vetar ošine te, iznenada ti zastudi.
-Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi.

Ima dana u životu, kad nizbrdo sve ti krene.
Pred očima k’o utvare, plešu stare uspomene.
Kad poželiš da pobegneš od stvarnosti i od ljudi.
-Kad ti pogled besmisleno, u daleke ravni bludi.

K’o gavrani senke lete, crne misli su u glavi.
Pokušavaš da pronađeš, u trenutku izlaz pravi.
Bol te seče posred srca, tako muči te i tlači.
-A težak se otme uzdah i čelo se tvoje smrači.

Ima dana kad ostaneš bez poleta i bez nade.
Neki nemir obuzme te, a srcu se bol prikrade…
Vetar duva sa svih strana,osećaš da sve je jači.
-I ti ne znaš u tom času ni otkud je, ni šta znači.
Vesna Stojković

Успомена из Врњачке Бање

Шајкачу врабац накривио, па ти намигује,
а тек што си на трг ногом крочила.
Тај дрзник је хтео и да те помилује.
Дан је остао без компаса и кормила.

Плесао је плочник са твојим потпетицама,
излози зурили у лук извијеног тела.
Пролеће, а југ је летео у сусрет птицама
Плетеница сунца ти се у косу уплела.

У венама лишћа хлорофил је лудовао,
поветарац уздисао, а грање задрхтало.
Сунцобран над нашим столом је лумповао,
док је пијано од љубоморе цвеће посртало.

Залепршала на ветру одора што те крије
Ругала се фонтана жеђи из мојих очију,
све је летело упркос закону гравитације
Свест ми се изгубила на путу за Недођију.

Сенка се моја свила крај ногу, па као маче преде
када сам збуњену главу открио у твом крилу.
Као добре виле играле се жеље, ал ти не хтеде
да уснама тачку ставиш као орден палом цивилу.

Dolovo

                 DOLOVO

U Sandžaku, nadomak Tutina,
izdiglo se lelujavo selo Dolovo, prije godina stotinjak.

Čari i ljepote sela toga,
ne mogu se nigde naći života mi moga.

Okruženo šumom, rasutom ko sjena,
izmamljuje osmijeh svakom ko ga nema.

Često se čuje lahor mnogobrojnih pritočića rijeke,
kako žubori i protiče u krajeve daleke.

Pod mjesečinom blješte i pružaju odsjaje čak od zvijezda veće,
kućice male pune ljubavi i sreće.

Na ulazu sela, džamija ko bajrak stoji,
u vrijeme namaza, ezan odzvanja i do srca pori.

Zadovoljstvo je gledati ljude,
kada lijep ahlak iznude.

Eh, pa da li ima ljepšeg raja
od rodnoga kraja?

Rodni grad – Dobrana Vuković

U sjećanju te gradim porušeni grade,
Dižem ti tornjeve srušene,
Perem isprljane fasade.

Čistim ti ulice, sadim ti cvijeće na balkone
Slušam poznatu muziku kroz otvorene prozore
Vraćam ti zemljo raseljene milione.

Iz logora laži puštam logoraše
Vraćam ti nivo vode u rijeku,
Sadim još starije drveće
Kad zadnje drvo neosjetljivi posijeku

Vraćam ti na ulice poznata lica, vraćam ti narodne heroje
što postaše imena ulica
U sjećanje te vraćam porušeni grade
Dižem ti tornjeve srušene, perem isprljane fasade.

АНА – Душан Комазец

Пре оног „невиног” лета мене је волела Сања,
а потом Нада, па Вера и много незнаних жена.
Што су ме волеле више, чежња је била све мања.
Као сен минуше оне, памтим им само имена.

Сећам се прохладне собе Милкине куће на крају,
њеног, баш припитог брата кад нас је затек’о чедне.
Страх величанствен и сада прозори старински „знају”.
Од тада, „ сам Бог зна зашто” не волим пределе ледне.

И тако, васцелог века живећи у „забораву”
због игре „сломљених срца”, у смирај пролетњег дана,
кад су због бурног живота мешали сан се и јава,
на крају чекања дугог, појави једна се Ана!

Било је пролеће рујно, рајске су цветале трешње
ширећи мирисе мамне, сумрак је рудио јасно.
Сусретох најлепше очи, од мојих очију бешње!
И шта сам могао друго, осим да волим је страсно.

„ Анђели” немају име већ само прелепо лице!
Опчарала ме је грешног погледом невиних зена.
У мору снежног бехара кад све су утихле птице,
а месец палио фењер, Ана је постала жена!

Срицао сам јој тираде и рецитовао Лорку,
спознао да ми сибирско срдашце више не зебе
и тек на крају баладе појмио истину горку:
У игри тражења снова, Ана је пронашла себе!

Нечујно као тишина, у сусрет претоплом лету
одлепршала је сретна, однела прoлећа рана.
А ја, тај „ безгрешник” стари, проклињем судбину клету
и чекам да ми се врати, прошлост и најлепша Ана.