ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Одлучио сам да Вам за ВАСКРС 2026. године поклоним неколико наших песама искомпонованих и отпеваних уз помоћ платформе SUNO AI. Можете их преслушати у наставку овог чланка.
ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ април 2026.
У Белој сали КЦК у Крушевцу, 15. 4.2026. године у 18 часова одржана су редовна Песничка сусретања ПоезијаСРБ за април 2026. У оквиру програма представили смо најновију књигу песникиње Бојане Петковић ИСКРЕНОСТ У ФРАГМЕНТИМА, а у другом делу чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и њихови гости, говорили су своју поезију.
У првом делу програма, који је осмислио и водио Љубодраг Обрадовић, уредник издавачке делатности Удружења песника Србоје – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, представили смо нову књигу ИСКРЕНОСТ У ФРАГМЕНТИМА младе песникиње из Лапова Бојане Петковић. О књизи је говорио Љубодраг Обрадовић. Поезију из књиге говорили су: Стефан Кнежевић, Милош Ристић, Даница Гвозденовић и сама ауторка… Сви песници присутни на промоцији добили су од ауторке бесплатно примерак књиге. За музички тренутак у овом делу програма били су задужени Бранко Симић и Иван Ђукић.
У другом делу програма који је осмислио и водио Милосав Ђукић Ђука, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРб своју поезију говорили су: Мирослава Смиљанић, Боривоје Видојковић, Милосав Ђукић Ђука је говорио поезију Митра Стожинића, а затим је Љубодраг Обрадовић уручио Првославу Пендићу Пенди ДИПЛОМУ за песму ФЛЕКА ОД ВИНА за освојено 2 место на такмичењу за песму године сајта www.poezija.rs.
У наставку програма стихове су говорили: Живота Трифуновић, Ђорђе Јоковић Мирочки, Љубиша Живојиновић, Нада Гајић, Звездана Минић, Милан Ћурчија, Латинка Ђорђевић, Слађана Бундало, Даница Гвозденовић, Нина Симић, Сандра Јовановић, Братислав Спасојевић, Милош Ристић, Вера Шабић, Стефан Кнежевић, Марија Чворовић, Бојана Петковић, Љубица Петковић, Љубодраг Обрадовић и Милосав Ђукић Ђука, У музичком делу програма наступили су Бранко Симић, Иван Ђукић, Мирослав Маринковић Којица и Љубиша Боровац. Видео је забележио Љубодраг Обрадовић, а фотографије Ђурђија Обрадовић.
Настави са читањем “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ април 2026.”
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
Песмо моја – Угринић М. Саша
ПЕСМО МОЈА Тишина је раширила своја крила на мојим уснама у облику твог имена. То што ниси ту и што можда нећеш никад ни бити, чини да те има све више и више. Дајеш радост стварима па имам срећу да су у мраку мог живота пале бакље истине, које све више осећам у кожи и … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
Ranjena sama
- Ranjena sama
Zbunjena, uplašena,
ranjena, sama,
osećaj koji ne bih da pamtim.
Ništa što gubim — ne bih da patim.
Klizim kroz vreme, lažem sebe
da vidim dalje — a nema ničeg.
Ništa ne vidim… i toga se stidim.
Iskrice tamne u mojoj sumnji,
želja se budi pred mojom tugom.
Ništa ne osećam — zbir je nula,
na dugme gasim svoja sva čula.
Postajem niko — i napokon sanjam,
sve crne rupe tami poklanjam.
Sanjam da u njih i sama tonem,
sebe tihoj nemoći zauvek poklanjam.
МЕДОВИНА ЗА РАТНИКЕ – КОЗИЋ САША
Играмо се са душама умрлих ратних другова
Са свим недореченим,
изгубљеним, оплаканим судбинама,
сирово упрљаним крвљу,
а окупаним у медовини
старих Словена.
Ратника светлих,
не прљавих од блата,
образа румених од плача,
а не од шамара црне судбине.
Заливени у праскозорје
невидљиве истине,
што сабира сапатнике
у смрти и у животу.
Плачем за њима
погледом упртим у небо,
где облаци језде
окупани сунцем,
у свечаним кошуљама
и плавим панталонама,
џепова препуних
гуменних бомбона
НЕПОГОДА – Тања Вучићевић
Под окриљем тмине,
распета у ноћи.
Устрептало бринем
дал’ ће освит доћи.
Пуцкетају наде,
варнице се дижу.
Звиждуци из таме
проламају, стижу.
Дах за дахом, горак,
олује су крепке.
Јасно чујем помрак
муњевите сенке.
Подрхтава стаза,
зарежало куче.
Пуцам од очаја,
невреме док туче.
КРВАВИ ПИР
Пламен небески сијева свуда,
Ни даха, ни звука, босоног пук.
Колоне избјеглица ко зна куда
Крећу без страха, злослутни мук.
Опет је у мајке уз облак дима
Кћерку убила челична птица,
Сина јединца кроз пусто поље
Проклетом руком згоди хаубица.
Тенкови газе, пред собом косе
Изрешетане душе леже уз пут,
Док једна мала ручица у грчу,
Тек умрлу мајку вуче за скут.
Звјериње гони, урличе кличе,
Поново ближњега крвави пир,
Јасеновачке кости проклињу,
Наивност, опрост и лажни мир.
ЧЕКАМ – КОЗИЋ САША
У запећку свог живота чекам мало животне среће.
Туга узима маха.
Уздаси и сузе праве ми друштво.
Ја полако копним.
Чекајући живот да дође
на наплату , крив сам
Не једем. Не спавам.
Патим.
Јутра дочекујем будан,
уста сува од бола.
Кроз прозор погледом пратим једног лептира.
Његов лет буди ми наду,
трачак осмеха,
искру живота на мојим уснама.
Мами погледе
уморне од плача,
заборављених наших митова,
свих срећно омамљених
душевних болесника
наших усраних живота.
Опрост је ипак тежак
Када се чека
НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ
НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ
Никада ми драга говорила ниси
Шта ти је у души када немаш сан,
Да ли те муче неке модре зоре
Кад смо живот пили ко хладне изворе.
Сад ћутимо немо ко уморне војске
Свако у свом рову рањени смо ратник,
То ћутање нама ништа не помаже
Ти сломљеног крила, ја сакати патник.
Постељу смо некад цветним пољем звали
Ровови су сада као злослутнице,
Ко пред борбу љуту тишина нас боли,
А обоје знамо још те ратник воли.
Баш у борби тешкој ратник срце има
Ровом успомена с пијететом гази,
Само твоје ћутање у ноћима дугим
Може да га сатре, може да порази.
Зато драга моја понизно те молим
За бојеве нове превише смо стари,
Одложи оружје и тихо ми шапни
Приђи мој ратниче, још увек те волим.
Модре зоре што те стално муче
Вратићемо опет и биће ко јуче,
Само ноћас ратничке да не лете стреле,
Све руже живота одмах би однеле.
Шта би онда били у рововском блату
У бескрају безнађе ко у сваком рату,
Нек и ове ноћи победника нема
Ратник после боја нек уморан снева
Са руком у руци за старост се спрема.
Драгојло Јовић
ПРОЛЕЋЕ – Вера Шабић
Мирисом опојним јутро ме буди,
чистим ваздухом шири ми груди.
Зелена трава, цвеће шарено,
двориште јутарњом росом умивено.
Шири се мирис пркоса и лала,
нарциси жути оаза мира мала.
Воће процвало, крушка, дуња и трешња,
сваки се цветак својом бојом смешка.
Маче мало, црно-бело,
се на врх дрвета попело.
Његова радост и велика срећа,
горе-доле пут дрвећа.
По цвећу слећу раздрагани лептири,
опојан мирис ружа се шири.
Буди се душа раздрагана и срећна,
има ли ишта лепше од пролећа.
(C) Вера Шабић
SLAVIMO Gospoda-Miroslav Krnjeta
Slušajmo anđele kako pevaju
zvona Hristovu pobedu javljaju,
pogledajmo u svetlo nebeskoga svoda
slavimo danas braćo i sestre Gospoda.
Okadimo domove mirisima tamjana
upalimo sveće ljubavi u dušama
otvorimo pupoljke srca da u njima
Hrist lista,
neka nam misli budu rajska cesta.
Veselimo se dobri ljudi
vaskrsnuo Gospod iz hada
u goste dolaze ljubav, vera, nada,
tama nestaje a cvet života se budi.
Poljubimo krst zahvalimo Hristovim
darovima
pevajmo volimo praštajmo slavimo,
ceo svet danas zagrlimo
i slavimo Gospoda u našim srcima.
Pogana nada
Pogana nada
Kad večnost upali svoju poslednju sveću,
tihi koraci priđu do mene.
U oku zatreperi sjaj —
kao nada da i svemir ima kraj.
Sve tame bude zebnju,
a čula me, u zanosu, bodre:
biću tu za tebe —
uvek, i tamo i ovde.
Sve potoke, reke i okeane
milujem nežno,
rukom od žada.
A sveća ne gasne —
u meni i dalje tinja
pogana nada.
Visina čelične noći zasvetli —
znak težine i dubine,
i želje da menjam sebe.
Sve vode, sve suze
ne brišu obrise sjaja.
Svemir nas čeka — i vodi.
Težina reči,
kao kamen u džepu, podseća:
kosmos uvek ima
rezervnu sveću.
Ruka od žada, magičnom kredom,
beleži pogano vreme —
a ja želim samo
da promeni i mene,
i tebe u meni.