www.poezija.rs

Плачем док гледам како моја генерација београдских синова полако одлази са улица живота. Пијани и замишљени, чекају да се врати неко давно проживљено, најлепше време у овој нашој недођији.

Све наше непрежаљене наде младости дошле су на наплату. Наших бедних, а можда само сурово проживљених живота на овој калдрми пуној суза и смеха. Прохујало је то од Славије, преко Балканске, па све до Кнез Михаилове.

Свесни смо да пролазимо последњу фазу наших бурних живота, који ће се, можда, завршити у ватри и диму печених кестенова из Кнеза, заливени понеким пићем и нескривеном тугом нсших веселих ноћи.

А Београд ће остати. Да памти наше кораке, наше љубави, наше поразе и победе. Да неком новом свету прича како смо једном давно били млади

Волео бих да оставимо неке наше трагове

Bez naslova
ostati se mora
i bez naslova i bez slova
Današnji je svijet, sav
u uzavrelom haosu
ostavlja bez teksta iz dana u dan

a krenulo je proljeće
krenuo život da buja
kakva suprotnost
razarjućem smrtonosnom vjetru
što huji

kao poslastice, slike zla nam serviraju
mnogi u tome uživaju
bezumni svijete,
izdajice
djeca te boljeg snivaju

al kako odrstaju
samo bez riječi
bez teksta, bez
slova
bez sebe ostaju…

Изгледа да смо сви

у једном тренутку

путници кроз време.

Рођени смо у прошлости,

живимо садашњост,

а будућност ,

будућност је наша садашњост

коју покушавамо да схватимо, али…

Живимо садашњост

у ствари, будућност.

Рођени смо у прошлости,

само нам фали тренутак

који представља садашњост.

Нема га. Не постоји.

Постоји само време

у коме живимо,

у коме све што знамо

нестаје пред нашим очима.

Свесни да то није,

нити може бити крај

какав прижељкујемо.

Једноставно ,

то је време када наш живот

постаје само време

проведено у овом такозваном

садашњем животу.

Само они који разумеју,

живе време како треба.

^{Ноћи пролазе,}

^{ја неспавам.}

^{А ниједне песме у мислима.}

^{Нема немира,}

^{а ни мира.}

^{Нема речи,}

^{ни оне старе ватре у глави.}

^{Само тишина.}

^{А тишина ме плаши,}

^{зато што ћути}

^{као празна улица}

^{у коју се више нико}

^{не свраћа.}

^{У коју нико не долази.}

^{Уличне светиљке само горе.}

^{Ветар пролазности дува.}

^{Време као да је стало.}

^{Само још по која буба}  

^{мислима мили,}

^{пркоси пролазности времена,}

^{најављујући}

^{његову громку тишину.}

Samo uzavrela žurba i gungula,
bujica što nosi bezimena lica,
ni gram empatije unutar rasula,
bezoblična masa u sivilu ulica.

Da li je vreme postalo novo,
ili sam ja ipak postao star,
ljudskost izumire, ubi je “ovo”,
kad bih mu ime saznao bar.

“Dobar dan” postade kuriozitet,
“Hvala” tek izlizana fraza,
novac je jedini identitet,
ka vrhu utabana staza.

Osionost i beskrupuloznost,
bahato manifestuju silu,
kulturu skrhala anksioznost,
dok kič simbolizuje idilu.

Osmeh u prolazu, nepoznatom,
postade izazivački gest,
ljudi se ne vole srcem već platom,
tek “homo homini lupus est”.

Gordost i čast u sebi nosim,
sa tom golgotom živeću dovek,
pokleći neću – pre ću da prosim,
jer “homo sapiens” ne znači Čovek.

Nevažno, ljudi, stvari, imena,
sve je to roba, nešto što košta,
iako svima nam već visi cena,
moj duh se još uvek ne stropošta.

Iz zbirke: “Pod ožiljcima vremena”

Deki Nijeneki