Неко је рако; “Само кукавице воле једном у животу.”
Неко је рекао, случајно сам у пролазу начуо
док сам алејом живота ходио
скупљајући шарене перле прохујалих година
нижући их на танану нит душе
да их оставим на прагу долазећих покољења
онда, кад направим задњи корак ка заласку Сунца,
црвеног Сунца на бескрајном хоризонту
прекривеном бијелим кишама времена.

Ходећи тако, размишљао сам, јесам ли и ја кукавица.
Кукавица тромог корака и косе посуте сребром сјеверних сњегова
који је прошао цвјетним пољима Љубави, волећи само једном,
само једном, онако истински, онако блесаво идиотски,
онако дјечачки и мангупски, онако како се највише вољети може?

И нисам знао, или нисам знати хтио, у ходу изрећи
у ходу порећи да сам “кукавички” живот проживио.

Сједох на једну остарјелу клупу
(не знам ко је од нас двоје старији био),
и позвах своје срце да пред мене стане.
да каже, и не слаже, колико је вољело, колико пута за некога горјело.
Изађе срце из својих камених двора, смркнуто, намћорасто
само ме једном погледало мрко
и промрсило неразумљиво, шкрто;
“Знаш ти добро, будало стара, колико си пута волио.
И не питај ме више ништа, за празне разговоре не зови мене.”
И врати се срце моје у камене дворе своје,
мргудно, хладно и далеко, као да и није више моје.

Уздахнух, гледајућ’ голе крошње дрвећа око себе,
дјеловало је беживотно и тужно, као остављена
нечитана књига коју вјетар листа носећи слово по слово
у неке непознате даљине, неким непознатим читачима.

Једна кап однекуд лицем ми се разлила.
рекао бих, кишни облак је наишао изненада,
(не, никако није суза из ока канула).

Вратих мисли на питање своје, проживјех ли живот
волећи једаред само, као кукавице што их неко помену горе.

И призивам сјећања, нижу се слике као на платну
прастарог филма, блиједе, нејасне, нит’ сиве нит’ шарене,
ликови жена разних, младих, мало мање младих,
плавих, смеђих, риђих, просједих… и безбојних.
Ликови жена лијепих и мање лијепих,
очију плавих, зелених, смеђих, црних… и безбојних.
Да, разне слике, разних жена, нижу се сјећањем,
неке сам гледао, неке додирнуо,
понеку чак страсно љубио,
у неким необичним јутрима, крај неке бих се и пробудио.
Али, не сјећам се да сам иједну од тих жена
чији се ликови смјењују на платну сјећања,
онако истински, икад волио, икад за неком сав устрептао,
сав изгубљен, слијеп, горио, изгорио.

Још једна кап изли се однекуд, из неког невидљива облака
на моје уморно лице,
правећи путању од ока до усана,
и ту, на полуотвореним уснама, која као да су само њу чекала,
јасним словима једно је име исписала. Њено име.
Име које сам им забранио да изговарају,
да га дозивају у бесаним ноћима,
да га шапућу у буновним јутрима. Њено име.

С Њеним именом, предамном је стао и Њен лик,
Њен стас, Њене очи су ме гледале, Њене усне су ми се смијешиле.
Могао сам да осјетим Њене руке како ми мрсе косу,
Њен дах на челу, Њен мирис, Њу цијелу.
Она, Она чије име ни сад не смијем, не могу и нећу да изговорим.
Она, због које сам сједим на овој клупи питајући се
проживјех ли живот као кукавица који је само једном волио.
Она, због које још устреперим као дјечарац,
Она, због које ниједна жена нема јасан лик у моме сјећању,
Она, због које наилазе невидљиви облаци
спуштајући на моје лице капи кише којима исписују
Њено име, име моје једине, моје најјединије,
име моје миле, моје најмилије, изгубљене, незаборављене,
потиснуте непребољене, мијењане незамијењене.
Она, моје јучер, моје сутра, моје увијек и заувијек.

Неко је рако; “Само кукавица воле једном у животу.”
Неко је рекао, а ја кажем; “Јесам, кукавица сам.”
И није ме срамота, није ми жао и нема кајања,
Љубав истинска, Љубав чиста, била је, бива и биће
једна, једина, незамјенљива, неизбрисива.

И можда ћу погледати још који пут
за неким ногама дугим, неким њедрима бујним,
можда ћу још који пут, пожељети бар, неке усне да пољубим,
али вољети, вољети нисам могао и нећу моћи,
осим Њених, више, ниједне друге очи.

Може цијели свијет да упре прстом у мене и каже;
“Погледајте, кукавички овај старац кроз живот прође,
само је једном волио неког, само једном био сретан.”
Миран ћу да склопим очи своје и кренем ка заласку Сунца
носећи у свом погледу Њен лик, Њен стас, Њене очи и Њен глас.
Понијећу са собом Њен осмјех, мирис Њен умјесто тамјана
и пламен два ока чампараста умјесто сјаја свијећа
све је што ћу узети са собом кад пођем на пут без повратка.

О, да! Само сам једном волио лудо, дивље, бескрајно.
И зовите ме “кукавицом”, зовите ме “губитником”,
моје се усне смјеше у оном облаку невидљивом
с именом Њеним, бистрим капима живота, неизбрисиво
на души истетовираним, именом Њеним, неизговореним.

Само једном сам волио, ја путник намјерник,
ја мали, ја небитни, кукавички створ,
ја нико, ја неко, случајно прошао поред прага Вашег
остављајући на њему ниску шарених перли прохујалих година.

Ако икада баците поглед ка хоризонту,
тамо плови један невидљиви облак пун кишних капи.
капи које још, и сад и заувијек, исписују једно име Љубави.
Њено име.