www.poezija.rs

Сенке прошлости јуре небом, тражећи понор могућих догађаја у којем нема сећања, већ само горак укус истине.

Историја плаче, љубећи своје стопе које играју по прашини свих изгубљених векова, модерних, а старих догађаја који наше животе гурају у легенде, претварајући све у епоху људске трагедије.

Не марећи за редослед ствари, време је променило лица догађаја.

Истина је улепшана и покопана, а све то у име неког новог реда, нове стварности која је испливала на површину лажи.

И са њом ће се живети годинама, можда и вековима, мислећи да је сурова прича једин истина.

У мојој соби влада мрак

и тишина која пара истину.

 

Шум мога уздаха

делује фрапантно на мозак

који потврђује да звук

ремeти интиму душе

и тела

 

Спојене неспојивим лепком

ноћи и мира

који ударају директно

у мозак спавача.

 

Имитиракјући незаинтересованост за догађаје око себе,

дајући шансу за нестварне идеје,

Изазивајући своје ја

затворено у мислима самог сна

и који долази изненада

из искрене туге

 

Постојећег универзума истине

у сваком од нас

где снови постају јава

наших надања и жеља

Стварне истине наших

умормних живота

У нашу породицу ушао је пре четрдесет година.

Донео га је покојни отац.

Од тада, па све до данашњих дана, радио је непрекидно, без престанка.

Нико никада није сазнао одакле је дошао.

На око леп, браон боје, дрвен, лакиран.

На сваких пола сата оглашавао се једним:

Дооонг.

А читав сат оглашавао је ударцима, бројећи сате.

Отац га је добио на поклон од некога за кога нам никада није рекао ко је.

Много га је волео.

Чистио га је, подмазивао, навијао и уживао у њему.

Отац је умро.

Умро је и сат.

Радио је када је хтео и колико је хтео.

Време од очеве смрти је пролазило.

Млађи син је порастао.

Завршио школу за лабораторијског техничара.

Почео да ради.

А ја сам пао и повредио кук.

Лежим у кревету.

Једног дана дође млађи син и донесе велики телевизор, 55 инча

Хоће да га стави у дневни боравак.

Само ме је питао:

,, Могу ли да скинем зидни сат да окачим телевизор ‘’ ?

Рекао сам да може.

Сат је скинуо са зида и окачио га у моју собу.

Погледао сам га.

Сат мог оца.

Сат који је стао онога дана када је и он отишао.

А сада је поново у мојој соби.

Само још да га поправим

Постао сам он ,

а он је постао ја .

 

Пола сам човек ,

а пола имагинаран лик .

 

Мени није дозвољено ништа ,

а њему све .

 

Иде поред мене ,

све гледа, посматра ,

сваки мој корак ,

сваку моју грешку .

 

Боле ме његове мисли

у сутрашњем сивилу јутра .

 

Чекам

његову похвалу

или казну .

 

Не знам шта да очекујем.

Шта год буде , биће .

 

Добро или зло по мене ,

надам се добру .

 

Зло правио нисам .

Вера ми је јака .

Невоље не очекујем .

 

Добро се добрим враћа ,

тако се и понашам .

 

Уосталом ,

видећемо сутра ,

када дође време