Издвојено

КОНКУРС “ЉУБАВ И ВИНО 2026 – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА”


Поводом Дана заљубљених и Светог Трифуна (14. фебруар), Атеље-галерија МАКИ из Крушевца и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу (у сарадњи са Културним центром Крушевац – који обезбеђује простор и техничке услове за одржавање манифестације) расписују:

18. РЕДОВНИ МЕЂУНАРОДНИ поетско-ликовни
конкурс за 2026. годину на тему:

“ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА”


На поетском конкурсу могу бити заступљене све врсте уметничког изражавања у поезији на српском језику на тему “ЉУБАВ и ВИНО”. Право учешћа имају сви песници у следећим категоријама:

  •    ученици средњих школа и студенти,
  •    одрасли песници из земље и иностранства

Можете послати највише 1 песму, о љубави или вину (или о љубави и вину). Све песме се шаљу као Word ili Odt документ на Email: ljubav@poezija.rs

Истовремено ПОЕЗИЈУ у писаном облику потребно је поставити на сајту www.poezija.rs у категорији A – LJUBAV I VINO. Поезију можете поставити сами, а можете је и послати  aдминистратору сајта на Email: ljubav@poezija.rs који ће је за Вас поставити на сајту. У конкуренцији за награде учествују само песме објављене на сајту www.poezija.rs.

Радовe слати до 8. фебруара 2026. године, (значи најкасније 7.02.2026. године до 24:00), уз назнаку за  коју категорију шаљете, искључиво у у писаном облику: word или odt формат. 

На ликовном конкурсу могу бити заступљене све врсте уметничког изражавања и стилова. Право учећа имају сви сликари. Заинтересовани ликовни ствараоци своје радове о љубави или вину (или о љубави и вину) могу послати само у дигиталној верзији у jpg формату Emailom, до 8. фебруара 2026. године на адресу:

Настави са читањем “КОНКУРС “ЉУБАВ И ВИНО 2026 – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА””

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

Dete – Даниела Станојковиќ

Bilo jednom jedno dete, nasmeju se cim se ga sete. Srecno, zdravo, lepo, pravo, cim ga vide, reku majci: Bravo! Ali srecno bilo nije, falilo mu to najmilije. Fali otac, fali majka, shvatilo, da zivot nije bajka. Slomu njemu rano krila, pa mu radost tudja bila. Tudja radost, tudja sreca, al’ milost Boga je najveca. … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

КАФА – КОЗИЋ САША

Прва јутарња кафа.

Јака.

Топла, освежавајућа.

 

Чашица домаће ракије,

жеже.

Цигарете и новине.

 

Све то у тишини јутра.

У кафани

То је био мој ритуал.

Мој доказ

да постојим.

 

Данас ,

У кући

кафа средња.

Ракију не пијем.

Пијем лекове.

 

Цигарете не пушим

због здравља.

Новине читам,

поштар ми их доноси.

 

Понекад пустим сузу,

коју брзо обришем

да је деца не виде.

 

„Зипа, матори чепла…

године,тебра, године“,

рекли би синови

 

„Пустите га,

није му лако.

Губи свој свет,

нестаје му пред очима“,

жена би ме бранила.

 

И тако ,

време.

Проклето време тече.

Ljubav i vino – Kristina Milošević

Ljubav i vino
 
Brojim čaše kao naše poljupce,
pijem crveno vino kao krv
koju sam prosula.
U vodi vidim sve isplakano.
Ne odlazim svom domu
jer si ti moj dom,
ne spavam, snovi nose težinu.
Nisam oživljena,
tuga me čini mrtvom.
Osuđena na pisanje o gorčinama
sve bih ponovo ispočetka.
 

Настави са читањем “Ljubav i vino – Kristina Milošević”

Стара фрајла – Нина Симић

СТАРА ФРАЈЛА

 

Много је више

Иза мене

Него испред

Колико пролећа

Је прошло

И колико

Кишних јесењих дана

Колико је пута

Срце заиграло

Од радости

А колико пута

Се стегло од бола

Колико је било

Сусрета

И растанака

Колико брига

И надања

Певало се и

Славило

И на гробље

Испраћало

Градило, стварало

Па рушило

Па све испочетка

Љуљало се

На рукамa

Док је мало

И испраћало у свет

Кад одрасте

Волело се

Лудо и неразумно

И патило

Интензивно

Све је било

У животу

Старе фрајле

Али никад доста

Све би опет

Поновила

По два пута.

Нина Симић

Школа за полтроне- Нина Симић

Школа за полтроне

 

У школи за полтроне

Имала сам кеца

Због неклимања главом

Често стајала у ћошку

За исправљање криве Дрине

Ударали ми пацке

Крива сам била редовно

Увек имам нешто против

Неталентована за ласкање

Уместо низ длаку

Стално сам ишла уз нос

Нисам хтела наређења

На директоре алергична

Подобни ме нервирали

Надобудни иритирали

Кључ за успех

Ми је неприхватљив био

За мој укус

Све је неукусно било

Једино ми је неуспех

Лично одговарао

Решила сам да не успем

У то друштво да се не уврстим

Да сачувам оно своје

Блесаво и штетно

Али моје!

Амина Поровић – МИРНА ЛУКА

 

​Умијеће је ово, у години зрелој,
припитомити немир и тишину дугу.
Не тражити више у свакој ријечи спас,
већ наћи снагу у сопственом кругу.

​Нису све побједе биле од злата,
и нису сви порази били крај пута.
Научиш с временом да срце не лута,
већ мирно куца, док олуја гута.

​Љубав је сада к’о вечерња кафа,
топла и тиха, без сувишне буке.
Више од ватре и лажног сјаја,
вриједе те благе, сигурне руке.

​Опрашташ себи што ниси све знала,
што си некада слијепо у ватру стала.
Зрелост је мелем на стару рану,
сунце што сине у кишноме дану.

​И док се спушта ова плава вече,
пусти нек’ живот мирно кроз тебе тече.
Све што је твоје, наћи ће пут,
мирна буди – узалуд није био ни један минут.

„Senovita ispovest“ – Andriana Dimitrov

„Senovita ispovest“

„Ko podmlađuje senku svoju odvodi srce svoje do starosti, i ko zatvara usne svoje pogledom neće otvoriti srce ni šapatom. Da li je ples večnosti i prolaznosti i večeras pod istim horizontom?

Kroz život videh da u praznome gnezdu vladala je veća toplina nego u punome novčaniku. Videh senke kako se saginju na zidu da ružu dohvate, pre nego čovek uopšte stigne da izbroji srce svoje unazad. Shvatih da čovek bogat je kada senka se njegova kao dete u naručju majke svoje smeje, na čijim zidovima rukopis detinjstva ne bledi, a starost i među pukotinama odana ostaje. Da život je kao zagrljaj truleći, gde grob postaje kolevka sa uspavankom vaskrsenja. Dani naši kao med teku, i jednima slast ostaje na ivici usana, dok drugima gorčina još uvek na jeziku plamti. Život je poput osmeha, ali koji čovek ljubi dane svoje, samo da video bi dobro? Sećanja su nam kao koraci niz stepenice, postaju lavirint onima koji gledaju u prošlost, i presto onima koji gledaju u budućnost. Maštom krenuh u boj protiv realnosti, ali shvatih da i u snovima kazaljke život ne štede. Ko sam ja da grlim večnost dok ljubim prolaznost? Razapeti smo klinovima sećanja, na jednome dlanu latice a na drugome trnje. Shvatih pod nebom ovim da život bolji je kada bosi kucate pred vratima odškrinutim, nego da obuveni čekate pred kapijom zaključanom. Dani su naši kao pramen što niz rame kotrlja se, kao pramen što među prstima plete se, poput paukove mreže u uglovima nevinosti. Pamtim dane kada je srce na maglovitom prozoru dahom urezano osmeh mamilo, danas ni sa svim linijama na dlanu ne mogu dušu svoju da zasitim. Na klupi gde dečji rukopis ne bledi nađoh odgovor urezan pod prstima svojim. Da životi su naši kao zaljubljena večnost i prolaznost što nikada ne behu venčani, već krišom čuvaše prstenje svoje u senci naših dana.
… Настави са читањем “„Senovita ispovest“ – Andriana Dimitrov”

ОДЛОМЉЕНА – Слободан Милојевић

ОДЛОМЉЕНА

Обронци и стране валовитог краја
између две дивне, лепоте планине
сачували изглед земаљскога раја
уз потоке бистре, брда и долине

Омања је жупа крајем прошлог века
изменила слику некадашњу своју
нестало је деце, нестаде човека
нити су јој овце, ни вуци на броју

У подруму старом куће склоне паду
бурад је и бачве прекрила прашина
оронули старац изгубио наду
огњиште је згасло, царује тишина

На пушкомет јаки нигде људског створа
последња је глава, затире се село
у сатлику задњем са чепом од чвора
остало је вина таман за опело

Затравиле стазе, врзина је свуда
окућница празна полеглога плота
намерника нигде да наиђе туда
ни комшија нема, нема ни живота
…
Што ратови нису успели да сатру
ни Турци ни Немци у сва зла времена
коначно смо сами угасили ватру
и бацили камен преко свог рамена

Зарасле су баште, ливаде и њиве
осушиле воћке, парлог виногради
у сећању само још су слике живе
будућност се нова негде даље гради
…
Ех, знала је некад од првих петлова
поранити младеж и да крене граја
и дим да се вине изнад свих кровова
а испод њих љубав и срећа без краја

Пролеће је увек доносило радост
после силног снега, студен циче зиме
бујала је гора, бујала и младост
живело поштено, поносило тиме

Са летом је ранo долазило воће
и радови пољски, летина и жетва
обављало све се са пуно лакоће
одвијао живот, ни слутила клетва

Па у јесен златну кад је берби време
размиле се људи, и старо и младо
ужурба се народ, натовари бреме
да потера кући и усев и стадо

Од резања првог средином вељаче
трудом и уз помоћ Светога Трифуна
берићетом вршне све су напртњаче
запрега до једне гроздовима пуна

У дворишту сваком кад се грожђе муља
босоноге цуре по зрнима газе
чекајући жељно шира да покуља
тискају се деца, каце обилазе

И старији вино да оточе журе
под комином дуго не ваља да стоји
а редовна је проба док се пуни буре
радују се снази, укусу и боји

Онда казан бакрен што по селу кружи
да у литре сточи узаврело воће
комшилук уз себе обавезно здружи
да с ракијом љутом крај њега заноће
…
А са првим снегом свињокољ се спрема
одвајају шунке, топи маст и чварци
кува се кавурма, нема чега нема
вешаљке, сланину саламуре старци

Дочекана спремно увек свака зима
окраћају дани, а ноћи одуже
пркоси се мразу, снегу, сметовима
крај огњишта сви се на поселу друже

Гуслари су песме подугачке ткали
о косовском боју, Милошу, Лазару
а млађи на изуст сваку од њих знали
о јунаштву, чојству, као у буквару

Фрулаши су редом дизали у коло
млађарију, старе, мушкарце и жене
коловођа дика, вије наоколо
преплићу опанци и песма се крене

Точило се вино не превише јако
мирисно и рујно што клизне низ гушу
и цветним и женским именом је лако
ружица баш сваку разгалила душу

Сад гусала нема да крај ватре јекну
фрула је одавно за пас заденута
ни сељака нема коју реч да рекну
путнику што можда, случајно залута
… Настави са читањем “ОДЛОМЉЕНА – Слободан Милојевић”

Пегице – Константин Томичевић

Пегице

Не знам да ли су ти пегице расуте намерно,
Или су само побегле из реда,
Као мисли моје које ми се јаве
Када те предуго гледам.

Неке су ситне, једва признате,
Неке смелије, неке решене да буду виђене,
Па макар погрешно схваћене,
Баш као ти.

Заједно су све као сазвежђе на небу,
Јер то си ти – моје небо,
И свака твоја пегица сија као звезда
Коју никада нећу имати.

Неправедно је како их носиш лако,
А не знаш какву силу имају.
Неправедно је што их видим пре свега
И што у мом мозгу, као по мору, само оне пливају.

Ако икада нестану,
Бићу сигуран да сам их ја покрао,
Понео по једну сваки пут када сам отишао,
А нисам имао храбрости да останем.

Настави са читањем “Пегице – Константин Томичевић”

Љубав се зове… – Маријета Алексић

Љубав се зове…

Љубав се зове она необична сова што на грани чучи.
Љубав се зове она нова реч која се учи.
Љубав се зове стаза пута која ме теби води.
Љубав се зове она песма о слободи.
Љубав се зове дечији смех.
Љубав се зове кад у тело моје склизне твој грех.
Љубав се зове азбука живота.
Љубав се зове исписана животна страница и отупела оловка.
Љубав се зове улагање и труд.
Љубав се зове кад те има у свему и свуд.
Љубав се зову и приче и песме.
Љубав се зове и оно што се не сме.
Љубав се зове уметност и слика.
Љубав се зове прилика.
Љубав се зове – ако је позовеш
Љубав се увек, али увек одазове.

Настави са читањем “Љубав се зове… – Маријета Алексић”

ВИНО ИСТИНА ПОЕЗИЈА – Снежана Петровић

ВИНО ИСТИНА ПОЕЗИЈА

Немој ноћас да реметиш кишу,
летњу кишу док плочникe спира.
капи кише песму једну пишу
док ветар лагану мелодију свира.

Та се песма не крије у мени,
речи ћуте скривене у вину,
ја их никад написао не бих,
вино ће за мене, писати ИСТИНУ.

Истина је да те само сневам,
жудим,чезнем лик ме твој опија,
не могу ја теби песму да испевам,
мени се у вину скрила ПОЕЗИЈА.

Настави са читањем “ВИНО ИСТИНА ПОЕЗИЈА – Снежана Петровић”