Издвојено

ПЕСМА 2023. ГОДИНЕ

Поштовани посетиоци, драги песници,

1. Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одабрао најбоље песме у 2023. години. Жири је свестан да се све песме које је одабрао Драгојло Јовић за песме месеца у току 2023. године одличне  и да је ово само субјективни избор жирија.

ДАКЛЕ, Песма 2023. године је песма:  Андреје Ђ. Врањеша КАД ПРСТ
НЕ ВИДЕ ОЧИ
 

Андреја Ђ. Врањеш

КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ

Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.

Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.

Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и  олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.

У себе се јадац затворио,
испред носа, прст не виде очи,
немогуће, постаде могуће,
ријека тужна у поток сад скочи.

Да се може у осмјех бих стао,
онај исти што сам дјечак снио,
у њему бих отварао очи,
планету бих  ову оставио.

© Андреја Ђ. Врањеш

2. место, равноправно деле песме: Љиљане Тамбурић – КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ; Јовице Ђорђевића – ТРЕШЊА и Љубодрага Обрадовића  – ЗАПИС;

3. место, равноправно деле песме: Јоване Марковић – ПРИЗНАЈЕМ ТИ, Душана Комазеца – ЋУТАЊЕ СРПСКО и Светлане Тадић – БИРАМ.

2. По гласовима посетилаца сајта ПЕСМА 2023. ГОДИНЕ су:

  1. место КАД ПРСТ НЕ ВИДИ ОЧИ – Андреје Ђ. Врањеша;
  2. место – ТРЕШЊА –  Јовице Ђорђевића.
  3. место – ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душана Комазеца;

 

КАКО СТЕ ГЛАСАЛИ!

/Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/

Настави са читањем “ПЕСМА 2023. ГОДИНЕ”

Издвојено

Светски дан поезије – Додела годишњих награда ПоезијаСРБ


У Крушевачком позоришту 21. 3.2024. године, НА СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ одржана је традиционална манифестација „ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ“. У свечарском делу програма додељена је и поклон слика Љубодрагу Обрадовићу, досадашњем председнику, као знак мале пажње за дванаестогодишњи рад у Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ. Награду је уручио садашњи председник Милосав Ђукић Ђука, а слику је насликао Миливоје Минић, сликар из Крушевца. Мене је на слику подсетила и моја песма:

ПТИЦА БЕЗ КРИЛА

Златно-жути листови,
помешани са зеленим,
ветар неосетно пири…
По неки лист увео,
окрене се трипут у ваздуху,
па се придружи онима,
који су ту од јуче…
И у друштву се умири.

Птица једна мала,
на сунцу јесењем
пред јесен ону праву,
некако тужно покреће крилца,
питајући се да ли ће је неко
у пролеће видети здраву.

Та, хладна зима долази,
када царују снег, мраз и северац…
И сви беже, траже
свој кутак, топли дом,
а она не зна свог
лета правац!

Помислих:
“О, птицо мала,
како си слична мени…
Немаш више своју љубав,
немаш више свој дом.” 

Али птица одлете
и мисли несташе…
Сунце бледо, без сјаја,
намигну сетно,
са надом да васиону пали
и зађе неосетно…
А моју душу
дах туге преплави…

Да, ја сам сам…
Тебе више нема…
Птица сам без крила,
а за лет се спремам!

© Љубодраг Обрадовић

Аутор слике: Миливоје Минић

 

Video snimak: Obrada Ljubodrag Obradović

Audio snimak: Obrada Ljubodrag Obradović

У Крушевачком позоришту 21. 3.2024. године, одржана је традиционална манифестација “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ НА СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ”. На манифестацији су Бранку Ћировићу Ћири из Ћићевца и Мирослави Смиљанић из Крушевца додељене ГОДИШЊЕ НАГРАДЕ Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, ценећи посебно квалитет њихове поезије као и њихову ангажованост на свим пословима Удружења песника Србије ПоезијаСРБ и веома плодно, квалитетно, разноврсно и бројно стваралаштво у области књижњвног стваралаштва. Бранко Ћировић Ћиро је и познати и дугогодишњи гуслар. У свечарском делу програма додељена је и поклон слика Љубодрагу Обрадовићу, досадашњем председнику, као знак мале пажње за дванаестогодишњи рад у Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ. Награду је уручио садашњи председник Милосав Ђукић Ђука.

Програм су осмислили и водили Светлана Ђурђевић Ђурђа и Милосав Ђукић Ђука. У поетско-музичком програму, наступили су музичари Иван Ђукић Ђука и Љубиша Боровац, а своју поезију говорили су присутни песници: Бранко Ћировић Ћиро, Мирослава Смиљанић, Слађана Бундало, Боривоје Бора Видојковић, Миодраг Глигоријевић Миган, Звездана Минић, Стефан Кнежевић, Гајић Надежда, Милош Ристић, Љубодраг Обрадовић, Јасмина Димитријевић, Мирослав Кркић, Велика Шошић, Милан Марковић Лака, Миљко Шљивић, Снежана Поповић, Драгољуб Марковић, Првослав Пендић Пенда, Милосав Ђукић Ђука и Светлана Ђурђевић Ђурђа./Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић, а видео Љубодраг Обрадовић./

Настави са читањем “Светски дан поезије – Додела годишњих награда ПоезијаСРБ”

Све што сја- Веселин Мандарин

Шта ако изгубим све што сја,
забог грама ничега
и по коју кап крви
што се да мртвоме
када прогледа.
Шта ако изјутра кренем у град,
без динара у слад
и по коју чежњу
на рамену прикачену.
Шта ако лажов живи у истини,
због искрених лажова
што мрзе сваки сат
и прогоне стрепњу.
Све што сја, ако изгубим,
оплалаћу месец и сјале
док ране по папиру крваре.
Опрости ми погледе у празно,
и сјаши ми са леђа
не познајем чежње
и нисам за лажи.

Веселин Мандарин

Три живота

 

ТРИ ЖИВОТА

  • Три живота још да имам
  • Ех, да ли би и тада знао
  • У ком смеру ја да  пођем
  • И да правом  циљу  дођем.
  • Овај један већ пролази
  • Заласку је сунцу ближи
  • Ал’ и разум се нешто пита
  • Заповеда још да скита.
  • А година пуста нека
  • Велика је издалека
  • Кад јој дани живот мере
  • Само је ко брза река.
  • Људско биће живот хоће
  • И увек му нечег мало
  • Рацио се тихо губи
  • Разум тражи одговоре
  • Где сам био, шта ме уби.
  • Зар ми на рођењу нису рекли
  • Да поживим дуго, дуго
  • Све у срећи и весељу
  • Кад пре стиже моја туго.
  • Љубави су неке биле
  • Сад се питам где су пошле
  • Да л’ су и оне остариле
  • Ил су давно крају дошле.
  • Где се дева људска душа
  • Коју сад на граме мерe
  • Па вагицом измислише
  • Да сиромах има више.
  • И кад душа Богу оде
  • А тело се праху преда
  • У космосу нек остане
  • Једно око што нас гледа.
  • Да у нешто можемо се
  • Погледати, огледнути
  • Да л’ на земљи људи бесмо
  • Ил смо само време крали
  • Верујући кад све згасне
  • Да ће остат идеали.
  • Да по нечем памтиће нас
  • Ново време, други људи
  • Камен плочу када виде
  • Да слободно могу рећи
  • Да времена беху лакша
  • Били би то и људи већи.
  • __________________
  • Драгојло Јовић

НОСТАЛГИЈА

НОСТАЛГИЈА

Свратих јуче по зрно младости
Кући пођох сетно без радости
Ту где некад беху драга бића
Стоје успомене, од младости сића.

У трену ми кроз главу пролете
Једно време када бејах дете
Кад смо лета седамдесет неке
Сањали даљине од Топличке реке.

Кроз живот нас носили таласи младости
Код куће нас чекале очи од радости
Родитељско раме за срећу и плакање
Заштитничка лука свих младости мука.

Стајао бих дуго у собици малој
Прелиставао године и сећања многа
Прекиде ме на рамену рука
Мог детета кад ми тихо рече,
Разумем те оче и све што те пече
Обриши ту сузу па да кренемо
Олуја се спрема, ускоро ће вече.

Направисмо неколико слика
И пођосмо Лазаревом граду
Раздиру ме сећања, успомене многе
А клецају времешне ми ноге.

Кад год свећу палим мајци што ме роди
Још две свеће палим за два добра бића
Што дететом трећим су ме звали
Увек радо видели, радо дочекали.

Ако негде небесима плавим
Душе наших најмилијих језде
Молићу се Богу да им Рај отвори
Јер били су најбољи,
Моји добротвори.

                                                        Куршумлија, 18.7.2021.

________________________________________________________

(Песма посвећена сећању на моје станодавце из средњошколских дана.) Учитељи Ђорђе и Живкица били су ми други родитељи. Вечно им памћење.

Била су то сине мој, тешка али лепа времена, кад су људи још имали душу.

 

ЈЕДНОМ

ЈЕДНОМ

Једном
Кад опет залуташ
У моје снове
У снове мекане
Као свила
Схватићеш да никада
Ниси ни одлазила.

Једном
Ћу од таквих снова
Написати песму
За тебе
И само за тебе
А да је нико други
Разумети неће.

Једном
Ако те жеље моје
Доведу опет у наш град
Па нам се очи сретну
Знаћу само ја и
Знаћеш само ти
Да се никада нисмо
Ни растајали.

Једном
Ако ти јаве
Да више моје срце
Не куца
Знаћеш само ти
Да смо то срце
Заједно уморили.

А онда
Онда само ћути
Пусти мисли нек путују
У нека пространства
Далека и плава.

Само
Нек суза не кане
Потопила би сва
Пролећа, лета, јесени и зиме
Једне љубави
Што је сјала и опстала
У пространствима
Ништавила и неморала.

Једном
Кад растанак се деси
Нек остане траг
На плочи хладној
Као печат што оставља
Један уздах
Пољубац и дах.

Једном
Кад завеса на
Сцени падне
Кад се погасе
Надања, жеље и страсти
Тада неће бити
Само нас
А деца ће и даље расти.
______________________________
„Оно што не боли није живот,
Оно што не пролази није срећа“
*Иво Андрић

Поговор без говора- Веселин Мандарин

Pesnik i glumac.

Поговор из једра изроди
о граду јунака и говору свом .
Пробуди ме када спаваш
и злаћану успавај бол.

Изведи из гомиле срама
стид што по дану клоне.
Злаћану успавај бол,
док спаваш будан кроз ноћ.

Проговоре дајем без говора
рађам старе јунаке.
Изроди из мртвих таму
да живот под мраком стане.

Колос смрти- Веселин Мандарин

Видим колос у твојим очима,
док упијаш задњи део тла.
Мрем и мрем што сам мрео,
да због ока твоја два,
мртве угледам.
Штета би било да мрак утрне,
љубав и трње
што трне за тобом.
Штета је да видим
пред олтаром вида,
љубави виђене.
Да угледам бедну смрт,
што живе присваја
и мртве изроди,
без трунке рађања.
Или да се песнику поклоним,
и потонем као песма рујна
док корача по дну мрења.
Умрећу и нећу сазнати,
да ли и за самрт има смрти,
или је од ње јача вечност,
што је из приче памтим.

Веселин Мандарин

МОРЕ СПИ – Андреја Ђ. Врањеш

МОРЕ СПИ

У тишини биљки трава,  море спава,
вали разносе премоћ сплина,
ветрови даљином пркосе,
мера је овде,  слепа дубина.

Из благости залутало јуче,
тишина још као да  свира,
свуда пролио се мук
и он се чује као звук.

Милиони  шкољки по дну,
цртају снове плаве,
пустиња морска се буди,
у једном спојени, величанство морско,
са њим мали људи.

Настави са читањем “МОРЕ СПИ – Андреја Ђ. Врањеш”

Залуд је бдење- Веселин Мандарин

Pesnik i glumac.

Пролог, мајка и сан,
сан, мајка, пролог и ја.
Залуд је све што сја,
сваки петак, метак и мрак.
Залуд је сат што обеси дан,
украде грам ничега.
Пролог, патња и јад,
сан је све што сам снио,
сваки пређени пут што му име знам,
чезнем да прилог вам дам.
Залуд је свако свето слово,
чак и оно што сам волео,
волео и буном је клео,
убраше и моје дуње неко.
Пролог и јад, дуња и још јаднији ја,
са прологом у глави,
што без лажи, лажем.
Чезнем да ти пролог дам
и кажем сан,
што сам синоћ снио.
Јад, љубав и бдење,
појешеће нас мрак
има да нас сатре за крај.
Поново лажем, а мрак је
и лажем да је мрак,
само да те сањајући угрејем,
а ти на покопу осветли мрак
и знај, бдење је за двоје…

Веселин Мандарин

ИЂОШ МЕ ЈЕ СРЕО- Веселин Мандарин

Pesnik i glumac.

Под Банатом лежи, моје родно место,
и кад тело иде, душа ту је често.
У њему је свемир, запалио дане,
па се стари кравар, спрема за аманет.

Не немој да свираш, оне тужне песме,
пашњаци су ведри и ветар се веје.
Опрости ми село, сваки корак нови,
без тебе је живот, залуд да се бори.

Једне кобне ноћи, песму ја сам снио,
о љубави вечној и о сузи бистрој.
У њој се и тужни радују,
мртви још увек станују.

Када затворим очи и ноћи се предам,
и под ратном гором, тебе смрти не дам.
И кад сумрак вазда, под Иђошем сине,
родиће се песник, да о селу пише.

Болне своје ране, дижем у висине,
под Иђошким брегом, једна кућа дише.
У њој живот тече и песме ми пише,
умрем ли и одем, Иђош ће да дише.

Веселин Мандарин

SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović

Postavio ljuba-trebotin. Procitano 1205
SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović 2006-12-21 22:04:52

SIBIRSKA PESMA

Šta će reći Jurij, kada stigne iz Aldana u Kazanj?
Reći će da nije mogao protiv onoga, od čega je sazdan.
Kad je ljubav u pitanju, e, tu se ništa ne može,
govorio je pesmom, al’ kada ih je zatekao, govorio je nožem.

Anton je bio njegov najbolji drug iz gimnazije, i skoro pobratim,
Ali kada je video Anu u njegovom naručju, nisam uspeo da ga odvratim.
I evo, posle dvadeset godina čekam ga na železničkoj stanici,
bolje je i u Sibiru ceo život, nego u Moskovskoj samici.

Prošle zime mi je Petar doneo njegovo pismo, pisano s obala Lene,
rešio je da se po cenu glave vrati u rodni grad, i na proleće će da krene,
Pisao je i kako je radio sve od Čukotskog do Karskog mora,
i kako su mu ruke odebljale od žuljeva, i lice mu je izorano od bora.

Pisao je i kako pucaju breze od silnog mraza i zime,
I kako samo vetar u toj praznini cvili njegovo ime.
Sretao je kaže, razne ljude, i prevarante, i prevarene,
one uplakane, koji sve to nisu podnosili, ali i one od stene.
Настави са читањем “SIBIRSKA PESMA – Ratko Petrović”