Пред Вама су 5 музичке варијанте моје песме “ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ”. Помозите ми да одаберемо најбољу. У анкети испод песама гласајте најбољу!
/Љубодраг Обрадовић/
1. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Chanson theater pop)
2. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Ex-Yu blues chanson)
“ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ” – 21.10.2026. – Клуб КЦК
Редовна “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА” Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одржана су 21.октобра 2026. године у Културном центру Крушевац у Белој сали у 18:00 сати. Своју поезију су говорили чланови овог удружења и њихови гости. За музички тренутак био је задужен Иван Миладиновић који је отпевао две своје кантауторске композиције уз сопствену пратњу на гитари. У програму су учествовали: Даница Гвозденовић, Мирјана Јовановић, Љубиша Шапоњић, Првослав Пендић Пенда, Нада Милосављевић Кети, Љубиша Живојиновић, Милан Ћурчија,Звездана Минић, Анита Арсић, Иван Миладиновић, Љиљана Тамбурић, Мирослава Смиљанић, Миленка Весић, Снежана Поповић, Марија Чворовић, Милосав Ђукић Ђука је прочитао песму Митра Стожинића, Зоран Дубовац, Драгослав Мирковић, Олга Раденковић, Добринка Почековац, Александар Петровић и Љубодраг Обрадовић.
Настави са читањем ““ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ” – 21.10.2026. – Клуб КЦК”
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
ЛАЖНИ СВЕТИОНИК – Далибор Шкорић
Испловили смо из луке Кардиф у Велсу, четвртог фебруара, Лета Господњег 1795. на броду „Abercrombie“, боје црног вина, са белим једрима пуним леденог ветра. Дан беше ведар, испратило нас је јато галебова који су дуго кликтали изнад највишег јарбола. Наш капетан Блејк, са титулом ерла, некад заповедник војних бродова, тврд човек, старог кова, стајао је … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
НОВА ЛИВАДА – КОЗИЋ САША
Пронашао сам неки
мени непознат свет
за који нисам знао
да постоји.
Иако је у мени
итекако постојао.
Тек када сам престао
да трчим,
када сам престао да певам,
да мислим,
на крилима маште почео сам да летим.
Високо, много изнад облака.
Доле испод мене
ливада створена од снова,
великих снова.
На којој све можеш,
све знаш.
Ја нисам знао да могу да летим.
Летим.
Да трчим брже од ветра.
Трчим.
Да чујем оно што се не чује,
да видим невидљиво.
Све могу.
Све знам.
А све захваљујући новој
некошеној ливади,
коју тек треба да косимо.
На којој ћу се настанити.
Поезији
Igra Đurđevdanska – Snežana Popović
1. Etno-rok spektakl (u stilu Bijelog Dugmeta – epski, festivalski, muški vokal, trube)
2. Moderni etno-pop (u stilu Balkanike/Deep House – mističan, klupski, ženski vokal, frula/violina)
3. Mračni džez (u stilu filmske muzike – spor, emotivan, klavir, čelo, prigušena truba)
Igra Đurđevdanska
Kada poljem zamirisa majsko cveće,
niko joj na put stati ne može i neće,
devojka u cik zore po sreću pohrlila.
Đurđevdansku magiju pokrenula.
Biljčice ove, grančice one, po šumi sve ubrala,
kako bi šarene venčiće veštim prstićima isplela.
Za momka što srcu joj drag, iako veliki je on vrag!
Hoće li skinuti tajno, sa kapija njenih čuveni grab?
Igra đurđevdanska, do prvih zraka sunca potrajala.
Devojka ga ko jako vino opijala, vitkim telom osvajala.
Shvati momče al kasno, da sve bio je prolećni san,
u ruci mu samo za uspomenu osta, đurđevak nasmejan!
R O G
Razliva se zemljom crna ljudska zloba
hladni vetri s neba trule kosti ljube
nemrtvi se bude ustaju iz groba
čekajući zvuke anđeoske trube
Dok nad zemljom meses krvcu svoju sipa
nebo tamom krije poslednje mu kapi
a tamo gde beše rascvetana lipa
užasnuta tugom crna zemlja zjapi
Što poljupcem Juda Gospoda izdade
zar za šaku srebra proda svoga Boga
zašto ljud’ma satre ono malo nade
da se plaše zvuka zloglasnoga roga
Dok poslednji plamen sa neba se njiše
nad crnom će zemljom zavladati tama
nestaće u bezdan što puzi i diše
utihnuće pusta, ostavljena,sama.
autor
Jovica N.Ðorđeviċ
31.10.2026g.
HUK I MUK-Miroslav Krnjeta
Šta je sa vetrovima
stalno na iste grane zuje
teraju svetlo ka vatrama 0
gde tamni oblaci bruje.
Lepe melodije vazduhom pevaju
zoru kupaju rekama veslaju,
zašto u trenu strašno talasate
na mračne staze putujete.
Vidite tunele šarene duge
čujete glas nepoznate pruge,
vetrovi zašto pustite ponekad huk
a posle ostaje samo prazan muk.
Krčmarice – Ljiljana Tamburić
1. Krčmarice – Ljiljana Tamburić
2. Krčmarice – Ljiljana Tamburić
KRČMARICE
Krčmarice, gde si mi se skrila
Ruke tvoje sa bokalom tražim
Čujem da si noćas mene snila
Možda želiš da ti tugu blažim
A ja svraćam u birtije druge
Rešio sam da te malo mučim
Išao sam od nade do tuge
Cedim život, pre nego odlučim.
Java mi se meša sa snovima
Oči tvoje gledaju iz čaše
Šušti bela bluza s karnerima
Vino priča priču sreće naše.
УБИЈАМ ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША
Будан сам.
Гледам у плафон.
Бројим плафоњерке.
Преко пута мене ТВ,
велики, 55 инча.
На супротном зиду икона,
наша слава,
Свети Алимпије.
Тешко устајем.
Идем у купатило,
облачим се,
одлазимм да једем.
Распремио сам сто после јела.
Погледао сам на сат
два и по сата сам јео.
Много је.
Палим ТВ,
вртим по каналима.
Ништа.
Гасим га.
Палим таблет,
читам новине.
Срање.
Ништа.
Покушавам да пишем.
Све ово од када сам устао.
Док пишем,
лагано и успорено кувам кафу.
Док пишем,
волим да је пијем.
Убијам време.
Писање завршио,
кафу попио.
Идем до кревета да одморим.
Уморио сам се много.
Када устанем,
средићу писани текст
па га објављујем.
Овако сваки дан
Кад сам сам
ТЕРМОПИЛСКИ КЛАНАЦ
Ја немам суза пресахле су одавно,
сјетне очи гледају гори обзорје,
пламеном се баца на наше видике,
да ли је то стварање нове историје
у којој милост у огњу сагоријева,
а пакост се рађа из људске силе,
земљом охоли злотвори проходаше,
док праведници под земљом цвиле
за крстовима што им Свети сијаше,
безбожнички без ралога сломљени.
Мистерија безакоња, урота антихриста
против оних што су сами остављени.
Бијесне псе пујдају да на њих насрћу,
на мој род од данка у крви, Ћеле кула
и вучијих погрома разјарених хорди
пред којима је свака радост потонула,
душа саткана од жада се распрсла
у парампарчад зелену се створила,
дуго смо скупљали ситне комадиће
да би се без ожиљака поновила.
Док вијековну тугу овај народ носи
не пуштају омчу од крвавог ланца,
хтјели су проћи злослутним корацима
преко Кошара Термопилског кланца.
Камене карауле су штрчале у небо,
смрзнуте заставе се нису вијориле,
пред знамењем су крвници застали
из пркосног камена су искре говориле.
Чували су међу тек стасали младићи,
у самртној тјескоби скамењени пали,
у одсудној бици што им судба даде,
јунаштвом озарени у снијегу заспали.
У њину славу што је предадоше Богу
нека се сви грешници спасе агоније,
невидљиве руке што им крила веже
и плове у будућност током историје.
СРЕБРНА ЦЕСТА – Оливера Синђелић
СРЕБРНА ЦЕСТА
Сребрном цестом ја пођох у вече,
онога дана кад ми младост мину,
као што стари добри песник рече:
,,Запева млад славуј у смоквиној сјени
и дивље руже тад почеше цвасти,
над врлетном шумом месечина сину
а лиснате горе зачу се тих бруј.”
Што ниси крај мене, хтела бих ти касти
неке драге речи што ћуте у мени?
На смарагдну шуму, гле, пале су звезде,
у крошњама сјајним гугутке се гнезде,
на јеленској стази, нечији остао је след,
провлачи се ветар кроз јавора ред,
док поточић поспан кроз траву жубори,
успаванку тиху певају јавори…
– Сав је живот песма: жмири леден врутак,
– поштуј – сваки дан је дарован тренутак,
јер једном ће вече на долину пасти,
а ти нећеш ником тад имати касти
речи које ћутиш.
Настави са читањем ” СРЕБРНА ЦЕСТА – Оливера Синђелић”
ГОРАК УКУС – КОЗИЋ САША
Горак укус у мојим устима
враћа време проведено у
боци црног вина.
Жар изгубљене, већ добијене битке
боле људе од гуме,
настањене у кући од карата?
Мене враћа у прошлост
која је препуна филозофије
о животу мртвих
после олује модерног доба.
Повучени причом о земљи
препуној среће,
као Елдораду демократије,
створене да верујемо
у немогуће могућности
групе сличне чопору,
Које предводе вође
спремне на све
само да докажу неверним Тома́ма
истину коју одабрани
скривају од њих ,
Мојих снова који буде u мени помрачење мојих идеја
Жедних крви
побуњеног чопора
вредног истине.
МРЕЖА МИСЛИ – КОЗИЋ САША
Бацио сам своје мисли
као рибар своју мрежу,
ловим своја осећања.
Чини ми се да је то узалуд.
Бежим од себе
у нади да ћу пронаћи нешто ново,
неки бесконачни мир,
способан да живим мирно.
Очима својим,
као потоком набујалим,
гледам моје мисли
како руше бране,
од камена направљене.
Цвиле као да ми прете,
замишљене, учмале, хладне,
као године које нису родиле
сељаку глад
и узалудан рад.
Мени ,
проклетство срушених нада.
Њиве суве,
а жедне,
без воде и живота.
Само јако
сунце
и вечна борба
за опстанак.