1. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Chanson theater pop)
2. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Ex-Yu blues chanson)
Добродошли!
1. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Chanson theater pop)
2. ОСМЕСИ И ЛАГАЊЕ (Ex-Yu blues chanson)
Редовна “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА” Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одржана су 21.октобра 2026. године у Културном центру Крушевац у Белој сали у 18:00 сати. Своју поезију су говорили чланови овог удружења и њихови гости. За музички тренутак био је задужен Иван Миладиновић који је отпевао две своје кантауторске композиције уз сопствену пратњу на гитари. У програму су учествовали: Даница Гвозденовић, Мирјана Јовановић, Љубиша Шапоњић, Првослав Пендић Пенда, Нада Милосављевић Кети, Љубиша Живојиновић, Милан Ћурчија,Звездана Минић, Анита Арсић, Иван Миладиновић, Љиљана Тамбурић, Мирослава Смиљанић, Миленка Весић, Снежана Поповић, Марија Чворовић, Милосав Ђукић Ђука је прочитао песму Митра Стожинића, Зоран Дубовац, Драгослав Мирковић, Олга Раденковић, Добринка Почековац, Александар Петровић и Љубодраг Обрадовић.
Настави са читањем ““ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ” – 21.10.2026. – Клуб КЦК”

Došla je neočeivano, iznenađenje tako fino. Nadao se nisam, da ću ovako brzo biti motivisan, da njoj pesmu pišem, suze radosnice sa lica brišem. Nosi neke ruske gene, ledena krv teče joj kroz vene. Ali taj led nije oštar, on je nežan, topao, svakom bi se dopao. Ovo prijateljstvo na daljinu, može ići samo u … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
Nepomično, sama sedela je ćutke
u aleji bašte nekog velikana
dok je vetar šapt’o poslednje trenutke
jednog hladnog,tmurnog,kišovitog dana
Pod granama starim što nebo su krile
gledala je dugo niz staze bez sjaja
dok su senke tiho kraj nje prolazile
otrgnute davno iz Božijeg raja
Htedoh da u miru delimo tišinu
sedoh pored žene promrzlu od kiše
gledala je dugo negde u daljini
od reči mi oči kazivahu više
Tamom noćca crna danak obavija
u aleji tiho vetar grane njiše
ni zvezda na nebu više mi ne sija
ni žene na kraj me nema više.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
24.10.2026g.
Све наше године нестале су
у пламену наше љубави,
у којој смо и ми нестали.
А можда и нисмо.
Можда смо се у сунце претворили,
а можда смо тамо где јесмо,
где желимо бити.
Чекамо да се опет распалимо,
да се родимо.
Чекамо трен, час,
да опет постанемо истина.
Она најлепша,
јединствена,
права,
највећа.
Да свима постане јасно,
без обзира на све ,
ми се волимо.
Без обзира на све
што су хтели,
могли,
знали,
платили.
Опет ће између нас
горети, пуцати…
Али не рат,
већ љубав.
Она ПОБЕЂУЈЕ.
И ми ћемо.

Поводом представљања две књиге: “ТРАГОВИ И ШАПАТИ” и “ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ” Нине Симић 22.10.2026. године у Галерији Милића од Мачве у Крушевцу у 19:00 сати, урађен је и овај видео. Аутор стихова у музици је Нина Симић, а музику је на Суно Аи ископоновао Љубодраг Обрадовић.
Постојбину немам
Изнедрила ме дивљина.
Спавао сам по животињским јазбинама.
Храну сам научио да налазим
и да ловим.
Научио сам и да постављам замке.
Светла немам,
имам сунце.
Грејање немам.
Кад ми треба,
ватру ложим.
Воду тражим,
а знам и кишницу
да сакупљам и чувам.
Телефон немам,
ни интернет немам.
То смо имали пре,
пре велике олује.
Живели смо у кућама, становима.
Све смо имали.
Онда дође рат.
Све изгубисмо.
Настави са читањем “ПОСТОЈБИНУ НЕМАМ – КОЗИЋ САША”

1. QUAND LA TRISTESSE ENVAHIT L’ÂME – Latinka Djordjević
2.КАД ТУГА ОСВОЈИ ДУШУ – Латинка Ђорђевић
Quand la tristesse
envahit doucement l’âme,
Elle éteint la dernière lueur qui brille.
Des vents affamés soufflent à travers le cœur,
Le ciel cache la lumière du jour.
Le regard cherche un espoir caché,
Chaque ombre apporte la peur,
Des belles paroles, il ne reste que poussière.
Les murs se taisent, les heures s’étirent,
L’inquiétude serre le souffle dans la poitrine,
Le silence tend sa main glacée
Essayant d’emporter la dernière frayeur.
Настави са читањем “QUAND LA TRISTESSE ENVAHIT L’ÂME – Latinka Đorđević”
ТРИНАЕСТ ПУНИМ САДА
Тринаест пуним сада.
Дани цуцли и кашица
Млека из флашица
Колица и љуљашкеке за бебе
Оставих иза себе.
Деда ме свуд водио.
Каже да ме он родио.
Цркве, музеје, галерије,
Догађаје из културе
Са њим обилазила
У Кући Симића бубалазила
Познавала све од реда
Па нам кажу:
Ево иде Анкин деда.
Иста здања посећујем.
Придодала још сам нека
Школа, клавир, спорт и хор
Обавеза још ме чека.
С вршњацима другујем
Парфем, фриз, дискретна шминка
Неки сокић у кафићу
Па ја нисам више клинка.
Тринаест пуним сада…
(C) Живојин Манојловић

ОЧЕВ ЗАВЕТ
Видиш ли, мали, ове планине што им врхови над маглом вире,
тако ћеш и ти, за које лето, брзо и лако порасти сине…
Од свога оца постаћеш бољи, од мајке лепши, од бора виши,
зато се радуј сунцу што греје, трчи и расти ко клас на киши.
Ја ћу ти дати љубав и ветар да те погура да лакше буде;
Нека ти једра пучином јуре, у свој брод скупи најбоље људе…
Веруј у добро, јер добро лечи, у аманет ти остављам славу,
чувај свој образ, поштење, име и држи увек усправно главу.
Док летиш светом, дома се сети и на праг родне куће тад слети
Погледај горе, врата пољуби, да би ти помогли наши свети,
јер нигде нећеш на свету наћи то што одавде у оку носиш,
што ће ти увек подсетник бити
да имаш чиме да се поносиш.
POD AJATOM
Kada rodna stabla legnu na livadu punu nane
pa sa grana bremenitih krenu muke porođajne…
Kad prokaplju modre voćke u jesenje tople dane
i natope suvu travu pitomine zavičajne…
Tada pođu svi u berbu da se skupi šljivka svaka
savijenih, bolnih leđa, od svanuća pa do mraka.
Za to vreme pod ajatom na red čeka stari kazan
strpljivo se izležava, dok šljivama prođe vrenje,
namontiran i ulickan al još uvek hladan, prazan,
šljivovice mlade žedan iz tabarke kada krene.
Nije dugo to čekanje, možda nekih mesec dana
kada se navrše kace, od prvog do zadnjeg branja.
A onda se razveseli, guta vatru ko aždaja,
dok domaćin željno čeka da potekne prva kapka…
Celu noć se pije “stara” i veselo razgovara
I žaračem usijanim neprestano žar se tapka.
Kada najzad kazan provri, lula počne da se puši,
tad prvenac zacvrkuće ko lekovit melem duši.
Od sreće se sva razigra i rasplače ova sprava,
pa sve više suze toči, čiste kao izvor gorski,
žao mu je što godinu, tužnih dana lenjo spava
čekajući da u jesen probudi se duh seoski.
Da ga poji hladnom vodom i hrani ga slatkim kljukom
onaj što je svaku šljivu skupio sa teškom mukom.
Ljiljana Tamburić