Издвојено

Часопис ПоезијаСРБ број 27. ускорo излази из штампе!

Download

Ево је прва верзија корица нашег часописа ПоезијаСРБ број 27. који ће ускоро изаћи из штампе. На корицаму су Деспот Стефан Лазаревић – споменик у Крушевцу, и слика Првослава Пендића Пенде. Корице је дизајнирао Зоран Станисављевић по идеји Милосава Ђукића Ђуке – председника удружења и Љубодрага Обрадовића – уредника часописа.

Настави са читањем “Часопис ПоезијаСРБ број 27. ускорo излази из штампе!”

Издвојено

СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА

Leta

Izvor si glasovit, nevesto bez glasa, hordama što delaš, starinskoga konca, po sjaju si bleda, izumrla rasa Bogova, u tvari veštičijeg lonca.   Veličane vode, blatnjave i crne, dugokosa neman, okrutnosti čedo, devičanski veo steže oštro trnje, a pod njime blista čelo smrtno bledo.   Napija se tobom sestra jadne sumnje, i kosturi drevni što … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”

ПЕРОНИ МОГА ЖИВОТА – КОЗИЋ САША

 

Перони мога живота стрпљиво

чекају изгубљене године.

 

Ослушкујем писак доласка

композиције живота,

спремне да узме све у своје руке,

 

Не марећи за године

промашених догађаја

који одјекују тишином.

 

Изгубљени јауци прошлости

још увек пиште,

затворени у једној јединој

ћелији искрености,

свих догађаја

који кружe кроз нас,

док их ми заборављамо.

 

А они нас памте.

И тихо одређују

нашу могућу будућност.

 

Будућност

коју смо, хтели или не,

оставили иза себе,

у неким сновима садашњости,

 

препуних промашених идеја.

 

Pjesme

 

VRTLOG BOJA

Zaboravih da pjevam.
Utihnula muzika
od buke vijesti,
žvakanja poluistina.

Okružena ekranima
prelijevam boje
u vrtlog informacija.

Sanjam o vremenu
gledanja u oči,
zajedničkog učenja
korak u korak.
Više ne rastemo.

Mreža nudi sve:
znanje i druženje.
S kim da pjevam?
Ko će mi reći:
“Može li ona naša?”

Ne sjećam se više
kad potonuh u jezero
prljave tišine,
otuđenosti od svih
sati drugarstva.

Plutam s nadom
da ću se probuditi
čim čujem melodiju.

PREVARA

Lažna tišina,
ne treperi ni list.
Ispod stabla
trune lanjska trava.
Ispucala zemlja
tuži dubinama,
žedna mjesecima.

Oblaci se skupljaju
na prvi matine.
Nestaje plavet,
ohrabrila se kiša,
prvo šapatom,
pa pljuskom.

Vjetar se udružio
sa orkestrom kapi,
lijepeći cvjetove
po površini vode.

Grane nemirno
savijaju vrhove.
Oluja se provukla
ispod tišine,
razmahala vrtlogom
opalog lišća.

Spečena kora
otvara brazde
koje se nećkaju.
Potočić kupi sve.

НЕМИР – Здравка Пап

У немиру појави се туга,
загрли душу
и не да јој мира.

У немиру ништа није како треба,
уздах односи снагу
и најлепши осмех душе.

У немиру мир се губи,
брига се у мисли усели,
а душа остаје сама
у својим немирима.

Све је тешко
кад је душа напаћена,
кад не уме да пева
без свог верног пријатеља.

БЕЛИНА ПАПИРА – КОЗИЋ САША

 

Сада док покушавам да заспим пишем .

Неку колико толико допадљиву песму.

Заиста покушавам,

али ми не иде.

 

Сипам пиће у чашу,

надајући се једној строфи,

макар малој,

мада знам да од тога нема ништа.

 

Да ме крене.

 

Сан или дејство пића баца ми сенку на очи.

Трљам их,

оне сузе.

Душа плаче,

ја зачуђен,

можда и мало слуђен.

 

Шврљам неке речи док дремам, налакћен на десну руку,

загледан у прохлађену шољу црне кафе, дремам.

Белина папира убија сваку моју мисао.

И ноћас ништа.

 

Инспирација,

као и мој живот,

изгубљена у времену и простору

НЕ МЕРИ-Здравка Пап

Не мери
своје песме
туђим очима,
већ срцем
које их је створило.

Све што је
искрено написано
пронаћи ће пут
до нечијег срца,
јер само оно
што долази из душe
уме да дотакне душу.

Осам минута смрти

Пјесма посвећена звјерски умореном
Кристиану Јосипу Перишу

Пробуди се Господе из небеског сна,
погледај сањивим очима планету
у шта се претворила, проклети свијет
који краде мирис и багрему и цвијету

и ваља се у блату зла и неморала,
погледај зарасле путеве и стазе,
овај страшни пораз људскога ума,
рашири своје очи што прате и пазе

и окрени се праведницима који моле
за спас тијела свезаног за кревет мрака,
јер убице ломише невином младићу
груди и ребра, а од тебе ни откуд знака.

Како си Пречисти могао преспавати
јастук смрти који мирно узима душе,
што ниси пламом и ватром спалио
руке „Анђела смрти“ које чедне гуше.

Свеприсутни видиш ли да крваримо,
и да нам демонски лик узима част.
Док Свецима испраћамо мученика
чистима се у лице смије горд и ташт.

О, Свевишњи прими у своје окриље
паћено људско биће, несуђеног оца,
осам минута страдања његовог ће
оставити печат зла бешчасног творца.

Спали врелим огњем охолог Луцифера,
да страва утихне пред твојим лицем,
и нечастиви заувијек изгори и згасне
пред ликом Периша, Предрага и Милице.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ГУБИМ ТРЕНУТКЕ – КОЗИЋ САША

 

Губим лепе тренутке

свога живота.

 

Упадам у његове рупе,

пуне изненађења.

 

Игра сенки на моме прозору

упозорава.

 

Време сурово лети,

троши своје последње тренутке,

губи тренутак истине,

створене у магији самога живота.

 

Временом уништене лепоте,

животног искуства вечитог губитника,

и порока нестварне лепоте,

које само живот може да створи

по узору на себе.

 

Стварајући тако

једну једину могућност,

могућег стварања живота,

једне једине идеје

на постаменту

Божије истине.

У ПЕСМИ ЖИВИ Песма-Здравка Пап

У песми живи песма,
као трачак светлости у души,
као тихи споменар успомена
које време не може да избрише.

У песми живи песма,
са хиљаду скривених пољубаца,
са сунцем што душу греје
и светлошћу што тугу лечи.

У песми живи песма,
понекад дише на шкрге,
у мислима се ломи и мучи,
док не пронађе стих
да каже све што срце ћути.

У песми живи песма,
а нико се не запита
колико душе у њу стане,
колико мисли док је рађају
и колико срца у њој остане.

G O R Č I N A

Peku me reči neizrecive, slepe
poteku iz duše al’ brzo ih sputam
pa podelim zlobnima osmehe lepe
da lakše gorčinu u sebi progutam

Ne vide im oči oluje što krijem
dok lomove svoje u tišini brojim
pred svetom sa osmehom gorčinu pijem
dok u samoći svoje senke se bojim

A svaka ta suza što ostane nema
u grudima preteški postaje kamen
al’ duša se ipak za svitanje sprema
da ugasi tugu i zapali plamen

Dok pusti se dani u tišini nižu
i maska na licu sve teža postaje
a reči što bole do usana stižu
tu nemo zastanu-samo tuga traje

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
14.11.2026g.

ДРУЖЕ МОЈ

 

Ја ти друже мој,
На облаку лебдим,
Душа ми је таква,
Слободна ко птица.
Разбију ме ветри,
Па ја пустим кишу,
Исто ко што сузе,
Падају са лица.

У облаку спавам,
На земљи се будим,
Кад се спустим доле,
Ја почнем да лудим.
Покупим горчину,
Растерам тишину,
Па се опет тако,
Попнем на висину.

Ја ти друже мој,
Баш ништа не смерам,
Само хоћу да ти,
Данас песму певам.
Јер ко друга нема,
За свој живот цели,
Неће имат’  с киме
Тугу да подели.

АУТОР: Сандра Јовановић