Добродошли!
Ево је прва верзија корица нашег часописа ПоезијаСРБ број 27. који ће ускоро изаћи из штампе. На корицаму су Деспот Стефан Лазаревић – споменик у Крушевцу, и слика Првослава Пендића Пенде. Корице је дизајнирао Зоран Станисављевић по идеји Милосава Ђукића Ђуке – председника удружења и Љубодрага Обрадовића – уредника часописа.
Настави са читањем “Часопис ПоезијаСРБ број 27. ускорo излази из штампе!”
Te nežne ruke, oslobode me muke, čuvaju od buke, u njima nikada nema frke. Toplina tela, ljubav kao da se rađa iz pepela. Radost u duši, sve prepreke ruši. Radujem mu se svakoga dana, posle njega zaceli se svaka rana, od njega iskrenost je sazdana, zagraljaj nema mana, reci laži i prevara on … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
Губим лепе тренутке
свога живота.
Упадам у његове рупе,
пуне изненађења.
Игра сенки на моме прозору
упозорава.
Време сурово лети,
троши своје последње тренутке,
губи тренутак истине,
створене у магији самога живота.
Временом уништене лепоте,
животног искуства вечитог губитника,
и порока нестварне лепоте,
које само живот може да створи
по узору на себе.
Стварајући тако
једну једину могућност,
могућег стварања живота,
једне једине идеје
на постаменту
Божије истине.
У песми живи песма,
као трачак светлости у души,
као тихи споменар успомена
које време не може да избрише.
У песми живи песма,
са хиљаду скривених пољубаца,
са сунцем што душу греје
и светлошћу што тугу лечи.
У песми живи песма,
понекад дише на шкрге,
у мислима се ломи и мучи,
док не пронађе стих
да каже све што срце ћути.
У песми живи песма,
а нико се не запита
колико душе у њу стане,
колико мисли док је рађају
и колико срца у њој остане.
Peku me reči neizrecive, slepe
poteku iz duše al’ brzo ih sputam
pa podelim zlobnima osmehe lepe
da lakše gorčinu u sebi progutam
Ne vide im oči oluje što krijem
dok lomove svoje u tišini brojim
pred svetom sa osmehom gorčinu pijem
dok u samoći svoje senke se bojim
A svaka ta suza što ostane nema
u grudima preteški postaje kamen
al’ duša se ipak za svitanje sprema
da ugasi tugu i zapali plamen
Dok pusti se dani u tišini nižu
i maska na licu sve teža postaje
a reči što bole do usana stižu
tu nemo zastanu-samo tuga traje
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
14.11.2026g.
Ја ти друже мој,
На облаку лебдим,
Душа ми је таква,
Слободна ко птица.
Разбију ме ветри,
Па ја пустим кишу,
Исто ко што сузе,
Падају са лица.
У облаку спавам,
На земљи се будим,
Кад се спустим доле,
Ја почнем да лудим.
Покупим горчину,
Растерам тишину,
Па се опет тако,
Попнем на висину.
Ја ти друже мој,
Баш ништа не смерам,
Само хоћу да ти,
Данас песму певам.
Јер ко друга нема,
За свој живот цели,
Неће имат’ с киме
Тугу да подели.
АУТОР: Сандра Јовановић
Док корачам меморијом живота,
схватам да
све што знам, а можда и не знам,
сакрио сам у себи.
То је бол који ми разара душу.
Живи у мени.
А ја као лептир летим,
обилазим, гледам, тражим
неке амбијенте
које познајем одраније.
У времену када сам био жив,
у времену када је дан био дан,
а ноћ ноћ.
А љубав, име Исусово,
настала је у времену проласка
кроз Јудејску пустињу,
између Јерусалима и Мртвог мора,
код Кумранских пећина.
Време поста и кушње
које је преживео.
Тако ће и Србија преживети
ово време поста и велике кушње.
Дићи ће се у небеса
као лептир после велике олује,
жељна правде и неба.
Летећемо, летећемо…
Идем путем ја без среће
погледом те свуда тражим,
све лепоте овог света
положила бих теби
под ноге.
Сакрићу се ја у теби,
срцем ћу те чувати,
све док срце трепери и игра
и док душа о теби снева.
Молим срце
да се не пробуди,
да и даље машта и не зна
у ком срцу и за кога куца.
Ако једном престане да сања,
нек бар тајну сачува
за кога је куцало.
Tumaram kao beskućnik
Danima besciljno lutam
postajem besan lik.
Crne misli kroje bol
na vetru ostajem gol,
Ne poznajem put
nemam rešenje,
na svakom koraku
mračan kut
gde je dugme za gašenje.
Da li ostaviti veru
okrenuti leđa peru,
krenuti levim putem
prljavim dvorištem,
postati drug
sa besnim čudovištem.
Nemam svrhu puta
Srce nemirno luta
pita gde je luka
kada prestaje muka.
putevi i samo putevi
na njima sevaju bičevi,
gde su zeleni gajevi
gde su tumaranja krajevi.
Da nastavim da hodam
da se crnilu ne predam
možda nađem klupu,
da odmorim
i ne padnem u rupu.
Kako dalje nailazim na mračne
detalje,
duša traži šumu mira
ljubav koja srce dira
traži izlaz iz vira.
Opet lutam, opet mnogo staza,
gde je plodna plodna oaza,
peščanik curi
vreme me okreće
dolazim na isto raskršće.
Све у свему
весели се, друже,
заиграј и запевај,
не дај бризи да те веже.
Тешко је ићи заједно
кад су душе тужне,
кад забораве да се грле
и у срећи да уживају.
Душа пуна сјаја
и сама себе проверава,
пита где си одлутао
с ким ти душа разговора.
Душа моја тихо сања,
у твојој се сенци купа,
све разуме, све осећа,
а мира још не проналази.
Можда мир у нама чека
да му отворимо врата,
да се срце срцу врати
и опрости без ината.
Не дају ми да мислим
својом главом,
да причам својим устима,
да певам својим гласом,
да се размахнем својим поткресаним крилима.
Док горим ,
у својим недрима,
носим бреме поданичког живота
на својим леђима.
Знајте,
вама служити нећу,
макар тим потезом себи
за живота палио свећу.
Увек сам био сам,
никада део чопора.
Мислио својом главом,
увек био на страни отпора.
Молим Бога и тражим опрост.
Многи ће нас повредити,
многе ћемо повредити.
Неко ће се на крају
радовати
Победа је близу
Моје су се чежње њихале на свили,
нису знале нити умеле да стану,
све је било драже кад осване јутро.
Моје су се чежње њихале на свили,
у сопственим сновима се грлиле,
а тугом за срећом тихо уздисале.
Моје су се чежње њихале на свили,
биле су сјај у дубини моје душе,
а срце их је радосно пратило у игри.
Моје су се чежње њихале на свили,
али никада нису могле прогледати,
јаук их је сузама пратио до смрти.
Због чега је суза из ока капала,
у наручју душе која вечно сања?