ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Одлучио сам да Вам за ВАСКРС 2026. године поклоним неколико наших песама искомпонованих и отпеваних уз помоћ платформе SUNO AI. Можете их преслушати у наставку овог чланка.
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
Pesnički konkurs MEĐUNARODNI FESTIVAL POEZIJE „ MESOPOTAMIJA 2018.“.
Kulturni centar Mesopotamija – Beograd, Srbija R A S P I S U J E Pesnički konkurs MEĐUNARODNI FESTIVAL POEZIJE „ MESOPOTAMIJA 2018.“. مهرجان ميزوبوتاميا العالمي للشعر 2018 USLOVI KONKURSA: Tema je slobodna. Ne postoji starosna granica za ušesnike. Konkurs je otvoren od 21.07.2018 do 31.08.2018. godine. Svi pesnici šalju po jednu pesmu dužine do … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
Песма месеца *МАЈ 2026. ***Марија Божовић
МОЈ РАКИТА
Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.
И ја сам ти ноћас кô фасада на кући,
мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.
Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.
Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.
Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.
°песма поводом јубилеја 150 година од рођења Милана Ракића
Марија Божовић
НЕЗНАШ АЛИ СЕ НАДАШ – КОЗИЋ САША
У неким годинама самоћа постаје твоја стварност . Полако те преузима и води ка ништавилу живота где ћеш , хтео или не , наставити да постојиш . Мислиш да је то крај да више ничега нема .
Али године које су прошле и живот који си водио дају наду да није све готово и да се цео круг мора проћи : рођење , младост , живот , смрт и чистилиште .
То је место где живот мора да спозна своју потребу да постоји, овакав какав јесте ; да открије своју сврху и могућност повратка у себе самог .
Када дођу те године , живот ипак иде својим путем даље . А ти ниси уморан , знаш да те тамо негде иза ћошка , можда чека нека награда .
,, ИЗ СТАРИХ ЗАПИСА ‘’
____________________________
(Kr)starenje
Ukrcani na palubu sreće,
u plićak detinjstva nasukani,
uživa se ko što nikad neće,
bezbrižni su i noći i dani.
Kad nas povuku plime mladosti,
nepoznate vode upoznamo,
sa jedrima volje i radosti,
samouvereni da sve znamo.
Sa prvom olujom puberteta,
i brodolomima zrelosti,
krmarimo put odraslog sveta,
na pučini straha i smelosti.
Pramcem želje pravo u talase,
prkosno ka laguni ljubavi,
virova samoće da nas spase,
mirna voda nikog ne udavi.
Kad se sidro požude otkači,
gromova starosti stižu zvuci,
struje i talasi sve su jači,
Rđav brod nose ka krajnjoj luci.
Vez za dok iskustva sve nas čeka,
zaklonjene od svih nepogoda,
mahovina trajanja je meka,
nema broda gde ne uđe voda.
СВЕТОМ САВИ
Опрости им Свети благородни
Што те грешни поново спаљују,
Младићка тајно од Светога рода,
Отпадници клети неуморно снују
Како да те Растко оклевећу и згаде
пастви што те вијековима слиједи
Од Раса преко Русика до Ватопеда,
О твом монашком животу бесједи,
И српској лаври Светог Хиландара
што са својим старим оцем обнови,
Светим Симеоном који капа миро
Опојног уља небески Мироточиви.
Од владарског си трона побјегао,
Подвижништвом си тијело напајао,
Пречисти у име Бога Оца и Сина
Ваздижући се три прста си спајао.
Босом ногом си се пео на врх Атоса
У даљини гледа Солун и Цариград,
Рајске градове Византијског царства
Из Врта Пресвете Богородице некад.
Обилазио си у пећинама пустињаке,
Носио им дарове с’ Немањића двора,
Био си свјетлост у мраку Еремита,
Насушно чудо са рукама добротвора.
Велики аскета архиепископ постаде
У Манастиру Жичи бјеше хиротонисан.
Вратио си се Саво на извор своме роду,
Твојом руком Велики жупан крунисан.
Тебе и брата на Спасовдан уздигоше
Ти си Богочовјека да служиш изабрао
И његовог оца с небеског пријестоља,
Правовјерство си на Светој Гори убрао,
Својом земљом ходио, вјеру ширио
Номоканон, типике и житија писао
Завађену браћу љубављу си мирио
Миротворче драги, Светитељу Саво.
Сад би да ти руше Храм на Врачару
Зли отпадници од српског коријена,
Али се твој пепео у смарагд претвара
Да га чува чиста апостолска стијена.
ДАНИ ПОЈАСА БОГОРОДИЦЕ – КОЗИЋ САША
Сишла је са небеса
у Србију.
Пробудила Београд.
Редови су велики.
Мир и тишина владају.
Роје се мисли.
Свако носи неку муку,
или тугу.
Али вера остаје велика.
Траже људи излаз,
траже срећу,
неко благостање.
Сви стоје у истом реду.
Влада неки чудан мир,
нека тишина,
неки догађај
који следује
свима нама.
Богородица је својим доласком
донела појас,
а са њим и наду.
Благостање је потребно Србији,
али и вера.
Јер ако имаш веру,
имаш и
себе.
А ако имаш себе,
имаш све.
G R U M E N
Kad uboge dane sve u jedan zbrojim
i nebom zaplovi ova duša prosta
neću hladan kamen sa imenom svojim
nek zaborav satre što od mene osta
Nek mi crna zemlja sklopi oči snene
bez krsta,bez sveća,bez imena moga
da me kiše biju ako uzdah krene
kao kletva starog umornoga Boga
Ako neko nekad moje ime šapne
nek to bude tiho ko molitva stara
da mi grešno telo lancima razapne
dok mi duša gori između dva žara
A kad pesma krene sazdana od bola
i svirači lenjo prelistaju note
Svako reč u pesmi od bola je pola
mali grumen tuge što iz mene ote.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
30.05.2026g.
Snežana Popović- Uspori malo
Uspori malo
Uspori malo
Mnogo stvari je na tvoje ramo palo.
Veli meni muž moj
Preveliki je teret tvoj
Velika je to žrtva
Na kraju dana ostavi te kao mrtva.
Od početka dana, od uranka
Na sve strane jurim ka’ majka.
Htela sam da stignem sve
jurila na strane sto i dve.
Za odmor časa nema
moja ćerka svašta sprema
i ja sam deo tog sistema.
Al’ kad vidim njenu nameru čistu
I da je sve u Hristu,
nema odustajanja od toga,
nego molimo višnjega Boga
da caruje ljubav i sloga.
Proslavismo Gospoda uspehom
i delom
Ali potom klonuh telom.
Progovori ono bolom
i lekovima za stolom.
Kašalj što rebra lomi, stoji
Pancefa i limunade se ne boji.
I bronhitis i umor su tu
Nemilost do mene imaju istu.
Falilo je, dakle, samo malo
Da se palo
I zdravlje raspalo.
Stalo se i shvatilo
Krhko smo mi biće
I nemamo uvek pokriće.
Čak i kada je srce lavlje
Tananije je no što mislimo zdravlje.
Al’ u času tom
za spoznajom svetom
prilika ti sija
što ti u zdravlju nikad ne klija.
Jer bez nevolje nema Bogomolje.
Bez nemoći nema spoznaje
Božje svemoći.
Zaboraviš li u žurbi na Njega
telo te podseti na Tvorca svojega
ko se za sve pita
i zašto ne sme da se hita.
Uspori malo
Mnogo stvari je na tvoje rame palo.
Zablagodari za sve što ti se dalo
Za sve što ti je u životu sjalo
Al’ i za ono što se nije dalo
Al’ ti je Božju promisao odalo
Da bi deo ljubavi u tvoje srce stalo.
Snežana Popović
ТЕБИ СРНА – Драгица Трајковић
ТЕБИ СРНА
Чувај Боже тај бисер…
Из твог се недра посребрила,
из твог се ока осмелила,
да у људској души шара
снагом љубави.
Чувај Боже то благо…
Ти си је вољом створио,
у мору љубави окупао
и тако чедну у живот уградио!
Чувај Боже то Сунце…
Ти си је њиме осунчао,
па је постала светлост,
што таму лако помера.
Где сунце греје,
само се радост и срећа смеју.
Настави са читањем “ТЕБИ СРНА – Драгица Трајковић”
СВЕ МОЈЕ ПЕСМЕ – КОЗИЋ САША
Све моје песме
настале су у тишини и миру ноћи,пред зору.
Тишина је моја снага,
мир је моја поезија,
јутро је моја истина.
Милујем стварност ноћи,
преточену у песму немирне
истине коју живим.
Живим ноћ,
као пас чувам речи,
док дању спавам,
уморан , али срећан.
Јер све док пишем,
живим свој живот
безживотног тела,
пропалог од болести,
али здраве памети,
очуване и свесне,
пуне
разних мисли
за писање.
TРАГОМ ЧИСТЕ ДУШЕ
ТРАГОМ ЧИСТЕ ДУШЕ
Још чувам у кораку топлу прашину,
јутра што на мајчину душицу миришу,
пре него што године донеше тишину,
у којим ветрови, стара сећања бришу.
Па дани кад је мраз био једини другар,
док пред школом дрхтим, а снови се губе,
кад је уздах био мали, бели жар,
док зиме, хладно и реско љубе.
Онда велики град и кошава што не стаје,
као лопов је кроз џемпер кости пила,
град који узима много, а мало даје,
док младост и нада беху једина крила.
А после дођоше…
године под туђим кровом, у бујичној реци,
свака цигла дома знојем заливена,
градих зидове и кров својој деци,
ону кућу што је у младости уснивена.
Сад у кући седим, ал’ зидови се хладе,
лета пролазе а свако у свој свет зароњен,
у сусрету без додира, сред празне параде,
човек оста сам, у себи заробљен.
И кад сивило дана прелије чашу до краја,
ја склопим очи и пустим да ме мирис ветра води,
тамо где још увек има сунца и старог сјаја,
тамо где срце мало, у сну опет босо проходи.
Још сањам орах стари, где ми први корак оста,
чувам зрно светлости док ме овај живот листа,
под његовом сенком надања никад доста,
ту где је душа моја, настала од неба чиста.
Драгојло Јовић