www.poezija.rs

Ne znaš prijatelju
kako je imati pa nemati,
kako je nad tuđom mukom
lako nadmoćan biti…
Ne znaš ti junoša
kako te velika, čestita mis`o
lako ubiti može,
kako je kada se zli protiv tebe umnože.
Ne znaš ti kako je lako
sitom savete gladnom deliti,
kako je udeljeno sa nekim podeliti…
Ej, ne znaš ti kako je tici u kavezu,
kako je teško natrag
davno sasečena krila vratiti.
Ne znaš ti kako je onom
koga prvo sunce ne ogreje,
nikada suncem ogrejan biti…
Ne znaš ti prijatelju mladi
kako je vuku samotnjaku,
kako je voljene tražiti u snu,
u beznađu, u mrklom mraku;
kako je u rovu ranjene duše
blatnjav…gladan biti.
Ne znaš ti kako je zaboraviti snajperiste
iako ti mišica probušena krvari,
kako je na voljene misliti
jer ti si protiv rata u stvari…
O, ne znaš ti
kako je kući se vratiti,
pa umesto oreola slave
sa klošarima na kazanu
“Narodne kuhinje” završiti,
kako je u memljivoj sobi nadobudne gazdarice
voljene svoje i neke lepe, prošle dane sniti;
kako je umesto vesele cike dece svoje
jezive zvuke tišine slušati,
kako je ostavljen, zaboravljen od svih biti.
Ne znaš ti čoveče mladi
kako je čekati da život mine,
kad čovek živi kao odbačeno kuče,
da ono što zovemo sutra
već je zapravo juče…
Ne, ne znaš ti
da se rađamo, živimo,
mimo htenja svoga;
ne znaš junoša da zato veruješ u Boga;
i ne znaš ti mladi čoveče
da vreme je tica koja te kiti,
kiti te perjem šarenim,
ali će doći i da očupa svoje,
a vežeš li suviše dušu za perje svoje,
da vreme će ti i dušu očupati;
ne znaš kolika će nagota tvoja tada biti,
da nutrinu svoju pred Njim niko ne može skriti…
Ne, ne znaš ti
kada se licem od Boga okreneš
da će te put u propast odvesti,
da ćeš proklete dane provesti;
ne žuri onda da tražiš dželata,
našao si ga u samom sebi…
Ne znaš ti prijatelju mladi
da na ovaj svet dolazimo
ne da u njem` uživamo,
no da iskušani budemo.
Ne znaš ti da mudar ne ide u rat
da se njime naslađuje,
no da se od njeg` spasi…
I ne zameri junoša,
ne znaš ti još mnogo toga,
i ne možeš sve ovo ni znati
dok ne spoznaš prijatelju
kako je imati pa nemati.

© Branko Mijatovic 1995.
Iz zbirke “CRNI ČOVEK” 1997.
Zastupljeno u izabrane pesme
“BEZ SENKI IZA LJUPKOSTI SNOVIĐENJA” 2018.

Zatutnji, zagrmi, časne ne lomi,
silinu svoju ti sad svu pokaži;
zlobu i mržnju, o vetre, salomi,
silnika svokog ti noćas potraži.

Duvajte vetri silno, još silnije,
satrite sva zla što ljude sad muče;
Božjega truda ovo delo nije,
svako novo sutra gore od juče.

I mramor kamen vetri obrušite,
duvajte noćas još silnije, jače;
nečasnog delo kâmom porušite,

satrite sve zbog čega majka plače.
Sve ono zbog čeg` sestra suze lije,
kad sunce zasja nek bude milije.