ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА

Рачуни за струју и воду ме не брину. Струју не трошим, а воду слабо пијем. Све онај, кад дође да чита утрошак, врти главом, мисли да крадем воду. Јесте то, али ђубре, тачније, мањак ђубрета, велики ми је проблем.

Комуналци сваког понедељка одвозе смеће на депонију. Док нам нису бесплатно изделили канте за смеће, некако сам излазио на крај са тим. Двапут месечно, кад пођем у банку по пензију понео би и кесу са смећем ако би имало шта да се баци, па би исту убацио у неки контејнер испред стамбене зграде и готово.

Моја срамота је почела са тим вајним кантама. У први мах сам се и обрадовао, да ми држава поклони нешто, а онда сам устукнуо. Шта да ставим у канту кад комуналци дођу у понедељак да је испразне?

Кад год, мој први комшија избаци смеће, из канте кипи и прелива. Уз њу избаце и по две три вреће. Па кад се ветар раздува, разлете се фолије од чоколада по целој улици. А празне флаше од пића, све неке четвртасте, да их човек онако празне држи на креденцу као украс. Сви комшијини шири нег дужи. Он је пензионисани директор од неке фирме, а пре него што је отуд побегао у ту фирму је упослио оба сина и једну снају. Друга снаја основала фирму за утеривање дугова те је свако јутро полицајци прате на посао.

Кад сам, једног понедељка, видео кроз прозор маторог комшију како отвара моју канту и завирује у њу, тако сам се застидео и сакрио иза завесе. Шта он има да гледа у моје смеће? Шта да ставим у канту од десет хиљада пензије и нешто јаче? Од тада нисам имао мира од беса и немоћи. У дворишту имам липу. Откинем од ње грану па је бацим на дно канте и одозго набацам неке старе папире и по неку кесу са остацима кромпира или евентуално купуса. Липу сам тако подкусио да испод ње нема више хладовине и грана за шпрајцовање у канти.. Живу ограду шишам из два дела. Причам около како ме руке боле да је подшишам од прве, а овамо гранчице користим за канту у два понедељка. Тако сам решио проблем, али само за кратко. Срећом, ударише оне поплаве. Бујица на улици донела свашта, али нисам ја то одмах у канту, него под степениште па делкам. Ишао сам у Комунално да тражим да не плаћам рачуне због мањка ђубрета. Не да нису хтели, него ме још и изгрдише. Сад сам нашао да загађујем околину кад опет идемо у Европу међу чисти свет.

Држава је некима смањила пензије а мени подигла за пет посто. Повећање ми је добро дошло, таман има за толико да плаћам рачуне Комуналном.

Ђубре ме од скора више не срамоти. Због великог смећа у комшилуку донели нам контејнер. Није било згодно да га ставе испред компијиног дворишта, сметао би кад улазе и паркирају возила, па га гурнули испред моје ограде. Ја сам се у први мах и обрадовао, али сам се одмах покајао Кад сунце припече смрди из контејнера да прозор не смем да отворим. Али, ако, тај смрад што га ја удишем, то је мој допринос да што пре уђемо у Европу.

Претурам јутрос по контејнеру, онако из радозналости, кад у њему цела векна хлеб.

Притиснем је прстима, још свежа. Као да сам дошао у маркет. Завучем руку мало дубље, напипам и паштету скоро неотворену.

Добро је, биће још боље.

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ: Драган Матејић – ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА”