ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Одлучио сам да Вам за ВАСКРС 2026. године поклоним неколико наших песама искомпонованих и отпеваних уз помоћ платформе SUNO AI. Можете их преслушати у наставку овог чланка.
СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА
Dojava – Aleksandar Kavaja
Sve je tako umorno i slučajno, u ovom veku ludila, više me tvoja kosa ne sakriva, u prvi mrak nazdravim tugo, uz prvi zrak znam više se ne sećam…. reči i ritmovi sećanja vode, srce ko stari pikado gadja balone, poneke zamolim da se sklone, nekima prepoznajem lica, nije to moja milica… da … Настави са читањем “СЛУЧАЈНО ОДАБРАНА ПЕСМА”
ЛИПЕ И ЈОРГОВАНИ – КОЗИЋ САША
Ноћас сам шетао улицама Београда.
Мириси липе и раног јоргована
вратили су ме у детињство.
Липу смо брали,
по терасама сушили,
па током зиме чај кували и пили.
Јоргован, обично плави,
брали смо са грмова
и у вазе код куће стављали.
Данима су нам куће
мирисале на липу и јоргован.
Ти мириси су у мени пробудили
најлепша сећања:
одрастање , улицу,
пријатеље, другове, браћу,
живот и борбу,
животна лутања пуна немира,
жену и децу…
Прошао је живот.
Прошли су догађаји.
Остао је само један мирис ,
липе и јоргована у сећању
на прохујали живот.
Можда баш зато лутам улицама
БЕОГРАДА
Тражим…
Pedeset
Dolazi polako života jesen,
nisam ko nekad mlad ni zanesen,
žrvnjem života lagano smrvih,
jednu po jednu pedeset prvih.
Prodjoše mnoge zime i leta,
ponekad krišom se došunja seta,
ostaše samo kučine, trice,
od one prve pedesetice.
Slabijeg vida, slabijeg sluha,
prosede kose al’ vedrog duha,
onako kao iznebuha,
još nosim osmeh od uha do uha.
Postadoh i ja staroga kova,
dok pokolenja pristižu nova,
svako me sada drukčije gleda,
za stare mladić, za mlade deda.
Nizbrdo kreću se sad ova kola,
a nekad beše to života pola,
druga pedesetka uvek je kraća,
delimo je život i ja ko braća.
Bez euforije, batali slavlje,
sreća je stala sva u dobro zdravlje,
dok život lagano po svome kasa,
iz dana u dan do sudnjeg časa.
POSLANICA JEDNOG VUKA KEROVIMA-Dragan Milošević
POSLANICA JEDNOG VUKA KEROVIMA
Hej kerovi džukci, pudlice belosvetske
Opet vas je gazda na mene napujdao
Želi da me za sebe veže ,
da mu kao vi žongliram, igram
i masu uveseljavam.
Da svima pokaže kako je moćan
Zar ne vidite šta vam radi.
Tera vas da šenite ,
oblači vas u šarene krpice
da vam se svet smeje .
Dresira vas da za njega grizete,
njegovu guzicu čuvate.
Kad vam kaže „Sedi“
vi sednete
kad vam kaže „Lezi
vi legnete.
Više ne znate ni da živite
bez njegove komande.
Kad vas pusti u park
vi trčite i mislite da ste slobodni
ali na njegov zvižduk
opet ste pod komandom.
Kad mu se prohte
lanac vam stavi.
Za vašu poslušnost
sa stola vam,
obeljene kosti baci.
A vi, od sreće repom mašete.
Sad vas je opet, ko nekada,
na mene napujdao.
Znajte ne možete mi ništa .
Ni vi, ni vaš gazda.
Vaš gazda može da me stavi
u rešetke , lance i okove.
A vi možete da me grizete, čupate,
da mi utrobu zubima kidate.
Ali ja ću ipak biti slobodan
jer ja sam od vučje sorte.
Ja sam.. od srpskoga roda.
ТРИДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ – КОЗИЋ САША
Сећам се тог дана, пре тридесет година. Ветар је дувао као и сада. Тетку сам пратио на железничку станицу.
Тада сам је видео први пут. Док јој је ветар мрсио црвену косу и правио неред на глави, стао сам поред ње.
А онда су деценије пролетеле.
Заједно смо путовали кроз време, а да то нисмо ни осетили. Добили смо децу, испратили их у војску, оженили и удавали, а потом дочекали и унучиће.
Деца су, као птице, са својим јатима одлетела. Кажу , у нешто боље.
Данас, она и ја, седимо у истом купеу. Проседи и помало сами, путујемо ка одмору , оном заслуженом.
Ветар и даље дува као оног дана када сам је први пут угледао. Само сада знам да је то било најлепше путовање мог живота.
_
СТАРОБРОДСКИ МУЧЕНИЦИ
Ставише греде, запреку преласка,
Капија ћуприје за вас затворена,
Сретни туђини на висини задатка
Послаше крвнику тијела изнурена.
Умнорне ноге кренуше пут пакла,
Пут не би далек, стигоше крвници,
С камама разбијаше очи од стакла,
Одсјецаше главе, цвилише очајници.
Вадише срца, одсијецаше дојке,
У наручју мајки врисак мале дјеце,
У крваву Дрину скакаше дјевојке
Држећи се за руке дозиваше Свеце.
Дрина хучи пуна прекланих тјелеса
У задњем хропцу у вртлог их баца,
Језив ужас смрти небеса потреса
Сред мрачног непроходног кланца.
Дјецу и старце, мајку, оца и сина
Звијери у дивљачком сатраше пиру
Од крваве жетве замути се Дрина
Прах кристалних очију сузе у Свемиру
Одакле ће џелата кап освете стићи
За невиђени пакао у Староме Броду
Из кога ће јоргован и босиок нићи
Да посвете кости пловећи низ воду.
BOJE
BOJE
Kako je moguće da neko mesecima stoji pored tebe,
dok se već očajnički primičeš
ne bi li mu upoznala navike,
ne bi li ponovo razumela ljubav?
Kako je moguće da neko mesecima stoji pored tebe?
Gledaš ga svakoga dana,
tražeći razlog da ostaneš,
a srce…
Ono uporno posmatra.
Posmatra i ćuti.
A onda ti Bog,
kao da se našalio sa svim pravilima,
pošalje nekoga.
Nekoga kome se ni najmanje nisi nadala, a dala bi mu sve.
Nekoga ko tera tvoje srce iz sopstvene tišine.
Nekoga ko ne traži mnogo.
On ne traži vreme.
On ne traži priliku.
Ne traži dodir.
On dolazi.
Ne ostaje dugo.
Njemu je jedan vikend bio dovoljan
da oboji sve ono što je do tada bilo sivo.
Jedan vikend
da probudi usnulu dušu,
koja nije ni znala
koliko se plaši ljubavi, a sada odjednom
želi da se preda.
I tako, odjednom,
primetiš nebo.
Primetiš ono što si gledala svojim sivim očima, koje su tada dobile boju neba.
Primetiš sebe.
Danas otvaraš plave oči i nešto je čudno.
Kao da si se probudila u sopstvenom životu.
Životu koji nije ni nalik onom od juče.
Otvaraš prozor svoje sive sobe,
a napolju — boje.
Lutaš između zidova,
između misli,
između nijansi
koje do juče nisu ni postojale.
Kad, kao i on, odjednom,
kroz prozor ulazi zrak sunca
i šapuće:
“Ne sanjaš.”
Uzimaš svoj sivi telefon.
Na njemu poruka:
“Gde si? Dođi. Čekam te.”
I evo ih, konačno,
svi šareni leptirići.
Oni lete po sobi,
dok ti pokušavaš da ostaneš na zemlji.
Ne ostaješ jer želiš,
već zato što se plašiš.
On odlazi…
Tek si došao,
zašto već moraš da ideš?
Zašto si daleko?
Tek sam naučila boju tvojih očiju,
a već moram da je zamišljam.
Tek sam osetila tvoju ruku,
a već moram da je tražim.
Tek je sinulo sunce,
a već zalazi.
Vrati se.
Ne zato što sam usamljena.
Niti što nemam koga da zagrlim.
Vrati se.
Poneo si one moje boje.
Vrati se.
Ostavio si me da čeznem.
Vrati se.
Donesi boje opet.
A ja sam već nabavila platno.
Živim svakog dana nadajući se
da ću pronaći onaj zrak sunca.
Zrak koji će mi opet reći:
“Ne sanjaš. Tu su tvoje boje.”
A ostavio si me.
Ostavio si me da živim.
Živim između sivog dana
i uspomene na taj šareni vikend.
S K O T
Hej živote kurvo,ti podmuklo štene
već dugo lelujam po stazama bola
smogni malo snage pa udri na mene
ne ubadaj mi voljene izokola
Hej živote skote, ti lažove stari
mene nećeš lako prevest’ preko mosta
nakana ti podla neće da prevari
ovo malo duše što u meni osta
Hej živote muko, ti đavolji slugo
istinu o sebi od tebe sam krio
varao sam tebe podlo mučki,dugo
kraj nebeske porte ja sam gnezdo svio
Kad mi prođu dani i ponoć se javi
od Gospoda sreću više neću kriti
smejaću se dok ti đavo lice davi
jer bez mene skote tebe neće biti.
autor
Jovica N.Đorđević
13.06.2026g.
КАДА УМРУ БЕОГРАДСКИ СИНОВИ – КОЗИЋ САША
Плачем док гледам како моја генерација београдских синова полако одлази са улица живота. Пијани и замишљени, чекају да се врати неко давно проживљено, најлепше време у овој нашој недођији.
Све наше непрежаљене наде младости дошле су на наплату. Наших бедних, а можда само сурово проживљених живота на овој калдрми пуној суза и смеха. Прохујало је то од Славије, преко Балканске, па све до Кнез Михаилове.
Свесни смо да пролазимо последњу фазу наших бурних живота, који ће се, можда, завршити у ватри и диму печених кестенова из Кнеза, заливени понеким пићем и нескривеном тугом нсших веселих ноћи.
А Београд ће остати. Да памти наше кораке, наше љубави, наше поразе и победе. Да неком новом свету прича како смо једном давно били млади
Волео бих да оставимо неке наше трагове
No titl
Bez naslova
ostati se mora
i bez naslova i bez slova
Današnji je svijet, sav
u uzavrelom haosu
ostavlja bez teksta iz dana u dan
a krenulo je proljeće
krenuo život da buja
kakva suprotnost
razarjućem smrtonosnom vjetru
što huji
kao poslastice, slike zla nam serviraju
mnogi u tome uživaju
bezumni svijete,
izdajice
djeca te boljeg snivaju
al kako odrstaju
samo bez riječi
bez teksta, bez
slova
bez sebe ostaju…
ПУТНИЦИ КРОЗ ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША
Изгледа да смо сви
у једном тренутку
путници кроз време.
Рођени смо у прошлости,
живимо садашњост,
а будућност ,
будућност је наша садашњост
коју покушавамо да схватимо, али…
Живимо садашњост
у ствари, будућност.
Рођени смо у прошлости,
само нам фали тренутак
који представља садашњост.
Нема га. Не постоји.
Постоји само време
у коме живимо,
у коме све што знамо
нестаје пред нашим очима.
Свесни да то није,
нити може бити крај
какав прижељкујемо.
Једноставно ,
то је време када наш живот
постаје само време
проведено у овом такозваном
садашњем животу.
Само они који разумеју,
живе време како треба.