Издвојено

ЉУБАВ И ВИНО 2023.

Поводом Дана заљубљених и Светог Трифуна (14. фебруар), Атеље-галерија МАКИ из Крушевца и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Културним центром Крушевац расписују:

15. РЕДОВНИ (Трећи виртуелни конкурс)
међународни поетско-ликовни конкурс за 2023. годину на тему:

“ЉУБАВ И ВИНО –
ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА”


На поетском конкурсу могу бити заступљене све врсте уметничког изражавања у поезији на српском језику на тему “ЉУБАВ и ВИНО”. Право учешћа имају сви песници у следећим категоријама:

  •    ученици средњих школа и студенти,
  •    одрасли песници из земље и иностранства

Можете послати највише 1 песму, о љубави или вину. Све песме се шаљу као видео снимак (mp4) на Email: ljubav@poezija.rs . Приликом снимања Ваше поезије водите рачуна да телефон буде у водоравном положају да би и снимак био водораван. Ако имате нејасноћа питајте на приложени Email.

Истовремено ПОЕЗИЈУ у писаном облику потребно је поставити на сајту www.poezija.rs у категорији LJUBAV I VINO. Поезију можете поставити сами, а можете је и послати администратору сајта на Email: ljubav@poezija.rs који ће је поставити на сајту. У конкуренцији за награде учествују само песме објављене на сајту www.poezija.rs.

Радовe слати до 8. фебруара 2023. године, (значи најкасније 7.02.2023. године до 24:00), уз назнаку за  коју категорију шаљете, искључиво у електронској варијанти и то: у видео формату mp4 (водоравни снимак) и

  • у писаном облику: word, odt или pdf формат. 

На ликовном конкурсу могу бити заступљене све врсте уметничког изражавања и стилова. Право учећа имају:

  •     ученици средњих школа и студенти из земље и иностранства.

Заинтересовани ликовни ствараоци своје радове о љубави или вину могу послати само у дигиталној верзији у jpg формату Emailom, до 8. фебруара 2023. године на адресу:

ЗАЈЕДНИЧКО ЗА ОБА КОНКУРСА (поетски и ликовни)

  • Пoдаци о аутору: Сви радови морају да садрже податке о аутору и о школи или факултету. (Име и презиме аутора, место пребивалишта, податке о школи или факултету).
  • Награде: За обе категорије у поетском конкурсу и једну категорију у ликовном конкурсу, доделиће се ауторима награде за 1., 2. и 3. место. Сваком добитнику доделиће се диплома у пдф-у као и награде у пдф књигама (за прво место 3 књиге у пдф-у, за друго место 2 књиге у пдф-у и за треће место 1 књига у пдф-у. Награде ће се уручити виртуелним путем на Email који су учесници конкурс у обавези да доставе приликом слање својих радова. Одлука о добитницима награда донеће жири организатора и биће објављена на порталу www.poezija.rs до 12.02.2023. године. Виртуелна промоција ће се одржати 14.02.2022. године у 18:00 часова на каналу YouTube  у видео програму под називом “ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА 2023“.
  • Објављивање радова:
    Слањем радова, аутори радова су сагласни да се њихови радови могу објавити без новчане накнаде ауторима за ауторски хонорар, а по сопственом избору објављивача радова и то: у часопису ПоезијаСРБ који излазe двапут годишње (следећи број 20. излази у првој половини 2023. године), на порталу www.poezija.rs, на YouTube и у другим друштвеним мрежама и издањима организатора и суорганизатора ове манифестације.
  • Радови се не враћају.
  • Трошкови: Организатори нису у ситуацији да сносе никакве трошкове учесницима конкурса у вези са припремом уметничких радова (слика и поезије) за учешће на конкурсу, као ни путне трошкове у вези са конкурсом.
  • Ако се стекну услови организоваћемо поетски програм *ЉУБАВ И ВИНО ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА* 14.02.2023. године у Крушевцу и о томе ћемо Вас обавестити приликом саопштавања резултата конкурс 12.02.2023. године на нашем сајту.
ВИНО ЈЕ ФЛАШИРАНА ПОЕЗИЈА

/Шкотски песник Стивенсон/

ЉУБАВ И ВИНО ДОПУЊУЈУ СЕ ФИНО!

Настави са читањем “ЉУБАВ И ВИНО 2023.”

НЕ ОТКОПЧАВАЈ ДУШУ – Латинка Ђорђевић


НЕ ОТКОПЧАВАЈ ДУШУ
Не откопчавај душу
задајеш  још једну
рану.
Занемеће небо
на сломљеној клупи.

Не показуј своје тело
бедном сумраку,
не чини ме грешним
смртником,
тражећи љубав
нежни додир бескраја.

То ми глође црне трепке,
кожу, душу шупљу.
Љубав се  исчашила,
никла на лирској кости
неорезане наде.

Потражи ново небо,
птичицу заспалу,
нови пољубац,
па  га  стрељај.
Тад ће да се слави,
моје срце неће
да крвари.
Настави са читањем “НЕ ОТКОПЧАВАЈ ДУШУ – Латинка Ђорђевић”

МЛАДО ВИНО – Првослав Пендић Пенда

МЛАДО ВИНО


Авлија мирише на младо вино,
Са старе крушке детлић се чује,
У бачвари претаче вино фино,
Детлић не мари, по крушки кује.

Нека благота обузима тело.
То само младо вино може,
Да на вино замирише село.
Откуцаје срца с детлићем сложе.

По плоту висе вргови рујни,
Под стрехом дрема паприка црвена,
На црепу чуваркуће, цветови бујни
И све мирише на стара времена.

Кратак је дан за лепоту ову,
Уз златну јесен и њене моћи,
Кад детлић заћути, па чујеш сову
Са драгом женом и младим вином
Најлепше су златне јесење ноћи.
Настави са читањем “МЛАДО ВИНО – Првослав Пендић Пенда”

НЕКЕ ПТИЦЕ НИКАД НЕ ПОЛЕТЕ

Неке птице никад не полете,
кад с пролећа ласте с југа крену;
да у своја стара гнезда слете,
неке птице тад ко биљке вену.

Једне лете високо у крету,
врх Тимора надлећу у кругу;
уживају у свом моћном лету,
друге птице знају тек за тугу.

Неким живот изобиља даје,
друге ставља на муке и боли;
да л` Бог види, да ли за то хаје,
свака птица полетети воли.

Ал` неким су саломљена крила,
за висином болно срце жуди;
па кад ласта на југ крене мила,
осећају страшне зиме ћуди.

Тад угину у тешким мукама,
судбине су оне јадне, клете;
у тршћаку, храстовим гукама,
неке птице никад не полете.

ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец

Народе Српки, гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском, сирова, крња,
бездушјем јечи смешна агора!

Они све знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и „комуналци”
и још по неки незнани пророк.

Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи, тупљом од бруса.
Клетвом, у име очињег вида.

С прозора стално бивши тумарач
најлепше речи к’о разбој истка!
Свака му царска, к’о поток плитка,
ал’ шта ће јадан, треба му харач!

Охолим гласом, умилно мрско
стално нам збори како смо мали:
Шта ће нам понос и идеали,
Наше Косово и није Српско!

И „академци” стално нас плаше
истином болном, „они је знају”!
Због речи „умних” баш се не кају.
И они кажу да није наше?

Још ближи Богу сад би да буду
они, што су нам нанели бруку
када су „ оном” љубили руку.
Како ће проћи на „страшном суду”?

И они ћуте, док Свету Веру
и „ Поље” где је „ Дубока рака”
продају „неки” „ономе зверу”
за шаку „среће”, и сребрњака.

А чему онда „Крвава жетва”,
тај вечни извор небеског плама
и чему онда „Кнежева клетва”?
Зар да нас скрије дубока тама?

Шклопоће душа динарска, дрска
под наметима „ врлих сердара”
док мисли хара изрека стара:
„Шљива кад сазри тада и прска”

Проштац у руке, дошло је време!
Доста је било грбавих леђа,
силних трибуна, отужних веђа!
Нек’ они наше осете бреме!

Доста је било свих лажних нада,
братије моћне, охоле „ клике’,
бесплатног жита и варенике!
С Христом у срцу нека се страда!

Е мој народе поносни, дрски!
Ти, што још видаш Косовске ране,
„ Гробнице плаве” што су ти знане,
није пристојно ћутати Српски!

ТАМО ГДЕ САВА ДУНАВ ЉУБИ

Тамо где Сава Дунав љуби,
цели живот у једном дану,
тек пољуб један душе уби;
теби и мени суза кану,
тамо где Сава Дунав љуби.

Поглед страсти, срне у лету,
од двоје љубав једно створи,
сунце због нас заста у крету;
јутро не хте око д` отвори,
поглед страсти, срне у лету.

Погледом си ме миловала,
страсним соком ме напојила,
тело и душу даривала;
љубав нас за навек спојила,
погледом си ме миловала.

Ти, птица, љубљена, губљена,
оде далеко висинама,
крила си моја саломила;
стихујем још у урвинама,
ти, птица, љубљена, губљена.

Сад свако на свом крају неба,
сећа се Саве и Дунава,
што љубав увек болет` треба;
и зашто снови нису јава,
Сад свако на свом крају неба.

© Branko Mijatovic 2023.
Из збирке у припреми

POSLEDNJE VEČE

POSLEDNJE VEČE

Neka ovo crveno vino
venama našim sada poteče,
hajde da se zagrlimo,
– ovo je naše poslednje veče.

Nek’ ljubav naša k’o vatra plamti.
A sutra nek’ nas u grudima peče.
Sad i zauvek neka se pamti,
– ovo naše poslednje veče.

Ljubav i vino neka nas opiju.
Za trenutak, svet neka stane.
A oči naše nek’ tugu sakriju,
da lepa nam uspomena ostane.

Tebi u zdravlje ispijam čašu vina,
U ime prošlosti i ljubavi stare.
Jer, kažu da je u vinu istina,
koja leči rane kada prokrvare.

Vesna Stojković, Leskovac

NEUSNULI

Noć me davi, crni Navi muče,

Todorci mi zaseli na grudi,

pa me mis’o ka prošlosti vuče,

kad bejasmo mi nekada ljudi.

 

Strašna pošast udari na ljude,

zalud Zora nudi svoje grudi,

mesto mleka zlu nam krvcu nude,

da se zloba međ’ ljude probudi.

 

Zaspalo je grešno ljudsko jato,

zalud školjka beli biser nudi,

kad nam lice premazuju blatom,

da se krotko stado ne probudi.

 

Zalud vapaj probuđenih duša,

kada svetom caruju oluje,

neusnule nema ko da sluša,

njihov vapaj nema ko da čuje.

 

Sa Vitora buknu oganj nade,

to nam Janja novu nadu budi,

novi svet nam sad bogovi grade,

da budemo opet časni ljudi.

 

autor

Jovica N. Đorđević

КАД ОСЕТИМ МИРИС ЛИПЕ – Љиљана Тамбурић

КАД ОСЕТИМ МИРИС ЛИПЕ

Сто бисера у ђердану Крушевац на себи носи,
међ Расином и Моравом на багдалској благој коси…
Свако село, једна перла, историју своју чува,
низ сокаке и авлије завичајни ветар дува.

Са истока Мојсиње их, планинама, шумним краси,
крај Мораве расту навек дуње, трешње и ораси,
калемови од свог воћа у крају се овом саде,
вредни људи у селима не штедећи себе, раде.

Сред Србије Троморавље, царске круне постојбина,
Сталаћ као браник српства и Крушевца, вековима…
Ту се скрила Света гора, седамдесет манастира,
одзвањају и сад звона у брдима од кашмира.

Лазарева војска јаше по калдрми Лазарице,
Љубостиња на фрескама, чува Миличино лице
сваки камен у Крушевцу, носи сећање на дане
када Турци на Косову зададоше тешке ране.

Поносна сам на град овај, поносна на претке своје,
нараштаји данашњице ко и преци, се не боје…
поносим се историјом, за истину живот дајем,
ма где да сам, срце бије и пати за завичајем.

Крушевачким улицама моја душа обитава,
па одатле педаљ лево, под ребрима срце спава,
у том срцу лежи извор
свих свитања и сумрака,
свих храстова златолисних, младих грана од бадњака.

Кад осетим мирис липе и ослушнем шум јаблана
поре ми се тад отворе знаним мирисом с Балкана,
све ми тада недостаје, свака травка мога краја,
сеоска и градска граја, небо мога завичаја!

Љиљана Тамбурић

МИСАО

(минијатура)

У почетку би реч,
а реч је мисао;
па, ако је мисо
моћ, живот и дах;
и ако без ње
ми мртав смо прах;
онда сам мисо
ја радосна знај:
када се рађам,
док трајем,
и кад ми је крај.

Из збирке “Зрнца мудрости”