Издвојено

НЕСАНИЦА – Латинка Ђорђевић


НЕСАНИЦА


Камен ми је
Узглавље,
Сана немам,
Чекам хујање
Ветра
И плакање стреја.

Узалуд ми сенке
Зборе:
Склопи очи
Урони у сан
Постани светлост
Разлисталих зора.

Чашом вина
Налиј душу
Уместо крви луде,
Нек се ове вечери
Чуда, чудом чуде.

Иди кроз ноћ
Кораком тихим,
Песмом разгони
Страшне мисли.
Обасјај таму.

Мрак видом 
Пробијај,
Да варничи
Златни сјај
Расањене омаме
Уз чашу рујног вина
До зоре.

© Латинка Ђорђевић



 

Издвојено

“Crveno, volim te” – Jovana Živković

“Crveno, volim te”

Čujem neki zveket čaša, i taj
Ukus rujnog vina sladak,
Dok se u daljini svira pesma naša…

I dok nazdravljaš mi,
U očima ti iskru vidim,
I dok svi u moje gledaju,
One samo tebe traže.

Настави са читањем ““Crveno, volim te” – Jovana Živković”

Издвојено

ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА – КОНКУРС 2022.

Поводом Дана заљубљених и Светог Трифуна (14. фебруар), Атеље-галерија МАКИ из Крушевца и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Културним центром Крушевац расписују:

14. РЕДОВНИ (Други виртуелни конкурс)
међународни поетско-ликовни конкурс за 2022. годину на тему:

“ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА”

Настави са читањем “ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА – КОНКУРС 2022.”

Издвојено

ПЕСМЕ 2021. ГОДИНЕ и песме месеца за 2021. годину

Поштовани посетиоци, драги песници,

Приводимо постепено самом крају избор песме године за 2021. годину. Наиме, изабрали смо песме месеца за 2021. годину, а бирао их је Драгојло Јовић, члан Управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Затим је жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ направио свој избор, па нам још преостаје да од најбољих песама по месецима у прошлој 2021. години посетиоци сајта одаберу песму 2021. године. Коначне резултате гласања посетилаца сајта објавићемо 14. фебруара 2022. године. Зато, прочитајте све песме и гласајте…

Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ је радио у саставу: Драгојло Јовић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. Гласање је било неизвесно и интересантно, јер су све песме одличне, па је и резултат овакав какав је и ми га данас (22.01.2022.) објављујемо.  /Уредник сајта Љубодраг  Обрадовић/

Титулу песме 2021. године понеле су равноправно песме:

Saša Milivojev, PALM JUMEIRAH, DUBAI, UNITED ARAB EMIRATES.
Saša Milivojev, PALM JUMEIRAH, DUBAI, UNITED ARAB EMIRATES.

 СВЕТСКИ БОЛ

И у овом веку
Реке крви теку
Бомбе одјекују
Децу убијају
Главе одрубљују
Милиони гладују
Бoлeсти прождиру
А ти певаш

Дрхте вешала
Долине лешева
У сланим сузама
Гнојним ранама
Плен смо вранама

Гњила црева
Гладним вуковима

Срушена кућа
Мали дечак јеца
Над телом мртвог оца

Срушене шкoлe
Храмови и мостови
Вриште крвави сватови

Мали бели сандуци
Мајчински јауци
Изнад Урана
Чују се болни урлици
У лудилу бунцају песници
А ти ћутиш

Очи су ти извадили
Кад су ти ћерку силовали
Жицом задавили
Браћу су ти отели
У подруму их муком мучили
Металним цевима
Прсте им ломили
Тестерама лобање отварали
Ноге колима растргали
Удове мачетама одсецали
Кожу с леђа одрали
Шлепере лешева
булдожерима закопавали
Кости путевима забетонирали
Бунар без дна телима напунили
Приђи ближе
Погледај дoлe
Бескрајни мрак дубине
Да чујеш мук васионе

Невино око искром светлуца
Немоћно на земљу падају деца
Отровна пена цури им из уста
Пуцају румена отечена лица

У задњој молитви
Свештеници распети
Смеју се на ломачи

Нежни бели анђели
Као јато птица одлетели

Будном ишчупајте и мени
Срце из груди
Нека твоја златна лађа заплови
Да наздравите поново
Чашом крви
А ти гледај и ћути

  (C) Саша Миливојев


Душан Комазец

НЕМИРИ

На путу кроз живот сустигла ме туга.
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.

Хтео бих да плачем, нестале су сузе.
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.

Немирна се душа расплињује свуда.
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца. нити уздах зора.

Маме ме даљине. Нестало   је моћи
да устанем, зато разбуђујем тмине.
Ко’ пустињак смерни чамим у самоћи.
Живим од безнађа, призивам тишине.

Гле, тамо у даљи певају славуји!
Нестају тишине и прошлости сене.
Спознање ме прекри с
временом што хуји:

Волео сам, јер си ти волела мене.

И сада, иако нека друга жена
краде ми уздахе, свуд’ лепоту шири.
Прошлост ме прекрива велом успомена.
С првим дахом јутра буде се немири.

(C) Душан Комазец

Настави са читањем “ПЕСМЕ 2021. ГОДИНЕ и песме месеца за 2021. годину”

Најмлађи у Стефана оца – Љиљана Тамбурић

Најмлађи у Стефана оца

На одар Немањић Растка, слетела птица бела
Личи на голуба младог, ал’ је блистава цела
Анђели су је послали, глас нам донесе с неба
Седи наш светац уз Бога, то нам за навек треба…

А био је само дете, коме се смеши судбина
Коме је од малена, у очима била дубина
Краљевске хаљине и вртови, не беху његова срећа
Небо је њега вукло и нека мисија већа:

Најмлађи у Стефана оца, уместо места на трону
пригрли цркву к’о кућу, баци принчевску одору
Дубоком вером и науком донесе просвећење
Испосништвом нам показа како се стиче стрпљење.

На Светој гори подиже, манастир за сва времена
Хиландар и данас чува, тајну српског спасења
Основа српску цркву, доби за њу самосталност
Док је народа нашег, имаће за њега захвалност.

Помири своју браћу и даде им добар савет
Натера их да дају и чувају братски завет
Научио их праштању, изнад очевог гроба
И показа им да ништа, није лоше к’о злоба.

Учитеља српскога рода, славимо годинама
И славићемо га увек, док је српства у нама
Сад Свети Сава почива, анђели над њим бдију
Искре те пресвете душе, над Србијом се вију.

ЖИГ БЕЗНАДЕЖЈА – Душан Комазец

Уземљи отужној где све вене, бледи,
где се праскозорјем играју безнађа,
понекад заискре убоги погледи
оних којим занос више се не рађа.

Отупљених чула к’о авети ноћне
лелујају с ветром, дах ледни их слама.
Ни песме,ни стиха од прошлости моћне.
Само вапај тужни и осећај срама.

Калемљени страхом од силника што су
узели им душу, оковали ледом
плам у срцу жарком,па не знају ко су.
Сад жиг безнадежја узимају редом.

Зар све је истина? Зар су душе ове
уречене злобом, погледима дрским,
увод у немиле и бездушне снове
којима харају проклети и мрски.

АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић

Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.

А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.

Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.

Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.

Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.

Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.

Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.

Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.

Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.

Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.

А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“

Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.

Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.

Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.

И заљуби се сељаче тада,
у девојку из великог града,
као из бајке била би веза,
ја чобанче и она принцеза.

За срећу чудно правило важи,
будућност срећу од сваког крије,
боље са другим да срећу тражи,
са мном јој срећа сигурнa није.

Одмах исправљам ту своју грешку,
желим јој срећу, искрено волим,
одлуку сносим, за мене тешку,
морам некако да је преболим.

Kад факултету дошао је крај,
за ме значајан би тренутак тај,
трнутак диван, тренутак прави,
кад сељак треба машну да стави.

Стигла диплома, парче папира,
кад срце моје треба да бира,
ал` није било храбро и смело,
изабра за дом Глободер – село.

Од тад тридесет година радим,
успевам нешто и да зарадим,
нису зидине, куће, базени,
рек`о бих скромно, срећа у мени.

Био сам радник па и директор,
а понајвише бејах инспектор,
за мене увек правила иста,
корачај право образа чиста.

И к`о што кажу понеке књиге,
живот се стално и брзо мења,
поштен сам био па немам бриге,
за долазећа ми поколења.

Зато сам срећан што данас могу,
да се обратим ту вама свима,
нека ми свако у лице каже,
ако шта лоше о мени има.

Породица је понос у мени,
вечно захвалан сам својој жени,
на том што две смо ћерке родили
и унучета – три већ добили.

А како живот свом крају иде,
сви резултати нека се виде
Вишњем сам Богу захвалан јако,
још ово мало да буде тако.

Некад прошетам, близу ми школа,
и гледам ђаке возе их, пазе,
долазе разна и бесна кола,
да где у блато деца не згазе.

Ал` једно нема нико да вози,
дошла му баба, старија жена,
гледам га, мислим и присећам се,
на нека давно прошла времена.

ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев

 ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ

О, моја српска сестро, нек сунце теби сија,
Нек воли те земља, мени најмилија.
Твој поглед красни уништи мрак,
Твоја је колевка – сунчани зрак.

Нисмо још се срели… А ја ћу доћи
У земљу српску, дајем ти реч!
Хоћу да видим босанске ноћи,
А београдске сам видео већ.

Чекам наш сусрет, сестро ми мила,
Надам се да он ће бити дуг.
Нек само напред нас носе наша крила,
И нек свој осмех даће нам југ.

Хладно је јутро, пуно је злата
Сунчаног, небесног… Жута је зора…
Колико још је остало сата
До нашег сусрета, до одмора?

Настави са читањем “ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев”

У вихору лутања – др Милан С. Марковић

У вихору лутања

Лепоту њену од мене су скрили,
к`о благо што се вековима чува,
нису се надали, нису ни снили,
да бура ипак изненада дува…

Раскошну душу тровале су приче,
правила тешка, животна надања,
све приче једна на другу личе,
бесциљна лутања, жеље, сањања…

Вихори мисли баш у тешком трену,
из дубине душе као оркан крену,
само поглед један спознао би све…

На пољима плавим, цветним… О радости,

далеко од туге, живота и стварности,
у загрљају њеном живео бих сне…

Настави са читањем “У вихору лутања – др Милан С. Марковић”

МОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш



МОЈЕ


Из лепоте отеран,
имао тајни бајни,
открио ми једну чедну.
Моје је ускост људска,рече,
људи не знају,
 због тог моје,
 цели живот да се боје.

Настави са читањем “МОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш”