Издвојено

ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Латинка Ђорђевић


Латинка Ђорђевић, истанчаног сензибилитета и модерног израза са мислима које тако брзо наилазе у нама на одобравање, поуку и пример. Рођена је у Земуну у Србији 1951. године. Школовала се у Крушевцу и Београду, а са школовањем растала у Цириху где је завршила за менаџера текстила. Говори три језика, српски, немачки и енглески. Књижевним стваралаштвом се бави још из средњошколских дана. Као песник заступљена је у многим зборницима, часописима и електронским издањима у Србији и Швајцарској. Написала је знатан број басни за децу. Креативно је стварала за дечије позориште “Звезда” у Швајцарској као аутор, редитељ и сценограф. 96 У оквиру публицистичког рада написала је књиге: “Козарачка 39”, “У сенци варошких капија”, “Непрећутана сећања”, “Ферњигт им херзен”, “Шапуће љубав”, двојезичну књигу “Ин тхе шадоњ оф тхе тоњн гатес”, “Пусти ме да сањам”, “ Јесен”, “Цветови из старог пања”. Била је секретар “Удружења српских писаца у Швајцарској”, члан је Удружења књижевника Србије, Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, Удружења “Велимир Рајић” – Алексинац и других бројних књижевних клубова. Сада је председник “Литерарног клуба Десанка Максимовић”- Цирих. Донатор је многих акција и главни актер за помоћ на свим пољима. Носилац је бројних награда и захвалница за свој рад. Уживајте у њеној поезији!

Настављамо са аудио представљањима песника у виртуелном програму ЈЕДАН ПЕСНИК -ТРИ ПЕСМЕ. Данас 05.04.2020. године представљамо Латинку Ђорђевић. Засад ћемо песнике представљати аудио записом. Мени се допада. Уз аудио можете да уживате у поезији…

 

19 пута прочитано
Издвојено

РЕТКА ПТИЦА …….Миладиновић Сандра Мајра

РЕТКА ПТИЦА

Постала сам ретка птица
Чак и себи несхватљива
Крила су ми крхка јака
Срце болно ко у дива…

Сањала сам одвећ дуго
Живела у Рајском дану
И још сањам као никад
Хитам зори у меану…

Цигани су моја браћа
У весељу тугу коре
Виолином и гудалом
Бију битке, руше море…

Путујемо годинама
Оног трена кад се родих
Ја заиграх као чигра
Реком хитам ка слободи…

И сад бескрај многме влада
И не вреди што ме зову
Вуку назад да застанем
Капетан сам на свом броду…

И боле ме стреле људске
Пече кожа одерана
Крв ми липти а ја летим
Драга ми је свака рана…

И да умрем шта ми могу
Јер ово је Сунце мило
За ме поља засејало
Песмом душу напојило…

Чак и вечни сан да свлада
Овог часа срце лудо
Зар би било ишта лоше
Да из земље никне чудо?

Посред гаја израсла би
Липа цветна и чаробна
За друге би ретке птице
Била као кућа родна!

Из семена моје душе
Кроз њено би стабло чило
Шириле се моје руке
И грлиле небо мило!

И у јесен када лишће
Као ћилим на ме леже
Ја бих срећна почивала
Сред немира људске језе!

(C) Миладиновић Сандра Мајра

187 пута прочитано

РАДОЗНАЛЕ – Андреја Ђ. Врањеш


РАДОЗНАЛЕ

оним бившим, садашњим и будућим гимназијалкама.

Ви што сте надвисиле лепоту,
где сте се скриле далеке,
чекали смо  осмехе Ваше,
кад ништа без Вас није могло лепше  да  нам се деси,
кад оно што је било нестварно,
ненадано се збило,
на Вашој од цвећа шареној адреси.
Тихо ,тајновито као музика када се слуша,
чекали  смо писма намирисана,
заједно ћутати знали,
после смо  рецитовали Бодлера,говорили  МОПАСАНА.
Падале су  радосне кише,
рађале се тајне,
и ништа више.
Од онда пуне чаше су празне,
суморна се рађају Сунца
и песма је клише.
С ким да се враћамо као некад блиски,
коме да се пише?
Када сте са собом кренуле,
отишле сте велике,
за Дон Жуане бледе, радознале ,
или за Баш – Челике.

Настави са читањем „РАДОЗНАЛЕ – Андреја Ђ. Врањеш“

3 пута прочитано

ПРОЛЕЋЕ – Љубодраг Обрадовић

  

ПРOЛEЋЕ

Пролеће је извезло песму,
још једном заварава свет.
Птице су запалиле ноћ,
још једном спавати се не сме.

Још једном ваља проћи све мирисе
и патити на трен за драгом.
Бар једном сагледати прошлост,
па у живот поћи са новом снагом.

Пролеће се насмешило ноћас…
Њен лик је светао и јасан,
мада она о другом машта,
док корача кроз живот заталасан.

Њен лик је ипак утеха,
последњи заклон, задња нада.
Почиње ветар да  кваси пролеће. 
Је ли то киша, или љубав пропада.

Настави са читањем „ПРОЛЕЋЕ – Љубодраг Обрадовић“

33 пута прочитано

Уживајте у музици…

Настави са читањем „Уживајте у музици…“

3 пута прочитано

ЧОВЕК И ВАТРА – Андреја Ђ. Врањеш



ЧОВЕК  И  ВАТРА

Прво велико откриће, почетак моћи, одјек у времену, величина разликовања од  других . Успостављена дистанца, сусрет са слободом,искорак разума, пораз таме. Ватра је симбол досањаног сна, фасцинација и сензација у исто време, али на жалост и  поразна метафора убиства свести и савести. Злоупотребљавана она је често и данас је у виду  модерног  садизма човекова зла креација. А да ли ће бити и прича са којом је све почело и све  ће да се заврши, одговор је јасан, све што се и како год  да се догоди  неће зависити од ватре, никако него од човековог егоистичног или племенитог поимања доброте, љубави и  лепоте, тих најрадоснијих  истна. Улогу њезину  одређиваће он, господин ЧОВЕК. Човек и ватра, ватра и човек, две су судбине које једну творе оне обе теку  да се  не претеку, преплићућ се у времену да досегну један исти крај.
Настави са читањем „ЧОВЕК И ВАТРА – Андреја Ђ. Врањеш“

14 пута прочитано

ŽIVELI LjUBAV – Lepa Simic

ŽIVELI LjUBAV

Znao je da me privuče
uz sebe
na ivici drhtaja
tihim šapatom podseti
na sreću

Nije me ostavio samu
dok je padao sneg

Pisao mi je duga pisma
kao da smo bili udaljeni
a nismo

Na gitari urezao moje ime
pevali leteli
Živeli smo ljubav
nasmejani opčinjeni
nismo razmišljali
šta će sutra biti

Bili smo u pravu

Lepa S. Cirih

9 пута прочитано

У  ЗОРИЛУ  ПРИМИЦАЈИ – Андреја Ђ. Врањеш

 


У  ЗОРИЛУ  ПРИМИЦАЈИ

Не размишљај о  сусретима покадкад  долуталим,
што бејаху као макови црвени,
у зорама  одгонетања најлепше суштине,
када смо живели  дидирима ,
кад су ветрови разносили звукове наших примицаја,
руке грлиле тишином,
а ми веровали да се све наслеђује,
па и гладна вољења.
Нећеш никада написати песме толико великих стихова,
које си изговарала  телом у част љубави.
Све што си помислила видело се у  младовању,
чинила си све да нам  буде широко лепо,
нудили смо се поезијом голом,
кад свака твоја реч беше откривена тајна, изговорена тихо,
као буђење светла,као  пад зрелог снопља
па и тај шумор непоновљивих жеља.
Све  било је велико
и око и поглед,
светлили смо једним пламеном,
исте мисли памтили,
ти си била море дубоко лепотом,
ја маестрал,
на  телу валова,
расуте радости,
у  горилу  страсти.
Пловили смо љубопловом меким,
једином, таквом,
на коти младости.

Настави са читањем „У  ЗОРИЛУ  ПРИМИЦАЈИ – Андреја Ђ. Врањеш“

11 пута прочитано

ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Милосав Ђукић Ђука

Милосав Ђукић Ђука је рођен 1957. године у селу Здравињу код Крушевца. На раду у Трајал корпорацији је провео 33 године. Дипломирани економиста, тренутно ради у ЈКП Гадска топлана у Крушевцу. Музика и ликовна уметност су му старе љубави. Организовао је до сад седам ликовних колонија и неколико песничких сусретања у родном селу под називом На Ђукином кладенцу, испред удружења Традиција. Пише по коју песму читав живот и то онда кад осећања пишу. Поезију је завoлeо због Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, са седиштем у Крушевцу и почео активније да се њом бави, гледајући примере овог удружења, које како каже веома релаксирајуће делује на њега и мотивише га да настави са писањем песама.

Данас покрећемо нов циклус представљања песника под називом ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ и као првог Вам представљамо Милосава Ђукића Ђуку и аудио запис његове поезије, уз музику сина Ивана Ђукића.
190 пута прочитано

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2005. годину


Љубодраг Обрадовић

НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ

И на почетку и на крају,
увек нас носе снови,
иако ка забораву и бескрају,
неумитно наш брод плови.

Оно прошло, нас се не тиче,
наша прошлост неком смета.
Брод у даљину сад одмиче
и односи сва блага света.

Моја драга на том броду,
не мисли, баш је срећна.
Пријатеља слуша у заносу,
долази будућност много лепша.

Долази будућност лудо фина.
Машем са обале поспан.
Сутра ћу, уз бокал вина,
ући и ја у неки нови сан.

И све ће проћи, игра жива.
Месец ће да светли, сан да коље.
Опет ће радници на чашу пива
и сећање, некад је било боље.

Опет ће радници да раде,
а мудраци да мудрују и снују
и да се после нове параде,
љуте, што их уз пиво псују.

А ју ћу низ улицу ићи,
крај излога пуних и светлих…
У души светлеће месец,
а џеп биће празан.

Стићи ћу до краја.
Свако стигне, јер не жели.
Одмахнућу само руком,
ко остане нек се весели.

На почетку и на крају,
увек се свашта деси.
Ипак, у забораву и бескрају,
остаће нам и порази и успеси…

© Љубодраг Обрадовић


Настави са читањем „ПЕСМА ГОДИНЕ за 2005. годину“

69 пута прочитано

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2006. годину

 

SEZONA LOVA


Petlove kreste stoje u stroju
napupele broje promrzle tetive
jezik mi sasečen u pčelinjem roju
kad još ono nisam znala
 da`l ste meni žive

Sat je na vatru, to skazaljka nije,
ali leluja, čuje se šum nemuštog zova
Možda je guja i rosu u zdravlje pije
smeje se što je mala muka čovekova

Smešno joj je kad se žanje reč iz blata
pa poliže plamen bola, baršun, brokat
i u zlato obojeno fazanovo iz inata perje
smešno joj je sujeverje, što na kući imam vrata

Da `l ste žive da ulovim samu sebe
da bi njima lakše bilo i u nedra da vas
stavim je`r vas volim
i nahranim gomoljike što se cere smehom
što me dere dok ja pasem
šaku soli

I krape iz Skadra pričaju
 sa mnom u koferu mome
i to su reči, mada se ćute,
znaju da slome
i kao taliri zveče i vrede,
 vraćam se rode
poganog jezika je`r ste mi žive
i još mi nisu sva mrtva slova
Svaki je dremež sezona lova

(C) Svetlana Poljak
9 пута прочитано