Добродошли!
СЕЉАЧКА ПОСЛА
Данаске је Светак.
У село се не ради.
Моја ће Радојка
С плачљиве серије
Баш да се наслади.
Ја се тако реших
До варош да скокнем.
На пијац да сврнем
Нешто и да продам
Па еври добрнем.
Жена у крошњиче
Тури крављи сира.
Кајмак не понесох
Јер онда ми сира
Ники нећ да бира.
И домаћа јаја
Снеле га кокошке.
Концентрат бре јеле.
Турих у улошке.
На точак с укачих,
То јесте бицикла.
Корпенче закачих
На гувернар од никла.
Настави са читањем “СЕЉАЧКА ПОСЛА – Живојин Манојловић”
(sonet 247.)
Rođen davno, pod crepuljom nebeskom,
baš kao drugi, mimo htenja svoga;
družih se s knjigama i arabeskom,
kojom veličah Boga jedinoga.
Napisah mnogo u amanet rodu,
u mozaik život sam ugradio;
oslikah svece po zidu i svodu,
nebeskog blaga da bih zaradio.
U tome beše smis`o žića moga,
nikad se ničeg nisam poplašio;
verovah u ljubav datu od Boga,
magog me nikad nije zastrašio.
Celog života tražio smisao,
nikad pao, nikad u besmisao.
Bio je maj, lile su tople kiše,
dukat staviše na sklopljeno oko,
čamovom daskom kosu njenu skriše;
tica bela zaleprša visoko,
bio je maj, lile su tople kiše.
Grumenje zemlje o daske: grum, dum ,grum,
zgrčena šaka, zemlja iz nje kreće,
ukopaše ljubav, preoraše drum;
to strašna java san da bude neće,
grumenje zemlje o daske: grum, dum, grum.
Vaj, šta je čovek i zašto se rađa,
život ga k`o talas o hrid razbija,
vasceli život k`o da se porađa;
kleči dok grobar krstaču zabija,
vaj, šta je čovek i zašto se rađa?
Da, davno je bilo, al seća se još,
dva plava oka, o zar nikad više,
ostareli čovek još čuva njen broš;
samotni dani kose izbeliše,
da, davno je bilo, al seća se još.
Na humci zaspa jedna seda glava,
odleprša duša u majskoj noći,
u večnost ode s voljenom da spava;
kiša pade po njegovoj samoći,
na humci zaspa jedna seda glava.
ПРОВИНЦИЈАЛАЦ
Устајеш рано и на рад полазиш,
своје снове још исањао ниси.
Стари комплекс жилама ти пролази,
из забите провинције ти си.
Ти увек сумњаш у себе,
као да си за пропаст света.
Јутрос ти опет срце зебе,
зашто сумњом свима сметаш.
Пишући песме пуне чежње,
откуд идеја да нешто ствараш.
Ти си ту само жито да жњеш,
и елиту сујетом не умараш.
Та, они стварају све што вреди,
јер само њима небо се смеши.
Знаш, гледањем бара се не цеди
и ништа сумњом неће да се реши.
У њиховом животу, незван си гост,
пролазник ког су случајно срели.
Зато одмах смело пређи мост,
који те од завичаја дели.
Устани сад и храбро пођи на рад
иако снове досањао ниси.
И нека ти срце заувек зна,
из забите провинције ти си.
Svod nam grizu crne ale gladne,
mesto ptica bombe nebom lete;
sred Sodome i Gomore jadne,
iz zgarišta uzdiže se dete.
Zlotvor krvlju hoće da ga poji,
crne senke mladu dušu muče;
nema majke da ga mlekom doji,
ka svetlosti da čedo privuče.
Al’ uzalud sjatiše se ale,
kad mu milost sva ide od Boga;
zalud vatru pod noge mu pale,
po zgarištu bosonogi hoda.
I za tminom srce mu ne haje,
čistom dušom novu nadu budi;
kroz proroke poruku nam šalje,
da se ljubav međ’ ljudima probudi.
autor
Jovica N. Đorđević
27.05.2023g.
Усних како летим над лелејском гором
до раскршћа чудног раширених пести.
Стрепња ми опхрва срце зимомором.
Којим путем „стаза” мене ће одвести?
Случајно залутах у царство небеско
где бесциљно лутам, јер не могу срести
оне врле што су говорили реско.
Што су оставили трагове на цести!
Не знам што их нема, ко ли их затури,
препуни су били поштења и части?
Јесте да су леђа окретали бури
да брже „пристигну”, ал’ ко их развласти?
Овде нема греха, туге, ни самоће,
плаветнују реке, тишина не бруји.
У бехару снежном руји мамно воће.
Овде песмом буде сићани славуји.
Овде плени занос тиховања рајског,
овде не тамнују пороци и хуље.
Овде нема злобе ни „преврата мајског”,
нити нам Господа разапињу руље!
Гледам „доле” , видим да се „копља ломе”.
Смерни ћуте, горди ругају се свему,
а понеки верни у „незнању” своме
Господу се моле, али служе „њему”!
Због злохудих мисли анђели ме коре:
„Премда сада пловиш реком бесмртности
„Знаш ли да си једва попео се „горе”.
„Спознао си да сте „тамо” само гости”!
Пренут опоменом чекам да сни мину,
да плашљива душа престане да зебе.
Не знам да л’ сам „горе” спознао истину
ил’ сам можда „овде” пронашао себе?
♥♥♥ Б А Г Р Е М ♥♥♥
Заискрио багрем.
Бљештаво…
Венчаницом…
Окићена
Раскошем крошња.
Права младина ношња.
Моравске кошаве
Узалуд гране ломише.
Сласт ,
Бујност
И нектар,
Обиљем га венчаше.
