www.poezija.rs

 

Тренуци мога времена

затворени су у мојој глави.

 

Чувају неке успомене,

мени битне и драге,

а и оне лоше.

 

Желео бих да их заборавим,

да нестану, да их нема.

 

Чувам их у сновима,

често их сањам.

Плачем са њима,

смејем се.

 

Волео бих када бих могао

да прођу ноћне море,

да их не сањам више.

 

Младост ми је остала у њима,

у мојим сећањима.

 

Ваљда долазе по своје.

 

Један део мене памти,

други, као брана,

покушава да заборави.

 

Не може.

Недa се сећање.

 

Докле год се сећам,

сећаћу се ратова,

наше сурове глупости.

 

 

 

Jош памтим време

када смо сестра и ја

у очевом родном селу

лежали на трави

и бројали звезде.

 

Данас моји синови

не би ни ишли у село.

Нема интернета,

а ни кабловске.

 

Ја сам имао праћку,

сестра ластиш за прескакање.

По цео дан га је прескакала,

а ја праћком ловио.

 

У то време волео сам

да се играм у дединој радионици.

 

Био је каменорезац.

Правио је споменике.

Тих година водио ме је у мајдан,

место где је вадио пешчар,

камен од кога је деда

правио споменике.

 

Недуго после тих година,

деда умре од силикозе плућа.

 

Дуги низ година после његове смрти

нисам улазио у његову радионицу.

 

Недуго затим,

продали су је.

 

Узео сам само дедине наочаре,

за успомену.

 

Били су то лепи,

срећни дани.

 

 

 

Док лебдим у времену,

или време лебди у мени,

осећам проток енергије

у мојим мртвим ногама.

 

Жељан било каквог покрета,

зато се молим Богу сваки дан.

 

Или се Бог моли у мени?

Не знам.

 

Ваљда тражим чудо

које ће у мени

покренути мене,

да створим новога себе.

 

Моје „ја“ има велику моћ.

Покреће непокретне,

загледане у самог себе,

не схватајући

да су они то чудо

које чека да се покрене.

 

То је сама Божија истина.

Велика је.

Исусова молитва:

, Господе Исусе Христе,

Сине Божији,

помилуј ме грешнога”