Сребрном цестом ја пођох у вече,
онога дана кад ми младост мину,
као што стари добри песник рече:
,,Запева млад славуј у смоквиној сјени
и дивље руже тад почеше цвасти,
над врлетном шумом месечина сину
а лиснате горе зачу се тих бруј.”
Што ниси крај мене, хтела бих ти касти
неке драге речи што ћуте у мени?
На смарагдну шуму, гле, пале су звезде,
у крошњама сјајним гугутке се гнезде,
на јеленској стази, нечији остао је след,
провлачи се ветар кроз јавора ред,
док поточић поспан кроз траву жубори,
успаванку тиху певају јавори…
– Сав је живот песма: жмири леден врутак,
– поштуј – сваки дан је дарован тренутак,
јер једном ће вече на долину пасти,
а ти нећеш ником тад имати касти
речи које ћутиш.
И кад сребрн вео над каштелом сине
звездан танак вео сав од месечине,
кад у житу заспу гнезда дивних шева,
стари ћук под смоквом песму кад запева,
кад се скрије сенка што те свуда прати,
крај прозора стаћеш, ка лугу гледати…
Знаћеш ја сам прошла поред шуме стазом
у сну, ноћас последњи пут прођох –
никад нећу да се вратим…
Ти спокојан буди, покушај, не жали…
Све су ово једном прошли пре нас многи људи,
све су ово многи пре нас опевали,
из ове су чаше многи пре нас пили,
а ми од њих ништа нисмо научили…
Сребрном цестом ја пођох и паде
испред мене лептир, чу се у даљини
мукли тутањ грома, време на трен стаде,
да неко иде за мном, на трен се учини…
Не, ја нећу стати, не желим, не могу,
јер моје је срце давно пришло Богу…
Одавно је ловац прошао кроз жито,
уморан и тужан и сит свог чекања,
у песмама својим ти пронађи скрито,
љубав није лепа само док се сања.
Сребрном цестом коју месец твори
Ја идем све даље, поред мене ходи
невидљиви друг што ништа не збори.
Дрхте попут птица локвањи на води,
свела шума јела на свом језику говори,
црни лабуд тужан по језеру броди,
поток неуморан ка свом ушћу тече,
поспано ковиље и питомо смиље
у сну свом ромори…
О, ја сам хтела теби да се вратим,
само једну реч, једну реч да рече…
Црн гавран бесаник од поноћи шета
по бескрајном пољу златних сунцокрета,
гледа лампе своје како свици пале…
Паучије мреже по грању засјале,
врбине ће маце сад почети цвасти,
и јагоде дивље и млад лесков гај…
У далекој гори бруји худ ловачки рог…
Знам ја, добро знам, свега свесна сам,
од птичареве замке спасао ме Бог,
а анђео чувар мени не да пасти
јер Сребрној цести назире се крај…
© Оливера Синђелић, Шабац
