Draga moja gospodjo-Goran Matić, Beograd

Ja sam pesnik

draga moja gospođo

i ne mogu dozvoliti

da zbog vašeg zadovoljstva,

oživljavam jednu davnu dekoraciju,

uvlačeći se, oslobođen stvarnosti

u konvenciju strogih, tamnih odela,

cicanih mašni i lakiranih cipela,

koje bi se, prema Vašem mišljenju

trebale tako divno slagati

sa mojom uredno začešljanom kosom.

Ah, draga moja gospođo

sa dugim, belim, aristokratskim vratom,

koji ne odaje vaše prosto poreklo.

Vaše vreme gospođe je prošlo

i nadasve zaboravljeno,

kao odavno pročitana vest

o morbidnom ubistvu prevarenog muža

u nekim večernjim novinama.

Vi živite u jednom novom vremenu,

u kojem Vam niko normalan

neće reći da imate ruke gospođe,

dostojne da ne urade ništa teže

od odsvirane romanse

nekog zaluđenog nemačkog romantičara na klaviru.

I upravo zato,

okanite se Vaše glupe, hipohondrične ideje

o blještavilu pozorišnih foajea,

prijema i popodnevnih čajanki,

s kojih jadni Šiler

uzalud mahnito pokušava pobeći

u pari vruće šolje.

iz vaših navodnih

dvoiposobnih i trosobnih dvoraca.

Druga su vremena,

draga moja gospođo.

To više nije mračni, srednji vek,

vek čijom su rukom ispisane istorije ratova

začetih u kuloarima i budoarima

dvorskih prilježnica,

vek zlatnih burmutica i konkubina

ili neko drugo, slično vreme.

Vreme je do sada,

draga moja gospođo,

hiljadu puta bilo na porođaju

i svako je kopile

iz tog čopora vekova,

sa sobom donosilo druge zakone.

Vi niste hteli ove sitne žrtve

draga moja gospođo,

a ja, eto,

nisam mogao žrtvovati pesnika.

Idite,

draga moja gospođo,

možda će vam na kraju

neko galantno ponuditi

francuski ležaj

sa gordim imenom nekoga Luja,

nasuprot mom tvrdom, škripavom krevetu

sa ispalim federima.

Idite,

draga moja gospođo,

Idite, pre nego što noć napne

svoje modre strune!

Noću je sve teže,

pa i tužna rastajanja.

Idite,

draga moja gospođo,

neću se predomisliti.

Kad je jutro okačilo robu na nebo

sa odjevnim oblacima u nijansama tuge

vidjela sam dijete s ivice noža kako reže kroz dah
ka pahulji što sipa bijelo da se padom snijega spere

vidjela sam led kako se topi u noževe
sa zgrada izgrađenih previše visokoderno što streme granicama

vidjela sam otiske stopa kako se raspadaju u barama prljavštine
pogrešno imenovane u prvi znak proljeća
golubovi što su nekad slijetali na sims
da pojedu mrve riječi što sam ih ostavila neuzgovorene
sad prozorskim oknima lete oko krošnje u parku preko puta ulice
one ulice što nikako da udje unutra

vidjela sam kako nedostaju sa potrganih stranica knjiga spaljenih
u ime novog čitanja i starih tumačenja

vidjela sam kako viču na mene dovoljno bespomoćnu što ne mogu da ih kažem
vidjela sam ih kako lebde nebom zajedno sa oblacima odvučenim ko zna gdje
sa suzom ljubljenog i trnom ljubljene
okom djeteta što nevino prima strahotu odrastanja do poznanja nevinosti
stepenište koje briše metle
i metle koje lete novim ratom štapića
vlasnika kako laje na svoje pse
male lekcije odanosti biču

vidjela sam tragove magle za usamljenog putnika kojim niko nije gazio
u ovom zaboravom jagnjeta utrobljenom traganju za majkom
kolijevku kredo što njiše u svakom datom embrionu
bolan red čekanja na stvari
što će naposlijetku prerasti sebe u nebo
koje je jednom davno došapnulo Atlasu

nikad nisam ni imao namjeru da se na tebe sručim
što ne počivaš svoje ruke u miru
ja sam samo tanki sloj tebe samog
što ga stalno boksuješ mišićima misli

Мостови љубави

Мостови љубави,
Спајају животе,
Јачи су од камена,
И важнији од слободе.

Високи ко’ планине,
Танки као нит,
За људе су само,
Најобичнији мит.

Као слатки осмех,
Чаробни су они,
Ти мостови љубави,
Лепши него снови.

Неверство- Зоран Танкосић

Неверство

Чујем, у ноћи, уздах што пада,

право из твојих једрих груди,

хиљаде мисли, боли и јада,

насукана сећања на поноћне спруди.

Гориш у тузи и пожуди,

не знајућ` шта је прече,

у срцу чедност, на кожи блуди,

осмех што искри, суза што пече.

Страст те слама, спушта и диже,

у вртлоге лудила, поноре савести,

само још корак, никада ближе,

оков смирује, слобода жести.

Милује ухо тај умили шапат,

предат` се њему и хоћеш и нећеш,

суза из ока не престаје капат`,

нову себе ненад`но срећеш.

Затим, тихне уздах, ко да и не би,

битка у теби нагло се сврши,

страст, љубав, ко копље преби,

капија твоје куле се сруши.

Невера обузе усне и тело,

узвишен чин преваре поста,

певајућ` љубави задње опело,

славећи новог, незваног госта.

Moje sentencije

Mudre poraz čini još mudrijim, a glupe još glupljim.

Greške voljenih ne tretiramo isto kao greške ostalih, što znači da su i tuđe greške sklone našem subjektivnom iskrivljenju. Kako onda možemo biti ikada sigurni u naš ispravni sud?

Više se divimo onima koji priznaju greške, nego onima koji ih izbegavaju činiti.

Oholost je ono što nas drži ispred jednih zatvorenih vrata, iako su mnogobrojna druga otvorena.

Najlakše je prevariti čoveka predhodno ubeđenog da mu pomažete.

Problemi jedne ljude podstiču na akciju, dok druge vode u depresiju, a svi ih imamo tokom života skoro podjednako, što znači da smo za neuspehe sami odgovorni.

Srećni su oni koji znaju pronaći i prepoznati lepotu, a najsrećniji su oni koji u svemu vide lepotu.

Empatija će uvek usmeravati čoveka ka ispravnom putu.

Velika znatiželja i svesnost sopstvenog neznanja su mi podarili ovo malo znanja.

Kada ne bismo mislili na ono što smo uradili ili što nismo uradili, nego  samo na ono što sad radimo, bilo bi nam mnogo bolje ono što ćemo uraditi i nikad se ne bismo kajali za ono što smo uradili. 

 Nikola Todorović

PESAK KROZ PESMU – Nena Miljanović