Издвојено

Нове књиге: ПОГЛЕДИ – Анђела и Гордана Павловић


Недавно је из штампе изашла књига ПОГЛЕДИ, аутора Гордане и Анђеле Павловић. Представљамо Вам је!
Настави са читањем “Нове књиге: ПОГЛЕДИ – Анђела и Гордана Павловић”

Издвојено

Промоција Часописа за поезију ПоезијаСРБ број 16. – 13. 7.2021.

Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 16. промовисали смо 13. 7. 2021. године у 19:00 сати на ЛЕТЊОЈ ПОЗОРНИЦИ Културно просветне заједнице (сада Културног центра Крушевац) у улици Мајке Југовића 12. Промоцију су водили и осмислили: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић и Саша Милетић.

У програму промоције учествовали су: Јелена Ђорђевић (говорила поезију Миће Живановића – ДАН ПОСЛЕ), Јована Марковић, Драгиша Павловић Расински, Драган Матејић, Бата Костадинов, Дејан Ристић, Саша Милетић, Дејан Петровић Кенац, Милан Марковић Лака, Слађана Бундало, Анта Џамић, Лидија Бјелица, Љиљана Тамбурић, Богдан Јевтић, Милош Ристић, Александар Дрндаревић Сингер, Живојин Манојловић, Мирко Стојадиновић, Зора Митровић, Раде Биочанин, Весна Лазаревић, Светлана Ђурђевић, Љубодраг Обрадовић и Градимир Карајовић.

Погледајте како је то било.

Часопис можете преузети у пдф-ус бесплатноDOWNLOAD

Промоцију су водили и осмислили: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић и Саша Милетић.

Настави са читањем “Промоција Часописа за поезију ПоезијаСРБ број 16. – 13. 7.2021.”

Apatrid

Ne tako davno, putovao sam vozom za Hamburg

Preko Praga, Varšave i Berlina

Na peronu me majka pitala:

“Putovao si Transsibirskom rutom?”

U sebi, nisam se mrdnuo sa mesta.

Ne tako davno, nisam se pomerao sa svog „Mesta moći“

nedeljama.

Bio sam svugde, obišao svet

silazio u Had i iznova vaskrsavao, nebrojeno puta.

Dok nisam uvideo besmislenost te igre i ostao u Sebi.

Ne tako davno (možda je to bilo i danas, nešto ranije?)

Prestao sam koristiti utlevel, pasoš i putovnicu

Razumeo sam govor ptica, reke i lišća u krošnjama stabala.

Misli, sebe celog, mogao sam premeštati na različite meridijane

po želji.

Prestao sam razmišljati o Putu.

Iako, On se događa kroz celo moje zemaljsko prisustvo.

Samo sam ja prestao beležiti detalje,

i obraćati pažnju na saputnike.

 

DRUGI PIŠU – KURIR – VEČE POEZIJE, HUMORA I SATIRE: Predstavljen 16. broj časopisa PoezijaSRB u Kruševcu

VEČE POEZIJE, HUMORA I SATIRE: Predstavljen 16. broj časopisa PoezijaSRB u Kruševcu
Foto: Kurir/Ž.M. – PoezijaSRB – osnovano 2012.

VEČE POEZIJE, HUMORA I SATIRE: Predstavljen 16. broj časopisa PoezijaSRB u Kruševcu

Srbija rade jaksic

Udruženje pesnika Srbije – PoezijaSRb, sa sedištem u Kruševcu, predstavilo je 16. broj svog časopisa za poeziju PoezijaSRB na Letnjoj pozornici Kulturno prosvetne zajednice (sada Kulturnog centra Kruševac). Promociju su vodili i osmislili: Ljubodrag Obradović, Svetlana Đurđević i Saša Miletić.

poezija, Kruševac
foto: Kurir/Ž.M.

U Večeri poezije, humora i satire nastupili su pesnici, humoristi, satiričari i novinari: Jelena Đorđević, Jovana Marković, Dragiša Pavlović Rasinski, Dragan Matejić, Bata Kostadinov, Dejan Ristić, Saša Miletić, Milan Marković Laka, Slađana Bundalo, Anta Džamić, Lidija Bjelica, Ljiljana Tamburić, Bogdan Jevtić, Miloš Ristić, Aleksandar Drndarević Singer, Živojin Manojlović, Mirko Stojadinović, Zora Mitrović, Vesna Lazarević, Svetlana Đurđević, Ljubodrag Obradović, Gradimir Karajović i Rade Biočanin.

poezija, Kruševac
foto: Kurir/Ž.M.

Ovo udruženje je osnovano 2012, na inicijativu Ljubodraga Obradovića, sadašnjeg predsednika, broji stotinak članova i u toku godine organizuje brojne aktivnosti. U vreme epidemije korona virusa objavljivali su na svom sajtu pesme i druge knjižeevne forme, u prvom redu aforizme, i sproveli konkurs “Ljubav i vino – večita inspiracija”, koji je odlično prihvaćen na društvenim mrežama. U ovoj godini će imati 15-ak večeri poezije, humora i satire i druge aktivnosti.

Zanimljivo je istaći da je aktivan član ovog udruženja i Vesna Lazarević, bivša zamenica gradonačelnice Kruševca a sadašnja direktorka AD “Kruševac put”.

Настави са читањем “DRUGI PIŠU – KURIR – VEČE POEZIJE, HUMORA I SATIRE: Predstavljen 16. broj časopisa PoezijaSRB u Kruševcu”

DRUGI PIŠU – GRAD – Predstavljen novi broj časopisa PoezijaSRB – Veče poezije, humora i satire

Postavljeno: 20.07.2021 – GRAD Kruševac

Udruženje pesnika Srbije – PoezijaSRB, sa sedištem u Kruševcu, predstavilo je 16. broj Časopisa za poeziju PoezijaSRB. Promociju su vodili i osmislili: Ljubodrag Obradović, Svetlana Đurđević i Saša Miletić, a održana je na letnjoj pozornici nekadašnje Kulturno prosvetne zajednice

U Večeri poezije, humora i satire nastupili su: pesnici, humoristi, satiričari i novinari: Jelena Đorđević, Jovana Marković, Dragiša Pavlović Rasinski, Dragan Matejić, Bata Kostadinov, Dejan Ristić, Saša Miletić, Milan Marković Laka, Slađana Bundalo, Anta Džamić, Lidija Bjelica, Ljiljana Tamburić, Bogdan Jevtić, Miloš Ristić, Aleksandar Drndarević Singer, Živojin Manojlović, Mirko Stojadinović, Zora Mitrović, Vesna Lazarević, Svetlana Đurđević, Ljubodrag Obradović, Gradimir Karajović i Rade Biočanin.

Ovo udruženje je osnovano 2012, na inicijativu Ljubodraga Obradovića, sadašnjeg predsednika, broji stotinak članova, a tokom godine organizuje brojne aktivnosti.

Настави са читањем “DRUGI PIŠU – GRAD – Predstavljen novi broj časopisa PoezijaSRB – Veče poezije, humora i satire”

KAIZEN Emotikon

Čekam da mi saspeš, sve

u lice, kako i dolikuje.

Sve radosti i patnje, i poneku mudrost.

Kao kafu za poneti

mada, šta će mi sve to?

U izobilju je toga i kod mene.

Ponajviše treša, kog nisam ja i nije od mene

karmom mi udeljeno.

Niče pojačao suludom izjavom:

Amor Fati – Prigrlite sudbinu!?

Koji narativ izgubljene celine..?

To, večito grljenje nečega što uporno izbegavate?

Danas razmišljam samo o grlatim i slepim prirubnicama.

Tako nalaže KAIZEN.

Emotikonima popunjavam praznine

potpunog života,

jedne izgubljene prestonice.

 

Okamova oštrica

Da se povredimo, međusobno

nemoguće je.

Već smo utrnuli iznutra, na nadražaje.

Sveta.

Ideja.

Ostao je izbor

najjednostavniji moguć

pod uslovima trajanja

bez Ajnštajnovih uticaja na prostor i vreme

bez Hajzenbergovog principa neodređenosti.

Bez polova planetarnih, magnetnih, ma kakvih.

Jednostavno je najbolje ali, kako znati da nam se događa?

Desiće se samo od sebe, kao i sve ostalo do sada što pamtimo.

To, što smo zajedno odavno odsanjali i pre ove večnosti

u koju uranjamo.

Još jedan dan na Itaki

U smiraje neke, samo more čujem

u daljini

bubanj

što odzvanja u ritmu veslača, Karaka galije

Nemir tad osetim što mami dubinama znanim…

(gde odbačene, počivaju Scila i Haribda)

Dal’ na moru il’ bitkama nekim, radost izgubih?

U smiraje neke, kad već  Sunca nije

pojave se mirisi i zvuci, i toplote bljesak

talasi o hridi što se lome

(to Posejdon sa Olimpa, u pučine bezdan skače

praveć pri tom gromoglasam tresak?)

gazeć’ vlažan pesak shvatam, da Itaka, isto tako tone.

Sad, da mene nema i nas da nije

sve bi bilo isto, držim.

Za godina tristo, ili milenije…?

Prebrzo se s’mora vratih, vučen Itakinom srži!

Ili, bolje da sam tada na pučini ost’o, da l’ bi sve bilo isto?

Želeo je Odisej biti, od života brži

svetost, slava sve što se zasluži

kao Sparte onih, s Termopila, tristo…

ŠTA JE ŽIVOT?

Pisci koji se smatraju velikim, pa samim tim i preodgovornim za svako novo delo, proveli bi dane ispisujući ovu priču. Reč mora biti precizno odabrana, ritmika i smisao rečenice, takođe. Dobro je što ovim nisam opterećena uopšte. Otkucaću jedan događaj najjednostavnije, upravo onako kako se odvijao. Dakle, rekla je: “Šta je život? Od mladosti nisam videla dva, nekada nerazdvojna, druga. Kako je jučerašnji susret sa jednim od njih bio neverovatno iznenadan, osetilaa saam potrebu da skočim od sreće, zagrlim ga i zapevam našu staru. Znam da je i on poželeo isto. Oči su mu sjale kao munja noću. Međutim, nismo mogli zato što je mesto događaja bio dom onog drugog koga ni on godinama nije sreo a sada smo se pronašli jer je zdrav od srca umro.”

Чији су прсти

 

 

Шуми јасен, громко му збори крошња

шта ли то ветар има да каже

каква је данас његова прича

 

Шуми јасен, лишће му пуно живота

а камен нем, камен ћути

небо ћути, сунце ћути, птице ћуте

душа ћути

 

Све ћути само дрвеће и ветар

шуморе, жуборе, роморе

 

Шуми јасен, живот се разиграо

а нечији прсти исписују страницу ову

нечији, јасен зна и ветар зна

сунце зна и небо зна и камен зна

 

Само не знам ја

Не знам ја

Još jedan dan

 

Ovo je dan

kad kiše padaju

iz vedrog neba

kad vjetrovi snažni

biju miran smiraj na zapadu

kad ptice lome krila

kad se gubi na karti smjer.

 

Ovo je dan

kad zlato gubi sjaj

a dnu se ne vidi kraj

kad se kule ruše

prašina prekrije ulice duše

biseri bjeli crni postaju

na licu tragovi ostaju.

 

Ovo je dan

koraka koji idu unazad

kad nada napusti misao

vjera zaspi tvrdim snom

od ljubavi ne ostane

ni jedna sjenka

kad se prijatelji

u noći pogube

a snijeg ne ostavlja tragove.

 

Ovo je dan

kad se stavlja tačka na i

kad se sve bitke predaju

kad se sam umire

bez prava na kajanje

sva vrata se zatvore

i zvona prevare zazvone.

 

Ovo je dan, još jedan dan.

Proći će, prošao je i onaj juče.

( 2008, danas mi se čini da je bolje nasloviti pjesmu ” Još jedan dan ”  )

 

“22 СЛИКЕ ЗА 22 ГОДИНЕ” – Музеј винарства и виноградарства, Александровац

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу учествовало је на обележавању 22 године рада Музеја винарства и виноградарства у Александровцу. Удружење су представљали председник Љубодраг Обрадовић и члан извршног одбора Мирослав Мића Живановић. Програм је осмислио и водио Гвозден Ђолић, оснивач музеја уз помоћ Миодрага Шароњића и КУД-а ГРОЗД из Александровца. Том приликом уз помоћ Културног центра Крушевац приређена је и изложба слика “22 СЛИКЕ ЗА 22 ГОДИНЕ”. Погледајте видео и прочитајте још детаља о програму које је написао Гвозден Ћолић…

КАЈАЊЕ – ЈасминаДимитријевић & Бранко Мијатовић


К  А  Ј  А  Њ  Е


Веровала пуно, а сад` се кајем,
грешила сам много, a сад` се стидим;
желела увек да се срцем дајем,
да има злобних не успех да видим.

Ал` греси моји погрешни су људи,
због којих често на ивици стајах;
док срце добује, док мис`о луди,
због греха иних и ја се покајах.

Окајавам грехе, туђе и своје,
пред олтаром клечим, молим се Богу;
да л` се грешници Божје казне боје,

мисле ли на грехе ине и своје?
Безгрешни нису баш ничији пути,
кроз живот шибају ветри нас љути.

Настави са читањем “КАЈАЊЕ – ЈасминаДимитријевић & Бранко Мијатовић”

У потпису – Кукавица

 

Неко је рако; “Само кукавице воле једном у животу.”
Неко је рекао, случајно сам у пролазу начуо
док сам алејом живота ходио
скупљајући шарене перле прохујалих година
нижући их на танану нит душе
да их оставим на прагу долазећих покољења
онда, кад направим задњи корак ка заласку Сунца,
црвеног Сунца на бескрајном хоризонту
прекривеном бијелим кишама времена.

Ходећи тако, размишљао сам, јесам ли и ја кукавица.
Кукавица тромог корака и косе посуте сребром сјеверних сњегова
који је прошао цвјетним пољима Љубави, волећи само једном,
само једном, онако истински, онако блесаво идиотски,
онако дјечачки и мангупски, онако како се највише вољети може?

И нисам знао, или нисам знати хтио, у ходу изрећи
у ходу порећи да сам “кукавички” живот проживио.

Сједох на једну остарјелу клупу
(не знам ко је од нас двоје старији био),
и позвах своје срце да пред мене стане.
да каже, и не слаже, колико је вољело, колико пута за некога горјело.
Изађе срце из својих камених двора, смркнуто, намћорасто
само ме једном погледало мрко
и промрсило неразумљиво, шкрто;
“Знаш ти добро, будало стара, колико си пута волио.
И не питај ме више ништа, за празне разговоре не зови мене.”
И врати се срце моје у камене дворе своје,
мргудно, хладно и далеко, као да и није више моје.

Уздахнух, гледајућ’ голе крошње дрвећа око себе,
дјеловало је беживотно и тужно, као остављена
нечитана књига коју вјетар листа носећи слово по слово
у неке непознате даљине, неким непознатим читачима.

Једна кап однекуд лицем ми се разлила.
рекао бих, кишни облак је наишао изненада,
(не, никако није суза из ока канула).

Вратих мисли на питање своје, проживјех ли живот
волећи једаред само, као кукавице што их неко помену горе.

И призивам сјећања, нижу се слике као на платну
прастарог филма, блиједе, нејасне, нит’ сиве нит’ шарене,
ликови жена разних, младих, мало мање младих,
плавих, смеђих, риђих, просједих… и безбојних.
Ликови жена лијепих и мање лијепих,
очију плавих, зелених, смеђих, црних… и безбојних.
Да, разне слике, разних жена, нижу се сјећањем,
неке сам гледао, неке додирнуо,
понеку чак страсно љубио,
у неким необичним јутрима, крај неке бих се и пробудио.
Али, не сјећам се да сам иједну од тих жена
чији се ликови смјењују на платну сјећања,
онако истински, икад волио, икад за неком сав устрептао,
сав изгубљен, слијеп, горио, изгорио.

Још једна кап изли се однекуд, из неког невидљива облака
на моје уморно лице,
правећи путању од ока до усана,
и ту, на полуотвореним уснама, која као да су само њу чекала,
јасним словима једно је име исписала. Њено име.
Име које сам им забранио да изговарају,
да га дозивају у бесаним ноћима,
да га шапућу у буновним јутрима. Њено име.

С Њеним именом, предамном је стао и Њен лик,
Њен стас, Њене очи су ме гледале, Њене усне су ми се смијешиле.
Могао сам да осјетим Њене руке како ми мрсе косу,
Њен дах на челу, Њен мирис, Њу цијелу.
Она, Она чије име ни сад не смијем, не могу и нећу да изговорим.
Она, због које сам сједим на овој клупи питајући се
проживјех ли живот као кукавица који је само једном волио.
Она, због које још устреперим као дјечарац,
Она, због које ниједна жена нема јасан лик у моме сјећању,
Она, због које наилазе невидљиви облаци
спуштајући на моје лице капи кише којима исписују
Њено име, име моје једине, моје најјединије,
име моје миле, моје најмилије, изгубљене, незаборављене,
потиснуте непребољене, мијењане незамијењене.
Она, моје јучер, моје сутра, моје увијек и заувијек.

Неко је рако; “Само кукавица воле једном у животу.”
Неко је рекао, а ја кажем; “Јесам, кукавица сам.”
И није ме срамота, није ми жао и нема кајања,
Љубав истинска, Љубав чиста, била је, бива и биће
једна, једина, незамјенљива, неизбрисива.

И можда ћу погледати још који пут
за неким ногама дугим, неким њедрима бујним,
можда ћу још који пут, пожељети бар, неке усне да пољубим,
али вољети, вољети нисам могао и нећу моћи,
осим Њених, више, ниједне друге очи.

Може цијели свијет да упре прстом у мене и каже;
“Погледајте, кукавички овај старац кроз живот прође,
само је једном волио неког, само једном био сретан.”
Миран ћу да склопим очи своје и кренем ка заласку Сунца
носећи у свом погледу Њен лик, Њен стас, Њене очи и Њен глас.
Понијећу са собом Њен осмјех, мирис Њен умјесто тамјана
и пламен два ока чампараста умјесто сјаја свијећа
све је што ћу узети са собом кад пођем на пут без повратка.

О, да! Само сам једном волио лудо, дивље, бескрајно.
И зовите ме “кукавицом”, зовите ме “губитником”,
моје се усне смјеше у оном облаку невидљивом
с именом Њеним, бистрим капима живота, неизбрисиво
на души истетовираним, именом Њеним, неизговореним.

Само једном сам волио, ја путник намјерник,
ја мали, ја небитни, кукавички створ,
ја нико, ја неко, случајно прошао поред прага Вашег
остављајући на њему ниску шарених перли прохујалих година.

Ако икада баците поглед ка хоризонту,
тамо плови један невидљиви облак пун кишних капи.
капи које још, и сад и заувијек, исписују једно име Љубави.
Њено име.