Дан: 9. март 2021.

С обзиром да дани постали си краћи
већ замишљам Шкотску, и престах да пратим
хоћеш ли из нашег здања нам изаћи
и кренути пољем олако предатим.

На њему ћеш блага, како ти се прохте,
ломити и мраз што образе грди
и примаче копља да разбија нокте,
а коме су упади твога тела тврди…

И мада би некад остала крај мене,
сликали би јесен, њом шарали ноћ,
а када већ очи постану нам снене,
претакали жудњу и, уз њену моћ,

тумачили знаке прастарих цитата
на, само наш, језик (брзо) преведених.
Нити моја рука тебе обухвата…
Нити ме ти чуваш ко групу спашених.

Пределом, сачињеним од брежуљака,
ишли смо лако мој риђи коњ (још ждребе) и ја,
а кад ступисмо доле, на равно, мотрисмо на земљу,
хтедосмо прећи Реку Пусту
(да ли такву што на обалама нема никог,
тек по једну шуму, хладну и огусту,
или што све, са собом, вуче
те никакве више биљке да се одлуче
остати уз њу)…
Носимо књиге у Белу Цркву и
цркви сваког села, на путу до ње, остављамо исте…
Ако је, ко до сад, требаће још два сата хода.
Вукови су наши а безмерно је често,
у нас. Предак бити заштитник свог рода…
И пре но што сиђосмо доле, и пре шуме,
храст  један, пред нама, опусти грану
као да нас њом помиловат хтеде,
као да нам и он шану
да овде, свуда, биће нам мило
од чег коњ ми засја, ориђи још нежње,
и обдари га као крило силом…