ВИЛИНСКО КОЛО – Јасмина Димитријевић

ВИЛИНСКО КОЛО

Где се нико надо није,
вилино се коло вије,
пoлeтније него прије
крај изворске воде двије.
Ту леп момак лице мије,
а и ледну воду пије.
Гледа коло сто се вије,
па му несто јасно није.
Да л`  је будан, или спије,
Да ли да се сад сакрије,
и да бира најмилије?
Гледа коло веселије,
а срце му јаче бије.
Све су виле убавије
И над њима он сад бдије.
Најлепсе се једна смије,
другој дуга коса вîје,
трећој  бисер око лије
четврта му душу грије.
Одлучит  се лако није
кад би мого бират двије.
Није момче најхрабрије,
мора бити одлучније.
Неста коло што се вије
то сан само момче сније.

Настави са читањем “ВИЛИНСКО КОЛО – Јасмина Димитријевић”

Visits: 9
Today: 9
Total: 1627427

ДА СУ СНОВИ ЈАВА – Јасмина Димитријевић

ДА СУ СНОВИ ЈАВА

На једној ливади пастирица млада
тужна небо гледа, горке сузе лије.
Вече већма пада, а нема јој стада,
са пашњака оно вратило се није.

У освитку зоре стадо је извела
ал` шарени ћилим младу је омами,
прилегла у траву мада није хтела,
остали су бели јагањци јој сами.

Травица јој мека постељица била
у снове далеке пoлeтела млада,
на облаку среће светом запловила,
Месец је пробуди, али нема стада.

Настави са читањем “ДА СУ СНОВИ ЈАВА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 107
Today: 13
Total: 1627427

МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН – Јасмина Димитријевић

ОВО ЈЕ ИСТИНИТА ПРИЧА СА БАЛКАНА,
О ЉУБАВИ МАЛЕНЕ И КЛЕПЕТАНА,
СЕДАМНАЕСТ ГОДИНА ОНА ЈЕ ТРАЈАЛА,
ВИШЕ ОД ШЕЗДЕСЕТ ПОТОМАКА ДАЛА.

МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН

Винула се небу једна рода млада,
напустила гнездо да с другама лети,
ни слутила није да зло земљом влада,
зацрни се небо од страшне авети.

Пoлeтно лепрша, сунцу се весели,
радосна јој душа, у срцу јој мило,
само један трен, тугу од среће дели,
ранило је небо млађано јој крило.

За облаком сунце ненадано зађе,
од тешке ране у трави се превија,
у цвету младости метак је пронађе,
несрећна је судба у црно завија.

Господ помогао да рану зацели,
али да пoлeти више неће моћи,
сад’ се више јадна сунцу не весели,
тужна чека јутра и испраћа ноћи.

Несрећну и саму драги је видео,
поглед њен је имао чаробне мôћи,
на вечиту љубав одмах се заклео,
обећао с’ новим прoлeћем јој доћи.

Прохујала многа прoлeћа од тада,
из свог гнезда гледа кад ће да јој слети,
иза њих осташе покољења млада,
зар и птице знају тако се вoлeти?

Сваког јој прoлeћа ново гнездо прави,
његова Малена,од милоште поста,
међу њима било све више љубави,
а људима за наук ова прича оста.

Настави са читањем “МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН – Јасмина Димитријевић”

Visits: 606
Today: 0
Total: 1627427

У МОМ СЕЛУ КРАЈ МОРАВЕ – Јасмина Димитријевић


У МОМ СЕЛУ КРАЈ МОРАВЕ


У мом селу крај Мораве, трче мили, јањци бели,
Морава их вода хладна, на рођењу запојила;
зелена их ливадица бујном травом отхранила,
па се сада разиграли, сви су сити и весели.

У мом селу крај Мораве, увелико жетве крећу,
позлаћено класје жита у снопове мале пада;
пшеница је закукала и од муке и од јада,
Ој сунашце моје драго, ја, те више видет нећу.

У мом селу крај Мораве, сва весеља крећу сада,
засвирала хармоника, весело се коло плете;
ах да ми је да дoлeтим с` ове друге стране свете,

да у колу поскакујем, баш бих тако била рада;
У мом селу крај Мораве, где сам давно нашла срећу,
из туђине ове пусте, вратити се брзо нећу.

Настави са читањем “У МОМ СЕЛУ КРАЈ МОРАВЕ – Јасмина Димитријевић”

Visits: 136
Today: 0
Total: 1627427

КАЈАЊЕ – ЈасминаДимитријевић & Бранко Мијатовић


К  А  Ј  А  Њ  Е


Веровала пуно, а сад` се кајем,
грешила сам много, a сад` се стидим;
желела увек да се срцем дајем,
да има злобних не успех да видим.

Ал` греси моји погрешни су људи,
због којих често на ивици стајах;
док срце добује, док мис`о луди,
због греха иних и ја се покајах.

Окајавам грехе, туђе и своје,
пред олтаром клечим, молим се Богу;
да л` се грешници Божје казне боје,

мисле ли на грехе ине и своје?
Безгрешни нису баш ничији пути,
кроз живот шибају ветри нас љути.

Настави са читањем “КАЈАЊЕ – ЈасминаДимитријевић & Бранко Мијатовић”

Visits: 128
Today: 0
Total: 1627427

ЖИТНА ПОЉА – Јасмина Димитријевић

ЖИТНА ПОЉА

Трепере сунчеви зраци у златастом класју жита,
расплела се свила као девојачка бујна коса,
па се путник намерник само по некада запита,
дал’ то капљу девојачке сузе, ил’ из жита роса.

На лаганом поветарцу снопови су заплесали,
као да им из далека симфонију неку носи,
нежно се њишу уз звуке што су само они знали,
док их нечија рука, једнога дана не покоси.

Доћи ће јесен, опустеће велика житна поља,
само ће птица залутало зрневље да потражи,
можда ће следећег прoлeћа музика бити боља,

остало је само зимус, страшило на мртвој стражи.
Жито уморно у амбару нечијем мирно спава,
чека да поново затрепери испод свода плава.

Настави са читањем “ЖИТНА ПОЉА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 68
Today: 0
Total: 1627427

МИРИС БОЖУРА – Јасмина Димитријевић

МИРИС БОЖУРА

Тамо где божур мирисни цвета,
одатле потиче све што је моје,
тамо је центар целог мог света
где гробља мојих предака стоје.

Сећања навру кад звуци звона
с’ црквеног торња одјекну често,
на житна поља Косовска она,
на сваку груду, на свако место.

С поносом свима причам о њему
на ком вековно знамење стоји,
о Лазару, Милошу и о свему
што бисер ђердана чини и броји.

Њима су знани сви били пути,
падоше славно за боље сутра,
никоше божури: црвени, жути,
што красе поља од раног јутра.
Настави са читањем “МИРИС БОЖУРА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 111
Today: 0
Total: 1627427

НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић

НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ

Наших снова, давно  нема  више,
за час нестали негде без трага,
однеле их прве летње кише,
избледела су ми  лица драга,
моја душа још за тебе дише.

Из магле ми допире све тише,
даљина  тужни доноси твој глас,
разум би другу песму да  пише,
дозивам те, мој си једини  спас,
срце болно, несрећно  уздише.

Ветар пожутело лишће њише,
јеца док земљи немоћно пада,
трагове наше осека брише,
неста за ме и последња нада.
сузе ми  се  у речицу  слише.

Рањеници сами исцелише,
сваку рану из најтежег боја,
свачија патња лако се брише,
само не може  твоја и моја,
наших снова, давно нема више.

Настави са читањем “НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић”

Visits: 522
Today: 0
Total: 1627427

ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА – Јасмина Димитријевић


ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА


У албуму са ормара, једна слика залутала,
као да је неко скрио да ту чека само мене,
са сетом је само гледам, за ту слику нисам знала,
пожутела, избледела, она чува успомене,
зашто мени мајка није слику ову показала?

Себе гледам на тој слици, крај драгуља моје маме,
осмех блиста њој на лицу, а у оку трачак среће,
у осмеху и на слици чаробно је несто за ме,
дугу јој је црну косу окитило мајско цвеће,
најлепше је мени било кад смо тако биле саме.

Сећања ме јоште вуку на рај-дане доба тог,
из прошлости те далеке осећање срце реже,
можда ми је ову слику послао сами драги Бог.
можда мене бледа слика на детињство драго веже,
мајчица ме и сад пази, бди нада мном из света свог.

Вратих слику, склопих опет пожутели албум стари,
на исто је тајно место скрила и од себе саме,
чим је спазим срце крикне, рањено ми прокрвари,
пожелим да главу опет наслоним на њено раме,
мајско цвеће њене косе најдражи су мени дари.

Настави са читањем “ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 133
Today: 0
Total: 1627427

Песникиња и песник – две песме

 

ГРЕШНИК КРАЈ ОДРА

(сонет 36.)

Давно беше, ал` сећам се кад су нам се очи среле,
лепотица она беше, ал` усне су другу хтеле;
међу нама ништ` не беше иако сам њу вoлeо,
тужан поглед, уплакани, никад нисам пребoлeо.

Поред одра њеног стојим, изломљене гледам боре,
скамењене усне ћуте, а ја желим да говоре;
да ми кажу да ме желе помодреле усне њене,
њене дуге косе седе цели живот немршене.

Милујем јој прамен косе, остала је због ме сама,
а у срце тужно моје увлачи се мучна чама;
што не дадох да ме воли, да изљуби моја уста,

за ког сам их сачувао, остала ми довек пуста.
Срешћемо се у вечности, тамо где се душе вoлe,
код Господа милостивог за ме опрост да измoлe.

© Бранко Мијатовић  2021.
Из збирке сонета у припреми

ЗАПИСАНА СУДБИНА

(сонет 1.)

Давно беше, ал сећам се кад сам теби срце дала,
завoлeх те, а да желиш другу жену нисам знала,
сањала сам усне твоје, будила се уплакана,
заувек ме успавала мог бoлeсног срца рана.

Чезнула сам да ме љубиш, замрсиш ми дуге косе,
с’  плетеница да ми скупљаш заостале капи росе,

све је само сан остао, теби друга дража била,
посребрила моја коса, постала сам снежна вила.

Тужан стојиш крај мог одра, сад ми мртвој усне дајеш,
пожелиш да време вратиш, јер се сада горко кајеш,
е мој драги сад не пати, не проклињи судбу клету,

наше болне сродне душе, срешће се на другом свету.
Све што нам се сад десило знало се од давних дана,
сваком од нас већ одавно судбина је записана.

© Јасмина Димитријевић,
Србија

Visits: 401
Today: 1
Total: 1627427