Категорија: Jasmina Dimitrijević

ЖИТНА ПОЉА

Трепере сунчеви зраци у златастом класју жита,
расплела се свила као девојачка бујна коса,
па се путник намерник само по некада запита,
дал’ то капљу девојачке сузе, ил’ из жита роса.

На лаганом поветарцу снопови су заплесали,
као да им из далека симфонију неку носи,
нежно се њишу уз звуке што су само они знали,
док их нечија рука, једнога дана не покоси.

Доћи ће јесен, опустеће велика житна поља,
само ће птица залутало зрневље да потражи,
можда ће следећег прoлeћа музика бити боља,

остало је само зимус, страшило на мртвој стражи.
Жито уморно у амбару нечијем мирно спава,
чека да поново затрепери испод свода плава.

Настави са читањем “ЖИТНА ПОЉА – Јасмина Димитријевић”

НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ

Наших снова, давно  нема  више,
за час нестали негде без трага,
однеле их прве летње кише,
избледела су ми  лица драга,
моја душа још за тебе дише.

Из магле ми допире све тише,
даљина  тужни доноси твој глас,
разум би другу песму да  пише,
дозивам те, мој си једини  спас,
срце болно, несрећно  уздише.

Ветар пожутело лишће њише,
јеца док земљи немоћно пада,
трагове наше осека брише,
неста за ме и последња нада.
сузе ми  се  у речицу  слише.

Рањеници сами исцелише,
сваку рану из најтежег боја,
свачија патња лако се брише,
само не може  твоја и моја,
наших снова, давно нема више.

Настави са читањем “НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић”

ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА

У албуму са ормара, једна слика залутала,
као да је неко скрио да ту чека само мене,
са сетом је само гледам, за ту слику нисам знала,
пожутела, избледела, она чува успомене,
зашто мени мајка није слику ову показала?

Себе гледам на тој слици, крај драгуља моје маме,
осмех блиста њој на лицу, а у оку трачак среће,
у осмеху и на слици чаробно је несто за ме,
дугу јој је црну косу окитило мајско цвеће,
најлепше је мени било кад смо тако биле саме.

Сећања ме јоште вуку на рај-дане доба тог,
из прошлости те далеке осећање срце реже,
можда ми је ову слику послао сами драги Бог.
можда мене бледа слика на детињство драго веже,
мајчица ме и сад пази, бди нада мном из света свог.

Вратих слику, склопих опет пожутели албум стари,
на исто је тајно место скрила и од себе саме,
чим је спазим срце крикне, рањено ми прокрвари,
пожелим да главу опет наслоним на њено раме,
мајско цвеће њене косе најдражи су мени дари.

Настави са читањем “ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА – Јасмина Димитријевић”

СТАРИНА

Погурено седи испред кућног прага,
замишљено гледа у пусту даљину,
Још би нешто хтео, ал’ нестаје снага,
утонуше мисли у сетну давнину.

До скоро је била њему кућа пуна,
сад је гнездо празно, одлетеше птићи,
срце му заигра ко на ветру струна,
– зар су тако брзо морали отићи.

Често себе пита шта му се то збило,
тежа је самоћа и од смрти црне,
хтео је да свије све под своје крило,
од свега му оста судбину да куне.

Уморним рукама од тешкога рада
он дуван завија у лист од  папира,
тело му је старо, ал’ је душа млада,
још срце трепери кад цига засвира

Можда ће још  једном кад крај се  дошуња,
сви дoлeтет’ њему из далека света,
да се срећни свију испод старог гуња,
да стари са њима још једном прошета.

Дрхтавим прстима он бркове суче,
још по нека суза из ока потече,
на кoлeну рад би да нуна унуче,
док живота река у недоглед тече.

Настави са читањем “СТАРИНА – Јасмина Димитријевић”

 

НЕЋУ ДРАГИ ДА ТЕ ЛАЖЕМ

Док Морава тихо тече,
на врбаке пада вече,
мој ми драги нешто рече.

“Сећаш ли се моја мила
кад’ си овде нешто снила?
Уснила си да си вила
плаве косе као свила,
ал’ те киша пробудила?”

“Мој драгане лепи, мио,
то си драги само снио.
Јесам драги млада била,
али нисам вилу снила!

Сањала сам твог другара,
који има прегршт пара.
Много воли он да шара,
сваку жену увек вара,
далеко му кућа стара!

Ето драги сад’ ти кажем,
нећу више да те лажем.
Твој ми другар мио био,
па се у сну појавио!”

Настави са читањем “НЕЋУ ДРАГИ ДА ТЕ ЛАЖЕМ – Јасмина Димитријевић”

У ИМЕ ЉУБАВИ

У име љубави упалила сам звезде,
да за нас светле целе ноћи.
У име љубави успавала сам месец,
јутро да сване неће моћи.

У име љубави утишала сам ветар,
Не дам да нам олују спрема.
У име љубави украсила сам постељу,
латицама од ружа каквих нигде нема.

У име љубави молила сам зору,
да не свиће рано како зна.
У име љубави заћутале птице,
да ми не пробуде драгана.

Настави са читањем “У ИМЕ ЉУБАВИ – Јасмина Димитријевић”

И ДОЋЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН

И дође тако по неки дан
Ниодкуда наиђе ти сета.
У грудима те нешто тишти
А свака ситница ти смета.

И дође тако по неки дан,
срце те у грудима боли.
Осећаш се у гомили сам
Мислиш да те нико не воли.

И дође тако по неки дан,
у очима ти заискре сузе.
Плачеш, а не знаш разлог прави,
Мислиш да ти живот срећу узе.

Настави са читањем “И ДОЂЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН – Јасмина Димитријевић”