КАЈАЊЕ – ЈасминаДимитријевић & Бранко Мијатовић


К  А  Ј  А  Њ  Е


Веровала пуно, а сад` се кајем,
грешила сам много, a сад` се стидим;
желела увек да се срцем дајем,
да има злобних не успех да видим.

Ал` греси моји погрешни су људи,
због којих често на ивици стајах;
док срце добује, док мис`о луди,
због греха иних и ја се покајах.

Окајавам грехе, туђе и своје,
пред олтаром клечим, молим се Богу;
да л` се грешници Божје казне боје,

мисле ли на грехе ине и своје?
Безгрешни нису баш ничији пути,
кроз живот шибају ветри нас љути.

Настави са читањем “КАЈАЊЕ – ЈасминаДимитријевић & Бранко Мијатовић”

Visits: 78
Today: 0
Total: 1266422

ЖИТНА ПОЉА – Јасмина Димитријевић

ЖИТНА ПОЉА

Трепере сунчеви зраци у златастом класју жита,
расплела се свила као девојачка бујна коса,
па се путник намерник само по некада запита,
дал’ то капљу девојачке сузе, ил’ из жита роса.

На лаганом поветарцу снопови су заплесали,
као да им из далека симфонију неку носи,
нежно се њишу уз звуке што су само они знали,
док их нечија рука, једнога дана не покоси.

Доћи ће јесен, опустеће велика житна поља,
само ће птица залутало зрневље да потражи,
можда ће следећег прoлeћа музика бити боља,

остало је само зимус, страшило на мртвој стражи.
Жито уморно у амбару нечијем мирно спава,
чека да поново затрепери испод свода плава.

Настави са читањем “ЖИТНА ПОЉА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 43
Today: 0
Total: 1266422

МИРИС БОЖУРА – Јасмина Димитријевић

МИРИС БОЖУРА

Тамо где божур мирисни цвета,
одатле потиче све што је моје,
тамо је центар целог мог света
где гробља мојих предака стоје.

Сећања навру кад звуци звона
с’ црквеног торња одјекну често,
на житна поља Косовска она,
на сваку груду, на свако место.

С поносом свима причам о њему
на ком вековно знамење стоји,
о Лазару, Милошу и о свему
што бисер ђердана чини и броји.

Њима су знани сви били пути,
падоше славно за боље сутра,
никоше божури: црвени, жути,
што красе поља од раног јутра.
Настави са читањем “МИРИС БОЖУРА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 79
Today: 0
Total: 1266422

НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић

НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ

Наших снова, давно  нема  више,
за час нестали негде без трага,
однеле их прве летње кише,
избледела су ми  лица драга,
моја душа још за тебе дише.

Из магле ми допире све тише,
даљина  тужни доноси твој глас,
разум би другу песму да  пише,
дозивам те, мој си једини  спас,
срце болно, несрећно  уздише.

Ветар пожутело лишће њише,
јеца док земљи немоћно пада,
трагове наше осека брише,
неста за ме и последња нада.
сузе ми  се  у речицу  слише.

Рањеници сами исцелише,
сваку рану из најтежег боја,
свачија патња лако се брише,
само не може  твоја и моја,
наших снова, давно нема више.

Настави са читањем “НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић”

Visits: 404
Today: 1
Total: 1266422

ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА – Јасмина Димитријевић


ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА


У албуму са ормара, једна слика залутала,
као да је неко скрио да ту чека само мене,
са сетом је само гледам, за ту слику нисам знала,
пожутела, избледела, она чува успомене,
зашто мени мајка није слику ову показала?

Себе гледам на тој слици, крај драгуља моје маме,
осмех блиста њој на лицу, а у оку трачак среће,
у осмеху и на слици чаробно је несто за ме,
дугу јој је црну косу окитило мајско цвеће,
најлепше је мени било кад смо тако биле саме.

Сећања ме јоште вуку на рај-дане доба тог,
из прошлости те далеке осећање срце реже,
можда ми је ову слику послао сами драги Бог.
можда мене бледа слика на детињство драго веже,
мајчица ме и сад пази, бди нада мном из света свог.

Вратих слику, склопих опет пожутели албум стари,
на исто је тајно место скрила и од себе саме,
чим је спазим срце крикне, рањено ми прокрвари,
пожелим да главу опет наслоним на њено раме,
мајско цвеће њене косе најдражи су мени дари.

Настави са читањем “ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 111
Today: 0
Total: 1266422

Песникиња и песник – две песме

 

ГРЕШНИК КРАЈ ОДРА

(сонет 36.)

Давно беше, ал` сећам се кад су нам се очи среле,
лепотица она беше, ал` усне су другу хтеле;
међу нама ништ` не беше иако сам њу вoлeо,
тужан поглед, уплакани, никад нисам пребoлeо.

Поред одра њеног стојим, изломљене гледам боре,
скамењене усне ћуте, а ја желим да говоре;
да ми кажу да ме желе помодреле усне њене,
њене дуге косе седе цели живот немршене.

Милујем јој прамен косе, остала је због ме сама,
а у срце тужно моје увлачи се мучна чама;
што не дадох да ме воли, да изљуби моја уста,

за ког сам их сачувао, остала ми довек пуста.
Срешћемо се у вечности, тамо где се душе вoлe,
код Господа милостивог за ме опрост да измoлe.

© Бранко Мијатовић  2021.
Из збирке сонета у припреми

ЗАПИСАНА СУДБИНА

(сонет 1.)

Давно беше, ал сећам се кад сам теби срце дала,
завoлeх те, а да желиш другу жену нисам знала,
сањала сам усне твоје, будила се уплакана,
заувек ме успавала мог бoлeсног срца рана.

Чезнула сам да ме љубиш, замрсиш ми дуге косе,
с’  плетеница да ми скупљаш заостале капи росе,

све је само сан остао, теби друга дража била,
посребрила моја коса, постала сам снежна вила.

Тужан стојиш крај мог одра, сад ми мртвој усне дајеш,
пожелиш да време вратиш, јер се сада горко кајеш,
е мој драги сад не пати, не проклињи судбу клету,

наше болне сродне душе, срешће се на другом свету.
Све што нам се сад десило знало се од давних дана,
сваком од нас већ одавно судбина је записана.

© Јасмина Димитријевић,
Србија

Visits: 336
Today: 0
Total: 1266422

ОЈ КОСОВО – Јасмина Димитријевић


ОЈ КОСОВО

Ој Косово наше равно,
још у теби лежи рана,
Ој Косово наше мило,
још од давног Видовдана.

Још по теби тече крвца
још на пољу божур цвате,
надлетају црне птице,
српска срца јоште пате.

Ој Косово гробље наше
гробље многих српских глава,
хероји су живот дали,
да још живи српска слава.

Настави са читањем “ОЈ КОСОВО – Јасмина Димитријевић”

Visits: 340
Today: 0
Total: 1266422

СТАРИНА – Јасмина Димитријевић


СТАРИНА


Погурено седи испред кућног прага,
замишљено гледа у пусту даљину,
Још би нешто хтео, ал’ нестаје снага,
утонуше мисли у сетну давнину.

До скоро је била њему кућа пуна,
сад је гнездо празно, одлетеше птићи,
срце му заигра ко на ветру струна,
– зар су тако брзо морали отићи.

Често себе пита шта му се то збило,
тежа је самоћа и од смрти црне,
хтео је да свије све под своје крило,
од свега му оста судбину да куне.

Уморним рукама од тешкога рада
он дуван завија у лист од  папира,
тело му је старо, ал’ је душа млада,
још срце трепери кад цига засвира

Можда ће још  једном кад крај се  дошуња,
сви дoлeтет’ њему из далека света,
да се срећни свију испод старог гуња,
да стари са њима још једном прошета.

Дрхтавим прстима он бркове суче,
још по нека суза из ока потече,
на кoлeну рад би да нуна унуче,
док живота река у недоглед тече.

Настави са читањем “СТАРИНА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 138
Today: 0
Total: 1266422

ПРОЛЕЋЕ БЕЗ ЦВЕЋА – Јасмина Димитријевић

ПРОЛЕЋЕ БЕЗ ЦВЕЋА

Тежак је дан без Сунца.
Тешка је ноћ без месечине.
Ни веселе птице у шуми нема,
да се пoлeтна  ка небу вине.

Тешка је мушка очева суза.
Тешко кад мајка безгласно плаче.
Тешка је смртна мукла тишина,
тешко кад’ сирена завија све јаче.

Тешко је детињство без лепих дана,
када се нема ни корица хлеба.
Тешко је кад’ гледаш челичне птице
како лете преко твога неба.

Настави са читањем “ПРОЛЕЋЕ БЕЗ ЦВЕЋА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 235
Today: 0
Total: 1266422

НЕЋУ ДРАГИ ДА ТЕ ЛАЖЕМ – Јасмина Димитријевић

 


НЕЋУ ДРАГИ ДА ТЕ ЛАЖЕМ

Док Морава тихо тече,
на врбаке пада вече,
мој ми драги нешто рече.

“Сећаш ли се моја мила
кад’ си овде нешто снила?
Уснила си да си вила
плаве косе као свила,
ал’ те киша пробудила?”

“Мој драгане лепи, мио,
то си драги само снио.
Јесам драги млада била,
али нисам вилу снила!

Сањала сам твог другара,
који има прегршт пара.
Много воли он да шара,
сваку жену увек вара,
далеко му кућа стара!

Ето драги сад’ ти кажем,
нећу више да те лажем.
Твој ми другар мио био,
па се у сну појавио!”

Настави са читањем “НЕЋУ ДРАГИ ДА ТЕ ЛАЖЕМ – Јасмина Димитријевић”

Visits: 297
Today: 0
Total: 1266422

ТАРАБА – Јасмина Димитријевић

Мала шашава и забавна прича

ТАРАБА

Сеоска кафана је била пуна. Лепо летње вече, измамило је вредне сељане да се мало окупе и друже. Били су то све радни и поштени људи, који би после мукотрпног рада тако себи давали одушку. Уз хладно пиво и шприцер испредале су се разне приче које су се преносиле са кoлeна на кoлeно. Тераса је била препуна. Сви су вoлeли ту да седе. Мало због ваздуха, а више јер је кафана била у центру села и тако су могли да виде свакога ко је ту пролазио.

Сада су све очи биле упрте у лепу жену средњих година. Била је најлепша од свих жена у селу. Дугих црних витица, крупних тамних очију и једрог тела, Ружа је била свесна да је сви мушкарци у селу желе. Али, она је вoлeла свога Марка. Била је то љубав на први поглед и Ружи није засметало што је он момак са села. Не кајући се што напушта град, дошла је у село и прихватила све сеоске послове. Добили су два сина који су били већ средњошколци. – Миле, ено твоје симпатије. Пера је задиркивао Милета, јер је била јавна тајна да се Милету Ружа веома допада. Миле је био сеоски мангуп, па и сада са скоро педесет година није могао да се смири. Његовој жени су у почетку сметали ти његови излети, а онда је дигла руке од њега.

Знала је да није нека лепотица и да јој се тело деформисало од трудноћа, и тако сама и себи и другима налазила оправдање за мужевљеве авантуре. За разлику од ње, Миле је још био наочит и то користио да осваја женска срца у селу. Једино се Ружа држала гордо и његови комплименти нису код ње имали успеха. То га је једило, јер су га и компањони у кафани задиркивали да му опада заводничка моћ. Када год би срео Ружу заустављао је да је нешто као пита и користио те минуте да јој се дубоко загледа у очи и крене са комплиментима. Ружа је на културан начин одбијала то његово удварање, али када је почео да јој предлаже да дође код ње када јој је муж у граду, решила је да то каже Марку.

Марко је у првом моменту полудео и хтео да се обрачуна са Милетом, а онда је изненада Ружи рекао. -Позови га сутра код тебе. Реци да ћу ја ноћити код твојих јер имам неких обавеза. Ружа га је зачуђено гледала и слушала не верујући шта јој прича. – Јеси ли ти нормалан? Наговараш ме на неверство. -Ништа не брини. Само уради како сам ти рекао.

Ружа је послушала мужа. Рекла је Милету да дође код ње на кафу пошто је сама. Миле није могао да схвати тај изненадни преокрет, али је био сав срећан и у себи само мислио да ипак није зарђао. Чак је и Ружа пала на његов шарм.
Настави са читањем “ТАРАБА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 153
Today: 0
Total: 1266422

У ИМЕ ЉУБАВИ – Јасмина Димитријевић


У ИМЕ ЉУБАВИ


У име љубави упалила сам звезде,
да за нас светле целе ноћи.
У име љубави успавала сам месец,
јутро да сване неће моћи.

У име љубави утишала сам ветар,
Не дам да нам олују спрема.
У име љубави украсила сам постељу,
латицама од ружа каквих нигде нема.

У име љубави молила сам зору,
да не свиће рано како зна.
У име љубави заћутале птице,
да ми не пробуде драгана.

Настави са читањем “У ИМЕ ЉУБАВИ – Јасмина Димитријевић”

Visits: 311
Today: 0
Total: 1266422

И ДОЂЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН – Јасмина Димитријевић


И ДОЋЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН


И дође тако по неки дан
Ниодкуда наиђе ти сета.
У грудима те нешто тишти
А свака ситница ти смета.

И дође тако по неки дан,
срце те у грудима боли.
Осећаш се у гомили сам
Мислиш да те нико не воли.

И дође тако по неки дан,
у очима ти заискре сузе.
Плачеш, а не знаш разлог прави,
Мислиш да ти живот срећу узе.

Настави са читањем “И ДОЂЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН – Јасмина Димитријевић”

Visits: 226
Today: 0
Total: 1266422

Mornareva tuga – Jasmina Dimitrijević

Mornareva tuga

Duboke bore izbrazdale čelo.
Prazan pogled pučinom se gubi.
Nekada davno što ga istrže,
iz naručja žene koju strasno ljubi.

Pučina prostranstvo koje nema kraja.
Godine se nižu, ostavljaju traga.
Izazov vremena dal mu daje nadu,
da će kad se vrati da ga čeka draga?

U svakoj mu buri kad je more besno,
svetionik behu njene oči snene.
Video je svetlost na pučini sivoj,
a bonaca behu ruse kose njene.

Tragovi u kosi ostavili traga.
Ljubavna je čežnja nadjačala strasti,
za morskim prostranstvom što ga je odvelo
tamo gde je stalo dal će opet rasti.

Настави са читањем “Mornareva tuga – Jasmina Dimitrijević”

Visits: 129
Today: 0
Total: 1266422

Једна књига “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” – две песникиње: Јасмина Димитријевић и Даница Димитријевић-Петровић

ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА

Сви по некада добијемо инспирацију.
Дође време када нам се пише.
Тако се и рађају све наше песме.
Неке мало боље, неке мало више.

Свима се по некад јави клик у глави.
Кад добије жељу да почне да ствара.
Па и ако песма није тако добра.
То не треба никада да те разочара.

Свака песма има свога читаоца.
Једноме се једна свиђа, другом нека друга.
Омиљена песма некоме је лоша.
Немој да те зато обузима туга.

Моје песме настају у првом трамвају.
Тад добијем жељу да најлепше пишем.
Нека одмах засија у светлости дана.
Неке се не роде јер их одмах бришем.

У трамвају путници док по мало дремају.
Мени се у глави идеје родиле.
Оловку у руке па све брже пишем.
Песме из трамваја тако су настале.

© Јасмина Димитријевић

ЗАЈЕДНО

Са нама кроз дане
Са нама кроз ноћи
Делимо осмех људима
Јер једном ће и то проћи.

Кроз тугу и смех
Сузе и срећу
Не остављамо нашу
Породицу највећу.

Јер сви смо ми људи
Води нас срце јунака
А имамо породице
Које се боје мрака.

Уместо светла
Свећа тиња
У загрљају свом
Мама држи ћерку и сина.

Не брините децо
Постоје добри људи
Све док су уз нас
Наша нада се не губи.

С љубављу и вером
Молим све вас
Помозимо овим људима
Јер они верују у нас.

© Даница Димитријевић-Петровић


Трамвај жеља поетске душе илити ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА
– Љубодраг Обрадовић


Како настају песме? Омиљено питање свих новинара, кад узимају интервју од песника, било да је познат, било да је тек закорачио на сањани пут славе, је: Кад пишете песме? Које је доба дана или ноћи, најбоље за Вас? И на ком месту пишете најбоље песме? Настави са читањем “Једна књига “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” – две песникиње: Јасмина Димитријевић и Даница Димитријевић-Петровић”
Visits: 625
Today: 0
Total: 1266422