Категорија: Jasmina Dimitrijević

ЦВАТ КОСОВСКИХ БОЖУРА

Километрима сам далеко
Али памтим порекло своје
Сећам се приче о косовском боју
Косовски божури још постоје.

Сећам се звоњаве са црквеног торња
Мада је овде баш не чујем често
Данашњи дан буди ми сећање
На моје драго родно место.

Са поносом свима причам о њему
О историји иза које векови стоје
О кнезу Лазару и српској престоници
Јунацима који смрти се не боје.

Видим да ме многи чудно гледају
Мисле вероватно да претерујем мало
Зар је такво јунаштво постојало
Борили се као да им до живота није стало.

Настави са читањем “ЦВАТ КОСОВСКИХ БОЖУРА – Јасмина Димитријевић”

ОАЗА ЉУБАВИ

Остала сам сама као пустиња,
У којој нема ни капи воде.
Као да живота у мени нема,
Стаза трња само, кактуса што боде.

Остала сам сама на пешчаној дини,
Несрећна, остављена у зао час.
Никога нема руку да ми пружи,
Реч прозбори, буде ми спас.

Дал’ сам сама у пустињи овој?
Дал’ још неког врело Сунце пече?
Да снове, наде, чежњу сања,
Слути љубав, док топло пада вече.

Верујем, знам да постоји оаза,
Мир и спокој кад вече заплави.
Потражи ме, знаш да те чекам,
Да нађемо нашу оазу љубави!

© Јасмина Димитријевић

Понекад пожелим да вратим време

Понекад пожелим да вратим време,
у дане оне, кад сам мала била.
Кад се сваког дана, радовах сунцу,
кад веровах да постоји зубић вила!

Несташно трчах по трави,
мада на њој још беше роса.
За мном мама насмејана јури,
Виче на мене, јер трчим боса!

Двориште било пуно перади,
од свих најдражи, беху ми пилићи,
Само се бојах мајке квочке,
због ње им нисам смела прићи.

Онда се тихо на прсте прикрадем,
да нико не зна да сам у штали.
Гледам свог драгог деду,
како коња нежно тимари.

Настави са читањем “Понекад пожелим да вратим време – Јасмина Димитријевић”

ДЕВЕТИ РОЂЕНДАН

Будим се, отварам очи!
напољу већ свануо дан!
ја сам тако тужан,
иако ми је рођендан!

Лагано излазим на терасу,
дoлe гледам са деветог спрата,
трудим се да гласно не јецам,
да не пробудим сестру и брата!

Сецам се прошлих година,
свих својих рођендана,
када је цела моја дружина,
била на рођендан позвана!

Настави са читањем “ДЕВЕТИ РОЂЕНДАН – Јасмина Димитријевић”

САМОХРАНИ ТАТА

Сретох га једнога дана,
девојчицу малу држаше за руку!
На лицу му блажени осмех,
к’о да не зна за бол, ни муку!

Не знадох шта ми привуче поглед,
девојчица, или њен тата!?
Нежно цурицу у наручје узе,
загрли га она рукaма око врата!

Коса му до струка низ леђа пала,
Зачуђена гледам у маркантно лице!
Срећа им на лицима сија,
и код њега и код девојчице!

Настави са читањем “САМОХРАНИ ТАТА – Јасмина Димитријевић”

БОЛ

Трчи још мало, немој стати!
Иза брега чека те она,
још само мало мораш издржати.
За вас већ звоне свадбена звона!

Трчи брже, немој стати!
Витким ногама трчи по снегу,
још само мало, не смеш одустати.
Ево ве се примичеш брегу.

У подножју брега, осети бол,
схвати да га метак пронађе!
Зар да сада ‘мре тако млад,
сада када праву љубав нађе?

Паде у снег, превија се од бола,
зна да га издаје последња снага.
Снег се обојио од његове крви,
пита се само где му је сад драга!?

Да она не крене његовим трагом,
да и њу не нађу крволочни пси?
Док умире размишља о њој,
да и њу неки ловац не погоди!

Настави са читањем “БОЛ – Јасмина Димитријевић”