Добродошли!
САМОХРАНИ ТАТА
Сретох га једнога дана,
девојчицу малу држаше за руку!
На лицу му блажени осмех,
к’о да не зна за бол, ни муку!
Не знадох шта ми привуче поглед,
девојчица, или њен тата!?
Нежно цурицу у наручје узе,
загрли га она рукaма око врата!
Коса му до струка низ леђа пала,
Зачуђена гледам у маркантно лице!
Срећа им на лицима сија,
и код њега и код девојчице!
Овај чланак прочитало је 29. посетилаца сајта
БОЛ
Трчи још мало, немој стати!
Иза брега чека те она,
још само мало мораш издржати.
За вас већ звоне свадбена звона!
Трчи брже, немој стати!
Витким ногама трчи по снегу,
још само мало, не смеш одустати.
Ево ве се примичеш брегу.
У подножју брега, осети бол,
схвати да га метак пронађе!
Зар да сада ‘мре тако млад,
сада када праву љубав нађе?
Паде у снег, превија се од бола,
зна да га издаје последња снага.
Снег се обојио од његове крви,
пита се само где му је сад драга!?
Да она не крене његовим трагом,
да и њу не нађу крволочни пси?
Док умире размишља о њој,
да и њу неки ловац не погоди!
Овај чланак прочитало је 1. посетилаца сајта
УСПУТНА СТАНИЦА
Испијам чаше горког пића,
док за столом седим сама!
Мушкарци ме пожудно гледају,
мислећи сигурно да нисам дама!
У својим пијаним главама,
ко зна шта сад мисле о мени!?
На тупим лицима, осмех им зрачи!
Зар је лепо смејати се остављеној жени!?
Ја сам до сада вољена била,
и ако знадох да му нисам све!
Знала сам да има жену и децу,
да мени побегне понекад од ње!
Настави са читањем „УСПУТНА СТАНИЦА – Јасмина Димитријевић“
Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта
ПРВИ СНЕГ
Напољу први снег пада,
да изађем вани нешто ме вуче!
Ал’ нема изласка, карантин влада,
морамо сви да седимо код куће!
Тужна, кроз прозор, пахуље гледам,
дивим се њиховом плесу у лету!
Пустите нас ван, дође ми да вриснем!
Да упутим апел, целоме свету!
Птица у кавезу тужно ме гледа,
к’о и мени и њој посечена крила!
Из њеног грла жалопојка се чује,
на слободи само срећна је била!
Пустите ме ван, вриштим у себи!
Нек’ буде све ко што било је јуче!
Хоцу да загрлим све своје драге,
ове решетке, тако ме муче!
А онда схватим, све ће то проћи,
отопит’ се попут првог снега!
Опет ћемо безбрижно шетати,
покушавати да се не сећамо свега!
Поново ћемо се радоват’ сунцу,
дивити се његовом раскошном сјају!
Знаћемо да ценимо мале ствари,
научићемо да само велики праштају!
Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта
МАЈКА
Сањала сан ноћас родну кућу,
како се шепури на маленом брегу!
Иза куће у листопадној шуми
кошуте остављају траг у снегу!
Сањала сам ноћас моју родну кућу!
На прагу моја мајка седи!
Крај њених ногу седим и ја,
док ми она нешто тихо беседи!
Сањала сам ноћас своју родну кућу,
своју мајку са корицом хлеба,
намазала маст и црвену паприку,
јер да ми да нешто више, она нема!
Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта
АНЂЕО ЧУВАР
Живот нам чудне путеве плете!
Данас си срећан, сутра већ патиш!
Плачеш као мало дете!
Покушаваш срећу натраг да вратиш!
До јуче ведар, насмејан дом!
Цика, вриска, раздраганог смеха!
Све се окрену у животу твом,
Не знаш у будућности шта те чека!?
Сећаш се речи Скарлет О’Харе:
“Сутра ће бити нови дан!“
Твоје се очи тада озаре,
ал’ схватиш на крају да је то сан!
На столу ти само корица хлеба,
место сијалице, свећа гори!
Мораш тражити помоћ, помоћ ти треба!
Ал’ кога за помоћ да замолиш!?
Ко светлост у мраку, појави се она!
Анђео чувар, великог срца!
Њихове очи надом засјаше,
срећа на ваша врата покуца!
Све што вас мучи, реците њој!
Бoлeст, немаштина, деца мала!?
Покушаће да помогне свима,
гoлeмог срца, што јој мајка дала!
Хуманост њену видиш на делу!
Нису то само испразне речи!
Будна је она сваку ноћ целу,
размишља о туђој несрећи!
Јавише се многи хумани људи,
запали Даница читав град!
Хуманост свих зачас пробуди!
Помоћи ћемо свима, одлучи тад!
Помоћ сада јури селом, градом,
породице је дочекују с веселим смехом!
Сви живе сада са неком надом,
срећни што их се сетио неко!
© Јасмина Димитријевић
Напомена аутора: Песма је написана и посвећена једној од највећих хуманитараца у ово време короне која помаже угроженим породицама Даници Димитријевић!
Настави са читањем „АНЂЕО ЧУВАР – Јасмина Димитријевић“
Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта
VUK I CRVENKAPA
Na jednoj planini,
Pored kolskog druma,
U poznatoj bajci,
Postoji jedna šuma!
U toj šumi večito,
odzvanja strašan huk!
Svi se redom plaše,
da ne naidje zločesti vuk!
Jednog lepog dana,
U šumu zaluta Crvenkapa,
Ne uplaši se ni vuka,
A ni strašnog mraka!
Cveće je ona,
Počela brati!
Da ga baki preda,
Kad se kući vrati!
Sa cvećem u ruci,
Ugledao je vuk!
I devojčica njega videla!
A onda nastao je muk!
Prišla mu je blizu,
Rukom pomilovala po glavi!
Razneženo vuk poče treptati,
U oku mu se suza javi!
Niko prema njemu,
Dobar nikad nije bio!
Nit’ mu tako nežno,
Na glavu ruku stavio!
Sad’ šumom iz bajke,
Odjekuje veseli smeh!
Vuk i Crvenkapa,
Prijatelji su zauvek!
Još su u selu,
Baki cveće dali!
Što su ga u šumi,
Zajedno ubrali!
© Jasmina Dimitrijević
Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта
NIJE UVEK SVE TAKO CRNO
Sedim, ispijam kafu.
Duša crna poput nje.
Slušam nasmejane ljude,
a mene ništa de nasmeje!
U duši čemer, jad.
U grudima nešto boli!
Gde je sreća sad?
Zašto me više ne voli?
Postoji li bezgranična ljubav,
zbog koje sve se prašta?
Ili, ljubavi i nije bilo!?
Bila je samo mašta!
U daljini pučinu gledam,
u njenom miru, tražim spokoj svoj.
Pučina ostaje nema,
ne razume očaj moj!
Ostaje šoljica prazna,
sada u njoj nije crno sve.
Po neki beli trag,
kao da mi nešto nagovešćuje!
Nije uvek sve tako crno,
posle kiše Sunce izadje!
Ljubav često zaboli,
ali, nekada se i prava pronadje!
© Jasmina Dimitrijević
Napomena: Pesma je napisana u znak zahvalnosti pesnicima Udruženja pesnika Srbije PoezijaSRB koji su nam darovali lepo pesničko veče:
https://www.poezija.rs/a-susreti-pesnika/dobro-je-biti-dobar-carapansko-srce-i-poezijasrb/
Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта