Категорија: Jasmina Dimitrijević

ДА СУ СНОВИ ЈАВА

На једној ливади пастирица млада
тужна небо гледа, горке сузе лије.
Вече већма пада, а нема јој стада,
са пашњака оно вратило се није.

У освитку зоре стадо је извела
ал` шарени ћилим младу је омами,
прилегла у траву мада није хтела,
остали су бели јагањци јој сами.

Травица јој мека постељица била
у снове далеке пoлeтела млада,
на облаку среће светом запловила,
Месец је пробуди, али нема стада.

Настави са читањем “ДА СУ СНОВИ ЈАВА – Јасмина Димитријевић”

У МОМ СЕЛУ КРАЈ МОРАВЕ

У мом селу крај Мораве, трче мили, јањци бели,
Морава их вода хладна, на рођењу запојила;
зелена их ливадица бујном травом отхранила,
па се сада разиграли, сви су сити и весели.

У мом селу крај Мораве, увелико жетве крећу,
позлаћено класје жита у снопове мале пада;
пшеница је закукала и од муке и од јада,
Ој сунашце моје драго, ја, те више видет нећу.

У мом селу крај Мораве, сва весеља крећу сада,
засвирала хармоника, весело се коло плете;
ах да ми је да дoлeтим с` ове друге стране свете,

да у колу поскакујем, баш бих тако била рада;
У мом селу крај Мораве, где сам давно нашла срећу,
из туђине ове пусте, вратити се брзо нећу.

Настави са читањем “У МОМ СЕЛУ КРАЈ МОРАВЕ – Јасмина Димитријевић”

ЖИТНА ПОЉА

Трепере сунчеви зраци у златастом класју жита,
расплела се свила као девојачка бујна коса,
па се путник намерник само по некада запита,
дал’ то капљу девојачке сузе, ил’ из жита роса.

На лаганом поветарцу снопови су заплесали,
као да им из далека симфонију неку носи,
нежно се њишу уз звуке што су само они знали,
док их нечија рука, једнога дана не покоси.

Доћи ће јесен, опустеће велика житна поља,
само ће птица залутало зрневље да потражи,
можда ће следећег прoлeћа музика бити боља,

остало је само зимус, страшило на мртвој стражи.
Жито уморно у амбару нечијем мирно спава,
чека да поново затрепери испод свода плава.

Настави са читањем “ЖИТНА ПОЉА – Јасмина Димитријевић”

НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ

Наших снова, давно  нема  више,
за час нестали негде без трага,
однеле их прве летње кише,
избледела су ми  лица драга,
моја душа још за тебе дише.

Из магле ми допире све тише,
даљина  тужни доноси твој глас,
разум би другу песму да  пише,
дозивам те, мој си једини  спас,
срце болно, несрећно  уздише.

Ветар пожутело лишће њише,
јеца док земљи немоћно пада,
трагове наше осека брише,
неста за ме и последња нада.
сузе ми  се  у речицу  слише.

Рањеници сами исцелише,
сваку рану из најтежег боја,
свачија патња лако се брише,
само не може  твоја и моја,
наших снова, давно нема више.

Настави са читањем “НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић”

ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА

У албуму са ормара, једна слика залутала,
као да је неко скрио да ту чека само мене,
са сетом је само гледам, за ту слику нисам знала,
пожутела, избледела, она чува успомене,
зашто мени мајка није слику ову показала?

Себе гледам на тој слици, крај драгуља моје маме,
осмех блиста њој на лицу, а у оку трачак среће,
у осмеху и на слици чаробно је несто за ме,
дугу јој је црну косу окитило мајско цвеће,
најлепше је мени било кад смо тако биле саме.

Сећања ме јоште вуку на рај-дане доба тог,
из прошлости те далеке осећање срце реже,
можда ми је ову слику послао сами драги Бог.
можда мене бледа слика на детињство драго веже,
мајчица ме и сад пази, бди нада мном из света свог.

Вратих слику, склопих опет пожутели албум стари,
на исто је тајно место скрила и од себе саме,
чим је спазим срце крикне, рањено ми прокрвари,
пожелим да главу опет наслоним на њено раме,
мајско цвеће њене косе најдражи су мени дари.

Настави са читањем “ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА – Јасмина Димитријевић”