Категорија: Jovana Živković

Ti nedostojan

……

 

Ti privlačiš pitanja medjuprostoru

U Suetskom kanalu

Gva 1temalskih ostrva

Vulkana erozija

I okeanskih pučina

 

Deduktitivno tumačiš

Povlačenja….

 

Veronskih poljubaca

Izmedju Provansnih terasa

Doručaka Francuskih kroasana i

Mirisa engleskih čajeva jutarnjih žagora,

Ljudskog prekora i

Borhesovog čekanja

i čak smelog Luidjijevov tanga u operi Smrti u Veneciji .

 

Taktizirano…

Sakupljaš…

Čekaš

Logički induktivno zaključuješ….

 

Putujući teškim koracima crvenim cipelama kanalima od tinte istisnutog Karavadja,

Ukusima Bosforskih lokuma i vazduhom dubokih Dardanela,

Lutaš u mislima

Dok prolazeći ispod trijumfske kapije

Boraca

Najveći gubitnici penju se

Na toranj Ajfela,

Dostojni slobodnog pada.

 

Zaustavljaš,

Ti nedostojan…

Bez prava daljeg nastupa,

 

Ti nedostojan…

 

Sa pitanjima,

Ja bez prava žalbe

bez odgovora.

 

Taktizirano…

 

Meni provlačiš kraj.

 

Ti nedostojan….

 

 

 

 

Osluškivanja

Koliko sam puta zastala i zaćutala
Ćutke pitala
Ćutke i odgovarala
Koliko sam se puta o svoje srce i telo oglušila,
Nisam poslušala….
Tudje sam osluškivala,
A svoje ranjavala,
Koliko sam puta rekla neću više
I reči svoje ne zbog samopouzdanja
Već ljubavi pogazila,
Koliko sam puta ostala nedorečena,
Da bih tebi reči svoje dala,
Toliko sam puta ostala sama,
Toliko sam puta ostala nema,
Toliko puta sam ostala tebi verna,
A sebi večito ranjena žena,
I u tvojim očima lakoverna,
Očajna a ipak samo žena,
Krhka i nežna žena,
Hodajući po staklu, netaknuta, nerasečena,
Toliko sam više uprkos svemu tebi dala
Razgovetnosti, priča, rolerkostera i parada,
Razigranu dušu i srce koje se nada,
Al’ uprkos svemu sve je šarada,
Strah dubokih rana od nesrećnog pada
Ali tada sve što je bilo spakovano je u
jednu suzu što sušila je hlad,
I jedno sunce što gori sve pred sobom,
I jedan cvet što cepa i razdire sve slojeve zemljine kore,
Eto toliko sam puta ja udarila o dno podzemnog Hada,
I poljubila ikonu čistoga grešničkog slada,
Videla beline blistavog stada,
Reči koje celivaju,
I dete koje u meni strada,
I šta sam dobila tada, a šta sada…
Spajam dve večnosti u nebesku tajnu,
I sada a i tada znala sam
Da tebi sve što sam pružila dala sam iz svesnog nehata…..
Ne žalim jer krivica je u onom koji strada,
A pobednik je onaj koji nema rana,
A ako sam zbog svoga roda i osećanja ona koja strada,
Kriva što svoje srce nisam sačuvati znala,
Nek osude me na trista okova i stuba stida i srama,
Svoja sam i tvoja i Božanska tajna,
Samo sam im ovakva kakva jesam kriva i javna…

Jovana Živković

U prolaznosti ovog vremena
 
Ne boj se, sve je prolazno,
Sve je nestalno, I ti si nestalan,
U prolaznosti ovog vremena.
 
Ne boj se,
Svi smo mi pod istim ovim nebom,
Samo na drugom horizontu,
Nebo čuje, nebo zna,
U prolaznosti ovog vremena.
 
Ne boj se,
Svaka plima ima svoju oseku,
Svaki talas od prethodnog
Veći je i brži,
Ne boj se,
I on i svaki naredan,
Prolazan….
U prolaznosti ovog vremena.
 
Ne boj se,
I Sunce može Mesec da zameni,
Nestalno je,
Ne zna se da li će sutra osvanuti novi dan,
Ili ćemo ostati zarobljeni u noći,
U prolaznosti ovog vremena.
 
Ne boj se,
Da ruku moju u svoju primiš,
Da zagrljaj vratiš i osmeh mi daš,
Ne boj se jer sutra možda ne postoji,
U prolaznosti ovog vremena.
  Настави са читањем “U prolaznosti ovog vremena; Jovana Živković”

O sreći se ćuti, a ja o tebi…

 

Sreću o tebi ne mogu da sakrijem,

Ljubim te i grlim pred celim svetom,

Pokriven velom nežnošću,

I ti mene nežno svlačiš i oblačiš,

Velom osećaja moje prve ljubavi strasne,

Ne mogu da ćutim kad srce mi bije ritmom sve bržim,

sve jačim i naglim lupanjem

u celom telu se pročuje,

Ne mogu da ćutim o sreći,

A tako se bojim,

Da ne izmakne ako joj ne odolim,

Ako ne odolim da izreknem reči,

Nežne ljubavi, čiste dobrote,

Iskrene duše i moga nevinoga ludog srca,

Ali verujem još uvek u ljude ove,

Da moći ću sebe i deo tebe kad te kažem i u reči svoje stavim,

Pošto život moj već jesi,

Da moći ću da s’ njima ritam moga srca slavim,

Da moći ću da slavim već danas,

Jer ljudi mi neće umanjiti priliku za nas,

Jer verujem u nešto što u svima nama postoji,

U duše što hodaju

ili korak ispred,

Il’ trče za nama,

Verujem da sustignu i ljude ove,

Verujem da sreća još uvek ima put do srca

I da zbog sreće naše, će radosno biti,

I volim, svim srcem volim,

Al’ evo tebi priznajem to,

Bez straha jer verujem u te,

Stihu i pesmo, čitaoče i uteho,

I ljudima ponekim,

kad me lupanjem prestigneš,

Ko talas i sidro, breg što roni svoj!

Jovana Živković

Neka naša traženja…

….u nekom ovom vremenu

Možda se nikada sresti nećemo,
Ali ja volim da verujem da hoćemo,
Nekad je najlepše vreme do ispunjenja,
Tada je nekako sve puno sanjarenja,
Sve lepote imaju veću vrednost,
Kasnije nekako isčeznu u moru traženja,
Šta tražimo i ne znamo, ali kad počnemo da tražimo to više nije ljubav,
A opet i ovo što nas dvoje imamo nije ljubav,
To je neki oblik privlačenja,
To su pogledi, igre svlačenja,
I tada sve pada i sve se zaboravlja,
Kao da se vreme prema nama upravlja,
Ne postoje traženja,
Našli smo se,
Nema ni ljubavi,
Prevazišli smo je,
Nema ni nadanja,
Želje su ispunjene,
Preplavljeni smo pogledima,
Više nema skrivanja,
Podvrgli smo nadanjima,
Više nema ni svlačenja,
Ogoljeni smo pred istinom,
Pred nama samima,
Ne znam šta je sa njom,
Ali ona nije u nama,
Sreće iskru dozivamo,
Da ovaj trenutak u vremenu se zaustavi!

Jovana Živković