Категорија: Andreja Vranješ

Кад долазимо у Мостар касно послије подне као да улазимо ,,У ШАНТИЋЕВО ПРЕДПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ“, писао je некада давно Стеван Раичковић. У Сплит кад улазимо или када га напуштамо он радује аутентичним изразом:Он није град већ дио неба са којег се види цијели свијет“. Када житељи Гламоча, Ливна,
Босанског Грахова долазе у Сплит, обично одсједну у ексклузивном хотелу Лав, ноћ двије, довољно да оду до Бачвица, осјете море, онда се појаве на неким од познатих тргова, Пјаци обавезно која је својеврсни театар дешавања. Ако су у прилици да до дубоко у ноћ на Тргу републике остану на запаженом концерту , онда су направили себи угођај за незаборав. Ипак највећа вриједност овога града су људи, а Сплит их је одувијек имао: Мештровић, Тартаља, Вицко Крстуловић, Марулић, Борис Дворник, Јагода Буић и многи, многи други, могло би се набрајати цијели сат а да опет нисмо сигурни да ли су сви побројани. Не знам напросто некога из моје нападнуте младости да није волио овај град, били увјерени да Сплит неће бити контра Београда а и што би био мислили смо када су у времену злу дјелили исту судбину. У Сплит сам долазио и одлазио најмање четри пута годишње, пошто бих исто толико пута боравио код ђеда у Гламочу. Горштацима је овај град увијек био важан културни, трговачки , болнички и сваки други центар иза Динаре. Сјећам се имао сам пет година породично смо љетовали у Омишу, када је оца на вечеру позвао хрватски пјесник Јуре Каштелан, који је тако лијепо писао о нашој Десанки и ђацима Крагујевца побијеним у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. Било је лијепо те медитеранске ноћи код Каштелана и било је искрено топло около срца у граду који гостима је поклањао све што је имао, до меканог сленга и пјесме далматинских клапа које су изводили слухисти, а грађани препознатљиве отворености, темпераментнoг духа уводили су нас у другачији свијет нама непознат али драг. Овдје ћете увијек осјетити призвук давне ренесансе, трубадура, серенада ослоњених на античку културу, овдје се стално велича радост, његује сензуалност али складно уметнуто у ново доба. Дука каже: ,,ЧОВЈЕК ЈЕ ДО ПАРИЗА ЈЕДНО А ОД ПАРИЗА ДРУГО.“; исто би се могло рећи за Сплит. Додао бих само човјек је од Сплита господственији за лакоћу вјеровања у непролазно лијепо. Тако је било некада. У овом каменитом поднебљу тешко је рећи шта је овдије мјера, шта су границе, сваки доживљај је засебан и посебан. И НИГДЈЕ ТУГЕ ЗА ПРОЛАЗНОШЋУ.

Настави са читањем “СПЛИТ – Aндреја Ђ. Врањеш”

ПОМУЋЕНО ДОБА   

Причу о злом времну страдања цијеле породице Врањеш  из села Камен надомак Гламоча којој припадам нећу испричати у цјелости, препричаћу  је онако како сам је своједобно од оца чуо фрагментарно, стављајући у фокус лично његову трагедију. Описивање егзодуса над цјелом породицом и мјештанима  других  презимена, који су  се затекли критичног тренутка у  селу изискивало би простора и времена. Како сам често  пробуђен слушао очеве отргнуте јауке и крике, ноћне море које су га прогониле, пратећи га до краја живота  велике трпње,  донекле сам и сам остао изтрауматизован, ма колико је  покушавао да ме заштити, колико је то било могуће, испоставило се да ипак није успио јер  се напросто другачије није могло. Драма покоља недужног народа из поменутог села Камен одиграла се децидно на Светог Илију другог августа 1941. године.  Одмах послије објављивања цика, чим се Сунце отворило у свој својој премоћи, моторизовани ,камионима, цестом како се говорило за друмски правац који је преко Ливна, Гламоча и других мјеста спајао СПЛИТ СА  БАЊА ЛУКОМ.  Дошли су као што изненади провала облака, као што се деси   зло,  изненади очекивања, избауља од некуд  у бестијалнотси својој, тако су се у крваво свитање  десише  и усташе, до тада  не виђени војници у црним униформама. До зуба наоружани патолошки поремећених умоваа као све психопате  започели су  не чекајући своју  јутарњу сеансу смрти. Али то бјеху махом познати, комшије сусједних комуна: Ливна, Дувна, Лиштице, ШИРОКОГ Бријега који су наједном  искорачили из својих начела и постали  ненадано звијери. Искочивши испод  цирада , тек пристигли злочинци из сусједства опколили су село у широком луку у  облику потковице.  Сањиве људе различитих  старосних доби,  чак и бебе које су мајке у страху шта ће се  десити,
држале   прислоњене  чврстоуз мајчинске, увјерене да им их нико никада неће одузети  као што Десанка рече „Испод свода плава“ тих њежних мајчинских груди  груди, па све до зрелих мушких глава и најстаријих ђедова и старица.  У злокобно доба монструми ће  одвести  у давно изпланирану смрт читавеа села, убијајући на хиљаде жена дјеце и старих оних изнемоглих од живота болом, утучених људи. Имали су  безочни пред собом невини, немоћан народ као јагњад припремљену за  клање. Чекали су више збуњени тренутком несрећници, мирно „Као да смрт није ништа“, препуштени сили свој  усуд. О злочинима који су се спремали , планиралиучинити у овом дијелу  Крајине присталице  усташког режима, упозорен је на вријеме српски живаљ.  Још  прије формирања НДХ, од  сељана радника који су сезонски радили у већим градовима, чули су  чемерни за Пвелићеву доктрину коначног решења српског националног питања у НДХ:  Једну трећину Срба   побити, једну покатоличити а једну преко Дрине протјерати. Сматрајући да се у размјерама сличног  такво насиље по монструозности није нигдје догодило у новијој историји,  несрећни и неупућени људи нису повјеровали у  бестијалну могућност таквог  чина.  ,,Зашто кад нисмо ником скривили бш ништа говорили су једногласно“?. Један младић чуо је за покољ који се десио непосредно тих дана на простору среза Ливно, упозорио је бабу и дједа да се склоне у шуму. Ђед је рекао лаконски : ,, Синко нисмо ми комунисти верујемо у Бога, зашто би онда нас убијали кад нисмо никоме никаква зла нанијели, нека се склањају  који су се Богу ЗАМЈЕРИЛИ“.
Настави са читањем “ПОМУЋЕНО ДОБА – Андреја Ђ. Врањеш”

У ПАТЊАМА

Све је кренуло како није желео,
кад год би каснио,
било би бесповратно,
када би на време дошао,
без радости је остајао.
Схватио је, није нигде приспео,
њему би се највише исплатило,
да га нема.

У ЦИК

Чедомиру Чворовићу.

Загледан у цик,
угледа две звезде, небеске јаме,
ноћас их је било безброј,
у  дубини ноћне таме.
Остале су после зоре,
њих две саме,
против Сунца,
да се боре.

ПОРАЗАН ЖИВОТ

Знали су га, мимо жеље,
некакав је мутан био.
имао је ничег пуно,
смејати се није знао,
из предмета људска светлост,
он је пао.
Животом је био будан,
чувар ничег ,
зрело чудан.

© Андреја Ђ. Врањеш.
Настави са читањем “У ПАТЊАМА … – Андреја Ђ. Врањеш”