ПИТАЛИЦА – Андреја Ђ. Врањеш

ПИТАЛИЦА

Кад ће светлост потрошити тмину,
храброст вечно да наружи страх,
када ће се само од среће плакати,
кад ће мржња цела да постане прах?

Кад ће живот ко мајка да прашта,
када љубав без боли да траје,
када ће се појавити неки нови човек,
који не зна да узима, али зна да даје?

Настави са читањем “ПИТАЛИЦА – Андреја Ђ. Врањеш”

МОЛБА – Андреја Ђ. Врањеш

МОЛБА

Раширите осмехе, ви скромни без мржње,
ви који немате ништа осим шеталишта,
кроз вас што теку реке правде,
ви који се пењете тужни уз живота скалинаде.

Певајте, обични тихи, племенити,
ви који носите небо у себи,
ви паметни, знањем стамени,
ви чије снове грле стихови, нежни рањени.

Настави са читањем “МОЛБА – Андреја Ђ. Врањеш”

ОДЛАЗАК – Андреја Ђ. Врањеш

ОДЛАЗАК

Нисмо се упознали, ми смо се радосно знали, из једног смо дјетињства искорачили. Циљеве које ће нам постављати младост најљепша су чуђења додељена као дар. Маштали смо увјерени да је недохватљиво само нама понуђено, откривали лагарије, заиграни највише смо вјеровали. На жалост отишао је једног недолаза. Несрећа у којој је Аљоша Буха бас гитариста групе ЦРВЕНА ЈАБУКА изгубио свој живот који је требао бити романса стављена је нагло тачка . У генерацији ће остати запажено лијеп као лирика којој се враћамо. Често у мислима путујем истрошеним годинама које су нас спајале. Обећање дато себи да ћу се враћати у далеко велико мој је дуг. Размишљам има ли апсурднијег одласка са сцене живота од судара који се није могао избjећи? Да ли је у бистром уму било предосјећања да ће задње концертно путовање бити његово посљедње давање? Ако јесте, зашто је са осмјехом кренуо тамо далеко да се у тајну претвори. Постоје људи који се морају вољети, све друго би било груби недостатак смисла. Живот плаши трајањем, он се није стигао плашити. Трагиком се изнио до вјечитог.

Настави са читањем “ОДЛАЗАК – Андреја Ђ. Врањеш”

ДОЛАЗИШТЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ДОЛАЗИШТЕ

Мили Убовићу

 

У  кафану ДОЛАЗИШТЕ свраћали су они животом несрећни, неорејнтисани, остали без видјела, код којих  је све  престало, без жеља што су трајали. Кафана
им је именом означавала судбину. Штрчећи трагедијама својим, били су мета оних са вишком времена и  мањком савјести. Божјим чудом памећу неначети, у животу са слутњама и опрезима, постојали. Склоњени негдје иза времена, а онда и иза свега важног, вукли су  се обољели и чулни. Опростили  путу и времену, поријеклом будни,  од њих је тражено сами себе да забране….

РЕСЕТ ДУШЕ

Човек који се радовао ветру,
излазио би вани када дува, говорио је неразумљиво.
После сам га виђао, искључиво кад киша пада.
Једном га упитах,
зашто не излази кад ветар дува?
Неће да ме однесе, рече,
а зашто  излазиш кад киша пада?
Спира муку моју.
Добро па колико је имаш ?

ВИШЕ НЕГО КИШЕ.

НОВИ  ПОЧЕТАК

Пријатељу, Бранку Мијатовићу

Пролеће је и ове 2022. године,
указало на места вечитих сусретања,
где љубав у радост упире срцем.
Неко ће овог зеленог тромесечја написати прве стихове,
доживети радост тренутка,
неко запловити у надањима.
Док по аулама дечачких одрастања, обесни воде ратове,
кројећи дешавања супротна разуму,
љубав корача усправна, на другом крају планете,
тамо где је свако бар помало део нечије среће.
Безумља ће увек славити понижења,
а пролећа радовати љубав ,
да би све наједном поново стало,
због непогрешиво новог почетка.
Настави са читањем “ДОЛАЗИШТЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА – Андреја Ђ. Врањеш


НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА


Догађаји и ми у њима. Шта ће донети  године у наступању, шта очекивати од  дана у мозаику многобројних које називамо животом, ми  не знамо.  Октобар те
1970.  године био је  прохладан, дан  кишан, монотон каквог  јесен донесе у домове па и у покрете људи. Био сам ђак првак, отац ме повео на сајам књига у Београд.  Мој први сусрет са гужвом која ме подсетила на пијацу на коју ме мајка водила сањивог,  само ова пијаца није намењена за куповину воћа, поврћа, млека и млечних производа, него је позорница књиге, коју сам   доживео као стециште  скупљеног знања, место кретања великог броја уметника. Отац ће ми  купити  двадесетак сликовница које ћу доцније радостан прелиставати и упијати   прочитано. У  амбијенту, мимоилажења и сусретања са очевим пријатељима из истог фаха, у трену једном налетесмо на Мирослава Караулца очевог школског друга из бањалучке Реалне гимназије.  Сусрет срдчан препун емоција, тада нисам  могао знати ко је Мирослав Караулац.


Сећам се да смо отишли у инпровизовану просторију, да смо се задржали  више од  сата, слушали смо богато предавање о Иви  Андрићу,  излагао га је поменути господин. Касније ће Караулац  као познавалац живота и  опуса Андрићевог написати на ову тему неколико књига, међу њимаи познато дело ,, РАНИ АНДРИЋ“.   Мени ће после десетак година бити јасно шта сам слушао. А шта  се тада залепило за моје уво, био  је кратак  осврт на Андрићево здравље, односно оболевање  док је био веома млад,  због тог аспекта сам се одлучио за ово писаније.  Елем предходних дана пре необичног  предавања, како то случај  намести, кад нешто хоће да се догоди, у рукама ми се нашао Политикин забавник у којем сам прочитао опширан  чланак о туберкулози. Упознао сам се са детаљима болести,  да је била смтртоносна болест, да се масовно умирало од ње и да је Флеминг знатно касније од  њеног појављивања открио спасоносни лек   пеницилин. Завршило се предавање отац је причао са  Караулцем.  Не знајући ни данас зашто сам то учинио, шта је био разлог, прекинуо сам разговор и упитао обојицу: ,,Како је Андрић успео да победи туберкулозу кад је Флеминг открио пеницилин знатно касније?“

 Обојица су остали затечени. Мирослав ме благо погледао  и  упитао : ,, Како знам ко је Флеминг, шта је пеницилин и када је откривен“? Пре неколико дана читао сам у Политикином забавнику о овој болести рекао сам значајно озбиљан. Сагео се, помиловао ме по коси и купио ми  на растанку сликовницу Мачак у ЧИЗМАМА. Оцу је рекао, да је данима  размишљао како је Андрић преживео туберкулозу у тешким условима живота.  Нико му на тему Андрићевог  оболевања, није поставио слично питање. Остало је као чуђење. Касније сам  сазрео закључио зашто ми је купио сликовницу са овим насловом? Вероватно је код њега постојала жеља да у животу грабим према успеху корацима од седам миља. На жалост наслов или није био инспиративан, или су јаче биле људске подвале. У приватној библиотеци брижљиво чувам  дело РАНИ АНДРИЋ СА ПОСВЕТОМ, коју је отац добио. Датум није написан.

НАЈВИША КУЛА – Андреја Ђ. Врањеш

НАЈВИША КУЛА

Књижевници, Љубици Стевановић.

Шта си песма, или прича,
кишу кад слушаш, са њом дишеш,
некад си ватра, некад вода,
ил облак бео, коме пишеш.

Понекад станујеш у цвету плавом,
с Моравом заједно лета квасиш,
сећање умијеш јутарњом росом,
онда у врели дан се свратиш.

Два корака до оца, Србију памтиш,
дудово буре, ко највишу кулу,
Ајдановачка чесма, твоја је песма,
детињство грли расушену фрулу.
Настави са читањем “НАЈВИША КУЛА – Андреја Ђ. Врањеш”

БОЛОВА ГРОБЉЕ – Андреја Ђ. Врањеш



БОЛОВА ГРОБЉЕ

Кад би се у глави,
сви болови до смрти потукли,
не би их више било,
не би ни болела глава.

Али како после,
здрав и бити,
болова гробље,
у рођеној глави крити.
Настави са читањем “БОЛОВА ГРОБЉЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

МЕРА – Андреја Ђ. Врањеш

МЕРА

Треба говорити скоро нечујно,
ако је могуће и заћутати,
не  бити као почетак ветра,
целом  јачином одфијукати.

Не возити слаломе брзе,
по стрмим оним странама,
не бити сигуран у познанства,
такви се испрате с ранама.

Ако волети знамо,
ни тада не додавати гас,
ко не спозна меру,
живи на сав глас.

Настави са читањем “МЕРА – Андреја Ђ. Врањеш”

ОПЕТ ПЕСМА – Андреја Врањеш

ОПЕТ ПЕСМА

Моја је прича написана негде,
дошла к мени,
нисам морао ја да је пишем,
требало је једино да се склоним,
да пратим стазу која ме води,
кроз песме тајне, којима дишем.
Настави са читањем “ОПЕТ ПЕСМА – Андреја Врањеш”