ВЕЛИКА ЗЕМЉО – Андреја Ђ. Врањеш

ВЕЛИКА ЗЕМЉО

Кад у ратном вихору гориш, кад покушавају да те задаве, да те нема на географској карти. Свету целом објављујеш лепоту, којом задивиш. Супротна злу постојиш као његова негација. И ДОК СЕ УМИРЕ, концертне дворане твоје се пуне. Руски народ слуша и гледа разнолику уметност, славећи премоћ духа. Раскош велике уметности, коју ствараш, потхрањену у времену представљаш лучу у мраку векова.

Русијо бајко чију прошлост унуцима читају баке, у себе скрита, остајеш вољена као светиња. Ко жели доћи као пријатељ, да те угледа очаравајуће нежну, може доћи са које год стране жели, доживеће те нигде сличну. Али ако се поремећеног сећања дрзне да у утроби лепоте твоје распали огањ уништења, онај ко те погледа очима мржње изгубио је битку, преварило га је зло страшног невремена, заболела немоћ. Ко је руску земљу хтео да украде, ко се трулим задахом унео у мирисно лице верности слободи, остао је осрамоћен ружноћом накане. Русија остаје довека свеколика инспирација. Тече вечита, непресушива, река у којој се купају сан и јава, од запада њезиних страна, до истока. Русијо грано, Русијо пољано, најдража си кад се волиш тајно.

„НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ МЕ ПЛАНЕТА У КОЈОЈ НЕМА РУСИЈЕ“, Председник РУСИЈЕ Владимир Владимирович Путин.

Настави са читањем “ВЕЛИКА ЗЕМЉО – Андреја Ђ. Врањеш”

РОМАНТИЗАМ И СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш

РОМАНТИЗАМ И СЛОБОДА

Евидентно је да је претечи слободе у уметности романтизам отворио сва врата, али не мора значити да кад одшкринемо врата нисмо и најсигурнији да није ушао талог или прљавштина, тако је романтизам у почетку изнедрио нову снагу да би се претворио у неку врсту самовоље, као производ слабости. „СВАКО ВРЕМЕ НОСИ СВОЈЕ БРЕМЕ“. Данас је навала таквих самопрозваних песничких дела, када се таква појаве на светлу дана, не разликују се од пмфлета или насумице разбацаних речи. Неко је рекао да свака глупост има свог предходника, на крају крајева од античких времена имамо појаву када су неке појединце занимала стварања огледалских поема, када је стиховима даван облик предмета. Да ли неко може било шта тврдити да се у ово време неће појавити као абнормално, свесно или несвесно. Парандовски којег цитирам рекао је: „ Најјаче наркотично средство јесте и остаће, полетна тема, бурна мисао, распаљена уобразиља, оно стање највише стваралачке вредности када нам се чини као да смо из подземља изашли на блистави или сјајни свет састављен од изненађења, али тако наш, као да је баш за нас вековима припреман, да је само нас чекао.“

Настави са читањем “РОМАНТИЗАМ И СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш”

ИМА ЛИ ПИСАТИ ЈОШ СМИСЛА ? – Андреја Ђ. Врањеш

ИМА ЛИ ПИСАТИ ЈОШ СМИСЛА ?

Упитао ме песник сете,
шта  да се више пише?
Сваку песму,
као да сам написао трипут.
Рекох му!
Нисам имао  болова таквих,
али ако се  мени једном десе,
замолићу ветар јужни,
да стихове моје пренесе,
до дечјих душа топлих,
далеко  покрај Киншасе,
за све туге њине и ужасе.
Настави са читањем “ИМА ЛИ ПИСАТИ ЈОШ СМИСЛА ? – Андреја Ђ. Врањеш”

MИШЉЕЊА… и афоризам – Андреја Ђ. Врањеш

MИШЉЕЊА

Сретох човека који ми рече гласовито, боље пишем од тебе, рече још да и његов син пише боље од мене. Још рече да се канем брукања. Свашта ми човек рекао, без пардона. Помислих шта ако је у праву ? Нека јесте. Било би дивно да смо оба у праву. Али у праву је скоро увек онај који није у праву, никада неће ни бити. Ко је крив? Зар је важно ?

Мислим да је важније да снег данас веје у Алжиру и још је битно да Павел воли Елвиру.

Настави са читањем “MИШЉЕЊА… и афоризам – Андреја Ђ. Врањеш”

ПРИНЦИПОВЕ СТОПЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ПРИНЦИПОВЕ СТОПЕ

Многи не знају да су у Сарајеву пред  локални сумрак, тужних народа и народности, од истих преварених по ко зна који пут, властитом вољом намагарчени, дакле у временима крви и тла, постојала су стопала Гаврила Принципа, било је то  оно историјско место одакле је пуцао на Фердинанда. Знак, место сећања, или опомене да се никада не намести мржња, да има места испод  неба за све. Враћао се Обалом Зоран, када је немачки матурант у посети  Босни, обестан сазнао, шта симболично представљају у бетону  стопе Гаврила Принципа , каква тешка осећања остављају код нашег човека, тај кржљави, али  ружан у души дечак, јер такву свеукупну дефектност  Зоран није имао прилику нити могао  видети у  животу.   Настави са читањем “ПРИНЦИПОВЕ СТОПЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

КАД ЛЕПОТА ИЗДА – Андреја Ђ. Врањеш

КАД ЛЕПОТА ИЗДА

Најлепша истино, твој траг је жена,
када пристигну нема времена,
смисао престане да постоји,
мушкарац постане као хијена.
Све тада траје, без вида, стида,
Прованса није, одбрана стила.
Доћи ће време, мораће се знати,
лепота жене, без изузетка,
једино, њој ће припадати!

(C) Андреја Ђ. Врањеш.

ДУЖАН САМ РЕЋИ ЧИТАОЦИМА, ЗБОГ РЕНОМЕА ЛИСТА Поезија Срб, ДА САМ ИМАО ЧУДАН ЛАПСУС У ПРЕТХОДНОМ ЈАВЉАЊУ. НАИМЕ ЈАН ВАН АЈК ЈЕ БЕЛГИЈСКИ ЧУВЕНИ РЕАЛИСТА, А КАКО САМ ГА ЈА СМЕСТИО У ВОЉЕНИ МАДРИД, САМО БОГ СВЕТИ ТО ЗНА. ОПРОСТИТЕ У СВАКОМ СЛУЧАЈУ, ГРЕШКУ САМ ВИДЕО И ИСПРАВИО.

С ПОШТОВАЊЕМ АНДРЕЈА.
Настави са читањем “КАД ЛЕПОТА ИЗДА – Андреја Ђ. Врањеш”

СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ – Андреја Đ. Врањеш

СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ

Не сећам се, био сам у школу пошао, отац ме је повео на отварање изложбе Томислава Томе ПЕРАИЗИЋА, СЛКАРА ИЗ ЗЕНИЦЕ, ЉУБЉАНСКОГ СТУДЕНТА КОЈИ ЈЕ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ започео правећи огромне слике железарских погона и ливаца који су му позирали а да нису ни знали, он нема ни једну властиту слику која није била безпристрасно испитана до неког само њему знаног суда вредности, пре него је угледала светлост. СЛИКАР из краја овим занатом познатих из Перазића дола, на први поглед сликао је лагане слике, изразите, биле су блиске соц, реализму. њему надмоћне он их je бранио , да би се необични маестро смионо супротставио и великом Рафаелу, сигурно је,  да су били савременици.

Настави са читањем “СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ – Андреја Đ. Врањеш”

НЕКАД БИЛО – Андреја Ђ. Врањеш

НЕКАД БИЛО

Не сећам се, био сам у школу пошао, отац ме је повео на отварање изложбе Томе ПЕРАИЗИЋА, СЛКАРА ИЗ ЗЕНИЦЕ, ЉУБЉАНСКОГ СТУДЕНТА СЛИКАРСТВА КОЈИ ЈЕ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ почео , правећи огромне слике железарских погона и ливаца који су му позирали да нису ни знали, он нема ни једну властиту слику која није била безпристрасно ауто испитивана до неког само њему знаног суда вредности, пре него је угледала светлост. СЛИКАР из овим занатом познатих сликара Перазића дола. На око сликао је лагане слике, неизразите и неправилне биле су њему надмоћне и доиста јесу, да би се необични маестро смионо супротставио и великом Рафаелу, сигурно је , да су били савременици. Декаденција талијанске уметности почла је још онда када се Рафаелов гениј већ налази на свом врхунцу, Рафаела је сликање направило Богом, сва његова дела могу се прокужити критички само и не у духу клеветања, али ту нема ни заслеплљености нити дивљења. Изложбу је неприпремљено отворио мој отац, Томина радост је била очигледна, његова душа се није могла огледати у његову сликарству. Као Ван Дајк у свом Мадриду, више реалист са жицом нежности, он је у сликама био неко други. Да су живели у истом времену француски колористи и овај наш сликар стекао би се утисак сличности, био је академски сликар али није водио мнго рачуна о академизму. Због присности са овим сликаром и из породичне блискости,

Настави са читањем “НЕКАД БИЛО – Андреја Ђ. Врањеш”

МОРЕ СПИ – Андреја Ђ. Врањеш

МОРЕ СПИ

У тишини биљки трава,  море спава,
вали разносе премоћ сплина,
ветрови даљином пркосе,
мера је овде,  слепа дубина.

Из благости залутало јуче,
тишина још као да  свира,
свуда пролио се мук
и он се чује као звук.

Милиони  шкољки по дну,
цртају снове плаве,
пустиња морска се буди,
у једном спојени, величанство морско,
са њим мали људи.

Настави са читањем “МОРЕ СПИ – Андреја Ђ. Врањеш”

У ТРИ БОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш

У ТРИ БОЈЕ

Не треба много објашњавати,
боље ћутати,
у себе треба помислих,
често залутати.

Једном тако одшетам,
близу малог прста, ноге своје,
време да скратим,
ухвати ме паника века,
како да се вратим?

Ипак сретох срце своје,
истим ритмом куцало је,
патриотски,
у три боје.

Настави са читањем “У ТРИ БОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш”