Категорија: Željko Perović

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао за нову књигу

НЕУЗВРАЋЕНА ЉУБАВ
Вољети неког ко тебе неће то је љубав која сан дугој ноћи поклања!

ПОСЛИЈЕДЊИ КРЧМАР

I
Наточи још једну, не питај за цијену,
мој рачун је давно у вјетар уписан –
продао сам младост за једну сјену,
остао за столом будан недосањан.

II
Јесењин је пјевао о златном лишћу –
ја пјевам о оном што се не враћа,
о годинама тешким што груди стишћу,
и заблуди трулој која се крвљу – плаћа.

III
Не тражи ме, мајко, у пјесми – у вину,
чак ме ни шарени стољњаци не познају,
постао сам брат мразу – пелину,
у мом – ни у шта – трошеном животу.

IV
Не иди – руку пружи тишино – нијема,
да пропланци предахну и вихор стане,
у дну пустих снова – ничега нема,
сем болне душе, у ране – везане.

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао за нову књигу

Дође доба које кораке успори и скрати, а мисли и погледе према пријатељима усмјери, који се као карике почињу расипати, један по један од старости трошити и недастајати!

ИЗА ПЛАНИНЕ

Кад утихне јаук и вјетар се смири,
из пукнутог штита изникне цвијет,
кроз прозор тијесан сунце провири,
па мирисом наде опије свијет.

Све тешке гóре што бејасмо их прошли,
сад чине се мале, к’о облак од дима,
јер дому смо свом најзад стигли,
где ране се лијече топлим речима.

Заборав брише оштре гребене,
ал’ чува онај сјај у дубини,
док срце полако, из сјенке снене,
пружа руку тој новој ведрини.

#željkoperovićžespОдломак из књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Одломак из књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Слова нису магнети да читаоцу пажњу привлаче, али јесу складно сложене реченице које поглед садржајем плијене!
Бескрајно сам захвалан породичним генима за насљеђену љубав према поезији. Која је у мени дуго тињала и током радне каријере стрпљиво на прилику чекала да ме себи привуче. Престанком радне активности наставио сам прекинуту поетску нит и ево покушавам по старе дане и на другом се пољу остварити. Али овај пут умјесто радних колега, пројеката и објеката окружен сам стиховима, есејима, изрекама и мислима. Захваљујући накупљеним годинама и стеченим радним искуством корачам путем који води жељеном циљу, да постанем писац са књигом у руци.
Овај ћу простор искористити да покушам појаснити начин писања, односно представити слободу у којој се играм словима и ријечима. Писање ћу упоредити са послом који сам кроз радни вијек обављао. Како сам већ написао радио сам на пословима; технолога и конструктора, занимањима која су захтхевала велику концентрацију и слободу планирања. Вођен тим искуством, словима сам додијелио улогу појединца на радном мјесту, а ријечи поредио са радним групама на посебним задатцима. Поета слова користи да стихове пише, са написаном пјесмом вријеме зауставља и враћа. И да завршим, колико год се труда и креативности у било коју дјелатност уложи на крају ће увијек нешто недостајати, баш из тог разлога савршено не постоји!

#željkoperovićžesПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Кратак осврт на пјесму:
Када сам писао ову пјесму у мени су сјећања остала на природне љепоте. Одласком у мени се жеља појавила да их потражим у држави пресељења. Признајем нисам успјео, од погледа се магла скрила, нема ни ријеке да град подјели, ни ватре у граду да пламти, нема ни познатих на улици пролазника, нема ни,,,, !
ЗЛОБНИ ЉУДИ
Злобни људи промјењиве су нарави и тешко се у маси могу препознати!

ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Од када сам град напустио
И невољно отишао,
Крстим се и палим свијећу,
Ту годину не желим да памтим,
Ни сјећати се више нећу.

И не рад бола или страха,
Тијело ће бол оздравити
А разум страх побједити,
Кунем се за освету,
Од данас његово име
Великим словом писати нећу.

Али ево, признајем,
Јутром се будим
Сјећањем на безбрижне
Младалачке дане
И почињем, што никада нисам,
Мислима да прошлост тргам,
Отимам и крадем.

Погледом тражим маглу,
Онако густу, као облак бијелу,
Које овдје нема,
Нема ни ријеке да се прегази
И град као јабуку подијели,
Нема ни ватре на улици која пламти
Срца да угрије и лица позлати,
Нема ни планина сплетених у коло
Као народ шаролико,
Нема ни познатих на улици пролазника
Да се рукују, у пролазу застану
Уз наклон капу скидају, за здравље упитају,
Нема ни живота без старог огњишта!

#željkoperovićžespОдломак из романа у припреми
МЛАДАЛАЧИ ДАНИ

Од када сам град рођења напустио, а било је то давних гидина, већ сам и остарио. Јутром се будим сјећањем на младалачке дане и људе са осмјехом на лицу. Који су улицом пролазили, једни друге здравили и са глава капе подизали. То је моје погонско мамило, да трагам и сличности тражим, да упоредим стварност са прошлости, модерну културу градње и природне љепоте. Неко би рекао, жал за младошћу присилом остарјелог туђинца, који је морањем разлике прихватио. Али, ево признајем још увијек нисам успјео замјенити, присност, топлину, културу и љубав мог народа, за овдје сличну, али хладну и нимало присну. Ипак промјену сам морањем као слијепац бјели штап прихватитио!

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Све што је поштеним радом стечено, има своју вриједност. На срећу част и брука прате човјека, као што сам написано у стиховима, да покажу како и на који начин све настаје и нестаје. Част да покаже шта све иза часних људи остаје, а брука, да подигне прашину и погледе усмјери на незаконито стечену имовину!
Част човјека заслугом представи и врата широм отвори, а брука се као реп по прашини вуче, да покаже прљаво лице и врата затвори!

ПОГОНСКО МАМИЛО

Кроз живот нас воде
Путеви знани
А понекад и незнани
Низ које прогнан
Морањем без циља
У нигдине крене.

Погонско мамило
Као рудар злато
У себи тражим,
Сличности проналазим
Себе да обрадујем,
Да васкрснем
И природу преварим,
Под другим небом
Поново се родим.

Дружење моје
Са одбаченим
Одавно је
Заледило вријеме,
Од питомине
Санта леда поста,
За казну и освету
У стиховима
Име града рођења
Помињати нећу!

#željkoperovićžespОдломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

ГРАД  И  ЈА
Увјек постоји нешто кроз шта човјек мора да прође, срећно прихвати, или одрекне, пригрли или одбаци. Суд појединца за кривицу неког сличном њему казна испразна, готово никаква, али када маса суди и осуди, тад грешник за стидом нема храбрости. Окреће се и приклања да и сам незна коме јер одбаченом шта друго преостаје. Дружење моје са одбаченим одавно је заледило вријеме, од питомине санта леда  поста, ријетко да му имена се сјетим!