ЗАБОРАВ НЕЗАБОРАВУ
Заборавимо митове и легенеде
што да не, ми смо спремни
ако нам кажу да заборавимо све
све…и име и мајчин скут и очев пут.
Заборавимо Душаново царство
неки су други живјели тад,
не сјећајмо се Немањића,
цара Лазара, Југовића…
витеза над витезовима, славног Обилића,
та вјекови прођоше од тог
шта нас се тишу епови незнанца
и да ли је божур из крви никао
сестринском сузом заливен исцвао.
Да, заборавимо, што да не
све битке за отаџбину вођене,
и Карађорђа и Дрину и Цер…
и, нека ми опросте сва друга
велика имена и крвава српска земља
нека ми опросте, и сви што би да забораве,
ја не могу, у мени од сваког
бар по једна кап крви ври.
И нека су то све митови и легенде
и нека ништа истина није
питам се ста са оним што ни
тако давно било није.
Шта са Јасеновцом гдје вјетар
и данас пепео ковитла,
ста са Козаром гдје храст
над хумком зараслом и
овог прољећа листа,
ста са Шумарицом, ни то нас се не тиче,
заборавимо ђачке осмјехе,
из којих зелена трава и данас ниче.
Или још ближе, скоро па јуче
од Масленице преко Книнске Косовске долине
па све до, замислите, све се опет тамо враћа,
тамо у срце Косова и Метохије,
сви путеви од Косова опет ка Косову воде.
Ал’ шта нас се то тиче,
Европи мора да се кличе
наше су легенде европска ноћна мора
зла крв би да мирно тече
док Србију свака рана пече
и од мача и од заборава.
Заборавимо, што да не,
нису живот ни мит ни легенде
нама је од Бога дато
да се завади брат с братом,
да златник над чашћу бдије
док нам се заборав у лице смије.
И гдје је данас Црњански
да нове „Сеобе“ пише,
гдје Стерија да види како
нам је плодно тло
све тиква до тикве ниче.
Не мари, све су то празне приче
од нас се само тражи
да не помињемо ко смо,
да нам потомци мајчин језик забораве,
та за Бога милога, у Европу се хрли
тамо нам не треба ћирилице,
питам се само гдје смо до сад били
на којој планети, ком континенту
гдје би нас то радо преселили.
Заборавимо, у забораву нам божур
ено вене, суши се и нестаје,
ал’ прије но свене и коријен сасуши се
у њедрима ново сјеме рађа –
сјеме незаборава.
Незаборавак ће нићи цијеће
кристално модре боје
као што кристално чисто је Небо
непресушне Слободе.
Настави са читањем “ЗАБОРАВ НЕЗАБОРАВУ – Невенка Алиспахић”