Песма месеца *

Maрт 2021.

         Миомир  Хари  Ристовић

ИЗМЕЂУ МОЈИХ КРОВОВА

Чекамо између ових кровова ја и моје протицање
велико и сумњиво сутра
а сутра
сутра ће калдрма моје улице испилити нову пећину
наде и чекрк дана открили лавеж уганулог звоника
сутра ће болећиви лекар опет грабуљати
онемоћали клавир и тражити острво тишине
у туђим недрима

сутра ће улични чистачи поново певати
наивне стихове и радозналом небу продавати
јелове облаке прашине
сутра ће моје песме бити поново обојене
сенкама умртвљеног ветра и умртвљеног неба
и чекати вапај расплаканих година
сутра ће моје кости играти са љутитим црвима
мелодију прекланих надања
nорођену над жубором њених изгубљених руку
и сутра
сутра ће дуго харати ноћ
и иверје мрака глодати моју косу

(C) Миомир Хари Ристовић

 

Jutro na mulu

                                  Pesme sa broda 2019.

prvi vali ulivaju
koće
galebovi i cuke se jure
kamen je svež i čeka
korake lepih cura
da me bar jedna od njih
hoće
poneti poput
orkanskih bura

vetar je u zraku
dok sunčev dodir
šarmantno pleni
napijte se vinom, radnici
biće to dug dan
vama na sreću, a na
žalost meni

КОСОВО И МЕТОХИЈА – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић чита песму на програму РАСПЕТО КОСОВО

Песму говори Лидија Ужаревић, уредник КЦК  – музика Раде Кошанин

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Низ Косово поље звоне звона!
Уз Метохију, ко уз кичму, клизи језа.
Односе нам из срца спокој векова,
на прошлост пада челична реза.

На свест и савест пуштају дим,
тешку маглу да радост позобе.
И као да они немају ништа са тим,
историју нам из видокруга одводе.

И звоне звона! Успаване да разбуде!
Сви који пуштају нас низ воду,
своју клицу пропасти тиме буде
и свемир сенком зла боду!

И звоне звона! Буди се Европо!
Све свето у даљини данас вене!
Звоне звона! Неправда ко небо,
преплавила живот и успомене!

Настави са читањем “КОСОВО И МЕТОХИЈА – Љубодраг Обрадовић”

ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић


ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ

Одлазим у планину,
остављам сунце и долину,
и тражим своју истину,
тражим спокојство, мир…

Са врха планине палим звезде
и гледам бескрајни свемир.
Како сам мали,
a хоћу звездани пир?
И шта ми то овде фали
да свој угасим немир,
да сазидам свој свет?
Настави са читањем “ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић”

MOJE MISLI – Željko Perović

 

 

 

MOJE MISLI

1
DUGOVI
Dugovi su vijugavi putevi koji tijelo umnoženim koracima do cilja smore ! 
2
ISTINA
Istina je bodljikava kupina nekome slatka, a nekome bolna!
3
TIŠINA
Tišina je saveznik bolne duše i sigurno gnijezdo za riječi molitvom izgovorene!
4
DOBAR ČOVJEK
Dobar čovjek druge je navikao da čini dobra dijela i prvi put kad to ne uradi više se dobrim čovjekom neće zvati!

5
IZGOVORENE RIJEČI
Izgovorene riječi su kao djeca, nekad poslušna, a nekad štetom uzvrate!
6
SLATKORJEČIVI LJUDI
Slatkoriječivi ljudi su krediti sa visokim kamatama!
7
VRIJEME I ČOVJEK
Vrijeme svoje promjene najavi i čovjeka upozori da se u koštac sa nedaćama uhvati, a čovjek kada drugog povrijedije kao riba iz mokre ruke isklizne, u masi nestane!
8
MISLI U SAMOĆI
Kada je čovjek opterećen mislima koje ne želi sa drugima da dijeli, vremenom mu postaju nerješivi strah!
9
LJUDI
Ljude treba prihvatiti onakve kakvi jesu i ne tražiti ono što ne mogu dati!
10
RĐAV ČOVJE

Rđav se čovjek u dobrog neće promijeniti, ali se zato kao zaraza prenisi i širi!

AFORIZMI *dr Mihajlo Ćirković

  • Sveće smo im palili kremenjačama.
  • Savremena tehnologija metak je ojačala mozgom na račun srca.
  • Hoću da budem dobar „budi dete“.
  • Betoven je najviše uživao u slušanju svoje muzike. Slušao ju je u tišini.
  • O velikom i malom sudi osrednjost.
  • O našem peščanom satu života svako zrno peska moglo je da postane biser.
  • Koliko mi je veran portret ako me umetnik slika na ogledalu?.
  • Vino je bolje što je starije. Duže smo u ljubavi.
  • Česta lutanja ne znače samo nalaženje novih prostora, već i potraga za starim vremenima.
  • Još sam u podnožju svoje dubine.
  • Ono „…kao rogovi u vreći“… za nas ne važi. Naši rastu unutra.
  • Najčešće je nostalgija nesigurnost u novoj srredini.
  • Najteži je bolesnik lekar
  • Teško je razumeti umetnost jer ne potiče ni iz mozga ni iz srca.
  • Ubi nas savez ogledala i sećanja.
  • Pepeo u ognjištu. Znači otišla je.
  • Vladare hrabri, ali i plaši sopstvena vojska.
  • Čovek se oseća podjednako izgubljen kada izgubi svaku nadu a i iluzije.
  • Da bi smo osvojili vrh prvo vrh treba da osvoji nas.
  • Zagubiše se ključevi naših tamnica. Da li su kod njih ili kod nas.
  • Da li je pletiljama nanosio bol venac od trnja?
  • Uzalud okrećeš glavu prema meni kada ne okrećeš oči.
  • Trčao sam joj u susret dok sam je čekao u hladnoj sobi.
  • Veći je grešnik usrećitelj nego usrećenik.
  • Umetnik se udvara prirodi da bi je pobedio. Njegove ruže su zauvek sveže.
  • Kod boraca naj ubojitiji je poslednji metak.
  • Nije isto kada si u Raju, ili Raj u tebi.
  • Kada grešnik muči svoju dušu zbog greha, da li zaslužuje Raj?
  • Zabranio sam joj sva lutanja, ali ne „ubih“ lutalicu u njoj.
  • Gluma je vrlina na daskama, a porok u životu.

  Autor,       dr  Mihajlo Ćirković  

 K r u š e v a c,    Kont. 063*295507

ЗАВИЧАЈНЕ СТАЗЕ – Душан Комазец

Као небом звезда, одједном изникла
светиљка у сјају сунца које гасне.
Заблистала туга, ту се није свикла
душа која жели дах пољане јасне.

У тишини немој далеко од људи,
где жубори поток, а у даљи горе
призивају лето, душа му заруди.
Клецаве се ноге са путељком боре.

Ипак хрли даље према пољу сињем.
Пут убог, дугачак, зарасле су стазе.
Огледало воде подари га ињем
и борама које једна другу мазе.

Настави са читањем “ЗАВИЧАЈНЕ СТАЗЕ – Душан Комазец”

Анђелија Н. Петровић~поезија за децу

ЦРВЕНКАПА

Трагала сам за истином
знала шта је шума густа,
трагала сам и сумњала –
откуд вуку тол’ка уста!?

Док је мајка прерадила
нађох се у истом кошу,
црвенкапин пут сав прођох
по брдима и шипражју –

и упознах многе зверке
гмизавце и отровнице,
а ништа ме не уплаши
као тај вук са сличице!
Настави са читањем “Анђелија Н. Петровић~поезија за децу”

ЗАБОРАВ НЕЗАБОРАВУ – Невенка Алиспахић


ЗАБОРАВ НЕЗАБОРАВУ


Заборавимо митове и легенеде
што да не, ми смо спремни
ако нам кажу да заборавимо све
све…и име и мајчин скут и очев пут.

Заборавимо Душаново царство
неки су други живјели тад,
не сјећајмо се Немањића,
цара Лазара, Југовића…
витеза над витезовима, славног Обилића,
та вјекови прођоше од тог
шта нас се тишу епови незнанца
и да ли је божур из крви никао
сестринском сузом заливен исцвао.

Да, заборавимо, што да не
све битке за отаџбину вођене,
и Карађорђа и Дрину и Цер…
и, нека ми опросте сва друга
велика имена и крвава српска земља
нека ми опросте, и сви што би да забораве,
ја не могу, у мени од сваког
бар по једна кап крви ври.

И нека су то све митови и легенде
и нека ништа истина није
питам се ста са оним што ни
тако давно било није.

Шта са Јасеновцом гдје вјетар
и данас пепео ковитла,
ста са Козаром гдје храст
над хумком зараслом и
овог прољећа листа,
ста са Шумарицом, ни то нас се не тиче,
заборавимо ђачке осмјехе,
из којих зелена трава и данас ниче.

Или још ближе, скоро па јуче
од Масленице преко Книнске Косовске долине
па све до, замислите, све се опет тамо враћа,
тамо у срце Косова и Метохије,
сви путеви од Косова опет ка Косову воде.

Ал’ шта нас се то тиче,
Европи мора да се кличе
наше су легенде европска ноћна мора
зла крв би да мирно тече
док Србију свака рана пече
и од мача и од заборава.

Заборавимо, што да не,
нису живот ни мит ни легенде
нама је од Бога дато
да се завади брат с братом,
да златник над чашћу бдије
док нам се заборав у лице смије.

И гдје је данас Црњански
да нове „Сеобе“ пише,
гдје Стерија да види како
нам је плодно тло
све тиква до тикве ниче.

Не мари, све су то празне приче
од нас се само тражи
да не помињемо ко смо,
да нам потомци мајчин језик забораве,
та за Бога милога, у Европу се хрли
тамо нам не треба ћирилице,
питам се само гдје смо до сад били
на којој планети, ком континенту
гдје би нас то радо преселили.

Заборавимо, у забораву нам божур
ено вене, суши се и нестаје,
ал’ прије но свене и коријен сасуши се
у њедрима ново сјеме рађа –
сјеме незаборава.
Незаборавак ће нићи цијеће
кристално модре боје
као што кристално чисто је Небо
непресушне Слободе.

Настави са читањем “ЗАБОРАВ НЕЗАБОРАВУ – Невенка Алиспахић”

ЛЕЛЕК – Даница Димитријевић Петровић

  ЛЕЛЕК

Освануо дан да гори не може,
Сунце сакри за облаком зраке.
Само се чује мајка што запомаже,
А скоро до јуче причала је бајке.

Јуначино моја крвави ти пути.
Где ногом забележи сваки траг
Ој Косово вековима од крви црвено
Поново те започео крволочни враг.

Саплела мајка теби драги сине
Чарапе да угрејеш промрзле ноге.
Снег је топлији од стопала твојих
Исплакала док плела сузе многе.
Настави са читањем “ЛЕЛЕК – Даница Димитријевић Петровић”