НЕПРЕЖАЉЕНОЈ
Само једном сан ми те доведе,
само једном мајчице једина,
кад ми пружи пар утешних речи
и од тада настаде тишина!
Твоја писма, добро очувана,
у ладици годинама стоје,
у сваком је: како си ми сине –
увек брижна за ово дете своје!
Тешим себе, ако нечег има,
ма колико болна је истина,
можда горе већ си смирај нашла,
покрај свога јединога сина!
Ја већ стижем у године твоје,
а никако да сазрим Једина,
с једне стране душе испуњене,
а са друге заболи тишина!
Није лако кад телефон ћути,
а до јуче био десна рука,
да се мајци утешна реч пружи,
да јој срце не нагриза мука!
Старост дође, кажу зрело доба,
требало би, али мајка фали,
и ономе ко је близу гроба,
и ономе ко јој свећу пали!
Није лако за бесмртно име
наћи речи које заслужује,
све што утках у песме и риме,
њене душе већи део ту је!
Анђелија Н. Петровић
