Категорија: Uncategorized

И нестаде тако нетрагом својим
тај осећај што ми вазда мисли смути.
Да кренем напред, више се не бојим,
нову срећу сада моје срце слути.

Згрчене мисли сад слободно лете,
зарањам смело у животне воде.
Оде у прах онај што мрежу плете,
а заједно с њим и сваки оков оде.

НАИВНOСТ

Веровали смо да естете могу бити
и они који се не слажу са озбиљно ружним,
да је велико што спаја,
да границе постоје за уске душе.
Све што није ваљало,
називали смо реликтом прошлости.

Онда смо схватили,
да је време пролазно…

© Андреја Ђ. Врањеш

PROROČANSTVO

Proročica jedna davno mi prorekla
da će moja staza biti puna trnja.
Iz ranjenog srca suza bi potekla,
sudbina je moja ispala još crnja.

Možda mi je ona nesto prećutala,
teska proročanstva lako se ne dele.
Pa se tužna pitam da` je i tad znala
ruže što mi cvatu da bi odmah svele.

Zamiriše kratko miomiris lati,
da mi lažnu nadu, budućnost se smeje
Kada trn ubode, srce bolno shvati

zimsko sunce sija, al nikad ne greje.
Kada se u duši svaki jad sakupi,
dal` će tuga sreći mesto da ustupi?

Autor
(C) Jasmina Dimitrijević, Srbija

ЧЕЖЊА

Када росна јутра пробуде у мени
неке давне чежње, мирис прошлих дана,
присетим се тада те давне јесени.
На срцу се отвори једна стара рана.

Непресушна река животом што тече,
са собом доноси драге успомене.
Та рана на срцу као жар што пече,
подсећа на давно прохујало време.

Кад бејасмо млади, срећом опијени
а срца нам беху испуњена надом.
На ветру и киши ишли загрљени,

са руком у руци шетали смо градом.
Сад са твојом сликом будим се и снивам.
У вечерње сате чежњом те дозивам.

Весна Стојковић

LUTALICA

Lutala sam dugo poljima širokim,
nogama sam bosim gazila strnjike
i hodala po brazdama dubokim;
sablasne sam senke pretvarala u slike.

Umorne mi oči gledale u nebo,
drhtavom sam rukom ispisala rime,
nazdravljala bolu sa vinom i hlebom,
osećala nemir kako zavodi me.

Pratila sam mesec, tog ludog sanjara
dok mi se smešio mangupski, s visine,
a hiljade zvezda u ritmu damara,
lebdele su nebom poput paučine.

Postala sam prava noćna ptica,
koja budne noći prepliće u dan;
nemirnog duha, kao lutalica,
davala sam život za jedan svoj san.

Tihi sam uzdah pustila u etar,
oblake sam tame učinila vedrim.
Pa, neka mi dušu sad raznosi vetar,
u grudima ću opet biser da iznedrim!

Vesna Stojković

Tragovi u pesku

Mene grli mesec, a vetar miluje
u tihoj noći, usnulu i belu…
Dolaze mi krišom kad niko ne čuje,
a lagani drhtaj prožima me celu.

I kao da čujem glas u daljini
što liči na šapat izgubljene duše.
Hodam lagano, u cvetnoj haljini
ka moru, dok se talasi penuše.

Budi mesec što me grli nežno,
budi vetar što miluje mi telo.
Nek’ se desi što je neizbežno
u ovoj noći… Sve je uzavrelo!

Zarobljena u tom kratkom bljesku,
negde između jave i sna.
Ostali su samo tragovi u pesku
na obali … I, sama ja!

Možda si ti mornar bez kompasa
kome uvek potonu sve lađe?
Zato dižeš sidro, odlaziš bez glasa,
umesto nade, ti biraš beznađe !?
®©
Vesna Stojković

Прво избија Каћун
чим се повуче снијег
замодри, заплави
Кукуријек крене отровван и зелен
па Шеничица жута ситна
по ливадама…

Љубичица па Јаглика
Звончићи и Висибабе
шумарке заплаве, зажуте…
Бокори се Маслачак
све је то цвијеће
раног прољећа, мог
раног дјетињства…
Ал најрадоснији бијаше ми

Кунђед

Некад сам мислио да је то
Рунолист, јер сав онако
блиједољубичаст, бијаше у
њежном сребрнастом
одијелу од ситних длачица…
Испаде на крају да је то
Саса, врста ријетка, дивља,
врста угрожена…

Кунђед
са врха Братогошта
бијаше ми најдражи дар
у рано прољеће
раног ми дјетињства…

Ваљда сам
осјећао као дијете
да ће сви ријетки и угрожени
бити моја драга дружина
док год, живим
и дишем…