Волео сам крај тебе да дишем,
тада плућа, буду као нова.
Само мајка, моје мисли знаде,
волео сам и није ми жао.
Твоја чедност, моје лице краси,
крај тебе је живот као лопта.
Сви те буше, и желе ти лоше,
мајко моја, међу звезде сниваш.
Што је живот, живом,
што је мртвак, гробу,
тако мени мало, треба за слободу.
И да сумрак вазда, под ц’ветом се склони,
моје пусте боли, мајка вазда броји.
Веселин Мандарин