Категорија: Uncategorized

Трчим кроз године

које у мени носе вртлог

мисли, идеја и снова.

 

Бијем битке из прошлости,

свестан да губим себе.

Победника нема за сада.

 

Само Анђели Божији

знају истину

коју морамо дочекати,

коју морамо заслужити.

 

Овако или онако,

она увек исплива,

не може се сакрити.

 

Некада она боли

као душа после издаје.

 

Која боли,

плаче,

можда се смеје,

свесна да је то могући почетак краја,

цивилизације, а најчешће

сопственог морала.

 

Јел битка која долази

мора се добити.

 

 

Aurora

Sve me nešto gura, valja, podiže, nosi;

u snu pleše sa mnom.

Boji moje snove, oblači moje oblake, skida velike zvezde.

Čuva moje nemire, zlatom kiti moje čežnje.

Sve me nekad, kadkad, muči:

da saznam, da slušam svemir kako zvoni,

da osećam šta i ti,

da volim kao i ti,

da budem tvoja biserna školjka,

tvoj mesec u zlatnom čunu,

uzdahom protkane niti jutra.

Sve se nešto nadam

da rosne kapi odnese leptir na krilu,

nežnim dodirom spusti na tvoj dlan,

kad sunce zrakom poljubi još jedan večni dan.

Da plešem s tobom

najlepšu igru duginih boja

i, kao polarna svetlost,

zaustavimo svet na čas.

 

Nije do mene

Ma šta me briga — nije do mene.

Pričaj, govori o sebi,

u ogledalu svojih reči.

Nisi mi majka ni otac,

nisi me čuvao,

nisi me branio

kad sam bila tiha ili jaka.

Nisi me podizao

ni kad sam padala,

ni kad sam letela.

Samo ti pričaj svoju sliku,

skijaš po tuđim mislima.

Moje telo je kamen isklesan u štit,

moje srce — tkanje cveća i finih niti,

ne dodiruju ga tvoje kritike ni psovke.

Tvoje reči su krhke,

vetar ih lako lomi.

Moj um je širok, bez dna,

svemirska praznina koja guta buku.

Sve što o meni misle

crne ptice i tuđi ognjevi

samo se spale u prolazu,

vetar ih raznese bez traga.

Od tvrde kore su moja jedra.

Plovim bez tvoje oluje.

Zapamti:

ja sam tvoje ogledalo.

Ako ga slomiš —

sreću lomiš sebi.

Ma šta me briga.

Sve je do tebe.

Зоре дочекујем срећан.

Црне мисли по глави ми се вуку целу ноћ,

муче ме и сатиру.

 

Живим као да не живим,

корачам као да сам мртав.

 

Од муке палим цигарету на цигарету,

ракију пијем као воду.

Претерујем,

али овако више не иде.

 

Све што знам , не знам.

Истину од мене крију.

Болну.

Али истину.

 

Улази у живот, урнише,

руши моје снове.

 

Све што сам сањао, више не сањам.

Све што сам желео, више не желим.

 

Само тишину.

Она је мир душе.

Она је сведок

истине која боли,

све нас

1. Ranjena sama

Zbunjena, uplašena,

ranjena, sama,

osećaj koji ne bih da pamtim.

Ništa što gubim — ne bih da patim.

Klizim kroz vreme, lažem sebe

da vidim dalje — a nema ničeg.

Ništa ne vidim… i toga se stidim.

Iskrice tamne u mojoj sumnji,

želja se budi pred mojom tugom.

Ništa ne osećam — zbir je nula,

na dugme gasim svoja sva čula.

Postajem niko — i napokon sanjam,

sve crne rupe tami poklanjam.

Sanjam da u njih i sama tonem,

sebe tihoj nemoći zauvek poklanjam.

Играмо се са душама умрлих ратних другова

 

Са свим недореченим,

изгубљеним, оплаканим судбинама,

сирово упрљаним крвљу,

а окупаним у медовини

старих Словена.

 

Ратника светлих,

не прљавих од блата,

образа румених од плача,

а не од шамара црне судбине.

 

Заливени у праскозорје

невидљиве истине,

што сабира сапатнике

у смрти и у животу.

 

Плачем за њима

погледом упртим у небо,

где облаци језде

окупани сунцем,

 

у свечаним кошуљама

и плавим панталонама,

џепова  препуних

гуменних бомбона

У запећку свог живота чекам мало животне среће.

Туга узима маха.

Уздаси и сузе праве ми друштво.

 

Ја полако копним.

Чекајући живот да дође

на наплату , крив сам

Не једем. Не спавам.

Патим.

 

Јутра дочекујем будан,

уста сува од бола.

 

Кроз прозор погледом пратим једног лептира.

 

Његов лет буди ми наду,

трачак осмеха,

искру живота на мојим уснама.

 

Мами погледе

уморне од плача,

заборављених наших митова,

свих срећно омамљених

душевних болесника

наших усраних живота.

 

Опрост је ипак тежак

Када се чека

Pogana nada

Kad večnost upali svoju poslednju sveću,

tihi koraci priđu do mene.

U oku zatreperi sjaj —

kao nada da i svemir ima kraj.

Sve tame bude zebnju,

a čula me, u zanosu, bodre:

biću tu za tebe —

uvek, i tamo i ovde.

Sve potoke, reke i okeane

milujem nežno,

rukom od žada.

A sveća ne gasne —

u meni i dalje tinja

pogana nada.

Visina čelične noći zasvetli —

znak težine i dubine,

i želje da menjam sebe.

Sve vode, sve suze

ne brišu obrise sjaja.

Svemir nas čeka — i vodi.

Težina reči,

kao kamen u džepu, podseća:

kosmos uvek ima

rezervnu sveću.

Ruka od žada, magičnom kredom,

beleži pogano vreme —

a ja želim samo

da promeni i mene,

i tebe u meni.