ОБЈЕКТИВНОСТ

Шта то беше објективност? Јесте ли се то када питали уважене колегинице и колеге? Треба ли код оцењивања нечије песме бити објективан или субјективан? Има ли жири право на субјективност код оцењивања песама,или треба да буде довољно стручан и да оцени све елементе који су заступљени у једној песми и на основу тога је оцени? Жири који оцењује песму, а не аутора, је частан и компетентан.
Све сам вас поштовао и давао објективне и реалне коментаре на све што прочитах, а многе подстицао на даљи рад јер сам уочио да носе то нешто узвишено, песничко, у себи.
Некима сам и ментор био и њима желим много успеха у даљем раду, но све што сам радио трудих се да буде објективно, а то је дијаметрално супротно од начела председника удружења који инсистира на субјективним односима, па и самом жирирању, што је за мене неприхватљиво. По мени гласање није de јure и не правда га ни евентуални in kasus kasum, те сам стога избрисао све моје објаве, а била је то збирка од 82 песме које су се некима и допадале.
Желим вам све најлепше и пуно успеха у даљем раду,а после ове моје објаве очекујем да будем избачен из удружења Поезија СРБ.

Неки касни сати – Драгојло Јовић

НЕКИ КАСНИ САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

Настави са читањем “Неки касни сати – Драгојло Јовић”

Spavaš li ?

Spavaš li?                                                                                                                        Kad zvijezde utihnu dva prsta iznad neba,                                                                kad te uspavaju talasi uspomen                                                                              kad naše juče gledaš danas                                                                                            kad na dno te povuče ovo ispred nas.

Spavaš li?                                                                                                                              Ili te bude noćne ptice,                                                                                                       psi lutalice,                                                                                                                    dok daljinom cvile svi nemiri nadanja u mojim njedrima.

Spavaš li?                                                                                                                                Ili držiš čvrsto ruke one što te u stopu prati,                                                          kao mati!                                                                                                                          One što te gleda očima djeteta,                                                                                    što se raduje maslačku i kiši                                                                                      što te skriva pod skute ljubavi                                                                                      da ne bi pokisli.

Miris samoće

Guši me druže miris samoće,

iskonski smrad večne nam zablude,

čudni proroci lažne blagoće,

za dobra dela mučki nam sude.

Poganog, lažnog,Boga nam nude,

rukama snažno kasape tela,

učmalu svest da nam ne probude,

da ne bi duša javu nam htela.

Boli me druže glupoća ljudska,

čelični jaram sreću nam nudi

stvarnost i nije toliko mrska,

svi spavamo,niko se ne budi.

Dželata strašnog što svima sudi

tiho sledimo,jer mi smo ljudi.

(minijatura

 

 

Lelek

  • Slomljene kosti nedužnih ljudi,
  • životi uzalud proliveni,
  • nesrećni vapaj ljudi me budi,
  • njihova bol sad živi u meni.

Leleke bolne u glavi čujem,

dečiji vrisak dušu mi truje,

kako životu da se radujem,

kada u meni besne oluje,

 

Nebeskom carstvu što pre ja hrlim,

da kleknem pred moćne apostole,

sve ljude na zemlji da zagrlim,

 

da se iskreno oni zavole.

Ja molim Boga i ove noći,

znam srećni dani brzo će doći.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Kralj mahale

Ne nisam isti, vreme me truje,

iskustvo ubi dušu mi mladu,

pustoš što osta posle oluje,

preti da ugasi svaku nadu.

Sablasne vatre dušu mi pale,

šta hoću ja samo kad’ bi znale,

moje želje su minorno male,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Ne nisam isti, troši me vreme,

deo po deo tone u noći,

na pleća pade još jedno breme,

da hodam pod njim ja neću moći.

Uzalud reči, uzalud hvale,

džaba nade velike i male,

sebično negujem ideale,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Ne nisam alav, duša mi prosta,

Nevjansk toranj za sebe ne želim,

hoću sa onim što od me osta,

ranjenu dušu da proveselim.

Sve lepe reči i sve pohvale,

u deo srca lako bi stale,

vračare meni tiho bajale,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Al’ vidi čuda samo sam čovek

alavost ljudska buknu u meni,

pa neću skroman da budem dovek,

nek’ pustoš moja sva ozeleni.

Sva zlata sveta oči bi krale,

za moju krunu vile bi znale,

porušio bih sve ideale,

da postanem kralj svoje mahale.

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

Suza

Pustih suze nek zauvek liju,

neću silom bisere da sputam,

da natope moju agoniju,

da je lakše nekako progutam.

 

Pijem suze one mene piju,

dodirom mi tužno srce truju,

od istine same sebe miju,

vapaj duše neće ni da čuju.

 

Kani suzo moj lik se ne stidi,

pa ureži brazdu ispod oka,

samo pazi da ona ne vidi,

koliko je rana mi duboka.

 

Kreni suzo pa zaboli snažno,

ionako sve je bilo lažno.

autor

Jovica N. Đorđević

Buđ

Bež’te od mene pogani ljudi,

tonite dublje u vašoj buđi,

meni samo Bog može da  sudi,

ja živim svoj a ne život tuđi.

 

Pljujem na vaše lažljivo lice,

oči uprte u moja leđa,

čvrsto stojim na vrhu litice,

znam hrabrost moja dušu vam vređa.

 

I nikad neću da sagnem glavu,

pred vama ponizno ja da klečim,

Bog mi je svedok da sam u pravu,

 

verom ću svoju dušu da lečim.

Uzalud pretnje, ja se ne bojim,

ponosno sada pred vama stojim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Lazarevi dvori

Šta to gasi nemire u meni,

čijom krvlju duša mi se truje,

šta to sada želje okameni,

da se meni ka Bogu putuje?

Šta to gasi nemire u meni?

 

Šta mi krade želju za životom,

svete misli moći Augusta,

plave oči protkane dobrotom,

ko to meni sad zatvara usta?

Šta mi krade želju za životom?

 

Ko me silom u hajduke goni,

rečiju kalja dobre mi ortake,

koja vatra sad u meni gori,

da okupi hrabre mi jatake?

Ko me silom u hajduke goni?

 

Ko pohara Lazareve dvore,

delom kalja tu presvetlu glavu,

moje želje podlo da ospore,

da prikriju istinu mi pravu?

Ko pohara Lazareve dvore?

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

Paradoks

Videh princa kako ćutke prosi,

koru hleba on jede u slasti,

u duši već težak teret nosi,

krunu daje sad za malo časti.

 

Procvetala trula grana suva

pa plodove svoje trule nudi,

od pastira zli vuk ovce čuva,

dok ubica svojoj žrtvi sudi.

 

Mladom orlu otpadoše krila,

svoju patnju ne može izreći,

dok na mestu gde se krvca slila,

golubica sad peva o sreći.

 

Bože sveti ja ti ljubim skute,

tvoja milost neka bude dovek,

zašto sveti sad na nebu ćute,

Zar je tako teško biti čovek.

 

autor

Jovica N. Đorđević