TKO ZNA

 

 

odnjišem nespretno
bezrazložnu radost
zagledanu u moje oči

Настави са читањем “TKO ZNA”

Посетилаца: 33
Данас: 3
Укупно посета сајту: 1990234

Песма месеца: децембар 2021.

Dve pesme meseca za decembar 2021.

                                                 1.PASTIRICA – M. Popović


dugo kiši u modrim brdima

sučelice sjedim
nad koritom
protekle rijeke
čekam novi žubor
vodu buđenja prvih nota
zaspalih negdje na izvoru
gdje srce je
prvi put voljelo

ne znam koliko je
duboko u vremenu
ta šutnja ogoljelih šuma
i nevinost koja je
u mojoj glavi ostala kao poj
s tisuću mogućnosti
dugo kiši u modrim brdima
iznad naše kolijevke
znam da malo smo
imali vremena
koje se nigdje ne zaustavlja
a ti ipak moje puteve
nazivaš zabludama
i negdje usput nestat ćeš
kroz žuta žita
ili kroz žamor gradsku
za tobom plovit će moj glas
za tobom jednoga dana
uzalud ću ući u tramvaj
kod katedrale kad se
nekome u meni nasmiješiš
iza prozorskog okna
i ugraviraš svoje srce
u moje čelo s kojeg će ga
nehotice sklonuti nečija ruka
i izbrisati viziju i našu vožnju
koja se nigdje
ne zaustavlja

                                    2.НЕБЕСКЕ ЊИВЕ – Душан Комазец

Господњег лета шездесет неке,
крај старе топле паорске пећи,
уз чашу рујног домаћег вина
разговор воде два побратима.
Два ратна друга из боја прошлог.

Док вино грлом к’о поток тече
спомињу они битке далеке:
Козару, Сутјеску и друге реке.
Лазара, Душана, све Обилиће
и далматинско Косово поље.

Претешке сузе крећу низ лице,
јер они, момци из Буковице
двадесет лета нису се свикли
на тужно поље равнице Бачке.
Маме их снови и девојачке
песме Жегара и Зеленграда.
Огњиште, прела, зобница стара,
„Јанковић кула” Равних котара,
жуборни вали Зрмање реке
и велебитски крув испод пеке.

„Овде не дају ни Крсну славу,
„већ у потаји свећа се пали.”
„ Овде је земља гнојна и јака,
„овде се ору дубоке бразде,
„а нико не зна где му је међа.”
„Овде хитају њихови ати,
„овде пуцају рало и леђа.”
„ Овде смо слуге, а они газде.”
Изусти тихо побратим Јован
ког опхрваше бездушне сене,
чежње безмерне и успомене.

Хтеде наздравит’ са ратним другом,
ал’ у балону нестало вина.
Помало љутит подвикну жени:
„ Ђурђа, донеси нам домијану,
„ону повећу, литара десет
„и две букаре, шта ће нам чаше.
„Овако мале само нас плаше.”
Ђука, женица нежна и смерна
прозбори тихо:„ Доста сте пили.
„Прошли пут сте се скоро побили.”
Већ припит Јован љутито врисну:
„ Да нисам чуо ни једну више.”
(тад жене нису смеле да писну.)

Потрча Ђурђа са петролејком
у подрум швабски дубок и мрачан.
Док точи вино из ока крочи
суза, а за њом друга, па трећа.
Ни њој на врата не куца срећа.
Претежак њезин живот је био:
Виноград, кулук, газдинске њиве…
Свуд неми одјек прошлости сиве.

Напољу љути северац бије,
кухињска нагло отвара врата.
То не би ветар, него мој брајко
на врата бану комшија Рајко,
„ накресан” мало, ил’ мало више.
И он је био учесник рата,
али са оне супротне стране.
„ Ђе сте рођени, тражим вас свуђе.
„Баш вас одавно видио њесам.”
(Још синоћ с њима и он је пио.)

Утом и Ђука са вином уђе,
наточи брзо букару трећу,
а за њом, одма’ и оне двије.
„ На здравље браћо, за нашу срећу
„коју одавно сусрели нисмо.”
Наздрави громко побратим Јован,
а за њим одмах настави Рајко:
„ ‘Оћемо л’ сада ми ону нашу,
„од Книна града и Буковице,
„ојкачу милу из завичаја.”
Из ока сетно-бисерног сјаја
кануше сузе, две издајице.
Васцела кућа се заталаса,
кад крену жубор најлепше песме
из грла моћних вилинског гласа.
Ни Орфеј њима не беше раван.

Поноћ трепери, све живо спава,
само се звезде далеке гнезде,
а песма што се до неба ори
опи их с тугом, па тихо језде.
Одједном, нагло поскочи Рајко!
Сав унезверен хоће на таван,
да реши своју судбину клету.
Притрча Ђука, нежно му збори
док испред њега затвара врата:
„Враг одњо таван и твоју сету.
„Ни мени баш све потаман није,
„а шта ћу када Бог ме још неће.”
За астал тад се поврати Рајко
где тихне одсјај воштане свеће.
Вино не испи већ тихо рече:

„ Нас браћо неће неће убити време,
„дубоке бразде, ни силни ати,
„нити северац што љуто бије.
„Нас ће рођени убити сене,
„вино црвено и успомене.

Не прође дуго, ни десет лета,
један за другим, три ратна друга
на „ пут” су пошли стазом бескраја.
Тамо далеко, до врата раја,
тамо где нема силних трибуна,
охолих људи, „ несталих” међа.
Тамо где чаша увек је пуна,
где се не криви рало, ни леђа.

Тамо где нема прошлости сиве,
они сад ору небеске њиве.

Душан Комазец

_____________________________________________________

Два су разлога што у месецу децембру ’21. за најбоље изабрах две песме.

На вама је коначно да бирате бољу. Ја не знадох.

Прво, зато што су обе изузетно квалитетне и био би грех једну изоставити.

Други је разлог да не буде паран број изабраних песама у овој години, јер доста нам је било догађаја који се обележавају парним бројем.

Верујем да ми ни ово нећете замерити.

_____________________________________________________

ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ ЛЕПЕ ПИСАНЕ РЕЧИ,

Завршила се ова 2021. година у којој је мени поверено право и дат задатак да бирам најбољу песму месеца. Ни мало лак задатак,  трудио сам се да извршим на нај поштенији начин и да свака изабрана песма месеца завређује такав статус.

Мој одабир можете јавно оценити и  то би ми много значило у смислу сопствене провере око избора песама.

Пред жиријем ће бити тежак задатак да од дванаест, по месецима, изабраних песама издвоји ону која заслужује да понесе наслов најбоље у години која је иза нас. Ништа мањи задатак неће бити ни за широку читалачку публику која ће својим гласовима одабрати најбољу песму.

Хвала свима који су писали и слали своју поезију, хвала онима који прате наш сајт и читају поезију коју шаљу наши чланови или да то нису, али нам шаљу песме, јер су у нама препознали Удружење које почива на доследној отворености за свакога ко жели да му писана реч добије карактер јавног представљања  јавности.

Добро здравље свима који пишу, шаљу, читају, гласају и  прате рад Удружења песника ПОЕЗИЈА-СРБ са седиштем у Крушевцу.

До новог писања и још лепших стихова.

                                                                      Драгојло   Јовић

 

Посетилаца: 138
Данас: 3
Укупно посета сајту: 1990234

KAD KAŽEM DA TE VOLIM Ljiljana Tamburić

Kad kažem da te volim

Sedimo zaneseni na brzoj vrtešci sreće
Oko nas lampioni a svet se ludo okreće
“Volim te!” vičem ti na glas i nadjačavam buku
Letim pod nebom k’o oblak dok tražim tvoju ruku…

Kad kažem da te volim to nisu samo reči
To ima neku jačinu i značaj mnogo veći
Time rastačem dušu do najsitnijih kristala
I točim ti vrelu magmu iz tek puklog vulkana

Kad kažem da te volim to je toliko snažno
Sve što se život zove manje postaje važno
Diže me među sazvežđa i u orbitama vije
Boji ćelije moje i sve što bojeno nije…

Volim te – znači da umom vladaju nebeske sile
Rajska se vrata šire, tamo me unose vile
U očima trepere zvezde da te ozvezdam njima
Usnama ljubavnu pesmu pevušim anđelima…

Volim te – reči što same, kažu se u nekom transu
U njima leže zvuci i boja što nema nijansu
To znači da ljubav moja samo za tebe važi
Niko na ovom svetu od tebe nije mi draži…

Volim te – nema zamenu il neki rok trajanja
Volim te – ima primanja i beskonačna davanja
Reči se ne kažu tek tako da se tek nešo kaže
Jer one znače ljubav, koja ne ume da laže!

Sedimo zaneseni na brzoj vrtešci sreće
Oko nas lampioni a svet se ludo okreće
“Volim te!” vičem ti na glas i nadjačavam buku
Lebdim pod nebom ko oblak dok tražim tvoju ruku…

Ljiljana Tamburić

Посетилаца: 153
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990234

VREDNO JE U SRCU Ljiljana Tamburić

Vredno je u srcu

Sve imalo vredno u srce će stati
Radosti i sreće, čak predeli novi
Majušno je srce al da smesti ume
U sebe sve ono što želi i voli…
Ono zna da skrije u komoru malu
Čak i neke teške neprebolne boli
Pokrije nam strepnju kada se razgoli.

U rukama sreću zadržati nećeš
Ni po kutijama sa mašnom od svile
Džepovi se pune novcem ko kamenjem
Sreću nose male na krilima vile,
Repatice zvezde što padaju s neba
Ona se raznosi kao cvetno prahje
Sreće su tačkaste bubamare zlatne.

Sve što vredi čuvaj u malenoj boci
To su eliksiri koji život hrane
Srce dušu ima koja se veseli
I male vojnike koji sreću brane
Kao mreža od pauka granica je tanka
Sva druga bogatstva… Samo luda varka
Na pučini prazna razlupana barka.

Ono što nam treba u oku je našem
I u lepoj reči koja do nas stigne
U osmehu čistom na uglu usana
U moralu koji prijatelj nam digne
U ljubavi kojom preplavi nas neko
Toliko da jako u grudima žigne.
A onda šeretski otuda namigne.

A malo nam treba… Malo kao travka
Što na sebi nosi kapi rose hladne
Ta rosa na usni može lek da bude
Kad nam misli ostanu bez poslednje nade
Poljuljaju veru razmišljanja razna
Vrednost nečeg malog onda se razazna
Kad nam duša ostane, bez ljubavi, prazna.

Ljiljana Tamburić

Посетилаца: 662
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990234

NEDOSTOJNA Ljiljana Tamburić

Nedostojna

Ja sam samo bleda posestrima Sapfe
A ni senci njenoj ni malo ne sličim
Ona tamne puti, ja se svetlom dičim
Helenske me oči kao nju ne krase

Koracima sitnim njene stope gazim
Koje dugo u kamenu urezane stoje
Moji prsti njene kletve sad se boje
Da se ne zanesem stoga jako pazim

Zar vodilju zvezdu da naljutim mogu
Smelost moja drčna u pesmama besni
Vidici su moji, vidno, jako tesni
A nade već pružam prema samom Bogu

U san nek te vranac galopom donese
Dok ti bela haljina miluje mu sapi
Pa mi neku tajnu večnosti ti šapni
Da se moja pesma do neba vaznese

Da ti ovo tražim, znam, dostojna nisam
Obaspi me verom, povuci za kosu
Učenica ja sam u ovome času
Strofama se slabim nevešto hvalisam

Sapfe, zvezdo moja, primi me u krilo
Ili me, litici, onoj ti dovuci
Da me dole glođu razjareni vuci
Ako ne osećaš pesničko mi bilo.

Nikada ti nije manjkalo lepote
I muške i ženske nežnosti u stihu
Žudnje što prerastu u bestidnost tihu
I telesne čari što ih leta stope

Tvoje ime živi i večno će sjati
Moje, tek je žižak u požaru šumskom
Zaplakala sad bih nada tvojom humkom
Samo kad bih mogla Sapfe da te vratim…

Nedostojna sam te iako se trudim
Nisam čak ni prva što krade od tebe
Prepisujem, gvirim, uzvisujem sebe
Lopovski se onda publici ponudim.

Afroditu nemam da pišem joj himnu
I da od nje pomoć zatražim u jadu
Zato sad u tebe polažem ja nadu
Jer osetih jednom da mi glavom klimnu.

Ljiljana Tamburić

Посетилаца: 105
Данас: 2
Укупно посета сајту: 1990234

NEŽELJENA PESMA Ljiljana Tamburić

Neželjena pesma

Neću da pišem o ovom novembru
I ovoj nedelji što već izmiče
Jer običan je kao i predhodni
Dosadno mračan, pun hladne kiše
Neću da pišem o vetru što jutro
Pretvara u lenjo neustajanje
Ni podne nije mnogo prijatnije
U njemu raste nedostajanje
Šta sad to fali kad sve je dobro
I sve se nekako ustalilo
Tu mi je vatra, tu mi je hleba
I vino da bi se zalilo
Drugi meseci mi lakše proteku
Ko reka tiha kroz ravnicu
Ali novembar zapinje negde
Uhvaćen, k’o kad zarobiš pticu
Pa se koprca, perca joj lete
U kljunu nosi molbeno pismo
Novembar pati, blatom se vuče
Pati što više zajedno nismo
Tebe odnese vetar sa lišćem
Boja mantila misli mi plavi
Mene zakova za stablo staro
I ureza mi datum na glavi
Novembar kišom ispira sećanja
Izlazim napolje k’o na slobodu
Olovku bacam i papir gužvam
I molim boga da misli odu!
Neću da pišem o ovom novembru
Od predhodnih nije ni malo lepši
Vraća me mirisom na vreme suzno
Kad smo prestali biti srećni…

Ljiljana Tamburić

Посетилаца: 78
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990234

IZMEĐU REDOVA Ljiljana Tamburić

Između redova

Očima svezanim tumaram,
petama ispucalim tabanam…
Rukama vezujem mlade lijane
i od njih korpe za misli pletem…
U očima zvezde skupljam
u praćku da ih stavljam,
da njima gađam mesec
što se cereka k’o gavran
na moje noći bez sna…

Nekome će pobeći moje tajne,
sklupčaće se u nečije košulje.
Moram ih držati zaključane
i uspavane,
u krletku od kišnih oblaka…
Ne smem u pesmu da ih upišem
Između redova će se zaglaviti…
U tom praznom prostoru
postaće živa voda
ili ružna beseda…

Moram li ubiti onog
ko moje tajne sazna,
onog ko ume
između redova da čita…
Ili da sačekam jutro
u kome će stvarnost postati
veo koji će umesto moje pesme
prekriti moj um i moje telo,
svetlošću nevino osuđenog…

U toj neodlučnosti
protraćiću dar od Boga!

Ljiljana Tamburić

Посетилаца: 37
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990234

PASTIRICA – M. Popović

 


dugo kiši u modrim brdima

sučelice sjedim
nad koritom
protekle rijeke
čekam novi žubor
vodu buđenja prvih nota
zaspalih negdje na izvoru
gdje srce je
prvi put voljelo

Настави са читањем “PASTIRICA – M. Popović”

Посетилаца: 117
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990234

AKO TE PESNIK ZAVOLI Ljiljana Tamburić

Ako te pesnik zavoli

Da te pesnik zavoli ne treba ti mnogo…

samo ga pogledaj iz prikrajka milo
trepavice, laste, nek za let se spreme,
neka dečje oči ka svemiru streme
i neka ti padaju leptiri u krilo…

Da te pesnik zavoli-ne treba ti ništa…

samo se izdvoji po osmehu dušo
Nek’ tvoj smeh bude cvrkutanje drago,
milovanje s vetrom mekano i blago
il’ muzika koja vredi da se sluša…

Da se pesnik zaljubi ne treba mu truda…

ako zračiš sjajem Venere iz mraka,
vidiš biser školjku ispod peska vrelog…
Svetlija od anđela nebeskoga belog,
ako si toplija od sunčevog zraka…

Ako si za pesnika postala posebna

njegovog si neba ti postala muza…
Darivaće pesme tebi svakog trena,
za njega ćeš biti izuzeta žena,
u njegovom vrtu jedinstvena ruža!

Ljiljana Tamburić

Посетилаца: 94
Данас: 2
Укупно посета сајту: 1990234

OMAŽ (uz izvode iz stihova Đorđa Balaševića) Ljiljana Tamburić

OMAŽ
(uz izvode iz stihova Đorđa Balaševića)

U ime svih nas što pesme pišemo,
Što kao i ti slobodarski dišemo,
Što sedlamo mrak u senkama bresta,
Što imamo čak i po nekog pevca…
Znaš da mi pesnici i nismo neke delije
I naši životi pišu ljute drame…
I nas je neka Olivera volela…
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

Na prozore nam naleću leptiri glupi
I nose nas vetrovi kao maslačke,
Zaletimo se ponekad na vetrenjače,
Dok snivamo neko nam šapće…
A mi kao i ti, pevamo svoj bluz
Jer sami smo birali taj put
Da plovimo mutnim vodama sna,
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

Lome nas vali, nose nas struje
I sami smo ko ona staklena stvar,
Svi bi želeli da živimo po svom
Za nas je i osmeh događaj.
Pišemo romane, pesme, novele
Dok nam u polju lome bagrenje.
Mi smo novi klinci iz medenih vremena,
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

I ne znam šta bi tu moglo da se doda,
Neki bi to prosto tugom nazvali,
Al reči idu same,
O život piše ljute drame
Neko od gore vidi sve i povlači konce,
I pipnu se negde naši mali svemiri…
Izmišljamo stih, ko stih svih stihova…
Al kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

Посетилаца: 54
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990234