O(d)duševljenje

Na čiju stranu stajemo
Kada jedinka u duševnoj borbi
Šake ponese u jednoj torbi
Dok kolektivno nestajemo

Čemu teži naše nadanje
Kada um nam crnilom sedi
Oslikavajući pejzaž naroda koji bledi
Dok mu se bliži stradanje

Šaljemo velike među oblake
A nas samih već nema
Dok bivamo anatema
Pretvarajući se u božjake

Gluvonemi smo na mit o slobodi
Dok smo laki na snu
A da li se budimo na dnu
Kada košmar jave nas pogodi

 

ПЕСНИЦИМА

 

 

За све оне људе који љубав траже,

али која није с’овог хладног света;

за све душе дивне које друге блаже,

усред хладне зиме доносе им лета.

 

За све прегалнике што би живот дали,

да саграде гнезда док их други руше;

за храброст да могу и кад нису знали,

како да одбране дивну светлост душе.

 

За све тешке дане које ожалише,

у самоћи свога поетског живота;

уздахе и сузе у дно душе скрише,

јер плакати јавно беше их срамота.

 

За јунаке наше, птице остављене,

све песме њихове које су нам дали;

ја ноћас сакупљам речи изгубљене,

да им римом вратим само залог мали.

 

За песнике драге који светом ходе

и у перу своме носе лирске чесме;

доносе с’висина жубор бистре воде,

греју нас и лече даром своје песме.

 

Dragana Milenkovic

Prolećni dan jeseni progutan

 

 

Vidim ljude smlaćene i čudne

Izgubljene u sivilu dana

Koračaju teškim koracima

Ka suncu iz prošlih dana

Pogled tvoj, stranče, gubim

Misli su ti sad daleko

Skrivaju se iza maske dana

Vrati mi se, Nigde nije svetlo

 

I moj se pogled skrio

Ne znam kamo se uputio

Vratimo se jedno k drugom

Prijateljstvo da obistinimo 

 

Gutaju te misli i davni bliski

Ljudi izgubljeni, skriveni u tebi

Uspomene drage u sivilu dana

Ne bude svetlo, odnosi ih tama

Љубав и вино Маријета Алексић

Ти. Ти си моја инспирација.

Моја жеља.

Укротитељ мојих фрустрација.

И док те гледам и тај твој врат

дође ми да све радим у инат.

 

Твој врат као да је врат виолине,

могао бих да на њему свирам најлепше тишине.

 

Усне као од крви.

Кад их погледам – мојим венама као да хиљаде мрава врви.

Укус меда.

И  вина, црвеног, опојног

– што када га пробаш душу сласно уједа.

Па желиш још чашу више,

јер у њему је истина која те гледа.

 

У твојој коси

желим да изгубим све немире

које моја душа носи.

 

Ти ходаш

као да је тло вода

из које се рађа

нова љубав, жеља

најлепша, чиста и најслађа.

 

У твојим сам очима видео све истине

и без снова о теби не постојим,

гледам те и борим са собом

борим како да се не бојим.

 

Бојим се ако додирнем тај врат виолине,

ако се разбију све тишине,

ако попијем још коју чашу вина

да ћу схватити да сам спрам Тебе – моје Васионе,

моје љубави и твојих висина

ја, само трен.

Космичка прашина.

PESMAMA VAS ČUVAM

 

 

Ne otvaram srce kao nekad davno,

samo mali deo od njega mi osta;

bilo je veliko, prostrano i ravno,

obilata gozba za nezvanog gosta.

 

Vešto krijem dušu od očiju tuđih,

previše lepote drugima je dala

ne imade boljih, hrabrijih i luđih,

da gore i ginu k’o ja što sam znala.

 

Još uvek verujem u ljubav i snove,

u osmehe nežne koji krase lice;

volim čežnju noći pre svitanja zore,

svetlost lepog oka ispod trepavice

 

Svoje misli tiho sakupljam i zbrajam,

tišinom ih množim k’o zvezdana jata;

sve vas nežno grlim i pesmama spajam,

čuvam vaše duše rimama od zlata.

 

Dragana Milenković

A sad malo o mraku

Svaki dan je izvjesno da pada noć
A ovog doba godine i prilično rano
Kao da izvire iz svakog budžaka
kan krene, vere se u prozore, visi iz oblaka
uvlači ti se u kosti, navlači ti se na oči
i koliko kod da se boriš nisi jači od noći

i misli se nekako zamrače
sve što bilo je jasno negdje umače
i pitaš se šta li se sve krije iza ove crne zavjese
koga sve može da proguta ova neman
gdje sve ne može da te odnese
ako te samo tmina ponese

kroz prozor crno, baš ni zrno svjetlosti,
ni najmanja zvijezda da zatreperi
isključen tv, kao da je pregorio od poslednjih tužnih vijesti
ni ona mala lampica ne svijetli
možda je nestalo struje, i čudan neki vjetar puše
da ostaneš bez daha, da ostaneš bez dude

Pa si kažeš budi optimista,
sinoć je noć bila ista,
i eto te još si tu

pa si kažeš, hajde ne budi dijete
svijetlo je sa druge strane planete

Са крста

Крвника траг је небо,
док на заоду умире
Сунце у мом срцу
прободеном мачем.

Са овог крста се боље види,
ако се човек, у себе,
као у недохватну даљину,
добрано загледа.

Омрзнуше ме,
а једном ће ме поново волети.
Кап отрова на усни
и пољубац Јуде, праштам.

Победе славим,
над сумњом и грехом.
Са венцем трња, исмејан,
ал` непокоран јачем.

Љубљен бити, него не волети
није поднети лакше.
Моје сузе видети неће
ни знати да над њима плачем.

Љубав све верује и
свему се нада.
Моја љубав никада не престаје.

Pola snoviđenja

U polumraku sobe, u polusnu

ja te polusetnim glasom dozivam.

Do pola te vidim, od pola sam na dnu

i pola tri je, tad se niko ne skriva.

 

Do pola te volim onda kada odeš,

a kada si tu ja cela sam.

I ni sama ne znam da li sam svesna

zašto te do pola osećam.

 

Polučujni tonovi tvoga glasa

unose nemir u moj polovni mir.

Govoriš kako nam nema spasa,

upoznajem sopstvenih misli vir.

 

Od pola te puštam, do pola se borim,

samo sam na pola ja uvek ja.

Pokušavam za sebe tebe da stvorim,

dok svetlost u mraku samo napola sja.

 

U polumraku sobe, u polusnu,

ja te polusetnim glasom dozivam.

Do pola te vidim, od pola sam na dnu

i pola šest je, tad se niko ne skriva.

 

 

НАША ЉУБАВ

Љубав је наша кано сиње море,
к`о пролећна киша која сипи благо;
Љубав ми твоја утеха у тузи,
богињо љубави сво си моје благо,

Корачам нежно по сновима твојим,
љубим твоје руке и пред тобом клечим;
ти дах си, анђео, моје душе снене,
процвет`о пупољак ком недам да свене.

Али тебе нема анђеле најлепши,
никада те нећу ја срести на јави;
иако те волим, лудо, безнадежно,
ти постојиш само тек у мојој глави.

Одлепршај нежно из живота мога,
вај, изађи једном из боемске флаше;
јер ти си фикција мене пијанога,
лик твој видим увек на дну винске чаше.

ПИЋЕ БОГОВА

ПИЋЕ БОГОВА

Са падина Фрушке горе,
река грожђа, кад потече,
напитак се рајски цеди,
од свитања до у вече.

О вину се, вековима,
испредају многе приче,
уз њега се људи друже,
и радо се песма кличе.

Да је вино лековито,
никад` није било спорно,
ништа душу не окрепи,
ко то пиће чудотворно.

Виногради благородни,
и њихова поља сува,
напитак нам Божји дају,
док их свети Трифун чува.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Ако вино пијеш као лијек, сачуваћеш своје достојанство.
Народна пословица

Сремски Карловци, 14. фебруар 2018 лета Господњег