Категорија: Uncategorized

 

Све што сада живим,

преживљавам.

 

Покушавам да запишем,

барем се трудим.

 

Мада се понекада питам

чему све то,

коме то треба.

 

Не пијем.

Не пушим.

Кола не возим.

Жене више не јурим.

 

Ћутим,

пишем.

 

Да ли ја то покушавам

да убијам време

или оно убија мене?

 

Не знам.

 

Живимо заједно.

 

Нема свађе,

а ни препирке.

 

Једно другом

не мешамо се у живот.

 

Поштујемо се.

 

Не идем више на терасу.

Жена ми забранила,

да не бих пао.

 

Свашта…

 

Мислим,

нисам баш

толико луд.

 

Зато ћутим.

Боље ми је.

 

Нећу да се свађам.

 

А време ми

тече,

пролази,

 

несвесно,

а свесно

свога постојања

Умор ми виси са рамена
као мокар капут,
хладан и тежак,
што не да кожи да дише.

Вучем га кроз дан
као туђу сенку
што се лепи за пете
и не уме да оде.

У мени, разливено небо,
облаци без пута,
и једна птица без крила
што лети без циља.

Мисли ми капљу
низ зидове тишине,
као вода која тражи,
пукотину да побегне.

А негде, испод свега
испод тог тешког умора,
жар се још не гаси
тек да ме посети
да нисам умор
већ Задатак.

 

Губим се

у шумама прошлости,

 

као да тражим распукле

делове моје страсти,

изгубљене или бачене

у прашину сурове историје

наших смешних живота,

препуних глупости.

 

Раскалашни покрети

наше тренутне стварности

патe,

затворени у кутију прошлости.

 

Ја јуришам,

тражим излаз

у неке боље ситуације,

настале у мојим мислима,

боје неба.

 

Плачем,

силујем стварност,

тражим помоћ од Бога.

 

Бежим у сутра,

иако знам

да ће бити тешко

одбацити окове старих навика,

 

Бојим се,

изгубићу себе

Навиклог на…..

Od drevnog Egipta, Grčke, Rima,
sujeta vladarska osta ista,
večni trag da ostave za njima,
piramide, Partenon il’ bista.

Danas nije bitan samo kamen,
novo vreme i tehnologije,
kroz učionice trajni znamen,
da se vrti s točkom istorije.

Balkanskom raspadu nema kraja,
dok živi mit Titove države,
svak’ svoju istoriju prekraja,
po svecu se i tropari prave.

Sa mikro istorijske distance,
emeritusi uz sumnjiv moral,
na “tih predlog” najviše instance,
smisliše “čitanku nacional”.

Nasleđe za decu sa Balkana,
čvrsto formirano ko plastelin,
različito vidi svaka strana,
ko je kome kad bio vlastelin.

Istoriju pišu “pobednici”,
kroz sujetu interese štite,
istine i znanja pogrebnici,
“historia est magistra vitae”.

 

Остали су само још мириси

који нас враћају

на почетак магије живота

који проживљавамо,

плашећи се пролазности.

 

Као да пловимо кроз

године проведене и проживљене,

на крају замрле

у светлости тек рођеног дана.

 

Где мирис долазеће кише у јесен

буди топле тонове проживљеног,

можда чак и умирућег тона

присутне туге тек рођеног јутра.

 

У мирисима долазеће олује,

попијене на таште душе,

мирне, а свесне

сулуде игре постојања

свега што чини овај живот

лепим, а суморним,

који упорно проживљавамо

кроз мирисе вечности

 

 

Устао сам.

Уморан.

Од чега , не знам.

Имам утисак као да ме је воз прегазио, или је можда терет година.

Сада, кад мало размислим, нисам леп.

Не знам да глумим.

Играо сам фудбал као дете, кошарку никада нисам играо.

Певам када се запијем.

Све у свему , ништа посебно.

Цео свој живот причам. Ни сам не знам колико ме је пута прича увукла у проблем, а много ме је пута и извукла из њега.

Тако да прича и причање играју велику улогу у мом животу.

Не волим да радим.

То је то.

Неко ми је некада рекао, а ко не знам.

Можда сам и сам себи рекао:

„Зашто не би све приче које су неиспричане записао?

Нека их прочитају они који сматрају да вреде.“

Тако да сада не причам.

Пишем.

Има ту нешто…

Ево, и сада пишем.

Ко мисли да вреди прочитати нека чита.

Немам шта друго да кажем.

Идем да кувам кафу

Годинама ја живим овако.

Лети на тераси у колицима,

зими у соби,

на кревету или у столици.

 

Гледам кроз прозор,

снег,  кишу, ветар…

 

Тече време, у неповрат,

годинама уназад.

 

Некада читам, некада пишем…

 

Пишем много,

о свему и свачему,

да не заборавим сва лепа времена,

прошла прохујала некада брзо,

некада полако.

 

Сва та сећања остала су у мени,

чекала тренутак да сазру,

да изађу из мене,

да некоме очи засијају од суза и милине.

Да покушам да лепота нашег живота не оде у заборав

Да га време незакопа

 

И ову ноћ сам пробио

дочекао јутро

Глас разума давно сам изгубио

Још само нека измаглица прошлости

Доказују да сам

Некада био човек

 

Сада живим живот мртвог човека

Хватам се за зидове када ходам

Као паук јурим неке трице и кучине

 

Плетем мреже

Ловим гласове давних дана

Када смо били деца анђела

Када нисмо имали данас а камоли сутра

 

Умирали сретни и изгубљени

Временом као велики грешници заборављени

 

Само још зоре заглављене

У придошлим каналима нашег смрада и неспокоја

Мртвим језиком говоре

 

Уканалише нас

Брате

Слушам ноћас како ветар вришти,

чупа гране,

помера црепове.

 

Олуја је.

 

Налети јаке кишe

топе земљиште.

Провала облака и град се спуштају.

 

Бујице воде надиру са свих страна.

Београдски потоци надолазе набујали.

 

Београд је потопљен.

 

Још понеки закаснели пролазник трчи улицама,тражи заклон.

 

Сви су побегли са улица.

Велика је олуја.

 

Облаци су зацрнели небо.

 

Звезде полако пробијају облаке

Месец се последњи појављује,

права скитница.

 

Очекује кишне капи

Видевши да их нема,

засија много јаче,

па истера све скитнице и разне живуљке напоље.

 

Полако се град враћа у нормалу