Добродошли!
Не дају ми да мислим
својом главом,
да причам својим устима,
да певам својим гласом,
да се размахнем својим поткресаним крилима.
Док горим ,
у својим недрима,
носим бреме поданичког живота
на својим леђима.
Знајте,
вама служити нећу,
макар тим потезом себи
за живота палио свећу.
Увек сам био сам,
никада део чопора.
Мислио својом главом,
увек био на страни отпора.
Молим Бога и тражим опрост.
Многи ће нас повредити,
многе ћемо повредити.
Неко ће се на крају
радовати
Победа је близу
Сећам се рата.
Време проведено у њему
и данас је у мени.
Ноћу га сањам.
Вриштим,
плачем,
смејем се
у сну, док ходам
пауковом мрежом
мојих снова.
Сећам се слика
моје прошлости.
Када су друг на друга,
брат на брата,
кум на кума,
крваве и дуге ножеве
вадили,
потезали,
једни другима главе скидали.
Плашим се слика
Моје наше прошлости
Рат је рат
Пакао
Ваљда ће некада
Мој и ваш бог
свима нама
моћи опростити
Посвећено малој Милици Ракић
жртви НАТО бомбардовања
Мала фреско у три манастира,
дјечија слико новомученичка,
од злих очију те чува и крије
топла монашка рука штићеничка.
Златни анђеле, звијездо падалице
из мајчиног крила рано отргнута,
криком свјетлости у ноћном сјају
твоја је дјетиња игра прекинута.
То није био бљесак мјесечине
већ оштрица од небеске птице,
тренутак сјаја у оку што згасну,
вјечни мрак што ти прекри лице.
Мала фреско неки добри људи
на спомен чесму име ти ставили,
благословом Христовим окупано
сваког прољећа име ти славили,
свједоци крвавог зла и бешчашћа,
оних што су врело гвожђе слали
недостојне с острва страве убице
због којих су многи са тобом пали.
Нека се твоје име у Црквама свети,
док овом земљом љуте хорде ходе,
разјарена небраћа кидају и гребу
исписана слова изнад хладне воде.
Бесмртна фреско што своје лице
гримизним сузама умиваш поново,
злобницима страшна анатема
што мермерну плочу шараше сурово.
У мени мојим мислима
Ствара се нови живот
Ништа ново у мојој земљи
Опет смо у раскораку
Времена и простора
Само небом лете кочије пуне
једре и горке медовне
За све ратнике
Што су глупост довеле
Да суди истини, живота и смрти
Зато сви они марширају заједно
Мисле право у легенду
Заглибили су знају они али ћуте
Док птице певају радују се зори
И јутру што руди
Само небом јуре кочије пуне
једре и горке медовине
Пуне глупости
Што су будале испаметовале а паметни прихватили
Тешко земљи
Где будале паметују
Паметни постају будале
https://docs.google.com/forms/d/1c029XS9G_cfZHuc–qdDuaQkGQjcefJh1oYIJ0ZUMtI/edit?chromeless=1
Са радошћу вас обавештавамо да су званично отворене пријаве за нашу прву радионицу “Поезија и вино”! 🥂
Хвала вам што те претходно исказали интересовање и оставили контакт како бисте били обавештени о отварању пријава.
Позивамо вас да нам се придружите у јединственом споју поезије, креативног писања, инспирације и пријатног дружења уз чашу вина.
📍 Место: Сарачева прича, Крушевац
📅 Датум: 20.новембар
🕕 Време : 18-20 часова
🥂 Kотизација:1300.00 дин
Радионицу ће водити Ана Бабић и ја, са жељом да заједно стварамо, размењујемо идеје и уживамо у уметности речи.
Своје место можете резервисати путем горе наведеног лимка
Број места је ограничен, зато вас позивамо да своју пријаву пошаљете на време.
Радујемо се сусрету, инспирацији и заједничком стварању!
Сребрном цестом ја пођох у вече,
онога дана кад ми младост мину,
као што стари добри песник рече:
,,Запева млад славуј у смоквиној сјени
и дивље руже тад почеше цвасти,
над врлетном шумом месечина сину
а лиснате горе зачу се тих бруј.”
Што ниси крај мене, хтела бих ти касти
неке драге речи што ћуте у мени?
На смарагдну шуму, гле, пале су звезде,
у крошњама сјајним гугутке се гнезде,
на јеленској стази, нечији остао је след,
провлачи се ветар кроз јавора ред,
док поточић поспан кроз траву жубори,
успаванку тиху певају јавори…
– Сав је живот песма: жмири леден врутак,
– поштуј – сваки дан је дарован тренутак,
јер једном ће вече на долину пасти,
а ти нећеш ником тад имати касти
речи које ћутиш.
И кад сребрн вео над каштелом сине
звездан танак вео сав од месечине,
кад у житу заспу гнезда дивних шева,
стари ћук под смоквом песму кад запева,
кад се скрије сенка што те свуда прати,
крај прозора стаћеш, ка лугу гледати…
Знаћеш ја сам прошла поред шуме стазом
у сну, ноћас последњи пут прођох –
никад нећу да се вратим…
Ти спокојан буди, покушај, не жали…
Све су ово једном прошли пре нас многи људи,
све су ово многи пре нас опевали,
из ове су чаше многи пре нас пили,
а ми од њих ништа нисмо научили…
Сребрном цестом ја пођох и паде
испред мене лептир, чу се у даљини
мукли тутањ грома, време на трен стаде,
да неко иде за мном, на трен се учини…
Не, ја нећу стати, не желим, не могу,
јер моје је срце давно пришло Богу…
Одавно је ловац прошао кроз жито,
уморан и тужан и сит свог чекања,
у песмама својим ти пронађи скрито,
љубав није лепа само док се сања.
Сребрном цестом коју месец твори
Ја идем све даље, поред мене ходи
невидљиви друг што ништа не збори.
Дрхте попут птица локвањи на води,
свела шума јела на свом језику говори,
црни лабуд тужан по језеру броди,
поток неуморан ка свом ушћу тече,
поспано ковиље и питомо смиље
у сну свом ромори…
О, ја сам хтела теби да се вратим,
само једну реч, једну реч да рече…
Црн гавран бесаник од поноћи шета
по бескрајном пољу златних сунцокрета,
гледа лампе своје како свици пале…
Паучије мреже по грању засјале,
врбине ће маце сад почети цвасти,
и јагоде дивље и млад лесков гај…
У далекој гори бруји худ ловачки рог…
Знам ја, добро знам, свега свесна сам,
од птичареве замке спасао ме Бог,
а анђео чувар мени не да пасти
јер Сребрној цести назире се крај…
© Оливера Синђелић, Шабац
Пронашао сам неки
мени непознат свет
за који нисам знао
да постоји.
Иако је у мени
итекако постојао.
Тек када сам престао
да трчим,
када сам престао да певам,
да мислим,
на крилима маште почео сам да летим.
Високо, много изнад облака.
Доле испод мене
ливада створена од снова,
великих снова.
На којој све можеш,
све знаш.
Ја нисам знао да могу да летим.
Летим.
Да трчим брже од ветра.
Трчим.
Да чујем оно што се не чује,
да видим невидљиво.
Све могу.
Све знам.
А све захваљујући новој
некошеној ливади,
коју тек треба да косимо.
На којој ћу се настанити.
Поезији
Будан сам.
Гледам у плафон.
Бројим плафоњерке.
Преко пута мене ТВ,
велики, 55 инча.
На супротном зиду икона,
наша слава,
Свети Алимпије.
Тешко устајем.
Идем у купатило,
облачим се,
одлазимм да једем.
Распремио сам сто после јела.
Погледао сам на сат
два и по сата сам јео.
Много је.
Палим ТВ,
вртим по каналима.
Ништа.
Гасим га.
Палим таблет,
читам новине.
Срање.
Ништа.
Покушавам да пишем.
Све ово од када сам устао.
Док пишем,
лагано и успорено кувам кафу.
Док пишем,
волим да је пијем.
Убијам време.
Писање завршио,
кафу попио.
Идем до кревета да одморим.
Уморио сам се много.
Када устанем,
средићу писани текст
па га објављујем.
Овако сваки дан
Кад сам сам
Ја немам суза пресахле су одавно,
сјетне очи гледају гори обзорје,
пламеном се баца на наше видике,
да ли је то стварање нове историје
у којој милост у огњу сагоријева,
а пакост се рађа из људске силе,
земљом охоли злотвори проходаше,
док праведници под земљом цвиле
за крстовима што им Свети сијаше,
безбожнички без ралога сломљени.
Мистерија безакоња, урота антихриста
против оних што су сами остављени.
Бијесне псе пујдају да на њих насрћу,
на мој род од данка у крви, Ћеле кула
и вучијих погрома разјарених хорди
пред којима је свака радост потонула,
душа саткана од жада се распрсла
у парампарчад зелену се створила,
дуго смо скупљали ситне комадиће
да би се без ожиљака поновила.
Док вијековну тугу овај народ носи
не пуштају омчу од крвавог ланца,
хтјели су проћи злослутним корацима
преко Кошара Термопилског кланца.
Камене карауле су штрчале у небо,
смрзнуте заставе се нису вијориле,
пред знамењем су крвници застали
из пркосног камена су искре говориле.
Чували су међу тек стасали младићи,
у самртној тјескоби скамењени пали,
у одсудној бици што им судба даде,
јунаштвом озарени у снијегу заспали.
У њину славу што је предадоше Богу
нека се сви грешници спасе агоније,
невидљиве руке што им крила веже
и плове у будућност током историје.
Горак укус у мојим устима
враћа време проведено у
боци црног вина.
Жар изгубљене, већ добијене битке
боле људе од гуме,
настањене у кући од карата?
Мене враћа у прошлост
која је препуна филозофије
о животу мртвих
после олује модерног доба.
Повучени причом о земљи
препуној среће,
као Елдораду демократије,
створене да верујемо
у немогуће могућности
групе сличне чопору,
Које предводе вође
спремне на све
само да докажу неверним Тома́ма
истину коју одабрани
скривају од њих ,
Мојих снова који буде u мени помрачење мојих идеја
Жедних крви
побуњеног чопора
вредног истине.