Eh moj dragi….

 

 

Eh….moj dragi

 

Isčekujem dragog, isčekujem ljubav moju

Žednoj sa usana snenih, da ispije svu tu žudnju

Da raspali me kao šumski požar

A onda, vešto…lagano, ispuni, ugasi i spasi

Mojih skromnih trista želja, bunar taj što krasi.

 

Život čekajući neki bolji, rušim brane sve, neprestano snažim se

Ako treba promeniću i morske struje smer, ali nedam na se

Kao gusar nosiću se sa olujom svakom, iako ta neman progoni me

Ne želim da posivim, hoću sa dragim da se veselim i srećno živim.

Jer naviko me svaki čas, viberom da mu makar čujem glas, da san mi izgoni.

 

Pronaći ću neke nove kazaljke, vreme i čekanje moje da skrate

Hoću da dragi porukom vedrinu mi pošalje, da prazninu od mene otera što dalje

Iako pesma ova, konfuzija je prava i treba joj  jaka infuzija nova

Ja samo želim da se mazimo i pazimo, ma neću valjda da se covidom-19 zarazimo

Biću to što jesam i šta god da se desi, ostaje nam da volimo se ….volimo mi.

16 ПУТА ПРОЧИТАНО

НАВИКА-Душан Комазец

Навико’ је да су њиве плодне,

појутарје да му душу роси.

Навико’ је на ветар у коси

и да мисли орне, благородне

 

он подари просјаку и ђаку,

који учи, моли за реч просту.

Навико’ је да незваном госту

не упути никад реч прејаку.

 

Навико’ је земљу да послуша

и невесту што воли и рађа.

Навико’ је ко’ најлепша лађа

да отплови у сан,  да га куша.

 

Навико’ је на оскудне жетве,

да прослави своју Крсну славу.

Навико’ је изгубити главу

због слободе и кнежеве клетве.

 

Навикла је жуљевита рука

да милује и да воли страсно.

Навико’ је минути безгласно

ил’ с’ осмехом уместо јаука.

 

Навико’ је тишине да брује,

облак сиви да пролије кише,

поветарац да му сузе брише.

Навико је на песму славује.

 

Навико’ је на свој део неба,

да не тражи и да сваком даје,

да се моли и грехе окаје.

Навико’ је, јер му мало треба.

10 ПУТА ПРОЧИТАНО

JEDNOM ONA ZVEZDA – Slobodan Jevremović

Jednom kad vidiš onu zvezdu,

sa svetlošću prepunoj ljubavi,

oštre jasnoće predivnih sećanja,

nemire tvoje odmah izleči,

i miluje oreol tvoje lepote,

ljubi neljubljeno skriveno tvoje,

i čuva te, pazi da niko ne zgazi

tvoje reči i postojanje,

pa ne ume niko tako da voli

na istini skrivanoj godinama

kad moja si bila, a nisi bila,

e ta baš zvezda, najsvetla zvezda,

sa sklopljenim zracima molbe za tebe,

to sam ja.

 

Pogledaj gore, pošalji milovanja,

moja ljubavi, naših sećanja,

poljubi mene, podari mene,

to sam ja.

                             (Bgd, 30. maj 2017)

11 ПУТА ПРОЧИТАНО

ОНА СПАВА

Гледам је: нестварна, лепа… спава

као да јој је сан постао јава

а коса, коса смеђа

разлила се, милује јој леђа.

Она дише дубоко, лагано… усне пући

већ осећам дах и пољубац врући

и на њу све мирише…

а она и даље лагано и мирно дише.

зора која руди.

Она сада дубоко дише. Она сања…

Да ли то сања моја миловања ?

Или она можда жуди

да јој пољубац спустим на вреле груди ?

Она спава, она сања, она жуди…

А чаролију сна однеће зора која руди.

Дуле Пауновић

10 ПУТА ПРОЧИТАНО

КЛИКЕРИ-Душан Комазец

Сабласти и сене свиле се у једно

клупко нераскидно ког целива вече

веловима тамним да прикрије чедно

Време изазова кад се уздах стече.

 

Грцајем убогих сиротињских зора,

гласом који мирис далеког Сибира

приносе бездушни ветрови са

гора

огласи се тада невидљива лира.

 

Сузом би просторе пригрлити страсно

блистаји у оку хтели ал’ дах ледни

застудио извор из ког се безгласно

просуше кликери, сјајни, непрегледни.

 

 

16 ПУТА ПРОЧИТАНО

КРОЗ ГРАЊЕ НЕБО-Душан Комазец

посвећено Бранку Миљковићу

Стазе су моје одавно знане
по ветровима што стално њишу
суморне дане који кидишу
на бесанице бисером ткане.

Залуд ми приспели немир слути
занос. Он тихне с пренутом зором,
па сваког јутра са новом бором
приносим жртву дану, он ћути.

Тихо по гори где неста неба
газим, ал’ усуд што прође први
немире мами и нежно мрви
кораке које даљина вреба.

Лелуја ветар ту где ме стече
кроз грање небо чудесним ткањем.
Разбуди тугу са поимањем
да траг се пута сав не дорече.

18 ПУТА ПРОЧИТАНО

NANOSI – Mirko Popović

dugo slušam kako naš prag
zatrpavaju pahulje i raste
snijeg sa dahom studenog
južnog mraka
u meni devetogodišnjak
ne zna zašiljiti olovku
nad nijednom slikom sna
i nacrtati crne ptice

što umiru u tami decembarskoj
Настави са читањем “NANOSI – Mirko Popović”

19 ПУТА ПРОЧИТАНО