MATI – Ivo Torbica

MATI

Još pamtim tvoje duboke stope,
Na stazi, u bogatoj bašti našoj,
Koju si znala da obilaziš često.
I sad mi se misli u sećanju tope.

Glas tvoj tihi čujem vrlo jasno.
Zamišljam te da si na prozoru.
Dozivaš me – “Sine, večera je.
Vraćaj se kući. Već je kasno!”

Ruke su me tvoje nosile često,
Kada još ni progovorio nisam.
Nedostaješ, mati. Boliš jako!
Bez tebe je prazno ovo mesto.

Ispred praga ni ruža više nema.
Kao da su i one od žali uvenule.
Zastajem pokraj doma i gledam
U pravcu široke livade i trema.

Ona vrtom nikada šetati neće,
Ma koliko srce to silno želelo.
Kad bih je još jednom poljubio,
Boli ne bi bile od sreće veće.

КРПЕЖ И ТРПЕЖ

КРПЕЖ И ТРПЕЖ

Много се људи, у биједи грче,
и стално за неким бољитком трче,
од кад се роди, док не посиједи,
човјек се стиска, гучи и штеди.

Када смо били, баш сасвим мали,
појмове неке нијесмо знали,
и шта те ријечи, заправо значе,
док живот с њима упоред краче.

А једном, давно, у зимско вече,
с уздахом дугим, баба нам` рече,
„крпит` се и трпљет` стално мора“!
Њено се лице тада набора:
„Штедња је дио свачије приче,
тако се ђецо иметак стиче,
и на њој многи људи се прже,
крпеж и трпеж, по` свијета држе“.

Тек сада и после педесет љета,
схватам да ријеч бабина је света,
јер вазда нешто имам да трпим,
ил` неке трање морам да крпим.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Сиромаштво није срамота, али јесте срамота,
не опирати се сиромаштву, радом“.
Перикле

Петреоварадин, 2019 љета Господњег

Достојан живота

Када уме да укроти дубок бол,
да угуши срџбу, и попут видара
прибави мелем од заборава
и датих опроштаја.

Када је искуством платио
свој дуг разочарањима и горчинама,
ненаграђеним напорима,
не занемарујући ни заседе,
ни подлости, ни издајства.

Када човек уме да жели и воли,
и има снаге да се избави путева
мрачних, на које га наводи слепа коб.

Храбрости када има да погледа у очи
свом најгорем страху и одоли охолости
и буде једнако достојанствен
и у победи и у поразу, јер зна да пораз
исто као и победа бива лековит.

Када зна да има тренутака када је свака
одлука лоша, и уме да одабере баш ону
због које ће најмање жалити.
Док ћутке, без речи кајања, минулих дана,
испраћа поворку сенки.
Човека достојан проживе свој век.

МОРАВСКИ РАЈ

МОРАВСКИ РАЈ

Док Морава тихо шуми,
и уз њу се поља злате,
моје очи с уживањем,
те чаробне слике прате.

Док ријеке и потоци,
ка Морави хитро теку,
са предивним аријама,
жуборећи праве јеку.

Свуд` се плодне њиве шире,
и ливаде процвјетале,
а на њима пјесма ори,
уз чаробни звук свирале.

С об`е стране од Мораве,
питома се брда дижу,
у њиховим њедрима се,
ко бисери села нижу.

Слушајући пој славуја,
и чудесни зов природе,
на душу ми мелем пада,
а чула ме у рај воде.

Свемогућем Творцу хвала,
што је има` пуно дара,
и што бјеше шире руке,
Поморавље, кад је ствара`.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Село Корман, јул 2018 љета Господњег

КАДА

КАДА

Питам се, када ће умрети нада,
када, зашто не одмах, сада;
када ме увек у магле одвуче,
од силне чежње срце пуче.

Времена самотног прође доста,
колико га још оваквог оста;
не жалим за њим, већ за свим,
тренуцима сјајним, очима тим.

Када ће престати све, даве ме,
у празној соби сенке сабласне;
прилазе, умом пролазе, не одлазе,
гласом твојим говоре, тихо роморе.

Сети се, како нам било је пре,
кад волела сам само тебе, друге не;
сећам се, то заборавити не могу,
да врати време молим се Богу.

Када, више не могу чекати,
низ празан пут тужно гледати;
дођи њиме, њиме си отишла,
до сад си можда цео свет обишла?

Raspucavanje zvijezda iznad Tivatskog zaliva

Tivatski je zaliv, kao jedno veliko jezero, posebno ovako, noću kad izgleda kao da je potpuno okruženo uličnom rasvjetom i kad se ni naslutiti ne mogu ulaz i izlaz prema Kotoru ili Herceg Novom. U stvari Ina, to su ti svjeetla okolnih gradića, naselja, ulica i šetališta uz more.

Hajde redom, nauči već jednom…
Tivatsko gradsko šetalište, sa hotelima i restoranima, od La Roša do Pina, čija svjetla se ogledaju u vodi, kao lelujave pruge sve tu do nas.
Iza prvih vezova jahti, bliješti Porto Montenegro, nastavljaju se dalje ali u daljini svjetla Bijele,
Baošići, Đenovići, Kumbor, sve ko jedna neprekidna cjelina.
Na kraj Kumbora, Porto Novi, marinom zaklanja dalji svjetlosni niz prema Zelenici.
Samo Njivice u daljini trepte ko sićušne zvjezdice.  Krug nastavljaju Rose, trepere i razbacana svjetla oko bivših vojnih objekata, pa Krašići, trepere dalje, Bjelila, Kakrc, Gošići, Milovići, Bogišići, Đuraševići,
Đuraševića obala, iznad njih Krtoli i Radovići,
Ostrvo Sveti Marko zaklanja dio rasvjete…Potom ide Ostrvo Cvijeća pa aerodrom, Mrčevac pa Župa i krug zatvaramo, preko Belana, hotelom Palma tu iza nas.

Eto, koliko imena koja noćas svijetle…a dok god svijetle,  živa će biti…

Drvena kućica, za spasioca i čuvara plaže, visoka koji metar i više iznad mora, po malo škripi od naših nestašluka…

O kako divno mjestoo za voditi ljubav, tu iznad ljudi, a skriveni u mraku…Iznad šetača, njihovog žamora, a uz odličnu muziku uživo ispred La Roša i  šum talasa…
Prolaze sati, odmiče noć…
Gore, gore i raspucavaju se zvijezde, nešto su sitnije od okolnih sijalica…toplo je, još je ljeto iako septeembar. Ina je tu još koju sedmicu…našli smo idealno mjesto za nas….

Život je kao i okolna svjatla u punom treperavom, pulsirajućem sjaju…

U SVOM SRCU – Ivo Torbica

Kojim god putem da krenem
Nosim te uvek u svome srcu
Jer bez tebe patim i venem
I u patnjama nemam granicu

Na svakom ćošku vidim tebe
Tvoje oči, lepo i nežno lice
Bez te lepote sve me grebe
Dok nemira nastaju bujice

Moga života si svetla strana
Deo zaljubljene i setne duše
Bez tvog osmeha je rastrgana
Kada čežnje krenu da guše

Ne krij nikada strast od mene
I daruj mi usne, kosu čudesnu
Zagrljaje i samo reči iskrene
Kada se uzdasi u nas utisnu!

КУДРЕЧ (е) – Драган Милошевић

КУДРЕЧ(е)
(по легенди из мог родног краја)

Црква мала на недаће свикла
у шуми која векове броји,
из земље свете ко да је никла
на пропланку крај извора стоји.

У рано јутро кад зора руди,
док се орлово чује кликтање,
започе сунце шуму да буди.
Јутарње службе чу се појање.

С’љубављу и са вером у Христа
народ моли и клања до пода
Не слути да човек срца чиста
Нехотично тајну цркву ода

Топот коња прекиде Божји мир,
бесни аскер у олтар улете,
кретоше злотвори у крвав пир.
Самртни ропац небу полете

Турским зверима би мало крви
од Христове нејачи поклане,
к’о вук кад се на стадо острви
у лудилу зла не зна да стане.

Ка небу се вину пламен и дим.
Горе иконе и верника крв
Гори крст и Божји пастир над њим.
Горе преживели и људска стрв.

Тежином својом крв и пепео
свету земљу под собом стиснуше.
Извор мали за нејач стрепео,
место воде сузе му кретоше

Из извора поток суза крену
у долину тугу да објави,
да понесе мученика сену,
свирепост да се не заборави

Векови прошли заборав траже,
изгуби се сећање на жртве.
Потока нема да прошлост каже.
Људи не пале свеће за мртве.

Језеро се шири, нечији хир,
долином куда је поток тек’о
и нико не памти крвави пир
нити зна шта је мученик рек’о.

Поток суза као да пркоси.
У немоћи и очају свако вече,
над језером ветар шапат носи:
„Праштај Боже. Куд рече, куд рече…“

СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА

СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА

Једно зло се појави из таме,
и сокаком поче да се ваља,
а онда се са добром сусрете,
па режећи, обрати се добру:
„Што се зориш и с чим` се поносиш,
како смијеш мени на пут стати,
са чим` мислиш мене уставити,
згазићу те у првом кораку!
Чему служиш, која ти је сврха,
и зашто се на ме`, не угледаш,
ја све чиним, што је мени воља,
свако добро пред собом сатирем,
од мене се сви тресу од страха,
клоне ме се бестрага бјежећи!
Ја ћу сваку битку да добијем,
јер моћ моју стално увећавам,
хранећи се са туђом несрећом!
Ја све радим по своме мераку,
па и тебе лако ћу самљети,
и слободу имам безграничну,
моја ријеч вазда је последња“!

Тада добро, ка злу се окрену,
па у очи, право га погледа,
и грохотом њему се насмија,
па му онда са поносом рече:
„Аманати, не говори више,
те бесмисли слушати не могу,
два свијета, ми смо различита,
и немамо ништа заједничко!

Међу нама кањон је дубоки,
ти не можеш мени наудити,
то су само твоје луде мисли,
пусте жеље и ружна ти хтјења,
на које те, ум болесни тјера!
Ти у тами задовијек живиш,
и у мраку ти стално боравиш,
па на свјетлост када се појавиш,
све у глави мутно разабираш.
Ти се рађаш, живиш и умиреш,
у дубини мрачнијех амбиса,
те је твоја свијест помућена,
због тога си, само за жаљење!

То је тачно, ти се страхом храниш,
кад другима, какво зло наносиш,
тјелесину тада увећаваш,
ал` превише када се надуваш,
само себи, тијело изједаш.
Сучиме се, предамном шепуриш,
кад ти храброст, заправо и немаш,
јер злу сваком, то је непозната,
нити имаш једног пријатеља,
поред себе нико те не воли.

Путеви се наши укрштају,
и ми ћемо, често се сретати,
ал` ја срећу људима доносим,
Бог и правда, на мојој су страни.
Мом` виђењу сви се обрадују,
мој лик људи воле и поштују,
и цвијећем мене даривају,
а Сунчани прелијепи зраци,
моје лице стално умивају,
и блиставост вјечиту му дају.

Можда, неку битку и добијеш,
ал` коначна побједа је моја,
јер Свевишњи тако свијет кроји,
и Бог вазда иза мене стоји.
А ти, зло си, и зло ћеш остати,
сужањ голи сопственога ума,
на крају ћеш у тами скапати,
у понору мрачнијех амбиса“.

То му рече, па настави даље,
да доброту шири по свијету,
и да буде свима на користи,
а зло оста`, за њим` гледајући,
и одмиље у понор дубоки,
дроб сопствени, себи да изједа,
док биједни живот не оконча.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Ко враћа зло за добро, зло се неће одмаћи од његове куће“.
Из Старог Завјета

Нови Сад, 2018 љета Господњег

Drugi plan

Napolju jara, kraj je avgusta, vazduh je blijedožut
pored otvorenih vrata verande sjedim i gledam…

U prvom planu treperi, nekoliko biljčica koje pazim i zalivam, do njih
iznad ograde, dvije lijepe vitice loze, sa bogate odrine ispod balkona,
penju se po već pripremljenoj mreži.

Dašak vjetra me golog do pasa miluje…
ljulja na štriku usamljen grudnjak moje žene…
U drugom planu, ostareli krov susjedove kuće, do kuće betonski stub.

Na stubu se bijeli nova osmrtnica, nepoznat neko…
Fotografija je u boji,
makar dok ne izblijedi kao i one druge do nje…

A koliko,
koliko je metara od prvog do drugog plana,
koliko sjutra tu je…nadohvat ruke.
Prekosjutra je dalje, tamo iza susjedove kuće,
ono se ne vidi…
Ono blijedi i potire sve.

A juče, juče premotavam po sto puta,
ono je tu iza mog tjemena, iza leđa,
pritiska mi ramena…
Maštam kako je moglo biti da sam visprenije reagovao
grizem se ponekad, za (ne)izgovorenu riječ
a nekad mi je sve ravno do mora,
jer, što je bilo više ga nije i ne može biti…
I tako, od prvog do drugog plana,
i jest i nije daleko…
Biće dana, biće dana.

To vazduha što vibrira, od moje do susjedove kuće
udišem žudno i molim se, tjerajući u mislima drugi plan…

Maštam, biće dana, svaki je nov i drugačiji…
neponovljiv…
biće dana,
dan po dan.
Dan po dan!