Категорија: Uncategorized

Имам понекад осећај

да ме је болест ставила у затвор.

 

Сам себе једем.

То ми је дијагноза.

 

Робијам казну

за коју нисам крив.

 

Моје мисли лутају

непознатим пределима мога мозга,

у нади

да ћу од самога себе побећи,

да ћу макар мало

болести утећи.

 

Побегнем ја,

али ме она стиже.

 

Осетим њену тежину

њену суровост,

њену близину.

 

Ипак знам

да је нада последње

што умире.

 

Али не долази увек.

 

Долази само

онима који јој,

упркос свему,

не престану да се надају.

 

Ноћас

У глуво доба ноћи

пробудише ме

ударци ногу о под.

 

Глуво коло.

 

Пет Крајишника,

љутих момака,

играју коло

 

Моја мајка,

у углу,

мртва плаче.

 

Марамом брише сузе

које боле,

које пеку.

 

Опет нас протерују,

кољу,

убијају,

као и 1941.

 

Мајка је из Цазинске крајине,

рођена Кецман,

из Бужима,

,,Доброг села”

закланог и спаљеног 1941.

 

И онда 1995.

 

Коло игра,

мајка плаче.

 

На календару ,

4. август 2026. године.

 

Тридесет година

од крвавог злочина.

 

Крваве „Олује“.

 

Запамтите:

ми смо као коров.

 

 

Опет ће Срби

играти глуво коло

на својој земљи.

Лежим у кревету,

на леђима,

и гледам у плафон.

 

Клима лагано зуји.

 

Напољу је пакао.

Врућина се спустила

као хладна облога

на високу температуру.

 

Крајичком ока

видим паука.

Плете мрежу.

 

Игра се са једном мувом.

Гладан је.

 

Бол у куку

разара ми мозак.

 

Покушавам да будем миран.

Не иде.

Тешко ми је.

 

Врућина и бол

затегли су ми нерве.

 

Паук весело

облеће око муве.

 

Она се копрца.

 

Побеже.

Искобеља се

сигурној смрти.

 

Одлете.

 

Паук збуњено гледа.

Не верује.

 

Ја, иако ме

и сама врућина боли,

осећам велико задовољство.

 

Бол у нози

враћа ме у садашњост.

 

Врућина

убија мисли

Опет сам ноћ

преврнуо наопачке.

 

Дочекао јутро на сплавовима.

Музика ми заглушила уши,

алкохол ми избија на очи.

 

Бодрим себе да могу,

ногу пред ногу,

па кући.

 

Бришем сакоом

асфалт иза себе.

 

Водимо неку девојку за руку.

Не знам јој ни име.

 

Већ трећи пут ми говори:

„Добро јутро.“

 

Опет сам ноћас наручивао

јагоде и шампањац.

 

Залепила се спонзоруша.

 

Остављам је код бандере.

 

Грли ме и љуби.

 

Мисли да имам пара.

 

Немам.

 

Али имам тату.

ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ

Зашто си нам дозволио да сумњамо у тебе
Од како си створио свет
Колико се често оглашаваш
Извукао си Јевреје из Египта
А где си сада?
Од како си послао свог сина
Да га разапну
Које си добро дело учинио
Где си био кад су уништили Индијанце
Наивне и поштене
Како си распоредио природно благо једнима
А други су богати јер отимају
Зашто си дозволио ратове за територије
Уместо да чуваш народе
Како си дозволио да муче праведне вернике
А да зликовци дочекају старост
Да творци Голог отока прођу некажњено
Да бацају бомбе на Србију
И да се отима Косово
Како си дозволио да у социјализму
људи раде а три године не зараде  ни хлеб
А пропагирали су  једнакост за све
Да се национализује што је приватно
А после приватизује што је друштвено
Да се отима од поштених
А после стварају тајкуни
Да царују протекција и корупција
Кад си дао народима природна богатства
Да ли си их одредио за мету отимачима?
Како си дозволио да се баци атомска бомба
Да се призводе и шире вештачки вируси
Погледај Палестину, Сирију и Украјину
Да ли ти немаш више контролу
Над људима које си створио
И богатствима која си има дао
Зашто си дозволио да сумњам у тебе
Дај ми неки знак  да могу да верујем.

***

Ново је јутро, празник
и пуни су твоји храмови
међу народом и старлете са силиконима
љубе иконе напумпаним уснама
на икону Светог Саве који се
одрекао царства
спуштају прљаве паре каматари
дилери и разбојници
Поштени и праведни
Имају мање да дају од њих
Пуни су пара храмови Божји
А Исус је истерао трговце и фарисеје
Из цркве пре две хиљаде година
Дајете благослов озлогашенима
Цркве зидају лопови
Ниси прописао казне за грешнике
Као да су твоје заповести
Молбе без последица
Само те се поштени плаше
Где си кад верници пате
Кад гладни немају хлеба
Забранили су чуда Божја
Спалили вештице које су лечиле
А не дирају вештице које разбољевају
Нико нас не лечи руком као некад апостоли
Продају нам скупе лекове
И сумњиве вакцине
А ти на све то не чиниш ништа
Ако смо ми твоја деца
Зашто не бринеш о нама?

***

Пет векова смо били под Турцима
Отимали су нам и децу
и одводили у своју војску
да ли си био у дилу са Алахом
Појавиш се само на Ускрс
Упалиш свећице у Јерусалиму
То је твоја милост за православне
За оволика страдања, крв, зној и сузе
Једном годишње даш нам знак
Да смо ти омиљени и посебни
А не бринеш о нама.
Славимо свеце
Који су раздали све и
Отишли у пустињу да гладују
А сад имамо учитеље
Како да привучемо новац
Како да манифестујемо богатство
Морамо бити богати
А не морамо бити срећни
Јер ако нисмо срећни
То само ми знамо
А ако нисмо богати мета смо за све
Ниси се надао да ће моћи две Еве
Или Адам са Адамом
Да склапају истополне бракове

***

Како си дозволио да деца болују
Да несавесни рађају
Да синови убијају мајке
Да жене у својим кућама нису безбедне
Да храмови твоји
Примају новац од свакога
Не питају за порекло имовине
Ни држава ни црква
Правила си прописао само за поштене
Да ли ти и ђаво играте шах
А ми смо фигуре
Зло је постало организовано
А доброта појединачна
Нису свети бежали у пустињу
Само од лепе хране
Него и од лоших људи.
О, како те не слушају
Да ли те нису разумели
Долазе у цркву грешни
И опет чине грехове
Не вреди им што су дошли
Лажу и на исповести
Посте а једу ракове и кавијар
Хвале се и оговарају
Отимају се са браћом
А славе славу родитеља
Деца заборављају старе родитеље
Кумови чине прељубу.

***

Шта су неправде учињене мени
И разочарења моја
Према толикој патњи на свету
Колико је зла које си дозволио
Многа су ме и мимоишла
Па Ти зато хвала
Да ли је ђаво на небу
Створио и ђаволе на земљи
Читаве континенте, државнике
И научнике у служби зла
И у цркви се многи моле
Да им да још више новца
Теби се моле а користе
Помоћ пријатеља ђавола
Опрашташ ли Ти заклану децу,
Гладне у Палестини
И трговину људима?
А да ли питаш жртве
Да ли си се за њих побринуо?
Ми треба да опростимо свима
Само не себи
Да ли сам добро разумела?

***

Да ништа друго ниси урадио
Да си само овај дан створио Господе
Овај децембарски хладни дан
Тринаести у месецу
Лета господњег
Две хиљаде осамнаесте
Да си само то па те треба славити
Спустио си зрак светла кроз маглу
Кад си погледао на мене
Дао си смисао животу моме
И задужење сваком наредном дану
Да осетим да сам потребна
Да се радујем новом животу
Да се моја крв дупло наставља
Да имам да бринем и чувам
Два пара ручица, ножица и очију
Да имам чему да се радујем и
Ако дозволиш и поносим
Да имам кога да научим да се крсти
Са три прста
И да шапуће твоје име
Да има ко да ми склопи очи
И да ми се за покој душе помоли
Слава Ти и хвала!

 Нина Симић

Јурим сенке прошлости

које се још играју са нама.

Стоје на сунцу и ветру,

чекају пролазност и дозволу

за вечност.

 

Пролазност времена

која убија људскост,

чека тренутак мудрости.

 

Историја, смештена

на самој граници

истине и садашњости,

тражи вечност

као једину вредност времена.

 

Некада давно неко је написао:

„Победници пишу историју,

а мртви је ћутећи одобравају.“

 

Па се ја питам:

Ко је победио у Другом рату ,

ми или они?

Ноћу лутам сновима,

тражим успомене живота.

Прелазим нивое као у некој игрици,

трошећи своје животе,

надајући се било каквој победи.

 

Тренутку када ћу дочекати смирај лутања,

надам се да ће брзо доћи,

јер умор ме савладава.

 

Снови постају претешки,

живот узима свој данак,

а у сновима је све лако,

пролази брзо.

 

У животу

један трен представља све.

 

Оно чему смо се надаш

постаје истина

која убија стварност,

али стварност на крају

ипак исплива на површину

и постаје тежња.