КАФАНСКА НОЋ

КАФАНСКА НОЋ

Ових је дана, мој дом кафана,
све ми се куле круне и руше,
на срцу мом` је дубока pана,
док бол и туга душу ми гуше.

Сипај ми вино келнеру стари,
не журим нигде овога трена,
нико, за мене сада не мари,
ни душтво моје ни моја жена.

Пролазим сада кроз тешку мору,
са вином лечим душевне ране,
добићу, можда, још једну бору,
ал` нека, пићу док зора сване.

Пусти ме ноћас једини друже,
да болно срце песма ми дира,
само нек свирка траје што дуже,
да душа моја, пронађе мира.

У категорији за одрасле песнике.

Sveti Trifun – dan vinogradara

Sv. Trifun – dan vinogradara
Poranio jutros Rade
da obiđe vinograde,
čokot, lozu da zalije,
rujnim vinom da prelije.
Trifunjdansko snežno jutro,
ide Rade kroz sneg žustro.
Zubato se sunce smeška,
po  ušima  on  se  češka.
Po zaleđenoj, beloj stazi,
Rade  ide, smelo  gazi.
Čokot hitro zarezuje,
stare grane podvezuje.
,, Dobro jutro, muko stara”
– s vinogradom razgovara.
Ruka drhti sva od milja,
čokot, lozu blagosilja.
,, Rujnim vinom te prelivam
i Krst časni, ja celivam,
da te čuva, od zla štiti,
u to ime, jednu ću popiti.”
Rade gucnu rujnog vina,
obuze  ga  nekakva  milina,
vino pije, a čokot preliva,
– jer u vinu istina je živa!
Od vina mu se obrazi rumene.
Ruka sama ka čokotu krene.
Osmeh sreće razli se po licu,
– očekuje  rodnu  godinicu.
Iz testije kap vina nek’ kane.
da mu rodi više nego lane;
vino slatko, crveno i  belo,
da ga pije u društvu veselom.
Sveti Trifun, istina je stara,
zaštitnik je svih vinogradara.
U zdravlju ga svi ljudi slavili,
Čašom vina, za ljubav nazdravili!
Vesna Stojković, Leskovac

SRPSKO JE KOSOVO

Srpsko je Kosovo
Od Lazara srpskog knjaza, iz prošlosti osta znamen,
o Kosovskom boju priča svaka ptica, svaki kamen.
Diže Lazar svoju vojsku, za Srbiju život dade.
Sve sam junak do junaka, na Kosovu polju pade.
Vrela krvca poljem tekla, kao reka, krv – crvena
Devojačka suza pekla, do groba, ožalošćena.
Njene oči sad ne mogu, tešku tugu da sakriju.
Međ’ truplima uzaludno, traži svoga đuvegiju.
U životu da ga nađe, pa makar bez ruku, nogu.
Svoj život bi dala rađe, molila se dragom Bogu.
Podigla se gusta magla preko junačkih grobova.
Iz crvene reke krvi, niklo polje božurova.
Oj Lazare, kosti tvoje, neka mirno počivaju.
Da uzalud umro nisi, neka svi to sada znaju.
U Kosovo ko mi dirne, osetiće gnev ratnika.
Srbin opet će da gine! On ima krv pobednika!
Ko poželi nešto tuđe, što je sveto i oteto,
neka mu zauvek bude, samo  kleto i prokleto.
Dušmani što nama prete, neka znaju sad i ovo:
-Bilo je i opet biće, srpsko zanavek Kosovo!
©
Vesna Stojković, Leskovac

Kovrdžave Misli – Nenad Đekić

Osećam krivnju a da li sam kriv?

U meni sad kipte i bes i stid.

Besan na sebe,besan na srce

što puštam da zamagli mi, um i vid.

 

Razum me izda,u misli se tvori

a misao svaka samo je tvoja.

’’Da li si tužna ili se smeješ?’’

Jer tvoj je osmeh sad svetlost moja.

 

Kada te gledam i reči zborim

znaj da je tada u meni muk.

Tad mozak srce u okove steže,

da te ne uzmem u zagrljaj dug.

 

Kad sam kraj tebe tad vreme stoji.

Tad ne postoje ni bol ni jad.

Ali se pitam i silno žalim,

što te ne sretoh kad bio sam mlad.

Veselin Mandarin

Žalosna pesma
Ako ti jave da umro sam
a snove sam ti krio
bio sam ti drag
u ljubavi slep.

Slapac najveci bio
suzama ružnim ime ne znam
miris tvoj jos uvek osecam
bestidno o tebi mislim.

Minut i godina nisu mi do kolena
iznad svakog zla moje mesto je
u tužnim rekama
otrove svoje ispuštam.

Dušu perem
sa bolom da se rastanem
ostane uvek kap jedna
prokletog me krasi.

Kraj puta je pakao
u njemu me potraži
tužne boli
grešnog me naprave.

Grešnici imaju dušu
pustu i praznu
ja duše nemam
a tebe sam željan.

Autor: Veselin Mandarin

OTKUD BAŠ TI?

OTKUD BAŠ TI?
Otkud baš ti u snove da mi dođeš?
Obasjaš mesečinom moje noći tamne.
Kroz misli mi k’o brza reka prođeš.
I probudiš u meni nemire davne.
Otkud baš ti u snove da mi dođeš?
Otkud baš ti na mladost da me setiš?
Dodirneš mi srce kako samo ti možeš.
Kao ptica selica na prozor mi sletiš.
A onda bez traga nestaneš i odeš.
Otkud baš ti na mladost da me setiš?
Otkud baš ti u život moj da svratiš?
Sada kad sam na izmaku snage…
Iz prošlosti da mi stari dug naplatiš.
Iz pepela da oživiš uspomene drage.
Otkud baš ti u život moj da svratiš?
Otkud baš ti da se preda mnom stvoriš?
Gledam te, u glavi mi je konfuzija.
Jesi li došao da mi stare rane otvoriš?
A onda opet da nestaneš kao iluzija…
Otkud baš ti da se preda mnom stvoriš?
Vesna Stojković

БОЖИЋНА  ЗДРАВИЦА

 

БОЖИЋНА  ЗДРАВИЦА

Ево свиће зора рана,
стиже Божић благо нама!
Весеље се увелико спрема,
благодети такве нигде нема!
У Србина је вера чврста,
он се крсти са три прста.
У Србина је вера строга,
он поштује  свога  Бога!
Оj, Србине, жив си, здрав си;
јеси лола, па нека си!
Домаћине , жив ми био,
весело се  проводио!

У кући ти радост и весеље,
да оствариш своје жеље.
Амбари ти пуни жита ,
а жена ти  отресита.
Бачве пуне вина и ракије,
да наздравиш и попијеш.
Поља плодна ,благородна,
а година  свака родна!
Берићета нек’ је кућа пуна,
место капе на глави ти круна,
као симбол среће ,благостања,
песма нек’ ти у кући одзвања!

Православац ти си зна се,
што за Божић коље прасе.
А нађе се и понеко јање,
за празнично  радовање.
Тихо гори жута воштаница,
и ломи се Божићна Чесница!
Цела кућа тамјаном мирише ,
радошћу и миром сад одише.
Пламен среће у очима блиста,
све у славу Бога Христа!
Његова нас рука ка спасењу води,
Мир Божји, Христос се роди!

Весна Стојковић
Лесковац,Србија

SLUTIM TE

SLUTIM TE
Slutim te…
U cvrkutu ptica.
U igri leptira.
U šapatu vetra.
U mirisu lipa.
U svakoj kapljici kiše,
kojom me nebo obasipa.
Slutim te u odsjaju zvezda.
U blještavilu uličnih fenjera,
što bacaju svetlost pokraj puta,
dok trgaju mrak i cepaju tišinu.
Tražim te kroz tminu.
Razgrćem maglu sećanja.
Prkosim zubu vremena.
Uzdahom te dozivam.
Dušom te svojom pokrivam.
Slutim te…
U svakoj pori moje kože.
Pogledom te tražim.
Da te osnažim.
Da pokidam lance sa duše tvoje.
Da ti obojim snove
i skinem teške okove.
Slutim te u zalasku sunca.
U prvoj jutarnjoj rosi.
U paperjastom oblaku.
U snežnom pramenu na mojoj kosi.
Slutim te… Slutim.
A ćutim.
Možda će ćutanje moje
od glasnih reči više da ti kaže?
Moju ljubav besmrtnu
da ti dokaže!
autor: Vesna Stojković

ЈЕЛА КОСА И РОСА

ЈЕЛА КОСА И РОСА

Одсела је цура Јела,
да предахне испод јела,
па извади разног јела,
да би нешто мало јела.

У руци јој оштра коса,
а низ плећа дуга коса,
са њом` иде сестра Коса,
висока их чека коса.

Уз планину иду горе,
кроз зелене густе горе,
ал` испред њих шуме горе,
шта од тога има горе?

Док тај пожар гаси роса,
сустиже их баба Роса.
Роса сједе, а све кука,
због болова десног кука,
рад` тога је мало села,
јер дуг пут је још до села.

Јела веза у реп косу,
а из руке баци косу,
па замоли сестру Косу,
да би лакше прешли косу,
док још шума, има росу,
помогоше бабу Росу.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Језик је жива снага, са којом је везана не само култура,
него и само постојање једног народа.“
Иво Андрић

Нови Сад, 2015 љета Господњег