Категорија: Danica Rajković

Ову песму посвећујем теби,
а заслужио си много  више.
Учио си ме од првог дана,
како се поезија пише.

Научио си ме да будем човек,
да верујем у добре људе,
да пишем лепе речи
и изговарам реченице мудре.

Показао си ми прави пут
и куда путокази воде.
Ти си човек легенда,
а такви људи се вoлe.

Постао си мој светионик
да ми сваки дан сија.
Ти си моја настрешница,
твоја доброта прија свима.

Настави са читањем “ТЕБИ – Даница Рајковић”

НЕ ВЕРУЈ

Не веруј ако кажем
да сам те заборавила.
то су речи утехе,
у своме гнезду бих те свила

Када би моје срце
могло да проговори
рекло би ти истину
да те моја душа воли.

Тражим по дану и по мраку
и у сновима те тражим
записала сам те у срцу мом
пут до тебе покажи ми.

Не веруј ако кажем
да сам те заборавила
чежња и нада путују са мном
радо бих се са тобом видела.
Настави са читањем “НЕ ВЕРУЈ – Даница Рајковић”

Откључај ми врата

Откључај ми врата и поведи ме
на пут прави звездо моја северњачо
на право место ме остави.

Својим погледом си ме усмеравала
и сведочила моме путу
откључај ми своја врата

Не гледај ме забринуту
као да сам у бунар пала
и немогу да изађем

Засијај звездо северњачо
у твоме сјају да се снађем
ти си мој животни дах

У коме сабирам мисли
руше се предходна сећања
испод настрешнице жута ружа виси

ЛЕПТИР СЛОМЉЕНИХ КРИЛА

Трчала сам ка правом путу,
али њега није било,
сломила се грана за коју сам се држала,
остала сам као лептир сломљених крила.

Желела сам да ућуткам ум,
који ми узбуњује гласове,
не знам шта ми живот све доноси
или ми отвара путеве нове.

Изгубила сам компас на мору
и свака страна света је непозната,
нисам могла никоме да верујем,
испред мене шета тама.

Треба тражити пут,
где волиш и где си вољена,
а не где ћете гурнути у провалију
и останеш у души сломљена.

Настави са читањем “ЛЕПТИР СЛОМЉЕНИХ КРИЛА – Даница Рајковић”

ДИШЕМ И ЋУТИМ

И док ветар њише сунчане гране
на зидинама старог моста
разиграна исписана имена
осликавају сунчане стране

Жуборе бистри таласи
на камену светле
травнате танке власи
испод моста цвркућу птице
упрле очи у своја гнезда
од невремена да их спасе

Жуборе бистри таласи
у времену пресушене реке
стварају се нове боје
дишем, а ћутим
жути месец отвара очи своје

Настави са читањем “ДИШЕМ И ЋУТИМ – Даница Рајковић”

У ОЧИМА ПЛАВОГ НЕБА


Не волим да живим у самоћи
И неке ствари се разилазе и губе
Нису стајале на правом месту
За опстанак не треба да се труде

Никада те нећу заборавити
Ни љубав која је ушла у срце моје
Ту је насла право место
Да живимо нас двоје

Најбоље би било да време пише
И да све буде на месту где треба
Твоја љубав вредна је и драгоцена
У очима плавог неба

У тишини седим крај тебе
И стављам те на своје крило
Штитим те од додира времена
И да све буде како је и било

Настави са читањем “У ОЧИМА ПЛАВОГ НЕБА – Даница Рајковић”

СРБИЈО МОЈА

У теби сам се родила и у теби живим…
У теби су моја вера и моји корени,
знам ко сам и одакле сам…
Србијо моја теби се дивим!

Изродила си расадник умова,
научника и проналазача…
Они су прави доказ целом свету,
колико напредујеш и да си моћна.
Настави са читањем “СРБИЈО МОЈА – Даница Рајковић”