Категорија: Danica Rajković

Удахнућу мирис реке – Даница Рајковић

Удахнућу мирис реке

Најлепше пејзаже имаш
ти моја лепа планино.
Удахнућу мирис реке и њене стене
на висоравни Јастрепца.

Како се човек мења,
тако се мења и пут.
Каменици ударају једно о друго
и од песка направили мосту стуб.

Различити путеви се рачвају
и различите могућности настају.
Корачала сам разним стазама
и до беле стене стигла.

Твоја висока трава
додирује ми лице…
Најлепше јутро у теби,
у загрљају твоме певају птице.
Настави са читањем “Удахнућу мирис реке – Даница Рајковић”

Где је пут радости моја – Даница Рајковић 

 

Где је пут радости моја  

Да ли је на најлепшем брду 
на коме је кућа моја    
и краси лиснату шуму
испред моје куће 

Птице увек тамо слећу
најдража моја
дајеш снагу зими и пролећу      

Где је прави пут радости моја
срце ми за тобом пати
сваки је пут среће
свако би желео у тебе да сврати

Ти си прелепа најдража моја
сваки пут теби води
ти си мој дах
живот ми се у теби родио
Настави са читањем “Где је пут радости моја – Даница Рајковић “

МОЈЕ УТОЧИШТЕ – Даница Рајковић

МОЈЕ УТОЧИШТЕ

Моја срећа је потпуна
када сам уз тебе
као да сањам ове дане
а у ствари је стварност за мене

Чврсто стојим на својим ногама
захваљући само теби
сигурна у твом наручју
до краја живота да се не промени

Ти си моје једино уточиште
осећам твоју снагу и храброст
и постајем много јача
из прошлости се губи слабост

Такве ствари се не мењају
одржао си своје обећање
знам да сам сигурна уз тебе
све сто је лепо треба да остане Настави са читањем “МОЈЕ УТОЧИШТЕ – Даница Рајковић”

СТАРЕ УСПОМЕНЕ – Даница Рајковић

СТАРЕ УСПОМЕНЕ   

Стаће ми пролеће и јесен
када је увенуо мој цвет
све је нестало оног дана
када си отишао у туђи свет

Све је стало оног дана
на срцу се отворила врата
ишчупао си срце моје
стале су казаљке сата
Настави са читањем “СТАРЕ УСПОМЕНЕ – Даница Рајковић”

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ – Даница Рајковић

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ

Стајао је у сенци дивље трешње
и гледао како се зелени лист јавља,
Сунце је златно на небу сијало
ко да сјајем пролеће поздравља.

Љуља се капут на погуреним леђима
а ветар носи седе праменове косе,
лете лептири по зеленој трави,
топлину и радост са собом доносе.

Он је у сенци дивље трешње
кроз њега јуре бројна сећања…
Можда је све то прошло време,
али нема памћење те дилеме.

Сенка почиње полако да бледи,
јер Сунце креће на далеки пут…
Он и даље испод трешње седи,
чека Месец да изађе жут.

На трешњи заувек остаће њено име,
записано у смирај прохујалог дана,
кад му је говорила своје риме,
док су чекали да сване зора рана.

© Даница Рајковић

 

Кад песник напише 17. књига, не може се рећи да не живи живот у сенци поезије. А живот Данице Рајковић, као и живот многих људи на свету није лак, није мед и млеко, тако да њена поезија дође као добар лек за све патње и чемере чоји човека окружују.

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ – Даница Рајковић

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ

Стајао је у сенци дивље трешње
и гледао како се зелени лист јавља…
Сунце је златно на небу сијало,
ко да сјајем пролеће поздравља.

Љуља се капут на погуреним леђима,
а ветар носи седе праменове косе.
Лете лептири по зеленој трави,
топлину и радост са собом доносе.

Он је у сенци дивље трешње,
кроз њега јуре бројна сећања…
Можда  је све то прошло време,
али памћење нема те дилеме.

Сенка почиње полако да бледи,
јер Сунце креће на далеки пут…
Он и даље испод трешње седи,
чека Месец да изађе жут.

На трешњи остаје заувек њено име,
записано у смирај далеког дана,
када му она читала своје риме,
док су чекали да сване зора рана…

Настави са читањем “У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ – Даница Рајковић”

ЧУВАЈ МИ – Даница Рајковић

ЧУВАЈ МИ

Чувај ми реку зелену
и њену обалу са црним купинама,
лешник мали окићен зовом.
То је лепота дана.


Чувај ми непрегледно зелено поље,
прекривено срембушом зеленим…
Краси га расцветала висибаба,
на буквику буковача печурка плени…

Џиновско дрвеће раширило гране,
свилени листови на ветру трепере.
Моје име исписано на дрвећу,
птице своја гнезда шире.  Настави са читањем “ЧУВАЈ МИ – Даница Рајковић”

НЕ ВЕРУЈ – Даница Рајковић


НЕ ВЕРУЈ
Не веруј ако кажем
да сам те заборавила.
То су реци  утехе,
у своме гнезду бих те свила.

Када би моје срце
могло да проговори
рекло бих ти истину:
Да те моја душа воли.

Настави са читањем “НЕ ВЕРУЈ – Даница Рајковић”

У СУСРЕТ ВЕТРУ – Даница Рајковић

У СУСРЕТ ВЕТРУ

Не видиш неког
ко те не оставља
на миру ни на трен,
као да сам постала твоја сенка.

На сунцу, киши и када пада снег,
ти си мој развигорац који ми снагу даје.
На овом свету ништа није могуће ,
а истина је да ти очи сјаје.

Настави са читањем “У СУСРЕТ ВЕТРУ – Даница Рајковић”

МОЈА ПЛАНИНА – Даница Рајковић

МОЈА ПЛАНИНА

Моја планина,
наслоњена на дрво јавора ,
док мисли лутају,
од извора до извора.

Лице обасјано златним зрацима,
допире мирис зеленог бора,
изговорене речи у твоме крилу
никада се не губе,
исприцане приче цртају пејзаже .

Шарене обале реку љубе,
планина висока и мила…
Питам за тебе када неко прође,
свака твоја реч је лепа,
и река у корито кад надође. Настави са читањем “МОЈА ПЛАНИНА – Даница Рајковић”