Аутор: Svetlana Tadić

Nemoj…

Ne peri svoju savest tudjom dušom, greh je..

Gledah te svojim očima..slušah svojim ušima..

Ne trudi se da me ubedjujes

Ne trudi se o duši da zboriš, kad u svakoj rečenici dabogda ti se krije

Uzalud ti je sav trud i muka, uzalud bese moja pružena ruka

Dok djavola ljubis, Boga u usta ne uzimaj, istim te Bogom molim

Mišljah, verovah ti jednom da umes, da voliš

Sad vidim da sve je bilo farsa, predstava dobro smišljena u kojoj ti si
I reditelj i glavna uloga.

Samo me mimoidji, produži dalje
Ničega vise tu za tebe nema

Ne peri svoju savest tudjom dusom, greh je

Samo ti o oholosti i samoljublju ne govori
Najbolji su to prijatelji tvoji.
Svetlana Tadić

Odavno već

Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
ne verujem u molitve
koje se po inerciji pevaju

Ne tražim ništa
ne čekam nikoga
sve moje sa mnom je
u duši mi stanuje

Sa mnom vrletima života
putuje, pati i pada
teškom se mukom uzdiže
i klecavim nogama hoda

Ništa više od života
ne očekujem
iako se još uvek nadam
da parče sreće i za mene
negde se seče

Ne verujem da bolje moglo je
da moglo je, bilo bi
ne verujem u bajke baš svako veče
ponekad te i bajka, prečesto sanjana, oštricom svojom poseče

Još samo u čoveka verujem
retkog i svima čudnog
od nepravde bolesnog
ali srca velikog
i mozga budnog

Takve samo u bespućima srećem
tamo gde sjaja nema ni zlata
tamo gde životima samo
još ljubav barata
tamo moj je put
tamo moja su vrata

Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
odavno već
ne čujem reči
koje bi da me obmanjuju

Očima samo verujem
tamo gde sebe vidim
onakvu, kakvoj bih
zauvek da se radujem.

Svetlana Tadić

Ne mogu ja da ostarim

ne više
ostarila sam davno
stotine godina imam

u koracima
u očima
u duši rastrganoj
pa zakrpljenoj

ne mogu ja da ostarim
ne više
nemoj da te izgled zavara
vekovi već u meni žive
zdenac suza žubori

od te noći davne
kad mrtva sam bila živa
kad od boga sam se skrila
osedela
ostarila

ne čudi se
dešava se to ljudima
raspukne se srce u grudima
duša se rašije
i niko ne vidi
niko ne čuje

I neko vreme samo postojiš
i svoje se senke bojiš
ujutru se probudiš
i vidiš sebe
i znaš

ne možeš više da ostariš
jer si se ponovo rodio
u krvi svojoj koja je liptala
u bolu svome koji je kidao
vekovi se u tu noć satkali
mudrost i snagu ti dali

u zraku sunca tek rodjenog procvetaš
i znaš
I sebi kažeš

ja više ne mogu da ostarim
mogu samo da postojim
mogu strašću vekova
da volim

Ne mogu ja,
ne više
da ostarim.

I kažeš
od milion žena birao bi baš mene
kažeš to tako sigurno
lako
sa titravim šeretskim osmehom
nežno, polako
da li zato što te na nekoga podsećam
da li zato što te suviše osećam
ili pak zato što ti na nepoznato mirišem
al’ eto kažeš
i ja ti verujem
Ćutim
ali bih da te posavetujem
Nemoj
ja se lako za dušu lepim
Nemoj
ćudljuva sam, lako odlepim
I inat umem do besvesti da teram
da te najviše imam
kad te najviše nemam
da kad za tobom umirem
najlakše te oteram
Nemoj
pokajaćeš se brzo
ne umem na pola
ne umem bez bola
ne umem da lažem
istinu ti kažem
Nemoj
previše se ja smejem
previše dušom svet grejem
previše dajem
predugo trajem
Nemoj
ako sa jednom ne umeš
svet da ti poklone
malo je
Nemoj
obrati pažnju na te milione
previše sam ja svoja
previše mi je da milion drugih sanjaš
a od miliona mene biraš
i zauvek me za sebe tražiš
Nemoj
znamo oboje
ti si vetar, a vetar se ne vezuje
Nemoj
ako nećeš da mi traješ
nemoj reč da mi daješ.
Svetlana Tadić

Čemu se ti, majke ti, od mene nadaš
da ću ti sebe kao poklon staviti na dlan
nemam ja više ništa da ti dam
sve što je bilo, sve što je moglo
uzeo si davno sam
čemu se ti, majke ti, od mene nadaš
da ću za tobom da posrćem i padam
nećeš, rodjeni, taj film gledati
onom ko me ne ume
ni mrtva se neću predati
i stvarno, majke ti, čemu se ti više od mene nadaš
sad bi, možda, i platio da stradaš
i slabost bi rado u izlog stavio
i sve praštao i sve zaboravio
bezgranično verovao
beskrajno se nadao
a sve si moje zgazio
drugoj se zvezdi noćima radovao
tvoja su dela neprijateli tvojih reči
slomljeno jednom se ne leči
zakrpe ružne na srcu lelujaju
sećaju se, pamte
suze mi još pakleno iz zenica plamte
I da, čemu god da se nadaš, znaš
povratka nema kad izdaš
oproste reči, oprosti duša
sama sebe spali
da tebe prokletstva spasi
nek gresi, kako reče, budu moji, nikako naši
nijedan me greh više ne plaši
i djavole sam sa tvog puta proterala
koliko sam te volela
I stvarno, reci
čemu se više ti, majke ti,
od mene nadaš
dok me lepo lažeš
molim te, u oči gledaj me
ne trepći i pogledaj ne sklanjaj
toliko mi duguješ
meni, koja ti mirno kažem
da, beskrajno volim te,
ali više ne želim te
zavet sam sebi dala
te tmurne noći
kad je duša umirala
i gola i slomljena
nanovo se u mukama radjala
I tad ja sam znala
sva vasiona tvoja udaviće se u bujici mojih suza
u viru moga žala
nisi mi verovao tada,
eto poslednji te put pitam,
čemu se, majke ti rodjene, od mene,
nadaš sada.
Svetlana Tadić

Za gospodju znam,šta pije gospodin…😘
……………..

Naručiš mi pesmu kao u kafani rakiju
a onda reči istinu
ne umeju da sakriju
iz čaše rakijske i
duše pesničke
bujica ljubavi poteče
Naručiš mi pesmu
kao bokal rujna vina
i u nju stane i jesen i leto i zima
i znam sve te to ne zanima
Naručiš mi pesmu
umesto samo jednog pitanja
Jer na to pitanje odgovora nema
Naručiš mi pesmu
da uz stih tuga ti zadrema
da sreca se probudi
Naručiš mi pesmu
a veliš mi dobro mi samo budi
U pesmi toj
duša ti moja salutira
beskraju te pozajmljuje
U tamnice bi srca tvoga
napacena da se sakrije
Okove oko njih iskuje
Naručuješ mi pesmu
da je ispijaš polako kao rakiju
da radost sa vinom mi natoči
da te sakrije u moje oči
da dušu u dušu pretoči.

Svetlana Tadic

Ako me ikada tražiš
Potraži me na izvoru
U žbunu kraj puta
U noći kojom mesec luta
Medju lišćem što
Ti pod nogama šušti
U vetru koji ti obraz para
U zvezdi koju si video
Da je pala
Traži me na svim
Čudnim mestima
Samo me ne traži
Medju ljudima
Tamo sam bila
Otud sam nestala.
Svetlana Tadić

Lako je kad gubiš od najboljih
u fer igri, poštenoj
lako je kad daš sve od sebe i više, a gubiš
lako je kad ulaziš u ravnopravnu borbu pa sreća pretegne, odluči
Lako je i kad izgubiš
dobijenu bitku u kojoj si časno poginuo
sve je lako
osim kad prljavu igru gledaš
stradanje nevinih, poštenih
Jebi ga, nisi Bog ti
ne odlučuješ ti
ne možeš da zgromiš kretene koliko god to zaslužili
a ne možeš ni da gledaš
E, tad budi majstor pa lakom odluku načini
imaj petlju da drekneš da se do neba čuje
znaš, jači su
znaš, sve im se može
samo se prekrsti i reci
sad pomozi Bože,
ako te ima, ako te uopšte zanima
ne molim te za sebe
već za čeljad nemoćnu
učini da zlo dobije kaznu
u okove ga strpaj
ako se ja ne bojim, koju
živu rastrgnuti mogu
čega se bojiš ti
nedostižan, svemoćan
i nevidljiv
Ili ti je svejedno, lako
da gledaš kako se
i oni po tvom liku stvoreni
za prevlast, za zlo se
bahato bore
a onda se na tebe pozivaju i skrušeno,
ponizno, lažno
ka tebi gledajući za
oprost grehova mole
Lako je reći da svi smo tvoja deca
lako je lagati i sebe i druge
ali nikako lako nije
pokazati i tebi zube
pa neka bude što bude
bolje i časna smrt
sve je bolje
no živeti lako
dok gazi te svako
praštaj il’ ubi, tvoja je volja
lako je spaliti
lako uništiti
teško je biti od sebe bolji
teško je živeti tamo
gde caruju najgori
a i oni postoje i traju
sve po tvojoj volji.
Svetlana Tadić

Ovo su dani veliki
kad bi o slobodi
trebalo pevati,
iskreno, odlučno, čisto!
Al’ pesma naša
sa lelekom, tužnih
predaka naših,
koje postidesmo,
ovakvi kakvi jesmo,
jetko se meša.
Do neba odzvanja tuga
što ponos velikih sakriva.
Opmena je reč svaka,
jer oni i nemoguće su mogli.
A unuci njihovi, glave
su pred životom savili
sebični, sitni i mali.
Kao da su pred životom
uplašeni zastali.
Ne, ne verujem u tu priču.
Otadžina se kao majka voli
i kad je teško i kad boli.
I kad pogrešne noge
njenim poljima gaze.
Sve je prolazno,
i ništa nije do veka.
Na tebe, na mene,
na nas, ova izmučena
zemlja čeka.
Zato hrabro svi dignimo glave.
Da ne bude da su
mnoge uzalud pale.
I gde god hodali,
gde god živeli,
setite je junaka
od kojih ste nastali.
Koji i kad su gubili
veliki su bili,
i o zemlji svojoj
ponosno pevali!
Svetlana Tadić

Kad čovek nesmotreno
dirne u ono što se
ne dira
Kad se suzama
majčinske oči napune
one iste što su
blagošću svojom
tešile i lečile
i bolesnu dušu milovale
Tad teško bude
I za stene
ne za obične ljude
Srce se na pola odeli
a svi bi delivi da
budu celi
Bol tada huhti i zavija
duša se grči i uvija
sjaj u očima zgasne
i tuga caruje
do u sate kasne
Kad se dirne u ono
što se ne dira
tad srce stegni
na oltar istinu stavi
I ne daj mislima crnim
da caruju u glavi
Olujni ce vetrovi proći
Talasi veliki, jaki
postaće nemoćni
U tišini sebi pruži šansu
da nemire kroz miran
hod smiriš
Da uprkos svemu
Voliš
I ljubiš
I ziviš
Naučenu lekciju upamtiš
i mir u carstvo svoje vratiš
I shvatiš
sve se ljubavi dele
i sve su ljubavi vredne
jedino kad su cele.
Svetlana Tadić