Bogojavljanska

Bogojavljanska

U jedan zalazak sunca
želim da se vratim
pobrišem godine izmedju
sada i tada

Da obecanja sebi datog
setim se
da gledaću uvek napred
da i noću može da svanjiva
da bez ljubavi
život ne biva

Da davno zaboravljeno
ostrvo oživi
nadama mojim nahranjeno
slutnjama i tugama nekim
korenje da satrem

Hoću da sa željama mojim
i želje tvoje rastu
I nemoguće postanu
da nema tako velikog
svemira u koji mogu
da stanu

Želim da suton jedan davni
u budućnost pošaljem
da tamo te sačeka
makar te čekao
I cela dva veka

Vreme mi više nije merilo
jer umrlo se više puta
I više puta oživelo
kroz sutone mnoge
nikad dosanjane
kroz čekanja razna
nedočekana

Mladim ljubavima
sudjena
htenjima velikim
sludjena
želim život sav
u poslednje čekanje
da sažmem
na dlanu jednom
nadom pokrivena
mirno da zaspim.

Svetlana Tadić

Mir

Mir
Neka besni i nek ludi
Ovaj svet uzaludni
Ti u duši mirnoj spavaš
Srcu drhtaj produžavaš
Nek oluje sve poruše
Ognjište si jedne duše
Tinjaš nežno neizbežno
Ti led topiš
Muku hladiš
Neka puca nek se ruši
Miran budi i pevuši
Osmeh sjajan poigrava
Duša jedna mirno spava
Pokrivka je ona tvoja
Miris dunje tu se širi
Da te čuva i umiri
Neka besni i nek ludi
Ovaj svet uzaludni.

Kojom gorom

Kojom gorom

Kojim putem
Kojom stazom
I bogazom
Koji oblak kišu nosi
Koja voda požar gasi
Eh živote, drug mi nisi
Otrovaše dušu misli
Otima se
I batrga
Svaka noć k’o vek duga
Zora svaka srce rani
Svi su dani odbrojani
Inat gruva
Pute traži
Nema bolji
Nema draži
Život izvor stari pije
Žila vratna jako bije
U šumarku mašte moje
Siluete naše stoje
Ne boji se srce moje
Medj rebrima
Reči škripe
I kroz zene reka gruva
Sve videla
Sve sam čula
Usudih se da verujem
Zaradih da tugujem
Neću pasti ne plaši se
Kroz život se hrabro gazi
Bogu dušu
Tebi želju
Živi, snevaj
Nikad nećeš da razumeš
Nisu ovo tvoje staze
Nikad nećeš ni da umeš
Kojom gorom
Kojom stazom
Zvezdo, sestro
Oj meseče, brate mili,
Vi ste vazda tuda bili
Svedoci ste moga muka
Čuvajte mi
Tajnu staru
I molitvu na oltaru.
Svetlana Tadić

Hajd’ nek vam bude

Hajd’ nek vam bude!

Sve je za ljude.
Samo, malo mnogo ja imam godina da biste me ubedili da je crno belo,
I da je tužno veselo.
Da su vam osmesi iskreni
Dok vam gledam dušu kako ciči i pišti.
I manite me sa tim pričama o sreći, dok se sanja o svili i kadifi.
Svi male kućice na kraju sveta sanjanju a dvore mermerom i zlatom optočavaju.
I niko zavidan nije.
I nikom ništa osim sunca i parčeta hleba ne treba.
Zavera me vaša iza svakog ugla vreba.

Hajd’ nek vam bude!
Svrstani smo svi u ljude.
I po načinu kako pevamo
Bistri će um, razumni, znati šta pričamo a šta snevamo.
Sve se neke užvišene ljubavi radjaju, a ljudi se kao zveri glodju i svadjaju.

Hajd’ nek vam bude !
Da ne razumem se ja ni u život ni u ljude.
Valjda je to zato što kad zaboli ja vrisnem, bol kroz glas, kroz suzu pustim.
Kad se smejem zagrcem se i ne znam da stanem, bila u kući, na ulici ili kafani.

Hajd’ nek vam bude
Ali ja i dalje smradove necu računati u ljude.
Nema te sile, tog opravdanja, da me ubedi da zlotvoru je krivica manja. Da nije hteo, da nije znao, da mu je žao.

Hajd’ nek vam bude!
Svet je i tako skrojen da kako drugi hoce tako i bude.Ali taj svet koga ljudi kroje ima samo dve siromašne boje.
Kad se pomešaju i smute zivot siv bude.
To nije život za ljude, vec za poslušnike i uplasene ptice u kavezu rodjene, koje i kad bi leteti mogle padaju ničice.

Hajd’ nek vam bude!
Ali meni biti neće, ja se nikad ne mogu odreci srece. Jer kućicu na kraju sveta imam, svilu i kadifu ne poznajem, ne grabim i ne zavidim.Zbog želja, prokletih vaših, ja se često postidim.

Hajd’ nek vam bude!
Aplauz od mene imate za farsu vašu, najstrašniju moru moju današnju.
Hajd’ nek vam bude!
Kad prigusti poželećete i vi medju ljude, obične i male, one koje sad držite za budale.
Svetlana Tadić

Bedem

Ne traži od nje da bedeme svoje ruši
ako gnezdo ne želiš da sviješ
medju tim zidinama
ne traži da strahove pobaca
oni su je kroz krugove pakla vodili
glavu sačuvali
Ne ume ona više
rečima da veruje
kad zla kob dodje
reči ućute, nestanu
ne traži da glumata ti
savršenu ženu
jer savršena nije
jer plače, vrišti i razbija
kad je zlotvori za dušu ujedu
Ne traži ništa
samo, ako umeš,
budi tu i ćuti
vremena daj joj da te
domaćinski u srce smesti
da ti dah i bilo oseti
miris sa dlanova u nozdrvama ponese
ne serviraj joj priče
ko, šta i kome bio si
koliko moćan i jak
za nju više,
jaki i moćni ne postoje
postoje samo oni koji znaju da vole
pred njima sami padaju bedemi
samo takvima se srce samo otvara
Blagost njihova planine pomera
zato ne traži i ne pritiskaj
uplašiće se njena duša izujedana
pomisliće još jedna prevara
ponovo izdaja
tu je guju dobro zapamtila
Ne traži ništa da treba i mora
Jer ona se je namorala
i od moranja upravo rastala.
S. T.

Cipele

Dan je bio običan, čak dosadan
U duši se zakuvalo, dogorelo
Protiv svega umem
sem protiv nepravde prema meni načinjene
Ne umem, ne znam
mozak vri, srce udara
Sve se skupilo ispod damara
Nemoćna da se savladam
Besna na sebe i čitav svet
Najgorim mislima obuzeta
Svest sužena
Suza produžena
Kažem
Kraj
Dosta je
Nema me
U tom trenu nešto se u duši prenu
Za koga
Zašto ubih sebe u trenu
E nećeš sestro,
Nije ti medju kukavicama mesto
Bosa na put izleteh
Da misli pokupim
Glavu ludu ohladim
Sebi se vratim
Umesto da sebe za glavu skratim

Od tog dana vazda u kući imam dežurne cipele kraj vrata
i dežurni mantil na čiviluku
Ako se zadesi da se ta muka ponovi
da u njih uskočim
da bes prikočim
i izletim napolje u ništa
u mrak, u svadju sa sobom
da razjasnim stvari sa Bogom
nikad više ne sa ljudima
nikad više medju zveri
zverinjak ovaj ljudski
nije po mojoj meri.
Svetlana Tadić

Iluzija

Reci lepe nezne
Pametno odabrane
Na gladnu dusu
Kao pjusak kad
Na suvu zemlju padne
Naprave iluziju
Njega u njenoj glavi
U iluziju se najlakse
Najbrze i najludje
Dusa zaljubi
Jer ju je po svojoj
Meri pravila
Od toga leka nema
Dok se iluzija
Kao igracka najdraza
Ne razbije
A zato je najbolje
Cekic od realnosti
Izliti
Kao celik prekaliti
Do bola saviti
I jako
Najjace
Sebe udariti
Da se vrisak
Do neba cuje
Da laznu nadu
Razbije
Laz da otruje
Oci da otvori
Srce skameni
Zatvori
Da ga bolom
Izleci
I nauci ni pred kim
Da ne kleci
I da pusti vreme
Prevaranta starog
Da leci
Napuklo srce
Dok svaka pukotina
Ne zaraste
U oziljak se pretvori
Da jos dugo
Samo na dodir
Boli
Opominje
I podseca
Da ne juri
Se sreca
Od misli zaceta
Od reci satkana
Nama sudjena
I nikad vidjena
Iluzija
Sto kroz vazduh lebdi
I sve je drugo
Sem sudbina
Prokleta.

Planina kamena

Kao dete nevina
kao zver surova
kao ljubav muška
stamena
Nemo stojim pred ovom lepotom
misli imam
reči nemam
surovo lepa, gotovo nestvarna slika
krš i kamen ljuti dušu mi miluje
crtice na duši zarezuje
reski vazduh planinski
otvara svaku zaboravljenu poru na koži
grudni se koš nadima
od lepote, svežine, oštine hoće da eksplodira
Bog je ovo mesto od ljubavi satkao
zelenim okitio
bistričavim vodama darovao
da ga voliš od pogleda prvog do zauvek
prvi treptaj oka pod suncem planinskim
Život,
tako se zove ova planina
Život prokleti
život najlepši
najdraži
Prokletinja moja
I kad se po kršu saplićeš
padaš, u oguljena kolena duvaš
suze u očima prikrivaš
a opet voliš
beskrajno, bezgranično
znaš da si tu gde pripadaš
Oduvek
Divlja sam planinska reka
Koža se ježi od dodira njenih trava
kao od milovanja ruke
najdražeg čoveka
grle me njeni krševiti obronci
brane me od svega titanskom snagom svojom
surovo se mršte na sve oko mene
ljubomorno me čuvaju
i nikad veći osećaj slobode mi nesebično daruju
Nerado,
teška je srca napuštam
i sve njeno u sebi nosim
blag letnji lahor u kosi
kolirit boja njenih divljih cvetova u očima
mirise nedosanjanih ljubavi u njenim noćima
Prosto me drži,
u zagrljaj steže
iskričava njena rosa večernja
dugo se nismo videle
dugo se nismo ovako radovale
strašno smo jedna drugoj nedostajale
obe poprilično matore
surovošću života proklete
blagošću nam duše namučene prožete
Noćas nam je mesec mlad
bisere darovao
I svemir se s nama radovao
U tu jednu
mrklu noć planinsku
ceo mi je život stao
Suzu radosnicu posle
godina tuge ukrao.

Svetlana Tadić

Živim

Živim
u tvojim čežnjama
neizgivorenim rečima
Živim
u tugama tvojim životnim
u besu želje neispunjene
Živim
u pogledu tvom u daljinu
uprtom
suzi neisplakanoj
uzdahu zadržanom u grudima
Živim
u sutonu nad morem
probudjenom besom tvojih užurbanih koraka
Živim
u snu tvom i ruke ti milujem od bola u pesnice stegnutim
Živim
u svakom tvom naporu
da vratiš me tamo gde nema me
Živim
a umirem
dan za danom
želju za željom
san za snom
Živim
umrla u beskraju tvoga
i neizvesnosti moga ludila
Živim
Svetlana Tadić

Jutro

Sanjam

Prozirno belo seosko jutro

Miris tek pomuženog mleka

Tek umešenog hleba

Obrise belog stola i dve šolje crna kafe na njemu

Jake

Poput ruku tvojih što stolicu mi primiču

Orošene ponekom kapljicom znoja sa drvika donetom

Topli pogled tvoj miluje mi lice
poput jutarnjeg sunca tek rodjenog

Poput zarudele zore mi
iskrom radosti dušu ogrćeš

Dok usne šapuću

Dobro jutro, mila
Jesi li me i noćas usnila

Dal’ to san ili java beše
Il’ me ruke tvoje, usne tvoje
Do zvezda opijenog uzneše

Sa glavom na tvom ramenu sanjam
Prozirno seosko jutro belo

Zelenu šumu što mi nošena lahorom peva poput
Slavija bela

I znam da jednom

Tvojoj ću zori zapevati
Mlečni trag sa usana ti obrisati

U oku tvom poput tek rodjenog sunca

Zablistati.

Svetlana Tadić