ОЧИМА

Прићи ћу твојим очима малим
и назвати их кестенима опалим
са дрвећа. Кад опадне и суво лишће
и ветар те, нежно, стишће…

Рећи ћу твојим уснама бујним,
и прекрити их с ноћима олујним,
да волим их. Када кише лију
и твоје косе ми лице прекрију…

У сну ти машу анђели мали
што моје снове су ти дали.
Оне красне… С расцветаним пурпуром, и сумраком,
љубићу твоје лице жарко…

КРАЈ СНА

Сазреле су јагоде,
црвене се и миришу пољима.
Али нису слађе од нечијих усана.
Те усне,
краљице у мојим мислима…

И бајка почиње
са првим, лаганим сумраком,
кад нико те пробудити неће
а гоне те.
Препусти се свету лаком…

У врт, ноћима,
долазе дивне паунице,
кад зрију јабуке златне.
Сачуваћу их…
Дођи ми то красно лице…

А ту, крај сна,
после дуге, оштре зиме,
нешто ми тихо реци.
Приђи ближе, пољуби ме…