Добродошли!
Или иди, или остани
Или иди, или остани
Буди с њим, или ми се врати
Ал само знај нек ти је јасно
Добро пази да не буде касно…
Добро знај, ако одеш с њим
Ја и ти, готово је с тим
Разбиће се љубав наша
Ко пијанцу чаша…
У љубави нема компромиса
Има само среће или туге
Кад се двоје растају
Увек криве једни друге…
Нећемо моћи бити пријатељи
После љубави, нити другови
Остаће само нека сећања
И понека суза мања или већа…
Tišino, imaš najljepše ime.
Najljepše, sve dok ga ne izgovore.
Tišino, noćas ti zavodljivo šušte haljine.
Tišino, tvoje ruke grle najnježnije.
Tvoje usne ljube najiskrenije.
Tišino, tebi poklanjam one riječi najslađe
Riječi što gube moć kad se izgovore
Kao što i ime tvoje gubi od ljepote
Kada ga usne neke prozbore.
Tišino, budi tu, zagrli me
Ne idi, neka ti ime zaborave
Neka te dugo od mene ne odvede
Slatkih usana zov.
Ostani, ne idi, budi tu i ogrni svoj plašt
Sakrij me pod skute svoje
I ne daj da me otrgnu.
Čuvaj me, kao što mati čuva
Jedino čedo svoje.
Tišino, imaš najljepše ime
Koje kao i sve ljepote
Traje dok ga usne ne izgovore.
tebi tobom
što ljubimo zvezde
poklanjam sebe
sobom
i ostajemo ljubav
sve dok volimo
postojanje nas
tebe tobom
uzimam sebi
sa sobom
Као малено дете играо сам се маштом,
бројао звезде сјајне и жељан био свега.
Нисам волео сумрак који са тамним плаштом
хара по нежној души, бојао сам се Њега.
Била је на сред собе, краћа јој једна нога,
столица трошна, стара на којој капут „стоји”.
Зарудила је зора, на њој угледах Бога!
Затварао сам очи, спознао да постоји!
Сваког смо јутра потом баш као стари знанци
у соби старој, трошној гледали један другог.
Ћутали сложно оба, на крају, к’о незнанци
„разишли” се без речи и без погледа грубог.
Иако више нема собе, ни столице старе,
знам да ме увек прате те очи благе, снене
И у невољи свакој кад сви ме занемаре,
надамном стално бдије, јер Он је део мене!