Милета Пршић је рођен у Треботину 1952. године, а преминуо је 20.02.2023. године у 71. години живота.
Радио је у КПЗ Крушевац. као секретар КУД-у Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице све до одласка у пензију.
Био је и активни члан КУД-а Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице у фолклорној секцији где је припремио многе игре млађих категорија, а активно је изграо фолклорне игре у омладниској категори. Такође је био активан и у драмској секцији где је припремио сценографије за бројне драмске представе. Водио је целокупну технику КУД-а: појачало, осветлеље, фактички је све за успешне наступе КУД-а Вук Караџић било у његовим рукама.
Био је сарадник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
KRALJ ŽUPSKOG SMEHA I SATIRE: Župljani žale za Jovanom Arsićem Jovčetom iz Bobota
Jovan Arsić – Jovče, iz Bobota kod Aleksandrovca, jedan od najznačajnijih srpskih aforističara, narodni pisac i pesnik za decu preminuo je 2. decembra, a sahranjen u svom rodnom selu 4. decembra.
Živeo je kao samac u Bobotu i bavio se poljoprivredom, bio je omiljen u Župi i celom Rasinskom okrugu, ali i znatno šire, jer je oduševljavao publiku na brojnim nastupima u raznim kulturnim akcijama i manifestacijama. Poezijom se bavio od najranije mladosti. Radove je objavljivao na radiju, najviše u kultnoj emisiji „Karavan“ Radio Beograda, kao i u mnogobrojnim listovima i časopisima humora i satire.
U svojim pesmama opevao je aktuelne događaje u svojoj vinskoj Župi i u celom rodu srpskom. Njegova poezija je veoma efektno opisala dušu župskih seljaka – svojih zemljaka, a stihovima je sačuvao od zaborava sve što je važno i vredno u njegovoj Okeaniji grožđa i vina.
Njegov britak i oštrouman stil pogađao je direktno u srce, a kao čovek bio je velika dobričina i šaljivsko, a skroman kao svi veliki ljudi. Župljani su ga poštovali i cenili, a ostaće zapamćen kao veliki majstor svoga zanata – pravi kralj humora i satire na prostorima srpskim i balkanskim.
Dobitnik je mnogih priznanja a najdraža mu je bila Zlatna kaciga za najbolji aforizam, na Međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu 2007. godine. Sahranjen je u subotu, 4. decembra, na seoskom groblju u Bobotu.
Bibliografija: Župo moja, stihom opevana, 1990; Iz duše moje, 1996; Bez pardona: aforizmi, 2000; Veliki mrak velikog zapada: aforizmi, 2001; Slušajte me deco draga (zbirka dečjih pesama), 2001; Oštroumne misli: aforizmi, 2006; Život moga dede Jove: Tragom jedne istine, 2008; Naopačke, 2011; Knjiga aforizama: Prekinut je lanac kriminala, sad imamo dva, 2016.
У Плочнику под липом, 18.10.2021. године, испред споменика палим борцима у минулим ратовима почев од 1912. године, одржан је помен у част гардисте Синише Стојановића. Помену су присуствовали бројни мештани села Плочника, и представници политичког и културног живота Србије, који су положили цвеће и одали почаст Синиши Стојановићу. На помену су говорили: Мирјана Кркић – председник општине Ћићевац и Боривоје Видојковић – одборник општине и председник ОО Социјалистичке партије Србије у Ћићевцу и Синиша Јевтић, херој са Кошара . У уметничком делу програма своје стихове су говорили су песници чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Јасмина Димитријевић, Мирко Стојадиновић, Бора Видојковић, Бранко Ћировић и Градимир Карајовић, као и песник из Трстеника Милош Милошевић Шика. Део из романа Боре Видојковића “Де си бре Станимире”, казивао је Милош Ивановић.
У наставку овог текста прочитајте говор Боривоја Боре Видојковића…
Говор Боривоја Боре Видојковића
Поштовани родитељу храброг гардисте Синише, часни оци, представници наше храбре војске, председнице општине Ћићевац, председниче скупштине, Синишини другови, фамилијо и рођаци, представници медија, сви присутни,
Данас смо овде да одамо почаст нашем храбром Синиши.
Са својих непуних 19 година, Синиша је оставио трајан и неизбрисив траг у нашим срцима и мислима. Памтимо га као неустрашивог храброг, изнад свега поштеног момка који се није плашио никаквих изазова. За то је и био гардиста, јер тамо иду најбољи. Одбрана православља и српства за њега је била светиња и није размишљао о себи, нити је жалио себе, већ је кренуо јединим исправним путем, путем својих одважних предака. Храбро се, са својим друговима, ухватио у коштац са огромним светским силама које су са собом носиле неправду, уништење и зло. Деветнаест Нато земаља је немилосрдно ударило на једну малу, али храбру и непокорену земљу, њену младост, њене фабрике, путеве, болнице, старачке домове, па чак и на децу која су свуда у свету заштићена .
Горан Минић, песник из Бруса ми је јавио тужну вест да је 21.10.2021. године преминуо његов колега новинар, а наш заједнички колега песник Далибор Ђокић. Шта рећи, него ТУГА!
СУТРА СЕ ЖИВОТ ЗАВРШАВА... – Горан Минић
Драги мој Ђоле, вест је стигла страшна , изгубио си последњу и највећу битку живота. Настао је мук, неверица, а опет све је злокобна истина. Сузе теку саме. Не могу да их зауставим док премотавам ону чудесну реченицу изговорену приликом нашег последњег сусрета “Сутра се живот завршава” то је тек један стих песме у рукопису коју си ми показивао…
Као да си нешто предосећао. Из пепела посутог росом тихо си се винуо пут неба говорећи још “Колико мало је потребно да се загреје срце”.
А бол је велика. Тек си требао да искажеш, и покажеш животу и нама, шта све можеш. Сећаш се, драги мој млади пријатељу, како смо се радовали твојој глумачкој награди на фестивалу у Смедереву, како смо се поносили твојом другом збирком песама “Урлик бола”. Тај урлик међу корицама тек сада ми одзвања као урлик неоствареног и неправедног док смо говорили о неправди коју су ти наносили док си остајао без посла. Неки су били пречи.
Сећам се како смо правили Радио Брус, касније и ТВ Брус, сећам се са колико љубави и даровитости си ушао у тај посао заједно са Жидом, Вером, Сенком, Маријаном, Сикијем и другима. Данас су то само успомене на тебе, друже мој.
Опрости онима који су грешили, и који су се огрешили о тебе, опрости јер само велики праштају. Ја никада нећу заборавити оне промоције у Крушевцу и Брусу, оно дружење са пријатељима из Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ СРБ. Прерано и изненада си се придружио Баћи, Бори, Мићи…
Шта данас рећи твојој мајци, твом брату? Био си сјајан, непоновљив шмекер који се није трудио да га сви заволе, јер како си умео да кажеш “онда би заборавио ко си”. Драги мој Ђоле, разумео сам те и када то нисам желео. Живео си боемским животом као да ти је сваки дан задњи дан. Умели смо у једном погледу да се разумемо за све ове године твог кратког живота.
Хвала ти, пријатељу. Обећавам чуваћу, и чуваћемо, успомену на тебе јер си то заслужио. Хвала ти за поговор моје књиге коју смо се спремали да промовишемо ових дана. И сам си волео песме Неше лептира и ону “Јелени умиру сами.”
Нека ти је вечна слава.
Горан Минић
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, имало је изузетну сарадњу са Ђолетом, како смо га из милоште звали. Био је наш сарадник на сајту www.poezijascg.com где је од самог почетка објављивао своју поезију, пре свега боемску. По његовој песми ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА дали смо и име зборнику поезије које је наше удружење објавило 2015. године. Објавили смо и његову књигу УРЛИК БОЛА. На нашем сајту можете чути и како Далибор говорисопствену поезију…
НАЗИВ КЊИГЕ ЈЕ ПО Ђолетовој песми ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА
Далибор Ђокић чита песму по којој се зборник “ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА” зове
ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА
Пијемо живот и ЈА.
Опијам га вином и ракијом,
он мене тугом и болом.
На доку крај шанка,
он оде од мене,
а ја остах да појим себе.
Седимо у кафани живот и ЈА.
Пијем и пушим,
покушавам њега да срушим.
Појим га до краја,
тражећи вечни пут,
пут до раја.
На тој дугој стази,
изгубих и себе и њега…
Рано ујутру,
уморни боем, кући се гега.
Окупили смо се данас тужним поводом, због смрти нашег драгог пријатеља, друга и сарадника Мирослава Миће Живановића. Корачао је храбро преко свих граница издржљивости и својом даровитошћу чинио да људи уживају, вoлe и памте његове испеване песме и дивне стихове којима нико осим њега није боље знао да допре до срца и душе. Био је Богом дан и благословен свим оним што човек треба да има, породицом, професијом, нестварно сјајним талентима и невероватним шармом. Оставио је траг на свим сценама Културног центра Крушевац, говорећи најлепше стихове, као велики пријатељ наше куће и свих запослених који су уживали у сарадњи са њим. Промоцијама његових издања од стране Културног центра Крушевац, посвећивана је велика пажња, као и помоћ у издавању књига које су, свакако оставиле неизбрисив траг о човеку који је пленио својом личношћу и својим стиховима, човеку који је опевао лепоту и љубав, човеку који је вoлeо живот.
Поштовани песници, драги посетиоци, Сада када се спремамо да обележимо 17. септембар, 9. рођендан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, подсетићемо Вас на стваралаштво наших преминулих чланова и сарадника, о којима смо писали у категорији ОМАЖ. Кликом на Име или Слику члана или сарадника, можете прочитати о сваком аутору! Или можете отворити заједнички линк ОМАЖ !
Елеонора Лутхандер: Елеонора се догодила у Крушевцу
Дођи на књижевно вече, није важно у колико почиње, не знам, као да је вријеме почетка битно, али дођи, снађи се накако, провјери. Видимо се.Овако некако, или слично, гласила би позивница Елеоноре Лутхандер љубитељима лијепе ријечи, заљубљеницима у поетску магију. Вјерујте ми на ријеч, сала би била пуна, јер ко би одолио шарму оваквог позива. Поезија и јесте шармантна заводница, велики маг ријечи, која својом чаролијом вјековима фасцинира вјерне поклонике.Зашто је поезија тако привлачна? Сем шарма и магије, поезија има још једну фантастичну димензију. Ништа не сакрива, умије да искаже најдубље тајне човјековог срца и душе, и не само то, јер онај ко о звјездама пјева до звијезда ће једном и стићи. Поезија нас учи да је све могуће, само треба бити стрпљив и вјеровати. Елеонора је сасвим озбиљно схватила и разумјела магију ријечи и предала јој се до краја, али на свој особен начин са великом дозом искрености, не бјежећи притом од ироније и самоироније.
”Знам ко ме воли
Знам и ко ме не воли
Не пише у новинама
баш зато што не пише
нисам се догодила
синоћ у Београду.”
Елеонора новинарску досјетку да ”оно што није објављено у Политици није се ни догодило”, преобликује у рефлексивне стихове о непостојању и непримјећености лирског субјекта у вољеном граду своје младости, али и поред тога она зна ”да пасош не чини човјека”, па макар био и шведски, не пориче себе и не поништава своје поријекло.
”Нећу, не могу, не дам
Научио ме мој деда са Чева
Уз пар ћушки
да чувам дијаманте
Уз пар ћушки
међу ногама
чувај Ело тело”
Елеонарина поезија је директна, мада врви од неочекиваних метафора, искрена до те мјере да превазилази обавезни, а лажни, малограђански стид и тобожњи срам у стилу ”а шта ће рећи комшије”. У браку између лажног стида и срама рађа се снисходљивост која трује и душу и срце, а тек о глави да и не причамо. Елеонорини стихови су директни протуотров оваквим друштвеним појавама.
И кад пјева о љубави, ова српска пјесникиња из Шведске пјева на свој специфичан начин, не кријући ни духовно ни тјелесно сазвјежђе љубави, свјесна пролазности тјелесног.
”Моје тело је сада
Јавна површина
Цвећем засађена
могло је да буде
много
много горе”
Елеонора је у стању да напише необичну и неочекивану Оду контејнеру, у њеној поезији и WC – е папир ће пронаћи своје почасно мјесто, љекарско увјерење, омот чувене Милка чоколаде, шведски сто, сремска кобасица, печено пиле… и све то, и још много тога сличног, запаковано у целофан неочекиваних метафора. Партитура њених пјесама је написана на духовит начин, мада се ради о сасвим озбиљним пјесама са савременим темама и мотивима у чијем је центру човјек и сви проблеми и изазови са којима се он сусреће и суочава.
ЧЕТВРТА ЕМИСИЈА СНИМЉЕНА 19.01.2015. ГОДИНЕ У СТУДИЈУ РАДИО КРУШЕВЦА. Водитељ – Светлана Ђурђевић, Гост – Елеонора Лутхандер.
ДРУГИ ПИШУ – НЕДЕЉНИК ГРАД – 02. March 2009. g. @ 23:32:37
Шведско српска песникиња Елеонора Лутхандер, у посети свом родном граду
Ма где била, ја сам Крушевљанка
Елеонора Лутхандер коју Швеђани „потписују“ као своју песникињу, успела је, кроз поезију, да представи српски народ широм Скандинавије. Ова талентована и, за нашу средину, помало екцентрична песникиња, посетила је, после тридесет година, свој родни град.
Када је гостујући недавно на песничкој вечери „Носталгија“ у Културном центру Крушевац кренула да „игра“ своју поезију, публика је, након првобитне затечености, наградила дугим и бурним аплаузом. Мало ко је очекивао да ће ова дама (са видним вишком килограма које врло елегантно носи) након поздравне речи устати и (са гипкошћу на којој би јој и гимнастичари позавидели) крајње необично прочитати своје стихове. У неколико минута, била је и „горе и доле“, и „лево и десно“.
ПОЕЗИЈА КРОЗ ГОВОР ТЕЛА
– Прво, трудим се да публику не замарам дуже од три до седам минута, јер све што преко тога траје, доведе вас у ситуацију да вас више нико не слуша.Овакав начин извођења поезије, кроз реч и покрет, је нешто што у Србији до сада није виђено, а што је у Шведској, прави хит. Циљ је, заправо, да се поезија из једног пасивног стања подигне на један забавни, естрадни ниво, па и да се и најозбиљније поетске теме, оне које изазивају сузе, могу рећи кроз одређене покрете. Ја сам и организатор оваквих поетских вечери, на последњој коју сам организовала гости су били шведски политичари и фински министар културе – каже Елеонора Лутхандер.
Елеонора објашњава да су овакве необичне поетске вечери такмичарског карактера, што додатно подиже адреналин и публици (која је, уједно, и жири) и онима који се такмиче. Са „Поетским закуцавањем“ (како се ове песничке вечери називају), „заразила“ се читава Шведска – од Шведског парламента до вртића, преко библиотека, кафана, гаража…
– У Шведској сам научила да вам ништа није „дато“ и да за све, па и за поезију, морате да се изборите. Наравно, и тамо постоје неки „елитни путеви“ који су некоме априори дати. Ја сам морала да почнем од почетка, да потпуно „огољена“ станем на сцену. Пре десет година нисам умела ни микрофон да држим. Сада, потпуно владам сценом, упорном вежбом сам учврстила мишиће и, што је најважније, научила сам да се не стидим свог тела. Да сам одмах ушла у Нобелову библиотеку, вероватно бих одмах и села и ништа од овога, на шта сам данас јако поносна, никада не бих постигла – објашњава Елеонора.
ПРОМОЦИЈА СРПСКИХ ПЕСНИКА
Елеонора се прво (кроз бројне издате књиге поезије и још много тога) изборила за „добар глас“ да би, као неко ко је цењен у Шведској, покушала и успела и да у читавој Скандинавији промовише српске песнике.
– После 30 година проведених у Шведској, вратила сам се у Србију, где сам, између осталог, добила и прегршт песничких књига. Нисам их могла све понети авионом при повратку у Стокхолом, па сам их превела на шведски језик, по једну од сваког песника. Било је ту од великих српских песника, па до чак песме коју је написала једна сељанка која суботом продаје кајмак на Каленића пијаци. Тако је и настала чувена антологија српске поезије „Поезију ће сви писати“, са 160 песама различитих аутора. Књига је објављена у електронском облику (на њњњ. серум. ну), на насловној страници је Серумове електронске књиге. Користи је 290 библиотека широм Скандинавије, а могу је преузети и све светске библиотеке. Ето, представљени смо као песнички народ, а Томас Линдблад, издавач прве електронске издавачке куће у Шведској, први је и који је у овој земљи представио српске песнике – каже Елеонора Л. и додаје да је то само почетак у промовисању српског народа кроз поезију.
ПЕСНИКИЊА ОД ТРИНАЕСТЕ
Иако је завршила Економски факултет, највећа љубав јој је била и остала поезија. Пише од своје тринаесте године, а до сада је објавила пет збирки поезије на шведском, пет песничких књига на српском, једну тројезичну шведско-српску-енглеску сликовницу хаику стихова и оригами цветова „Икебана“ и четири електронске књиге. Уврштена је у Нобелову библиотеку са књигом „Диктограм“, бави се естрадном поезијом, учествује на шведским првенствима у „Поетским закуцавањима“, као и хаику-оригами перформансима. Она је и члан Удружења шведских књижевника (од 1996 г.) и Удружења књижевника Србије (од 2004.г.) а добитник је и Златне кациге Културно просветне заједнице за 2007. Елеонорина поезија превођена је на енглески, холандски, персијски, турски…
Елеонора је обишла готово цео свет, за себе каже да „није само умрлица, већ и биографија“, поносна је на свој рад и на своју децу која имају своје животе, али се неретко укључе и у њену причу. Из хотела, у коме је провела два дана јер рођака у Крушевцу нема, упутила се у Подгорицу, позвана да као песникиња гостује и постане члан њиховог Удружења књижевника. Желела би да ускоро поново посети свој родни град јер, како сама каже, „можда сам ја за Швеђане тамо негде рођена, али ја добро знам, а тако и пише у мом пасошу, да моје место рођења има име и да се зове Крушевац“.
Д. Павловић
ПРИЈАТЕЉСТВО СА АРСЕНОМ ДЕДИЋЕМ
Елеонора је део ратних година провела на Хвару и била једина српска песникиња која је у том периоду штампана у Хрватској. Иза ње су стали Арсен Дедић и Тонко Маројевић, који је, усред рата писао рецензију у Слободној Далмацију, без обзира на то што се Елеонора све време боравка на Хвару изјашњавала као српска песникиња. Круна пријатељства са Арсеном Дедићем је његова жеља и обећање да ће углазбити песму „Бољи људи“ из њене најновије збирке „Медовина“, коју му је Елеонора, иначе, посветила.
ПО МАЈЦИ – РУСКА ПЛЕМКИЊА
Елеонора Лутхандер рођена је 1954.г. у Крушевцу, у породици Дамјановић. Црногорског је порекла по оцу Светозару, а по мајци Валентини, руска племкиња. Након завршеног Економског факултета у Београду, одлази у Шведску, где је удаје за шведског новинара Пера Лутхандера, са којим има двоје одрасле деце, Александру и Амадеуса. Сада живи у Стохолому и Београду.
БОЉИ ЉУДИ
Арсену Дедићу
Сад кад више нијесмо млади Тек сада смо слободни и луди Сада знамо како се то ради Тек сада смо бољи људи.
Сад кад смо уморни и сиви И све нам се црно пише Тек сада знамо да смо живи И да нам не могу ништа више.
Сад кад више нијесмо лијепи У себи носимо праву љепоту Слабо видимо ал нијесмо слијепи чувамо снагу за доброту.
Елеонора Лутхандер
Објављено у недељнику ГРАД
ДВЕ ПРОМОЦИЈЕ У ЈЕДНОМ ДАНУ – Елеонора и Александра Лутхандер
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, као прву промоцију у новој 2015-тој години, организовало је 19.01.2015 у 18:00 часова у Крушевачком позоришту промоцију стваралаштва Александре и Елеоноре Лутхандер. Алексндра Лутхандер је промовисала две књиге о Бергману: “БЕРГМАН ЈЕ УМРО – ЖИВЕО БЕРГМАН” и “БЕРГМАН И ЖЕНЕ”. И Елеонора Лутхандер је промомовисала две своје књиге: “ДУБАИ ХАИКУ” и “ИКЕБАНА”. О њихом стваралаштву говориле су највише саме ауторке, а мало су им припомогли Вељко Стамболија – крушевачки песник и колеге песници из Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. За музику и тон бринуо је Ненад Голубовић Голуб. Било је то једно посебно и интересантно вече, па Вас позивимо да прегледате репортажу коју смо за Вас припремили… Уживајте!
Александра Лутхандер
Елеонора Лутхандер
Елеонора Лутхандер, Љубодраг Обрадовић, Александра Лутхандер и Светлана Ђурђевић
МАЛИ И ВЕЛИКИ ПРИНЦ
Немој да ти ја дођем да те оживим!
Као фараон си се балсамовао својим лепљивим песмама послао си сам себе за амбасадора српске поезије у небеском царству
Немој да ти ја тамо дођем да те оживим ти се само правиш мртав у инат мени и Његош се одселио…
Тужић́у те да си фалсификовао принчевску титулу доста је више твог реч-ног терора!
Незасити китови гутају твоје
протеинске стихове узалуд будим жене које те сањају давим твоју сенку у Скадарлији кварим ти слику али рачунар не памти дефорамцију ови вечито млади програмери пију али се не дрогирају само пишу поезију онако како си им ти наредио као Лењин
Писати, писати,
писати…
Ругаш ми се Бранко мртав насмејан залепио си се за
Интернет као жвака ма тражиц́у од Гугла да те скроз избрише ургирац́у да те
Википедиа прогласи живим а Хаг невиним
Па кад ти компјутерска месечина обасја лице шта ц́еш онда паметно да напишеш онако измрцварен сумасишавши без националне
пензије?
Ма одкуд теби рачунар? За тебе је обична
оловка ти си је сигурно и у гроб прошверцовао и пишеш, пишеш,
пишеш…
Поводом давања полугодишњег помена мр Ратку Тодосијевићу Баћи 12.06.2020. године, промовисана је његова књига ПИЈЕМ ЦРНО у кругу породице, његових пријатеља и чланова Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, које је издавач књиге.
Отштампана је прва књига мр Ратка Тодосијевића Баће “ПИЈЕМ ЦРНО”. У њој ћете сазнати ко је био пуковник, сликар и песник мр Ратко Тодосијевић Баћо, сазнаћете како је писао поезију и видећете како је сликао. Издавач књиге је Удружење песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чији је активни члан Баћо био. Иначе на годишњој скупштини удружења одлучено је једногласно да Годишњу награду ПоезијаСРБ за 2020. годину добије постхумно мр Ратко Тодосијевић Баћо за свој целокупан стваралачки рад у области поезије и сликарства и активан допринос раду Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
ПИЈЕМ ЦРНО – мр. Ратко Тодосијевић Баћо, Крушевац
ПИЈЕМ ЦРНО
Прво
Сам те пио пијући
Затим сам те пио
Опијајући се
Сада пијем у својој
Тишини.
А та ми тишина
Доноси сећања
На опљачкану
Проћердану младост
Празне чаше
Кафанске вечери
Које зјапе у њима.
За кафанским столом
Коме је жижак одавно
Прозуко ногаре
Остају давно неповратне
Успомене.
Или ти ужади
Удављеника туђом Невиношћу
Покривених – покривених
Туђим одласком
Чујем или ми се само
Чини како ми самоћа
Говори да одлазиш.
Не кривите ме
Што не могу и не желим
Да руку заборава
Прихватим.
Кафана, сто, чаша
Вина – чаша вина
Ти и Ја и крај.
Пијем црно.
у својој архиви има изванредан приказ стваралаштва Ђорђа Марјановића под називом ЋОРЂЕ ЗА СВА ВРЕМЕНА – 1995. Погледајте га!
Ђорђе Марјановић на Београдском пролећу – Снимак РТС-а
Неколико песама Ђорђа Марајановића – од којих неке можда(?) нисте чули (случајни избор)
Ја сам покушао да направим свој избор од 5 песама, али нисам успео да се одлучим јер су све песме Ђорђа Марјановића одличне. Зато Вам представљам шири избор његових песама до којих сам дошао на JouTube, прво неколико видео снимака РТС-а, затим неке аудио снимке са мојих плоча, па његову ЛП плочу “ХВАЛА ВАМ ПРИЈАТЕЉИ”, такође са YuoTube, коју и ја имам у оригиналном (винил) издању. Ту су још многе песме и видео записи са JouTube и РТС-а о Ђорђу као бонус…
Морам Вам одмах на почетку нешто признати: Ђорђе Марјановић је за мене био и остао певач број један. Имао је оно нешто у свом сценском наступу и гласу, што је у мене доносило неко узбуђење, а публику дизало на ноге. Ја сам гледао сaмо један његов концерт у Београду у Дому синдиката, а каже се да их је било једанаест. Тада сам имао око 20 година и први пут сам био у Београду. Пошао сам рано ујутру и успео сам да пронађем Дом синдиката, не питајући никога. И успео сам да купим карту, додуше у последњем реду, али био је то за мене изузетан концерт. Касније сам гледао Ђорђа Марјановића и на Жупској берби у Александровцу 1976. године. Куповао сам све његове плоче, до којих сам могао да дођем и мислим да имам скоро све његове песме.
Зато Вам представљам и Ђорђеву ЛП плочу “А ЖИВОТ ТЕЧЕ ДАЉЕ” са YuoTube, коју такође имам у оригиналном (винил) издању, а која својим насловом симболично поручује да дело сваког аутора никад не умире… Зато треба имати дело!
У наставку овог текста сам објавио 5 песама по којима ће Ђорђе Марјановић остати упамћен по избору РТС-а. А пре тога је и мој рачунар (по систему случајног избора) одабрао неколико песама, од којих неке можда(!) нисте чули. А чињеница је и да било ко од Вас да направи свој одабир 5 топ песама Ђорђа Марјановића неће погрешити, јер су све његове песме перфектне… Па изволите – напишите у коментару испод овог чланка којих је то 5 песама Ђорђа Марјановића најбоље по Вама. Обећавам да ћу их преслушати… /Љубодраг Обрадовић – уредник сајта/
23.04.2014. Културни центар Крушевац – СТВАРАЛАШТВО Томислава Милетића *ПРЕД ВРАТИМА ЗАТВОРЕНИМ* Видео: ОКРУГЛИ СТО; КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ*
Вечерас смо овде да се подсетимо на дело недавно преминулог Томислава Милетића, учитеља, хроничара и књижевника… Да се подсетимо на његово свестрано и свеобухватно стваралаштво које је већ оставило неизбрисив траг и које ће тек сјајем бојити књижевно небо Србије* – рекла је на самом почетку водитељка програма Јелена Ђорђевић.
