Категорија: Stih Dana

Pesma godine za 2018. po izboru urednika sajta Ljubodraga Obradovića

UPAMTI DOBRO – Marina Adanović

Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,
legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.

Moram priznati, malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

© Marina Adamović

PESME MESECA ZA 2018. Izbor LepaSimić

Настави са читањем “Pesme meseca za 2018 g. bira Lepa Simic”

 

“

POSVETA RASPUĆINU – Zoran hristov

Ja, starec iz Pohrovskog,
odrastao na obalama Ture,
sluga Božji, nepriznat od ljudi
i ove noći,
s’ kurvom postelju delim!
Ponovo su me, pijanog,
niz ulice Petrograda
cigani vodili do njenih vrata!
A mogao sam, nije da nisam,
mogao sam, noć da provedem
u postelji od svile,
među nogama neke od dvorskih dama
al, braćo draga, nije to – to.
S Bogom se, kroz greh povezujem
i milost od njega, grehom tražim.

S vašim sam ženama, gospodo,
postao deo vas,
dok deo mene, gospodo,
vi nikad nećete biti.

Ja, starec iz Pohrovskog
odrastao na obalama Ture
bejah prvi do cara!
Sipajte otrov u skupo vino
na jeftina sam odavno imun
otrov u njima mi ništa ne može.
Ja, ludi monah,
o kome pričate sa strahom u očima
prkosno čekam vaš metak.

Pucajte, gospodo,
Telo mi olovom napunite
da na dnu Neve
milost Božju pronađem.

Niste me voleli, buržuji!

© Zoran Hristov

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ФРЕСКА – Миладиновић Сандра Мајра

Бар да ме лаже ко нико пре
да ме светлошћу умије
срце би куцало ко дечије
небо би било умилније…

И да ми прича о свету том
који ни сам не познаје,
али има машту ко ретко ко,
и зналачки се не одаје…

У одајама где маске носе
баш сви одреда што спавају,
па мртво море им није беда,
нек ми се вечно надају…

Али он тако умивен чашћу,
витез вечности у зао час,
макар морену носио собом,
однео вешто мој добар глас…

У онај чаши ко задња кап,
што усне не такоше ничије,
стрпљиво чекаћу Месечев знак,
ко фреска… да верник је открије…

А да ли ће онда он пожелети,
живот без краја, без лажи сан,
срце што куца као дечије…
Не, то и не желим никада да знам!

Миладиновић Сандра Мајра

DOBRO JUTRO – Sreten Kasavica

Dobro jutro, radnici.Dobro jutro, jadnici.
Da li ste svi zaspali, tako srećni, bogati?
Dobro jutro radnici!

Deca su na ulici, il’ u kladionici.
Šta ste to vaspitali, dal’ ste se zapitali?
Dobro jutro, radnici!

Osmesi na licima.Svi ste u kreditima.
Ko još ima posao, taj je dobro prošao.
Gde ste sad svi, radnici?!

Sve će vam obećati, pa se neće sećati.
Svi su vas naguzili, jer ste stalno puzili.
Dobro jutro, radnici!

Ne pomaže sindikat.Radnički savet, rođak, brat.
Jednom nogom blizu groba.Sad je dobar čak i Sloba.
Hej, nesretni radnici!

Para puni džepovi.Kuće, kola, planovi.
Srčka jače udari, čak i tu, u ludari.
Nema mesta, radnici!

Nije ti važno – Sanja Petrovic

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

ЋУТЊА – Латинка Ђорђевић

А сад је доста.
Ћути
не реци ништа
све приче
једна на другу личе.

Уморна сам,
живот је празан,
попут реке тече,
боре јасно зборе
и ово вече.

Ћути,
откопчај кошуљу
баршунастој месечини
пусти бол из ње,
ако ме опет позовеш
нећу ништа рећи,
ни реч,
ни две…

© Латинка Ђорђевић

 

ИВЕР – Драгослав Граочанкић

Хоћу да пањ поново саградим.
Сакупио сам безброј ивера,
али ми измиче онај последњи.***
Тражим га већ по невиделици,
знам да ћу га наћи пре сванућа
и да ћу једног дана рећи:
“Далеко му лепа кућа!”

© Драгослав Граочанкић

 

KLASIKA, NE SINTETIKA- Dejan Ivanovic

Zvuk klavira,

glasnik tajnih nemira,

uvek čežnjivo impresionira. 

Raspon nečijeg raskošnog glasa,  

gore i šume zatalasa;   

Kamerni orkestar,     

usklađen, kao sunčev vetar,           

lebdi, očaran kosmičkom širinom,                                            

jedne violine,                                                                                          

ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …    

 

Među Planetama putuju zvuci, 

čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali, jauci …

Dok programirana mašina,

buku imitira. 

Menjao bih zvuk mašine,

njen sintetički kod, 

kad nema klavira, moćnog glasa, violine,

bar za stari radio, simbol topline…

Ili slušao opijen,                       

poeziju noći i more  tišine …  

Dejan Ivanović,

13.12.2017. Baroševac  

 

TRENUTAK SLABOSTI – MILE A.

Bljesak prohujalog trenutka
Priviđenje da je sunce sišlo u Boku
Na duši duboka brazda kajanja…
Tragovi su tanke žute linije u oku…

 

ДОЂЕ МИ… – ЗОРИЦА РЕЉИЋ

APARTMAN – Slobodan Jevremovic

 

Ovaj cvet
čuvaj kao putokaz
ka novim susretima,
ka našim htenjima
i željama.

A tvoje srce gde sad da smestim
kad najlepšu tebe već imam sasvim,
a tvoju reč divnu gde opet da čujem,
ponovo, nežno, tamo gde milujem
ove časove lepote ćutanja,
ove minute divnih voljenja,
kada već imam sve reči tvoje,
one što leče kazane boli moje,
i tvoje ćutnje,
i tvoje…

Čuvaj taj cvet,
čuvaj svu našu javu
i samo naš sačuvaj san,
čuvaj to najsrećno sećanje,
na ljubav našu,
na apartman.

(Zagreb, 14.nov.2017)

 

KRAJ JEDNOG SNA -Dragojlo Jovic

КРАЈ ЈЕДНОГ СНА

Још првог јутра кад се пробудиш сам,
Кад из ноћне море прелиставаш сан,
До свести стижу све истине јасне,
Да све што је сијало сад лагано гасне.

Шољице кафе скуват ћеш две,
Једну за себе, другу за све,
Што на пут дуги за свагда иду,
Али себе не врате очињем виду.

Колико још треба потрошити дана,
Без драгих људи што су у рај пошли,
И док шоља друга лагано се хлади,
Питамо се где су и докле су дошли.

А кад све је прошлост, кише сузом капљу,
Заливају плоче што најдраже крију,
Шарени се поље ружа, хризантема,
Земља сад покрива, драге којих нема.

Само птице неке у оделу црном,
Прелећу и гракћу па поруке шаљу,
Џаба су вам сузе, не храните тугу,
Послужите почившем ту шољицу другу.

А уз свећу жуту стави цигарету,
Нек у пепео сиви она се претвори,
Можда души ближњег баш тај мирис треба,
Болест тамо више никога не вреба.

Целивај камен најдражег ти бића,
Па лаганим ходом крени путем својим,
Нама драги људи сад по рају шећу,
Душама нас чувају и желе нам срећу.

© Драгојло Јовић

 

NISAM ZA TEBE – Milovan Petrovic

Ja nisam devojko dečko za tebe
za tebe sviću plišana jutra,
moji su dani iz priče druge
i nikad ne znam šta nosi sutra.

Nisam ni čovek iz tvojih snova
mene su gazili život i vreme,
a ti si bila pod staklenim zvonom
i zato bolje zaboravi mene.

Mogu ti dati svu ljubav svoju
bogatstva nemam, samo da znaš,
da li si spremna devojko draga
ti meni nešto za uzvrat da daš.

Možda sam samo još jedan broš
koga bi rado na svom kaputu,
a kad ga imaš ništa ti ne znači
brzo ga izgubiš na svome putu.

Ti jesi lepa tu nema dvojbe
na prvi pogled pao bi svako,
ali si u duši prazna i slepa
i s tobom nije živeti lako.

Zato me pusti da idem dalje
po svome trnju, što život me vodi,
a ti već nađi bogatog tipa
koji će tvom hiru moći da ugodi.

Milovan Petrović

 

IZBOR – Mila Jasovic

Biraj te svoje misli
Istom preciznošću kojom bi zaručnika
Za čitav život izabrala

I istom verom kojom bi vernika
Među nevernicima
Pred oltar spustila
Da istinu besedi

Biraj te svoje želje
Istom spoznajom kojom prijatelje
Među licima licemernim
Za tugu i veselje
Okupljaš
Biraj ih kao što biraš
Za čiju sreću nazdravljaš

Kad ti je dato da biraš
Biraj i osećanja
Prihvati kada nadođu
Kao čuvari kapija duše
Poštuj ko učitelje
Ali im gospodari

Biraj te svoje dane života
Kao što biraš reči za ljude
U dostojanstvu uzdignuta
Budi kao svet kakav treba da bude

PITA – Nenad Terzioski

Nudila mi je pitu za večeru,
vruću toplu zeljanicu.
Zamirisala pita meka na tanjiru;
nosila je belu kecelju.

Odmičem tanjir od sebe
a tražim joj oči;:
„Da l’ su zelene?”, pitam se.

Zamirisa vrat, iz grla
molećiv glas, postao sam grub
čini mi se…, izviniću se…

Beo stolnjak,
još jedno belo veče:
„Da li su zelene?

OD ŽENE JAČI – Nevenka A.

Kako je samo lako
biti od žene jači
srce joj nožem taći
po duši oluje prosuti

Kako je prosto
uzeti joj noći i
izmaći klimav oslonac
zidan od nade i sna

Posivjeti nebo i
zatamniti sjaj zore
zamutiti izvor
i presušiti more

Kako je samo lako
biti od žene jači
a tako teško biti ruka
koja će oblake maći

Biti zagrljaj u kojem se
svaka rana liječi
sigurno jedro stabilnog broda
u koje ne prodire mutna voda

Kako je lako a teško
biti ženin cijeli svijet
kako je prosto zgaziti
mali otkinut cvijet

ТАНГО И ВАЛЦЕР – Спменка Денда Хамовић

Пламти ти у оку уздах тишине и сања
И милују ме лахором лептири сећања
Трепетом крила мислима је покидана сета
Дрхте струне на позорници марионета

Ноћи ове немирне узбери цветове
Пупољају из душе страсни мирис зове
Обесхрабри мисао да не леди осећања
Да загрљај кô сунце из заборава грања

Замирисаних жудњом букет цветова предај
Лађару реке без извора у тишине загрљај
И утони у истине из душе слутњама
Измири муње да не грме громовима

Громове сакупи и у мислима сложи
На узбрдици осећања у крилу наложи
И танго из душе валцером замени
Корак усклади и уздах крви свени.

Ti – Marija Čikarić

Dala bih sve
samo da te vidim
kroz prozor mutnog stakla
Neznam da li sanjam
ili ne prepoznajem likove
Pitam se gde li si sada
kada sama sedim za
ovim istim stolom.
Ispijam lepotu iz male čaše
što mi rumenilo u lice šalje
Sedim i razmišljam
idem dalje.
Da. Sama sedim
i kroz mutno staklo gledam.

Marija Čikarić

Iščekivanja

Sve mi je ravno
sve svejedno
gledam dve prazne čaše
koje su uvek bile pune
dok je ljubavi bilo
Sećanja nebrišu se.
Sedeći danima u iščekivanju
da i druga ruka pruži utjehu
Kako bi želela noćas
da si pored mene
Milovati tvoje vlasi
uz čašu crnog vina
i zvuke violine.

MORE – Dejan Ivanović

Putujemo kroz večernji blagi sumrak, odjednom,
ostavismo žednu zemlju, vapijahu svi za vodom.
Spuštamo se, s’ tri planine što su more obgrlile,
Odlazimo, pučina ko paučina, razliva se pred očima…
Putujemo, bezimo od stega, ljudi;
More na nas željno čeka, uvek spremno da uzbudi,
Uzavreli šum talasa iz daljine da nas budi.

Obećala si verno, da ćeš uvek pisati i pišeš:
sve se zaboravi u susretu sa morem, dok se na nežnim talasima njišeš,
lagano se budiš, radiš, živiš, dišeš …
Dodajem samo, i planina čini,
da opijeni sanjamo u tišini…

VOLJA – Filip ”Aiwass” Milinković

Čekajući da se vratiš,
Iz planina uokvirenih maglom,
Najavljuješ novi put,
Isčekujući nosu šansu.

Šta ti treba u,
Tvome zlatnom životu,
Ovo je sudbina tvoja.

Ti samo samo još jedna barka,
Iznad zvezdama obasjanog okeana.

Još jedna barka koja ka dnu plovi,
Eh da li će kapetan da izroni.

Voliš li,
Onaj prošli,
Ljubljeni dan,
Apostole zvezda.

Nemoj da me izneveriš,
Ej gospodaru planina,
Krotitelju puteva.

To je naša,
Istinska volja.

Boriš li se svaki put,
Utopljen u tamu planina,
Dok tražiš najsvetliji put,
Eno prođe čitav vek.

Svakom robu njegovo roblje,
Ako je to njegova,
Volja istinska.

Zato kapetan barke,
Astralni vodama plovi,
Kao da sve ovo sanja,
Onaj što nas sve vodi,
Nije on.

НА КРИЛИМА МАШТЕ – Софроније Певац 2005

На крилима маште
летећу ка теби,
да ти љубим усне
и милујем груди,
у заносу страсти.

Шаптаћу ти тихо,
ти си моје сунце,
ти си моје мило
и сањиву главу,
спустити у крило.

НЕ ДИРАЈ МИ!!! – Зоран Јовановић

Не дирај ми ћирилицу, не дирај ми српско писмо,
не отимај српству душу, постаћемо то што нисмо!
Не дирај ми у наслеђе, породичну традицију,
не отимај српско чојство, не прекрајај историју!

Не дирај ми Православље, учитеља Светог Саву,
порекло ми не отимај, не дирај у крсну славу!
Не дирај ми Обилића, ни све српске витезове,
не дирај ми у светиње, што се славе кроз векове!

Не дирај ми Цар Душана који створи силно царство,
Косово ми не отимај, српско име и богатство!
Не дирај ми Карађорђа, хајдуке и Вујадина
Не дирај ми српске гусле, нити Духа, Оца, Сина!

Не дирај ми Свето Тројство, три прста и воштаницу,
не отимај мананстире, нити стару воденицу!
Не дирај ми српска села, српске фруле и посела,
не дирај ми њиве, поља, пастирице, стада бела!

Не дирај ми запис дрво, успаванку моје мајке,
не отимај Баш Челика ни остале српске бајке!
Не дирај у бунар стари, у огњишта и вериге,
не дирај ми у иконе и црквене старе књиге!

Не дирај ми у двориште, ни случајно породицу,
не отимај славски колач ни бабину гибаницу
не дирај ми српско писмо, не отимај ћирилицу,
не дирај ми у наслеђе да ти не бих ја мамицу.

NA TREN – Sreten Kasavica

U njoj se bore dete i žena.

Na tren je smela, na tren se boji.

U nežna jutra i noći vrele.

Ona je razlog što postojim.

Sa ramena njenog vidi se sutra.

Razum i srce za čas se mire.

Uzdahe brojimo kao konfete.

I sve se zvezde uznemire.

SREĆA ČEKA – Goran Macanović

….srce čeka….

Ne gledaj moje crne oči,
zaplakaćeš,
one samo tugu vide,
tugovaćeš….

Ne traži moje vitke prste,
zažalićeš,
oni samo jedno žele,
uplesti te….

Ne želi usne moje sočne,
ožednićeš,
one samo jednu ljube,
presušićeš….

Ne prati moje stope duge,
prećiće te,
one samo sebe prate,
zalutaćeš….

Upij tugu mojih očiju,
zaplovićeš,
raspleti klupko prstiju,
poletićeš,

iznova ljubi usne sočne,
procvjetaćeš,
sustigni stope daleke,
zasijaćeš….

ИМА ЛИ ЉУБАВИ ЈОШ? – Миладиновић Сандра МАЈРА

Има ли љубави тамо,
где не мирише ни цвеће,
и где је заборав пао,
на реке, поља и дрвеће…?

Има ли љубави тамо,
дал’цену има баш свако,
и дал’ су птице смеле
морале да напусте јато?

Има ли љубави још,
где бачено је сидро,
чији су преци давно,
лечени на острву Видо?

Има ли љубави још,
док Плава гробница дише,
и док се море мрешка…
Шта ли нам судбина пише?

Има ли наде за бајку,
где последњи држи се час,
и камен на место јастука,
жуља сву ноћ много нас!

Има ли љубави још,
ко ли јој љуби скуте,
дал лепа слика се смеје?
Santa Maria della Salute!

ПРОЛАЗЕ – Драгојло Јовић

Пролазе године немо и тихо,
Суморне мисли боје их у сиво,
Клизимо лагано к ушћу неке реке,
А до јуче сневасмо, снове друге неке.

Седимо у парку младости дана,
Погледима само разменимо жеље,
На лицу нам боре, очи би да лажу,
Па није нам ништа, хтеле би да кажу.

И док лишће жуто на косу ти пада,
А Месеца зраци осветле ти лице,
Старачка ми рука твоју руку тражи,
Твога ока поглед сад ми је најдражи.

Не причамо ништа, свако у свом свету,
Ти на морском жалу успомене тражиш,
По прошлости летиш ко пчела ка цвету,
Све је на тренутак у тридесетом лету.

А ја гледам твоје оседеле косе,
Пред очима скакућу твоје ноге босе,
Кад си ми ко Срна у наручје пала,
Волела ме тихо и све си ми дала.

И док Месец шара по лицима нашим,
Слушам како дишеш на рамену моме,
Тад свевишњег молим у ноћ сјајну касну,
Да звезде нам живота скоро не угасну.

Тамо где је пут до слободе – Gerber Dušan

Шта ми дан доноси,
шта судбина односи,
то не могу знати.

Кад речи заболе,
а дела насмеју,
ти окрени се и настави.

Кад небо пусти своје сузе,
и они велики у рупи се сакрију,
да побегну.

Лекција вез схватања,
љубав без плакања,
то није живот.

Моје очи су кишни облак,
моје тело је као земља тешко,
моја душа је напуштени брод.

Дуг је пут до среће,
неком цвета цвеће,
неког хоће, неког неће.

На том путу многи су скренули,
милсили су да су свет променили,
добрим људима леђа окренули.

Нек их ветар среће носи,
тамо где су мирне воде,
тамо где је пут до слободе.

ALO BRE, JAVI SE! – Eleonora Luthander

Mogla
bih da udam kćer
i napravim raskošnu
provalu oblaka u pustinji
s visokim štiklama
na njenom venčanju

Ne želim da me maze 72
nevina momka
već jedan dobar čovek
nek pruži ruku
i prati me kao zmaja na nebu

Neću
da spakujem eksere i aceton
u ranac
samo da bih besplatno
odavde odletela

Treba
pošteno kupiti kartu
nalakirati nokte
i napiti se k`o majka
na jeftinom letu na jug
sakriti se od sunca i od mora
u dubini kafića na plaži
u Crnoj Gori
gde muške butine
ostaju na izgled mirne
jedva s mukom
dok vazduh vibrira od tog napora
i planine se ne usuđuju
da krenu
bez njihove dozvole
a smokve, grožđe i neobrijani kivi
mame novog Karavađa
da umoči četkicu u boju

GRACIAS ALFREDO – Živomir Savić

početak utakmice

real atletico u madridu

minut ćutanja

za velikog prethodnika

umro je Alfredo di Stefano

fudbaleri na centru

dostojanstveni

ali sasvim očigledno

namerno dostojanstveni

cupkaju nestrpljivo

razmišljaju mišićima

svim svojim zapetim nagonima

(pa i seksualnim)

nije im ni na kraj pameti

povodom čega ćute

smrt leš truljenje kosti

a posle kostiju nula ništa

nula nula ništa ništa

sve do kraja svih utakmica

i svih ostalih vremena

ma ok ali šta s tim

misle nervozni fudbaleri

matori ljudi umiru

i treba da umru

to je prirodna stvar

KAO OTKUCAJI – M. Popović

Časak bijah li
tu gdje glasa nema
pa ne znadoh umiru li
ili se ponovno
rađaju pradjedovi

Časak bijah li
na zemlji u koju ničice
kao u rane
padaše hrastovi
dok pjevah
kao u onom svibnju
kao sa onim slavujem
kao sa urnom kad zanijeme
ure nebeske

među kojima sam nečujna
mehanika zvijezda

Časak bijah li
tu gdje glasa nema
a zovnuše me
ni rano, ni kasno
dok lelujah prema jutru
ni tiho, ni glasno
dok lebdih kao bijela
krila rublja

САМО ЗА ТЕБЕ МАЈКО – Ивана Зајић

Само за тебе нек цвеће цвета,
Нека ти живот постане бајка,
Осети у наручју додир свог детета –
Данас си и ти постала мајка.

Чувај своју ћеркицу к’о највеће благо,
Подари јој љубав срцем својим целим,
Она је твоје највеће богатство –
Све најлепше ти у животу желим.

UMETNOST ZA (K)RAJ – Marina Adamović

Mirno sedi.
Mirno sedi kraj…
Mirno kraj prozora… ona.. molto…
Kraj zatvorenog allegro molto …
žmuri.
Mirno sedi i… slepa, sluša
Betovena.
„Koliko je godina prošlo od kada sam dobila ovu ploču za rođendan??“
Zatvoren je pukao,
ona nešto toplo osetila
pa tonula u dane
umetnosti
slepljenih
s betonom
prekrivenim
ko
ma
di
ma
višedimenzionalnih, apstraktnih
oštrica od
sna.

PESMA ZA PIĆE – Mila Jašović

Tapše mi pesmu u ritmu kiše

Mesec dlanovima po stolu

Diktira reči ko vitice

u notni zapis za violu

Kapljice crtaju elipse

Razvrstavam planove po važnosti

Levo za dan apokalipse sa tobom

Desno za dane budućnosti

Mrva razuma manje više

Popićes koktel iz cilindra

i udisati zemlju posle kiše

Ne traži u svemu svrhu

Ako te mehurići plaše

Ti uzmi višnju na vrhu

ja popiću poslednju kap iz ove čaše

ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић

Једна мачка, црна,
наспрам неба,
гризе месец.

Као да у вечност полазимо,
кад ништа не осећам,
осим твог тела, што набујало,
кошуљу прети да поцепа.

Као да ништа не примећујем,
док руке дрхте на хридима,
двеју јабука,
што светле као два месеца,
из простране пустиње тела твог,
осутог звездама страсти.

Сад ћемо, љубавнице моја,
поврљати траву, месец да гледа.
Сад ћемо, кошуљу кад ти исцепам
и дојке изнесем на ветар…

Сад ћемо,
у кочију сласти
ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља
преточити…

Сад ћемо потећи,
грлећи се, у космос,
у рајску срећу…

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.

ПЛАЧЕМ НОЋАС КАО ВИОЛИНА – Драгојло Јовић

Ноћас лутам по сањивом граду,
Прошлост своју ко на длану видим,
Питам Месец, мог другара старог,
Да ли имам чега да се стидим.

И заплачем онда гласом виолине,
Сузе су ми покидане жице,
Што несташе моје жеље силне,
У Моравске ледене дубине.

Зарад коре хлеба, ја сам овде стао,
Илузије младости ту сам жаром дао,
Сад подвлачим црту у Моравском песку,
И сабирам шта сам, лудо проћердао.

Одсањани снови вратити ме неће,
У времена прошла, ех да беше среће,
Да Мораву, само млађан прођем,
И да неком, другом царству дођем.

Под месечевим зраком Лазаревог града,
Ко мађију, вреле усне нађох,
Па не шватих кад ми живот прође,
А тај исти месец још ми дане глође.

На Моравском песку оставићу стопе,
Да их вода тихо негде к мору носи,
А нек Месец жути, та лопужа стара,
Неке нове клинце крај Мораве вара.

Tvoj smeh u mom srcu – Slobodan Jevremović

Tražio sam te i samo tebe svuda,
na stazama nešeg Topčidera,
i mirisne kafe ex-bašte „Zagreb“,
po ulicama umivenih jesenjom rosom
i obala i nasipa naših reka
i ovde po sobama, jednoj i drugoj,
i svuda sam samo tebe tražio,
a možda i ja, budan, sam, sasvim,
il’ možda i samo u najdražem snu.

Ja baš sam hteo tvoje jagode
sa procvale doline kraj reke proleća,
i tvoje izvorske vode, jer opet sam žedan,
i tvoje postojano telo i prelepo lice,
ali i osmeh, taj najdraži osmeh,
i glas tvoj najdražeg akcenta,
i tvoje dražesno nežno milovanje,
i korake tvoje, sve osećaje tvoje,
i u nama samima a i kod nas.

A možda ne živim, tražeći tebe,
možda ne dišem, jer nemam tebe,
i tvojih mirisa i tvoje lepote,
zavodno ljubljene, lepe i čiste,
i možda te zato i ne mogu naći,
pa možda se zato ne umem snaći
i videti gde si okolo mene,
daleko il’ blizu, milosnice moja,
najdraža moja voljena.

Možda ne živim, najdraže biće,
bez tvojih jagoda na usnama sreće,
bez divnih jagoda pupoljaka tvojih,
bez tvojih vraćenih latica ruže
ponovo izraslih u duši tvojoj,
bez treptaja tvojih najdražeg ushićenja,
bez tvoje ljubavi i tako bez nas.

Pa sam se setio, ja, rob tvoj ovozemaljski,
ja živim i znam gde možeš biti,
ja sam se setio gde umeš skriti
življenje meni za ljubav da daš.

Ti, moja najdraža milosnice snova,
ti, moja najlepša zemaljska vilo,
ti, moje izvorište i moji cvetići
svih opisanih i nedoživljenih lepota,
sa tobom samo,
za nas.

Skrivena i sklupčana, ti samo,
bila si upravo u mome srcu,
ne daleka više već upravo blizu,
upravo ljubeći mene i upravo praveći
meko uzglavlje našeg postojanja,
svijena k’o leptirić il’ ptičica mala,
i devojčica slatka u telu odraslom tvome;
i smejala se meni, tvom robu i budali,
što tražeći lutam, a ti si tu.

Onda se trgoh, pa nema jagoda,
i nema izvora i nema smeha…
Pa onda gledam, još rano jeste,
i onda shvatim, pa ja još živim,
a tebe osećam ne pored sebe,
nego u srcu gde vidaš rane
– i sama vredovna ali me lečiš
i utehu daješ, bezgraničnu, jasnu,
i ljubav mi doziraš najvišeg programa,
i voliš mene, tako dalekog,
tvog snenog, ali dalekog,
i tako bliskog, ovozemaljskog,
željnog svega što možeš da daš.

Tek onda videh, u sobi ovoj,
da je to bio san punih želja,
da je to bio san divne ljubavi,
i da je to bio, zasad i ipak,
samo lepi i veliki,
o tebi,
san.

Ja možda ne živim,
ali o tebi sanjam,
o tebi, ovaj
san

(Bgd, 16.Mart 2017)

O NEDOSTAJANJU – Mile A.

„Zemaljski dani teku“
posmatram ih kao rijeku…
dolje u blizini ušća,
gdje voda postaje gušća,
dal mogu poteći, stići,
u istu vodu još jednom ući…

o nedostajanju, mogli bi se napisati romani…

a i o nepromišljenosti…
propuštenosti,
vječitoj nezrelosti…

zemaljski teku dani…

ЗИМСКИ РАСТАНАК – Немања Кекић

Растасмо се једне хладне зиме, док је ветар гране миловао, лепшу зиму никад не искусих, јер се срце од тебе грејало.

У ноћима дугим пуним чежње, ја не могу драга љубав крити, те се сећам загрљаја нежног, неколико твојих лепих речи.

Немој никад да ме заборавиш, нити немој да тугујеш за мном, јер ће живот, опет да нас споји, кроз године многе, доћиће и радост.

Немања Кекић

БОГ ЈЕ МРТАВ – Marina Adamović

Тог поподнева,
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
„Бог је мртав“
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
„играјмо се анђела!“.
Мој је син
поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
„Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!“
„Бога смо вам убили!“
дрекну бомба
осиромашена.

U POGLEDU – Mirko Todorović

Sve je na svome mjestu
i kao da mi je to
što prvi put gledam
uokolo
odnekud poznato
Da, trebalo bi u kino Apolo
do kojeg nas je pratila kiša
u nekom svibnju
Lako se smijati kad ne biramo
jer znamo s kim ćemo provesti večer
Lako je sanjati dok se ugodno smiještaš
pred osmjehnutim platnom
sa kojeg još izviru
slike ljeta

Iza tvojih medenih usana
neka su bijela lica prolazila
bijela kao zima
u prvim noćima prosinca
I netko je stalno mahao
iz mekane tišine
oko nas
Je li netko zvao, okretao sam se
i slušao svoje ime
a sve je
sve je na svome mjestu

SAMA – Nena Miljković

Za njega
Bolno se odričem čak i njega
Jer je srećniji bez mene nego sa mnom
On koji me čini velikom ženom
I beznačajnom pesnikinjom
Jer nemam dovoljno zaokruženu reč
Da ispevam lakonsku pesmu
U koju bi u par stihova stalo sve
Teško je kao o smrti to o ljubavi
O apsolutnoj koja se živi
I o kojoj se ne pišu patetične pesme
Ni zamršene preduge poeme
Koje uporno pišem
Nemoćna da iskažem
O moćnom dodiru Ukupnosti
Kad mi duša njegova dušu dodirne
Poezijom
I osetim šta su to Ljubav Bog i Smrt
I šta sam ja sama
Sama

ZDRAL ZA TVOJE VODE – Mila Jašović

Zavitlaćeš kamen po kamen u daljinu
I njima razbiti večnu tišinu
Dunava
Ko pitanje za pitanjem
Koje ne možeš postaviti
Ali ih talasi opet iznesu na površinu

Cvileće drveni čamci
Svedoci tvoga okršaja s rekom
Kad držiš istinu na distanci
Negde daleko odskače
Od svakog domašaja

S koliko boja bojićeš tugu
Dok te u nekog drugog ne pretvori
Koliko dugo kružićeš u začaranom krugu
U kakve se oblike bol na kraju otelotvori

Koje to struje nežive prirode
Dovoljno snažno mame da u njima opstaneš
Koliko dnevno postaješ
Osmatrač iz tuđe perspektive

Koliko često sanjaćeš obale drugog tla
Da možeš iz početka od dna ka vrhu
Da ne stojiš ko pion u međuprostoru odluka
Da ne moraš da biraš uvek između dva zla
manje

Da ne moraš da tražiš svrhu
Na mestu gde je nema
Ni da tražiš odobrenje
Da gradiš život van sistema
Da slaviš slobodu begunca

Videćeš ždralove
Aluvijalne ravni nadletaće jata
Kidaće poslednje zrake od sunca
U kljunu nositi kapi života
U rasponu krila mesto za tajne

I nećeš biti pozvan na njihove balove
Jer reke mnoge su protekle
I mnoge će proteći
Kad oko svoje ose krug protiv sreće ucrtavaš
Ostarićeš ionako zureći za njima
Pa zar je važno dokle
Kad samo sebe sputavaš