ПЕСМЕ 2021. ГОДИНЕ и песме месеца за 2021. годину

Оцена: 9.75/10. Од 73 гласања.
Please wait…

Поштовани посетиоци, драги песници,

Приводимо постепено самом крају избор песме године за 2021. годину. Наиме, изабрали смо песме месеца за 2021. годину, а бирао их је Драгојло Јовић, члан Управног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Затим је жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ направио свој избор, па нам још преостаје да од најбољих песама по месецима у прошлој 2021. години посетиоци сајта одаберу песму 2021. године. Коначне резултате гласања посетилаца сајта објавићемо 14. фебруара 2022. године. Зато, прочитајте све песме и гласајте…

Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ је радио у саставу: Драгојло Јовић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. Гласање је било неизвесно и интересантно, јер су све песме одличне, па је и резултат овакав какав је и ми га данас (22.01.2022.) објављујемо.  /Уредник сајта Љубодраг  Обрадовић/

Титулу песме 2021. године понеле су равноправно песме:

Saša Milivojev, PALM JUMEIRAH, DUBAI, UNITED ARAB EMIRATES.
Saša Milivojev, PALM JUMEIRAH, DUBAI, UNITED ARAB EMIRATES.

 СВЕТСКИ БОЛ

И у овом веку
Реке крви теку
Бомбе одјекују
Децу убијају
Главе одрубљују
Милиони гладују
Бoлeсти прождиру
А ти певаш

Дрхте вешала
Долине лешева
У сланим сузама
Гнојним ранама
Плен смо вранама

Гњила црева
Гладним вуковима

Срушена кућа
Мали дечак јеца
Над телом мртвог оца

Срушене шкoлe
Храмови и мостови
Вриште крвави сватови

Мали бели сандуци
Мајчински јауци
Изнад Урана
Чују се болни урлици
У лудилу бунцају песници
А ти ћутиш

Очи су ти извадили
Кад су ти ћерку силовали
Жицом задавили
Браћу су ти отели
У подруму их муком мучили
Металним цевима
Прсте им ломили
Тестерама лобање отварали
Ноге колима растргали
Удове мачетама одсецали
Кожу с леђа одрали
Шлепере лешева
булдожерима закопавали
Кости путевима забетонирали
Бунар без дна телима напунили
Приђи ближе
Погледај дoлe
Бескрајни мрак дубине
Да чујеш мук васионе

Невино око искром светлуца
Немоћно на земљу падају деца
Отровна пена цури им из уста
Пуцају румена отечена лица

У задњој молитви
Свештеници распети
Смеју се на ломачи

Нежни бели анђели
Као јато птица одлетели

Будном ишчупајте и мени
Срце из груди
Нека твоја златна лађа заплови
Да наздравите поново
Чашом крви
А ти гледај и ћути

  (C) Саша Миливојев


Душан Комазец

НЕМИРИ

На путу кроз живот сустигла ме туга.
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.

Хтео бих да плачем, нестале су сузе.
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.

Немирна се душа расплињује свуда.
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца. нити уздах зора.

Маме ме даљине. Нестало   је моћи
да устанем, зато разбуђујем тмине.
Ко’ пустињак смерни чамим у самоћи.
Живим од безнађа, призивам тишине.

Гле, тамо у даљи певају славуји!
Нестају тишине и прошлости сене.
Спознање ме прекри с
временом што хуји:

Волео сам, јер си ти волела мене.

И сада, иако нека друга жена
краде ми уздахе, свуд’ лепоту шири.
Прошлост ме прекрива велом успомена.
С првим дахом јутра буде се немири.

(C) Душан Комазец

Песме месеца за 2021. годину бира Драгојло Јовић

                   ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ ЛЕПЕ ПИСАНЕ РЕЧИ,

Завршила се ова 2021. година у којој је мени поверено право и дата обавеза да бирам најбољу песму месеца. Ни мало лак задатак,  трудио сам се да извршим на нај-поштенији начин и да свака изабрана песма месеца завређује такав статус. Мој одабир можете оценити и  то би ми много значило у смислу сопствене провере око избора песама.

Пред жиријем ће бити тежак задатак да од дванаест, по месецима, изабраних песама издвоји ону која заслужује да понесе наслов најбоље у години која је иза нас. Ништа мањи задатак неће бити ни за широку читалачку публику која ће својим гласовима одабрати најбољу песму.

Хвала свима који су писали и слали своју поезију, хвала онима који прате наш сајт и читају поезију коју шаљу наши чланови или да то нису, али нам шаљу песме, јер су у нама препознали Удружење које почива на доследној отворености за свакога ко жели да му писана реч добије карактер јавног представљања  јавности.

Добро здравље свима који пишу, шаљу, читају, гласају и  прате рад Удружења песника ПОЕЗИЈА-СРБ са седиштем у Крушевцу.

До новог писања и још лепших стихова.

Напомена: Два су разлога што у месецу децембру ’21. за најбоље изабрах две песме. На вама је коначно да бирате бољу. Ја не знадох. Прво, зато што су обе изузетно квалитетне и био би грех једну изоставити.

Други је разлог да не буде паран број изабраних песама у овој години, јер доста нам је било догађаја који се обележавају парним.

Верујем да ми ни ово нећете замерити.

Драгојло Јовић     _________________________________________________________

                                         Dve pesme meseca za decembar 2021.

                                                  1. PASTIRICA – M. Popović

dugo kiši u modrim brdima
sučelice sjedim
nad koritom
protekle rijeke
čekam novi žubor
vodu buđenja prvih nota
zaspalih negdje na izvoru
gdje srce je
prvi put voljelo

ne znam koliko je
duboko u vremenu
ta šutnja ogoljelih šuma
i nevinost koja je
u mojoj glavi ostala kao poj
s tisuću mogućnosti
dugo kiši u modrim brdima
iznad naše kolijevke
znam da malo smo
imali vremena
koje se nigdje ne zaustavlja
a ti ipak moje puteve
nazivaš zabludama
i negdje usput nestat ćeš
kroz žuta žita
ili kroz žamor gradsku
za tobom plovit će moj glas
za tobom jednoga dana
uzalud ću ući u tramvaj
kod katedrale kad se
nekome u meni nasmiješiš
iza prozorskog okna
i ugraviraš svoje srce
u moje čelo s kojeg će ga
nehotice sklonuti nečija ruka
i izbrisati viziju i našu vožnju
koja se nigdje
ne zaustavlja

                                2. НЕБЕСКЕ ЊИВЕ – Душан Комазец

Господњег лета шездесет неке,
крај старе топле паорске пећи,
уз чашу рујног домаћег вина
разговор воде два побратима.
Два ратна друга из боја прошлог.

Док вино грлом к’о поток тече
спомињу они битке далеке:
Козару, Сутјеску и друге реке.
Лазара, Душана, све Обилиће
и далматинско Косово поље.

Претешке сузе крећу низ лице,
јер они, момци из Буковице
двадесет лета нису се свикли
на тужно поље равнице Бачке.
Маме их снови и девојачке
песме Жегара и Зеленграда.
Огњиште, прела, зобница стара,
„Јанковић кула” Равних котара,
жуборни вали Зрмање реке
и велебитски крув испод пеке.

„Овде не дају ни Крсну славу,
„већ у потаји свећа се пали.”
„ Овде је земља гнојна и јака,
„овде се ору дубоке бразде,
„а нико не зна где му је међа.”
„Овде хитају њихови ати,
„овде пуцају рало и леђа.”
„ Овде смо слуге, а они газде.”
Изусти тихо побратим Јован
ког опхрваше бездушне сене,
чежње безмерне и успомене.

Хтеде наздравит’ са ратним другом,
ал’ у балону нестало вина.
Помало љутит подвикну жени:
„ Ђурђа, донеси нам домијану,
„ону повећу, литара десет
„и две букаре, шта ће нам чаше.
„Овако мале само нас плаше.”
Ђука, женица нежна и смерна
прозбори тихо:„ Доста сте пили.
„Прошли пут сте се скоро побили.”
Већ припит Јован љутито врисну:
„ Да нисам чуо ни једну више.”
(тад жене нису смеле да писну.)

Потрча Ђурђа са петролејком
у подрум швабски дубок и мрачан.
Док точи вино из ока крочи
суза, а за њом друга, па трећа.
Ни њој на врата не куца срећа.
Претежак њезин живот је био:
Виноград, кулук, газдинске њиве…
Свуд неми одјек прошлости сиве.

Напољу љути северац бије,
кухињска нагло отвара врата.
То не би ветар, него мој брајко
на врата бану комшија Рајко,
„ накресан” мало, ил’ мало више.
И он је био учесник рата,
али са оне супротне стране.
„ Ђе сте рођени, тражим вас свуђе.
„Баш вас одавно видио њесам.”
(Још синоћ с њима и он је пио.)

Утом и Ђука са вином уђе,
наточи брзо букару трећу,
а за њом, одма’ и оне двије.
„ На здравље браћо, за нашу срећу
„коју одавно сусрели нисмо.”
Наздрави громко побратим Јован,
а за њим одмах настави Рајко:
„ ‘Оћемо л’ сада ми ону нашу,
„од Книна града и Буковице,
„ојкачу милу из завичаја.”
Из ока сетно-бисерног сјаја
кануше сузе, две издајице.
Васцела кућа се заталаса,
кад крену жубор најлепше песме
из грла моћних вилинског гласа.
Ни Орфеј њима не беше раван.

Поноћ трепери, све живо спава,
само се звезде далеке гнезде,
а песма што се до неба ори
опи их с тугом, па тихо језде.
Одједном, нагло поскочи Рајко!
Сав унезверен хоће на таван,
да реши своју судбину клету.
Притрча Ђука, нежно му збори
док испред њега затвара врата:
„Враг одњо таван и твоју сету.
„Ни мени баш све потаман није,
„а шта ћу када Бог ме још неће.”
За астал тад се поврати Рајко
где тихне одсјај воштане свеће.
Вино не испи већ тихо рече:

„ Нас браћо неће неће убити време,
„дубоке бразде, ни силни ати,
„нити северац што љуто бије.
„Нас ће рођени убити сене,
„вино црвено и успомене.

Не прође дуго, ни десет лета,
један за другим, три ратна друга
на „ пут” су пошли стазом бескраја.
Тамо далеко, до врата раја,
тамо где нема силних трибуна,
охолих људи, „ несталих” међа.
Тамо где чаша увек је пуна,
где се не криви рало, ни леђа.

Тамо где нема прошлости сиве,
они сад ору небеске њиве.

Душан Комазец

_____________________________________________________

                                        Песма месеца: НOВЕМБАР 2021.

Аутор: Ненад Живковић

КИШНА ВИЗИЈА

Гледао сам како под теретом кише
Успеваш да лебдиш на сребрној трави
Пружала си руке све више и више
Јахала си коња препланула, нага
Небо се над главом безобразно плави
Природа ти сама отвара сва блага
Зовеш ме да будем на олтару први
Кога ћеш да јашеш из женскога хира
Да л’ си стварно жена амазонске крви
Ил’ си залутала из временског вира.

Коса ти је мокра, слепљена уз тело
А капљице кише низ камено лице
Горело ти тело огњем узаврело
Силазиш са коња, бацаш ме на траву
У препоне снажно бијеш немилице
Раздиреш утробу, продиреш у главу
Просипам се болно, ти надмоћно стојиш
Окрећеш ми леђа, ка коњу си пошла
Што те више гледам све мање постојиш
Враћаш се у време из којег си дошла.

© Ненад Живковић

_________________

                                                  Meсец октобар 2021.

Мирко Стојадиновић, Крушевац

И КАДА БИХ ОПЕТ

И када бих опет живот да проживим
Саткао бих потку срмену к’о преље
За љубавни ћилим теби да се дивим
На облаку снова од љубавне жеље

Као ускрснуће мога мртвог тела
Обасја ме светлост само мени знана
Понесох је собом у вечности цела
Да ли си од раја само мени дана.

Кад ти јутро сване осмехнутог лица
Знаћу да сам био део твојих снова
На прозору среће дивна голубица
Гукнуће ми тихо остави покрова.

Када покров падне преко мога чела
Осетићу лахор те злаћане косе
Вреле усне твоје дар мога опела
Гле милине божије гробу што ме носе.

И сузу тад мила само једну пусти
Знаћу тада душо да је само моја
Јер срце тад моје неће да опусти
У вечности мојој биће само твоја

А то што осетих земља прогутаће
И на томе месту биће белог смиља
Најлепшом љубављу оно процветаће
Биће плод љубави мојега окриља.

Нек те речи песме увек наме сете
Схватио сам касно није моје време
Не љутим се нате нит на тебе свете
Јер живот ми није ставио дилеме.

© Мирко Стојадиновић

Мeсец СЕПТЕМБАР 2021.

Јован Бундало, Београд

У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА

И да није хтела, она би ми била
и вода и храна и удисај први,
нежна као прашак лептирових крила,
у души ми снила, пловила по крви.
Била је весник неслућених срећа,
као прва ласта најлепшег пролећа.

Свака љубав слепо верује у чуда,
ал` је пуна стрепњи и болова слатких,
љубоморна жудња, са њом иде свуда,
догађај је главни мојих снова кратких.
Живели смо срећу, из краљевских соба,
летећи кроз простор неких нових доба.

У телима нашим гореле су страсти
у сновима слатким живела је нада,
омамљена чежњом пуна нежних сласти,
трептала к`о звезда изнад рајског хлада.
Летела је слутња кроз пространства плава,
к`о љубавна жудња изнад заборава.

Све је она била, све што душа тражи,
узвишена радост, мојих усхићења,
помисао на њу и води и снажи,
носи ме у област надања и хтења.
Кроз лепоту снова пловила је срећа,
к`о опојни мирис изнад пољског цвећа.

Пријатност ме нека као тама сколи,
принцеза ми шапће из нејасних страна,
прича да ме и сад као онда воли,
загрљени нежно, ћутимо до дана.
Не знам да л` је била или сам је снио,
ал` осећај имам да сам са њом био.

Зора у сне зове пријатеље драге,
са њима је она насмејана била,
а кад пусти снови остану бес снаге,
подигне ме к небу невидљива сила.
Јаве ми се она из рајскога хлада,
умиљатим гласом, лепша нег икада.

© Јован Н. Бундало, Београд

                                         ___________________________

                                                       МЕСЕЦ  АВГУСТ  2021.

В Р Е М Е   З Л А

С пушком у руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише,
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.
С пушком у руци кад пођох у рат.

Давно је било, ал` сећам се још,
кад` брат је ножем под грло брату,
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.
Давно је било, ал` сећам се још.

Уморна војска у рову дрема,
урлик хаубица, вриште тела,
нови се напад пред зору спрема,
сажеже, спржи, последња села.
Уморна војска у рову дрема.

Уместо рата љубав бих хтео,
да мрсим твоју гараву косу,
из канџи рата бих се отео,
још једном да тебе грлим босу.
Уместо рата љубав бих хтео.

Ал` жеље моје, тек само жеље,
разорна граната у ров право,
гелери лете, месо се меље,
писмо ми оста без: мила здраво.
Ал` жеље моје, тек само жеље.

Ако ти икада писмо стигне,
с матрикулом скинутом ми с` врата,
нека је рука тад твоја дигне,
децу нам чува к`о што би тата.
Ако ти икада писмо стигне.

© Бранко Мијатовић 2021.

______________________________

                                                         Mesec  J U L    2021.

JOŠ JEDAN  DAN 

Ovo je dan
kad kiše padaju
iz vedrog neba
kad vjetrovi snažni
biju miran smiraj na zapadu
kad ptice lome krila
kad se gubi na karti smjer.

Ovo je dan
kad zlato gubi sjaj
a dnu se ne vidi kraj
kad se kule ruše
prašina prekrije ulice duše
biseri bjeli crni postaju
na licu tragovi ostaju.

Ovo je dan
koraka koji idu unazad
kad nada napusti misao
vjera zaspi tvrdim snom
od ljubavi ne ostane
ni jedna sjenka
kad se prijatelji
u noći pogube
a snijeg ne ostavlja tragove.

Ovo je dan
kad se stavlja tačka na i
kad se sve bitke predaju
kad se sam umire
bez prava na kajanje
sva vrata se zatvore
i zvona prevare zazvone.

Ovo je dan, još jedan dan.
Proći će, prošao je i onaj juče.

(2008, danas mi se čini da je bolje nasloviti pjesmu ” Još jedan dan ”)

(C) Nevenka Alispahić

                 ________________________________________________

Месец:  J  У  Н    2021.

                                                           Жељко Поштић

                                                          ОЧЕВ ОДГОВОР     

Мили сине мој,
Узданице моја, надо
Мој велики мучениче
Велико ти хвала на извешћу
да си нам здраво и живо

Свој  родитељски крст изнећу до краја,
као што ти носиш крст овог проклетог века
Мајци не могу, не смем, ни у очи да погледам
све мислим да ме погледом оптужује што нисам уз тебе

Ми од вајкада тако: плуг, рат, смрт
Еј, судбино!
Деца су ми проходала између ровова и гробова
А потом свадбе, весеља, синови
Држимо се за земљу чвршће од пиревине

Лелек је прво што памтим,
лелек жена, мајки и сестара
И испод земље ове одјекују вапаји
Кад су звона лупала
И црне мараме ко црне заставе
и мирис тамјана

Велим ја тако, ко за себе,
На земљи свако почиње,
под земљом век завршава

Бори се синко часно да имаш,
да би и другоме могао помоћи
Ако си поштен, велики си као Бог
Ако си непоштен сићушан си као црв
Стога никако не смеш да клонеш

Уздај се у Бога,
Бодри се надом, па да нам се вратиш
и да ти нејач одраста у родитељском крилу
Да из њега излете к`о из гнезда
у бољи живот од овог
Како би српство стресло ланце окова
Осветниче Косовских јунака
За свету Славу у Бој!

Боже здравља да се сретнемо
и пуним срцем погледамо
очи у очи у нашој мајци Србији

                           ________________________________________

Месец:  МАЈ  2021.

ЈАСМИНА  ДИМИТРИЈЕВИЋ

СТАРИНА

Погурено седи испред кућног прага,
замишљено гледа у пусту даљину,
Још би нешто хтео, ал’ нестаје снага,
утонуше мисли у сетну давнину.

До скоро је била њему кућа пуна,
сад је гнездо празно, одлетеше птићи,
срце му заигра ко на ветру струна,
– зар су тако брзо морали отићи.

Често себе пита шта му се то збило,
тежа је самоћа и од смрти црне,
хтео је да свије све под своје крило,
од свега му оста судбину да куне.

Уморним рукама од тешкога рада
он дуван завија у лист од  папира,
тело му је старо, ал’ је душа млада,
још срце трепери кад цига засвира

Можда ће још  једном кад крај се  дошуња,
сви дoлeтет’ њему из далека света,
да се срећни свију испод старог гуња,
да стари са њима још једном прошета.

Дрхтавим прстима он бркове суче,
још по нека суза из ока потече,
на кoлeну рад би да нуна унуче,
док живота река у недоглед тече.

                                                     Јасмина Димитријевић 

               __________________________________________

                                                           Месец:  AПРИЛ 2021.

Андреја Ђ. Врањеш

ПРЕЦИ

У камену,
сиромаштва изобиљу,
трајали.
Живот им био задатак.

Тајни имали нису,
отворених  погледа живјели,
док их  не би умори стигли,
на мјесту загрљаја.

Радовали се киши, Сунцу, вјетру,
дивили дуги
и такви мали,
велики остали,
плакали једино,
кад би се заклињали.

Горјели , изгорјели,
вољели ,превољели,
времена се нису бојали,
нису га ни имали,
зато су у зору умирали,
да би постизали.

Нису знали да постоје,
тихи били,
више слушали,
слободом овјенчани,
опстајући, вјеровали.

Дивни бјеху људи ови,
сад их нема,
гдје су, куд су,
смјерни они,
можда негдје,
посустали?

Андреја  Ђ. Врањеш

                       ___________________________________________

Месец:  MАРТ 2021.

 Миомир Хари Ристовић

ИЗМЕЂУ МОЈИХ КРОВОВА

Чекамо између ових кровова ја и моје протицање
велико и сумњиво сутра
а сутра
сутра ће калдрма моје улице испилити нову пећину
наде и чекрк дана открили лавеж уганулог звоника
сутра ће болећиви лекар опет грабуљати
онемоћали клавир и тражити острво тишине
у туђим недрима

сутра ће улични чистачи поново певати
наивне стихове и радозналом небу продавати
јелове облаке прашине
сутра ће моје песме бити поново обојене
сенкама умртвљеног ветра и умртвљеног неба
и чекати вапај расплаканих година
сутра ће моје кости играти са љутитим црвима
мелодију прекланих надања
nорођену над жубором њених изгубљених руку
и сутра
сутра ће дуго харати ноћ
и иверје мрака глодати моју косу

(C) Миомир Хари Ристовић

                             _____________________________________

Месец:   ФЕБРУАР 2021

Саша Миливојев 

SVETSKI BOL

I u ovom veku
Reke krvi teku
Bombe odjekuju
Decu ubijaju
Glave odrubljuju
Milioni gladuju
Bolesti proždiru
A ti pevaš

Drhte vešala
Doline leševa
U slanim suzama
Gnojnim ranama
Plen smo vranama

Gnjila creva
Gladnim vukovima

Srušena kuća
Mali dečak jeca
Nad telom mrtvog oca

Srušene škole
Hramovi i mostovi
Vrište krvavi svatovi

Mali beli sanduci
Majčinski jauci
Iznad Urana
Čuju se bolni urlici
U ludilu buncaju pesnici
A ti ćutiš

Oči su ti izvadili
Kad su ti ćerku silovali
Žicom zadavili
Braću su ti oteli
U podrumu ih mukom mučili
Metalnim cevima
Prste im lomili
Testerama lobanje otvarali
Noge kolima rastrgali
Udove mačetama odsecali
Kožu s leđa odrali
Šlepere leševa
buldožerima zakopavali
Kosti putevima zabetonirali
Bunar bez dna telima napunili
Priđi bliže
Pogledaj dole
Beskrajni mrak dubine
Da čuješ muk vasione

Nevino oko iskrom svetluca
Nemoćno na zemlju padaju deca
Otrovna pena curi im iz usta
Pucaju rumena otečena lica

U zadnjoj molitvi
Sveštenici raspeti
Smeju se na lomači

Nežni beli anđeli
Kao jato ptica odleteli

Budnom iščupajte i meni
Srce iz grudi
Neka tvoja zlatna lađa zaplovi
Da nazdravite ponovo Čašom krvi
A ti gledaj i ćuti

                                                            Саша Миливојев

_______________________________

Месец:  ЈАНУАР 2021.

НЕМИРИ – Душан Комазец

На путу кроз живот сустигла ме туга.
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.

Хтео бих да плачем, нестале су сузе.
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.

Немирна се душа расплињује свуда.
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца. нити уздах зора.

Маме ме даљине. Нестало   је моћи
да устанем, зато разбуђујем тмине.
Ко’ пустињак смерни чамим у самоћи.
Живим од безнађа, призивам тишине.

Гле, тамо у даљи певају славуји!
Нестају тишине и прошлости сене.
Спознање ме прекри с временом што хуји:
Волео сам, јер си ти волела мене.

И сада, иако нека друга жена
краде ми уздахе, свуд’ лепоту шири.
Прошлост ме прекрива велом успомена.
С првим дахом јутра буде се немири.

(C) Душан Комазец

Посетилаца: 5523
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990198

Аутор: Dragojlo Jović

Рођен 1.9.1959. године у Лукову, Општина Куршумлија. Средњу школу завршио у Куршумлији. Економски факултет почео и завршио у Београду 1982. године. Радио у ЈКП "Крушевац", ПП "Јукомерц" Крушевац, а од 01.11.2009. у Културном сцентру Крушевац. Родитељ два сина Александар 1990 и Никола 1995. Супруга здравствени радник.

7 мишљења на „ПЕСМЕ 2021. ГОДИНЕ и песме месеца за 2021. годину“

  1. Оцена: 9.93/10. Од 14 гласања.
    Please wait...

    Поштовани Душане,
    Било је задовољство читати све Ваше песме у месецу јануару.
    Срдачан поздрав. https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif

  2. Оцена: 10.00/10. Од 2 гласања.
    Please wait...

    Искрена захвалност и много здравља и среће свима.

  3. Оцена: 10.00/10. Од 3 гласања.
    Please wait...

    Поздрав Душане, одлично пишеш!https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif

    1. Оцена: 10.00/10. Од 2 гласања.
      Please wait...

      Хвала Љубо.

  4. Оцена: 10.00/10. Од 2 гласања.
    Please wait...

    https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gifOdlična pesma Saša!

  5. Нисте гласали. Можете гласати ако сте пријављени.
    Please wait...

    🍀🍀🍀 ЧЕСТИТАМ СВИМ НАГРАЂЕНИМ УМЕТНИЦИМА ПИСАНЕ РЕЧИ

    1. Нисте гласали. Можете гласати ако сте пријављени.
      Please wait...

      Захваљујем се жирију који је моју песму заједно са Сашином прогласио за најбољу(е). Верујем да су пред собом имали изазов, јер су све песме биле изузетно квалитетне.
      Захвалност господину Живојину Манојловићу на честиткама.
      Срдачан поздрав свима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif