rađati se i živeti
iz reči u reči
kao crna senka
pod vodom u mislima
samo sam dečak
bez vremena
i sa previše želja
korak nekog
drugog sveta
kroz umove
i vene umirenja
naposletku
mesec je ostavio
bled obris pred vrata
tvoj dah
pomerio je granice
samo sam čovek
ljubavi
iznikao iz vatre
Месец: фебруар 2021.
НЕБА ТАЈНА – Андреја Ђ. Врањеш
НЕБА ТАЈНА
Када отвориш очи од неба,
скренеш на себе сву светлост света,
зауставиш зуј пчела у пољу,
вртњу у Свемиру, немир планета.
А кад прстима Месец дотакнеш,
наљутиш Сунце, да и дрвеће тад полуди,
птице престану да се гнезде,
постану шашаве као људи.
Немој да се играш са косом просутом својом,
осмеси су твоји невраћени дугови,
трг Navonе ти си a не Ponte Rosso,
због тебе квадрати, постају кругови.
Остави ту твоју дрскост радости,
нека је скупљају они надмени,
ја идем некуд, себе да оставим,
дубоку плавет да заборавим.
И ДОЂЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН – Јасмина Димитријевић
И ДОЋЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН
И дође тако по неки дан
Ниодкуда наиђе ти сета.
У грудима те нешто тишти
А свака ситница ти смета.
И дође тако по неки дан,
срце те у грудима боли.
Осећаш се у гомили сам
Мислиш да те нико не воли.
И дође тако по неки дан,
у очима ти заискре сузе.
Плачеш, а не знаш разлог прави,
Мислиш да ти живот срећу узе.
Настави са читањем “И ДОЂЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН – Јасмина Димитријевић”
Saša Milivojev – SVETSKI BOL
Saša Milivojev
SVETSKI BOL
I u ovom veku
Reke krvi teku
Bombe odjekuju
Decu ubijaju
Glave odrubljuju
Milioni gladuju
Bolesti proždiru
A ti pevaš
Drhte vešala
Doline leševa
U slanim suzama
Gnojnim ranama
Plen smo vranama
Gnjila creva
Gladnim vukovima
Srušena kuća
Mali dečak jeca
Nad telom mrtvog oca
Srušene škole
Hramovi i mostovi
Vrište krvavi svatovi
Mali beli sanduci
Majčinski jauci
Iznad Urana
Čuju se bolni urlici
U ludilu buncaju pesnici
A ti ćutiš
Oči su ti izvadili
Kad su ti ćerku silovali
Žicom zadavili
Braću su ti oteli
U podrumu ih mukom mučili
Metalnim cevima
Prste im lomili
Testerama lobanje otvarali
Noge kolima rastrgali
Udove mačetama odsecali
Kožu s leđa odrali
Šlepere leševa
buldožerima zakopavali
Kosti putevima zabetonirali
Bunar bez dna telima napunili
Priđi bliže
Pogledaj dole
Beskrajni mrak dubine
Da čuješ muk vasione
Nevino oko iskrom svetluca
Nemoćno na zemlju padaju deca
Otrovna pena curi im iz usta
Pucaju rumena otečena lica
U zadnjoj molitvi
Sveštenici raspeti
Smeju se na lomači
Nežni beli anđeli
Kao jato ptica odleteli
Budnom iščupajte i meni
Srce iz grudi
Neka tvoja zlatna lađa zaplovi
Da nazdravite ponovo Čašom krvi
A ti gledaj i ćuti
Saša Milivojev
Notes numero uno
oblaci plove
knjige se listaju
na vetru od pliša
somotni plač
napuštenih zgrada
kao urlik ili muk
ptica let se čuje
i bruje kosti tiho
to nebo drema
na tuđem kolenu
od kafe i badema
mašem krilima suncu
Kad mi nedostaješ
Kada mi nedostaješ
volim najjače što mogu,
volim vasionu cijelu
i svako biće i svakog čovjeka.
Voleći tako gušim nedostajanje
voleći najjače u sve te
ljubavlju utkam
i evo, mogu da se zakunem,
dah tvoj u sobi osjećam.
Kada mi nedostaješ
volim beskrajno, jako
i stvaram te ljubavlju
kao što slikar bojama
oživi platno.
Volim sve, jer ti si sav Ljubav
od nje se rodio, od nje živio.
Vjerujem, tako da ćeš,
ako volim i samo volim
od Ljubavi da oživiš,
ponovo se rodiš, ponovo i zauvijek,
da mi nikad više ne nedostaješ.
Молитва за Снежану
Молитвама дугим дозивасмо драга
Одбегла заувек сва наша пролећа
Лажи су их душо, однеле без трага
Изгубљена срећа, није више срећа
Тамница су груди за срце што јеца
Венце ће од туге сузе да исплету
Април, а у нама заљубљена деца
Загрљај је оков најслађи на свету
А знаш ли да увек исто сневам
Свадбену игру, Тебе усред кола
Неутешан, о љубави певам
Ехо првог бола, песму непребола
Жељан сам остао свега што је било
Ал узалуд чежња у мојим очима
Немирном ми само слетеле у крило
Умрле звезде у пустим ноћима
ТУГА – Ђорђе Врањеш
Ђорђе Врањеш, Гламоч – Камен
ТУГА
Пред споменицима
старице гледања празне
међу записане смрти у камену.
Једна по једна
нијемо се издвајају
из црних сусрета
и мекани одласци
постају ужи
за два ногостопа.
Кад и посљедња
више се не појави
иза окуке вида
да ли ће костурнице
боју друкчије тишине
умјети запамтити?
PJESMU KOJU OSLUŠKUJEM ŽELIM PREBOLJETI – Mirko Popović
To kad me tumači melankolija
Sve dublje bdi žutilo mjeseca
I sve ukočenije boli. U oku tražim
Počinak krajolika i nepokošene
Trave što svijetle
Настави са читањем “PJESMU KOJU OSLUŠKUJEM ŽELIM PREBOLJETI – Mirko Popović”
Mleko i kosti
majko
tvojoj zemlji je prah
mog kamena s temena
vatra tvog bića
ti si kao munje strah
tvoja je utroba trava
i cvet što se rađa
naopak iz mrtve nade
mojim snom
tvoj sin spava
majko
duhovi noći
krvlju se slade
sa latica tvojih dojki
zadojeni vekovi
u davno stalom satu
na vetru
mog oka
ti koračaš maglom
sopstvenog daha
majko
suza ti kao
reka duboka
tvoje zemlje
tvoga praha