ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић



ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ

Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.

Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапуће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те.

А ако застанеш, окренеш се мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.

И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.

Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.

Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.

Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.


Настави са читањем “ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић”

РАЗВИГОРАЦ – Мирослав Мића Живановић

м


РАЗВИГОРАЦ

Прошетао развигорац
од Мораве до Пањака
од врбака до врбака
па кроз село
од сокака до сокака

Да развије шевтелије
развигори да процвета
да месецу пут покаже
и да звезде намигуше
младенцима оклевета

По седој ми бради вршља
тражи претке броји лета
сам се служи и не пита
чини му се да све види

А ја, ћутим, не говорим
нит говорим нит роморим
не смем уста да отворим
чини ми се заплакаћу

Северац се уселио
усред груди па ми прети
неда душу да огрејем
ко да ми се живот свети

Кад помисилим на године
и кад почнем да их бројим
чини ми се да не дишем
као да и не постојим

Кад је било кад је прошло
шта сам био а шта сада
развигорцу добро дошло
прави шалу од мог јада

Помало ми све то смета
и ако смо стари знанци
далеко смо ко два света
и гледамо као странци

Он одлази па се враћа
свуд завири не залута
моја стаза све је краћа
скоро сам на крају пута
Настави са читањем “РАЗВИГОРАЦ – Мирослав Мића Живановић”

ИЗБЕГЛОЈ БРАЋИ ПО МАТЕРИ… – Мирослав Мића Живановић

ИЗБЕГЛОЈ БРАЋИ ПО МАТЕРИ

Куће у пламену,
и цркве и школе
порушена гробља
и лелек старица
бежање из пакла
путем непознатим
плач деце, плач неба
језив лавеж псећи

Kао живе,
јасне и слике и приче
пијетет жртвама,
херојима слава,
сведочићу вечно
о вашој несрећи

А сада вас молим
за минут ћутања

За минут ћутања
над Плавом гробницом,
на Шумарцима
крај потока суза од Бањице до Грачанице
од Солуна до Сегедина

И ово што сада чиним
није да бих вас увредио
и сузе вам досолио
више да бих вас убедио,
и умолио
да моје ране не дирате

И овде су били звани и незвани
пробали што знали и што нису знали
и онако успут без реда робили
што стигли побили, немчили турчили

Све урадили
осветили се, чак и наследили
а ми гинули
на крају све дали

Нека бар ово буде последње
нека нас оставе на миру
да опстанемо, да осванемо
да се усправимо и исправимо
нека нове горе развигоре
и нова огњишта зажаре

Нека се зањишу
бешеци и колевке
и неки се нови роде
али не војници и јунаци
него песници и љубавници

© Мирослав Мића Живановић

У просторијама СПС-а у Крушевцу, у Обилићевој 30, 24. марта 2022. године одржана je АКАДЕМИЈА МИРОМ ПРОТИВ РАТА. Програм је осмислила и водила Јелена Ђорђевић, а у програму је говорио и Синиша Максимовић – ВД председника ГО СПС Крушевац. Било је то поетско вече посвећено родољубивој поезији Мирослава Миће Живановића… Вечери је присуствовала и породица Миће Живановића. У програму су учествовали су и чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Данијела Јевремовић, Боривоје Бора Видојковић, Живојин Манојловић и Јована Живковић, а Градимир Каројовић је направио фотографије и видео снимак догађаја…

Настави са читањем “ИЗБЕГЛОЈ БРАЋИ ПО МАТЕРИ… – Мирослав Мића Живановић”

ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић


ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ
 

Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твомтелу,
можда и не слутиш док пролазишградом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.

Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапуће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд знате.

А ако застанеш, окренеш се мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.

И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.

Настави са читањем “ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић”

СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ – Мирослав Живановић

ПРЕДГОВОР – Мирослав Мића Живановић

Уместо епитафа за покој души ШИК-у “Црвена застава” Крушевац и једном времену романтике, наиве и сасвим другачијег живота. Гигант дрво-прерађивачке индустрије са потпуно заокруженим процесом од планирања подизања и неге шума преко планске експлоатације, примарне прераде, полуфиналне, финалне прераде, организоване набавке и продаје са преко сто продајних објеката и салона намештаја, рачуноводствено-финансијским сектором организованом ресторанском исхраном за две хиљаде радника, друштвеним стандардом, библиотеком са десет хиљада књига и стручном литературом сигурним сталним радни односима, вођењем кадровске политике, плановима запошљавања радника посебно деце својих радника, кредитирање радника за решавање стамбених проблема обезбеђивање и додела станова, са четири међународних компанија. Шире организован у ШИП СОУР Нови дом. Подигнут организован и развијан у доба “Титове диктатуре”, издржавао хиљаде породица, више стотина обезбедио становима а свакој дао средства за решење стамбених проблема. Одшколовао велики број стручњака и кадрова који су наставили своје велике каријере у струци. Комбинат је био наша друга кућа, имао душу коју смо му ми дали и полако узимали, а који је доласком слободе и демократије, када су дилетанти отели власт, очерупан, опљачкан, разорен и као и многи други унакажен и уништен па сада изгледа као Нагасаки и Хирошима заједно. У част великог директора Обрада Обрадовића великог и поштеног радника Радовановић Андрије, радног и поштеног тапетара Моле и свих других покојних и још једва живих радника комбината и на срамоту хохштаплера и распикућа који су сравнили са земљом нашу другу кућу. Ко не верује нека пође путем Крушевац Паруновац и нека погледа лево преко пута касарне Седми јули и Закићевске сада Трајалове амбуланте, кроз празнину на месту где је некада била капија па нека сам просуди. Не препоручујем да улази дубље у круг јер би могле да га поједу змије или нека неман, јер ко зна шта се све тамо испилило. Није библиографски рад о предузећу, мада комбинат то заслужује и то као монографију која би говорила и упозоравала. Ово је прича о једном времену кроз причу о судбини једног човека, испричана његовим језиком, аутентичним, да би носила печат тога времена. Извађена је са дна океана безочних лажи последњих година и деценија.

У Врњачкој Бањи 01.12.2019.

 

СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ

1.
    Као млад, тек дипломирани правник на ургенцију чика Тике Мексиканца, брата моје таште, који је вршио финансијску контролу ШИК-а “Црвена застава
Крушевац”, па Драгослав Драмлић задужен као Директор општих послова за
персонална питања није могао ни смео да не услиши његов захтев, јер то није била молба, засновао сам радни однос код поменутог предузећа и што је тада био нормалан ред, након обављеног приправничког стажа и положеног приправничког испита добио решење “референт за вођење дисциплинског поступка”.
    Председник и чланови комисије бирани су по утврђеном поступку, углавном најбољи радници комбината, односно ООУР-а, поштени и познати као одани комбинату, а нарочито руководству предузећа, а стручни сарадник комисије дипл. правник који се по правилу старао о законитости поступка и да одлуке буду у складу са захтевима подносиоца захтева,  али и правичне, а казне добро одмерене и примерене да би се постигла сврха кажњавања. Чланови комисије су углавном веровали мени, а ја био убеђен да ће приликом одлучивања уважити мој предлог. Сваку паузу сам искористио да чујем по неку причу из живота, поготово старијих чланова које су на крају биле увек готово невероватне, а животне, лепе и интересантне.
     Андрија Радовановић – чича Андра био је један од најбољих радника комбината.
    Учесник рата, члан партије – активиста, слабо али за његове потребе довољно писмен, бистар, вредан, одан, поштен радник. Јак!
     Широка рамена, врат кратак црвен. широк нешто већа, некако чворновата глава као насађена на раменима, шешир три броја мањи, здепаст скоро четвртаст, руке кратке јаке, шаке као копање, веће но што би било нормално. али у складу са његовом конституцијом.
    Просто је био такав, некако незграпан, али не ружан.
    Углавном ћутљив.  Делује помало уморно.
    Не баш радо, помало невољно на моју упорну молбу почиње своју причу.
    Баш онако како смо ту причу тада чули и, готово од речи до речи просто преносим као вид сведочења о једном времену и једној судбини.
    Рат сам што се завршио.
    Пошто сам био предратни комуниста и робијао у време обзнане, чим почео рат отишао сам у партизани.
    Био сам један од првих чланова од формирања Расинског партизанског одреда од кад смо се скупили и организовали на Беловићу.
    После ослобођења сам био председник месног одбора села Текије. Тешко време, сиротиња, принудни откуп, жене остале без људи, куће без домаћина. Ништа се нема, а све би се тело.
    Нажалос`, убрзо и ја остадо удовац.
     Млад, а сам ки пањ. Мука целога села свалила се на мо`у грбину на мо`а леђа, па сваки дан све грђе.
    Прође година па скоро и друга.
    Сваки куј ме сретне почиње изокола да се распитује.
    Јели бре Андро како ти је самем?
    Ел планираш да се жениш.
    Жалос за жалос, ако ти ниси ожалио жену нико није.
    Ти Зору немож` да врнеш па не знам шта д` урадиш. Мањ`ко си решио д`иеш за њом.
    Нађи бре нешто па како испадне.
    Ћутим ја ал` ако` ћемо право поче` да размишљам.
    Један дан, недеља, леп летњи.
    Време тијо ки поручено зашта` оћеш. Уђануо сам точак и пош`о на доњи пијац да нешто купим а можда и уочим неко женче које би ми одговарло. Већ сам радио у комбинат и добио неку кућицу на Прештип`, у круг комбината.
    Рат учинио сво`е.
    Дош`о сам на пијац а он се црни ки да су задушнице.
    `Де погле`ш `ел црнина `ел сам црно марамче.
    Ретко се види нешто карирано, а ја знам да тема женама што дошле у шарено  ништа не фали, а поготово не чо`ек.
    Оне дошле да се помере, да се мрдну од човека, да га не гле`у и да уберу неки абер па да после вућунаре, да проносе по селу, као: “Јели мори, замисли шта сам јучер чула на пијац.”
     Ма дал је могуће? Немо` да причаш
     Јас очију ми.
    Ко би то мори реко?
     И тако даље.
    Пошо сам од тезге до тезге ка` нешто купујем а све загледам оне у црнину и глем баш дал ју и колико избледела, `ел од тога колико знам зависило колики је жалос, дал има смисла да било шта предузимам. Тејзе де црнина нова, греота би било, било шта и да се помене.
     Питам за кога си рушна, кажем сажаљевам случај, примите мо`е саучешће, д` испаднем културан па продужим даље.
    Негде се мало задржим, запиткујем и процењујем дал` би можда имао неку шансу.
    Продаје се свашта, компири, пасуљ, лука  бели црни прази, стари, млад, ситна алева паприка венчара туцана у ступу, јаја, кокошке, моравска риба, проино, пченично, јарма, свашта.
    Чини ми се нема шта нема.
     Шта ти душа `оће, сам паре.
    Чујем ја онако издаље нека снајка нуди некога. Виче “пробај ову мо`у, ако ти  се не свиђа пробај њојну”, а све тазе, домаће, видела ми моега.
    Питам ја једну стареу жену, која ми била најближа:
    Јели велим, кака је ово заклетва па да се заклињем и ја, `ел ја кад кажем часна реч нико ми не верује, а ако би реко бога ми још горе, зато што знаду да сам комуниста? Вели она, то значи очију ми, ал не би ти саветовала да се тако ти заклињеш, јер кад би ти реко “видела ми моега” може да те нека погрешно разуме па да те нагрди.
    Најбоље ти је благо мене да не лажеш а да се не заклињеш па куј верује нека верује, а куј неће не мора.
    И тако идем ја полако од тезге до тезге гле`м ја њи ал гле`у и оне мене.
    По нека видим, досадило ју да се премешћа с ноге на ногу, да цупка и да вали сво`у робу и да се заклиње и убеђује. Дала би пошта зашта, сам да више не ћути у пијац, ел да врће код куће, па јутре опет.
    Јово наново.
А углавном се на пијац долазило пешки.
    Све се носило на леђа `ел преко рамена на обрамку и то по десетину петна`естак кила, и пешачило исто толико километара,
    У сваком случају запазио сам ја две-три које би дошле у обзир и ја би дошо следеће недеље да пробам да нешто утаначим с неку од њи`. Помислио сам већ да купим то што сам тео па дием код куће, кад се однекуд из чиста мира сјатише неки облаци.
    Састави се небо и земља. Не смеш да погле`ш гор`. Коврља`у се примичу једни и други па се удаље, па се опет врну ки да ће се би`у. Црни ки чивит. Ки да се смрче усред подне, развидели се кад сину муње, а оне се укршћу ки да се мачују. Све личи на почетак смака света. Дуну неки `ладан ветар од Мораве, помисли ја мора‚ да`е негде убио град.

    Поче да прокапиње, прсну нека капка, крупна. Чинило се ки да ће провала облака, ал ова што пушћа кишу, нешто се ка скањера премишља.
    Загрме од преко Мораве из правца Крушевице, па све ближе.
     Додуше нама никад није отуд долазила киша, ал` куј зна и онако се све избутало, и време и људи па се никад не зна шта ће кад ће и одакле ће. Пијац поче да се растура, ки да неки даде знак за узбуну. Оне жене узимљу шта довате, и свое и туђе. Деру се једна на другу прескачу једна другу, грде ране с лајне, ки да се не зну, ки да се никад нису виделе. Тако ти`е то кад дође стани пани и спашавај се куј може. Нема ту ни род ни помози бог. Нико никога не гле па да му`е из ока испао. Ел га оставља ел ће га прегази сам сво`е дупе да спаси.
    Склони се поднеку стре`у. Наслонио сам точак на неке ишчевиљене тарабе, кад однекуд ки да поред мене ниче, створи се неко женче. Онако омање.
    Мршаво ки шиљеже
     У црнину, ситно а лепушкасто.
    Вели, јел могу молим те да станем ту код тебе? Изгледа ки да ће киша.
    Аха реко изгледа.
    Стани море слободно.
    Богами могло би да се деси и да потраје, а ја онда бог да ме убије ако би знала `дећу и како ћу.
     Ако задоцним дома, боље да не долазим, да рипим у Мораву ел под воз.
    Одједан ма` сину од Мораве, раздани се ки да се упали лампа, па кад груну ки да паде бомба негде доле код индустрије. Испод пруге.
     Помисли изгинусмо.
    Она се примиче уз мене, готово се припи.
    Ја реко ће опет, оно ништа.
    Прође бога ми
скоро петнаестак минута. Загрме још једанпут слабо, ал` довољно да се оно још више набије уз мене, приљуби.

     Почеу облаци да се разилазе, ки по команде.
    Развидели се и опет грану сунце.
    Глем ја, она се не измиче.
    Нешто ју се изгледа угодило, `ел је стра да не пукне из ведро небо, приљубила се па не мрда ки укопана.
    А и ја осети неку врућину у малем стомаку.
    Прође ми кроз памет, ма ово мора нешто да значи? Поче да се распитујем, да ви`м шта је у питање и да ви`м дали је причљива
    Одмерио сам се мало по висине. Видим да ми што би рекли томан. Мало ситна, онако наручита баш ки за мене. Нисам дангубио, но сам одма` кренуо у напад ки што већ умем.
    Одакле си, д извинеш?
    Из Гавеза, вели.! Немо се извињаваш, нема потребе.
    А што те стра` д`иеш код куће ако задоцниш, да није од човека? Направи се невеш.`
    Ма, јок нем` човека. Чо`ек ми погин`о, ал имам свекрву гадну, па свој бес искаљуе на мене ки да сам ја нешто крива.
    Једва чека да ми нешто загуљу`е, д` извинеш, да звоца и закуреће.
    Шта ћеш велим, од судбине немож се утекне.
    И ја сам таке среће, сам још грђе. Ја додуше немам куј да ми загуљуе, а то је још црње и грђе.
    И ја нем` другарицу.
    Умрела ми жена чини ми се сам што смо се узели, а ја остадо сам ки пањ.
     Чо`ек сам није за ништа.
    Ћути она, не прекида ме, осетила да се дешава нешто важно.
    Наставио сам ја, а све дркћем ки прут. Ни у рату нисам тако дрктао о` стра. Стрептим на шта ће ово д`искочи.
     Можда је ова грмљавина и ова` гром усред лета нека прикажња, нека судбина и мо`а и тво`а?
    Једва изусти.
    Можда, рече.
    Сину ми кроз памет, крени Андро сад `ел никад.
    Па ки с неба па у ребра.
    `Ти ајд`, ако те толико стра д`иеш код  тво`е куће пођи с моном код мо`е
    `Оћу, вели.
    Ки из пушке.
    Учини ми се да још нисам ни завршио кад она рече `оћу, и не би ми баш све једно, ал` помислио сам, она очигледно нашла спас, а и мене добро дошло.
Настави са читањем “СВЕДОК ЈЕДНЕ ПРИЧЕ – Мирослав Живановић”

НЕ ЧЕКАЈ УЗАЛУД – Мирослав Мића Живановић


НЕ ЧЕКАЈ УЗАЛУД

У очима твојим заспала је поноћ
у свиленој коси тишина и туга
у грудима белим сакрила је зора
самовања твоја и чекања дуга.

Погледима сетним пратила си мене
остајала с надом да ћу да се вратим
ни слутили нисмо али једног дана
морао сам живот животом да платим.

Знала си да чекаш да прашташ и волиш
да судбину кунеш, а не губиш наду.
Знала си за мене да се Богу молиш
ал оваквом ниси надала се јаду.

Буди јака не дај да те сломи туга
и немој да плачеш плакала си доста
само ми опрости сва чекања дуга
и нека ти буде моја љубав проста.

Настави са читањем “НЕ ЧЕКАЈ УЗАЛУД – Мирослав Мића Живановић”

IN MEMORIAM – 5.10.2021. у селу Бошњану код Варварина преминуо Мирослав Мића Живановић


Мирослав Мића Живановић

Видео снимак комеморације Мирославу Мићи Живановићу у Белој сали Културног центра Крушевац која је одржана 6.10.2021. године

Поштована породицо Живановић, Драга Гордана, Мајо, Миро и Марија, Поштовани пријатељи,

Окупили смо се данас тужним поводом, због смрти нашег драгог пријатеља, друга и сарадника Мирослава Миће Живановића. Корачао је храбро преко свих граница издржљивости  и својом даровитошћу чинио да људи уживају, вoлe и памте његове  испеване песме и дивне стихове којима нико осим њега није боље знао  да допре до срца и душе. Био је Богом дан и благословен свим оним што човек  треба да има, породицом, професијом, нестварно сјајним  талентима и невероватним шармом. Оставио је траг  на свим сценама Културног центра Крушевац, говорећи најлепше стихове, као велики пријатељ наше куће и свих запослених који су уживали у сарадњи са њим.  Промоцијама његових издања од стране Културног центра Крушевац, посвећивана је велика пажња, као и помоћ у издавању књига које су,  свакако оставиле неизбрисив траг о човеку који је пленио својом личношћу и својим стиховима, човеку који је опевао лепоту и љубав, човеку који је вoлeо живот.

Настави са читањем “IN MEMORIAM – 5.10.2021. у селу Бошњану код Варварина преминуо Мирослав Мића Живановић”

НЕКА ЖИВИ ЉУБАВ – Мирослав Мића Живановић


НЕКА ЖИВИ ЉУБАВ


Ноћас ми музе нису наклоњене
на акордима дурским паучина дрема
не чује се песма, јеца виолина
уморна од туге ћути поноћ нема.

А ја не знам шта ћу ни куда да кренем
да ли да се борим или да се предам
кад попусти душа пред налетом беса
понудим јој песму да пропадне не дам.

Но све ми се чини да не могу даље
узалуд се труди стара виолина
ал као да сањам угледаше очи
у руци анђела чашу црног вина.

А из пуне чаше смеше ми се очи
ко два зрна грожђа црне очи њене
загрејаше душу озарише лице
крв ми узаврела протече кроз вене.

Небо се отвори све се заталаса
љубим чашу вина као усне њене
знам да ми то Бахус пружа руку спаса
и мелем у руци анђела од жене.

Нека живи љубав пева се о срећи
нека лети песма пут плавих висина
нека се наздрави и нека се пије
у славу Богова, љубави и вина.

ЧЕРГА – Мирослав Мића Живановић

ЧЕРГА

Кренула је черга са наше пољане,
окићена кола, циганчићи боси,
ко зна где ће стићи док зора не сване,
ко зна где их ноћас јужни ветар носи.

И месец ко фењер кренуо за њима,
полако се шуња као кад уходе,
поклонише песму уснулим пољима
засташе у зору поред неке воде.

Оставише кола испод старог моста,
подаље од коња привезаше мечке,
засвираше као да имају госта,
а обала поста ко дворане Бечке.

Од пламена ватре крошње у врбаку
изгледаше ко раскошни балкони,
месец ко палилеј сијаше у мраку и
звезде око њега као лампиони.

И река је текла као да не хаје
за комшије нове и ноћну игранку
а ноћ ко збуњена застала крај реке
па полако тече ка своме уранку.

Почиње да свиће и месец полако
кренуо низ реку да буди врбаке
дечица већ будна ножицама босим
пошла за месецом да јуре брзаке.

Дошли смо до краја ил тек на почетак
све је тихо, мирно, ко пред неку мису
ко зна ког ће трена скупити иметак
и кренути тамо где још били нису.

Настави са читањем “ЧЕРГА – Мирослав Мића Живановић”

ДАН ПОСЛЕ – Мирослав Живановић


 

ДАН ПОСЛЕ
29.06.2001.

Јуче је ђаво засео
на престо Лазарев
Господе,
продали смо душу
поклекли на колена пали

Ако је ово понижење
спасење које нудиш
ако смо толико мали
нека је проклето име српско,
род и вера
Душанова молитва
Кнежева клетва и вечера
и Видовдан

Настави са читањем “ДАН ПОСЛЕ – Мирослав Живановић”