ZUMBUL

Zašto veneš moj zumbule plavi
pa ti suza mesto cveta blista
što ti tuga mladi koren davi
pa ne daje stablu da olista

Nežnu rosu ja sam za te brao
sa bagrema slatki nektar zreli
suzom sam ti koren zalivao
da ti nežno stablo svo zaceli

Rukama sam sunce zaklanjao
da u hladu ti provodiš dane
molitvama Boga preklinjao
da milošću zaceli ti rane

Ja ne ištem za se blaga druga
neka Gospod tvoje pute zlati
ako koren zalomi ti tuga
svoj ću koren tebi cvete dati.

autor
Jovica N. Đorđević
08.06.2024g.

BREZA

Čuj, kako mrmori vetar kroz usahle brezine grane
i pretešku dirljivu suzu što tiho iz stabla navire
dok lenjo se uspinje danak kao da neće da svane
da varnicom obasja reku, gde stablo nemo umire

Vidi, kako iz sna se budi mlada olistala lipa
pa korenom miluje reku da stablo svoje umije
gde prekrasno vodeno cveće preslatke nektare sipa
gde podno majušne izbočine vidra mladunce krije

Iz usahlog brezinog skuta bezglavo ptica odleti
da pronađe olistale grane, da novo gnezdo svije
i nikada više vratiti se neće da na berzu sleti
da nad teškom sudbinom kletom iskonsku suzu prolije

Gledaj, kako se duri nebo, iz oblake dažd poteče
kako nemirni talas života ponovo rekom plovi
dok stihija zapljuska brezu i ovo majsko veče
iz korena usahlog stabla izniče izdanak novi

autor
Jovica N. Đorđević

ČAKLJE

Stan živote dane mi ne žanji
zarij dublje svoje oštre čaklje
rukom svojom dušu mi rastanji
da mi vreme ko suza iskaplje

Pa me prospi kada kiša kane
tamo gde je srcu najmilije
na proplanku i šljivike znane
da mi stablo svu tugu upije

Ti zakiti kao biser rosu
stablo trešnje podno kuće bele
gde mi trava spozna nogu bosu
gde se oči sa životom srele

Hej živote zarije oštre čaklje
ja zbog bola tebe neću kleti
neka duša na trešnji iskaplje
jer bez trešnje ne mogu živeti.

EPISTOLA

Pomiluj Bože po milosti Svojoj
u grehu mome Ti predamnom budi
smiluj se srdžbi i gordosti mojoj
oprosti mi Svevišnji, meni ne sudi

Što videh vraga u odori svetoj
krvavoj napisanoj epistoli
dok oči prekriva majci presvetoj
crnom demon pod plaštom se moli

Što svaku misao zlo nam prožima
kome na rame da glavu naslonim
gde Bože presvetli milosti ima
da grešnu dušu od zloga saklonim

Očisti Bože milosrđem svojim
đavolji okot satri Bože celi
da milost poteče mislima mojim
da mi se duša kao sneg zabeli.

autor
Jovica N. Đorđević

OPSENA

Bila je posebna, nekako mila
u očima snenim krila je rosu
rumenu ružu na licu je svila
kada je ugledah tužnu i bosu

Vetar joj uvojke u kosi pleo
buknu mi nakana od svega jača
da upitam nešto samo sam hteo
zašto kraj reke sad tužna korača

Nesrećni pogled ka oblaku pruža
shvatih da velika tuga je njena
možda joj sudbina uzela muža
ili je bila samo ostavljena

Nestvarna beše ta čudesna žena
da potražim lice njeno sam hteo
da l` videh devu il beše opsena
da li sam ženu il` anđela sreo.

autor
Jovica N. Đorđević
11.05.2024g.

ORAH

Počuj Bože, tvoj sam verni sluga
ja ne ištem sveto parče raja
želim samo vetrovi sa juga
da donesu slike zavičaja

Da ja vidim pored starog puta
gde mi orah u osami vene
da l` još stoji kolibica žuta
da li ona još čeka na mene

Da zagrlim stablo pokraj plota
da ga kvasi bolna suza čista
da poklonim deo svog života
da mu grana ponovo olista

Pa ko nekad ja u kasne sate
pored kuće gde se šeboj krije
srećnom pesmom da dočekam svate
moje ljude, društvo najmilije

Počuj Bože tvoj sam verni sluga
tuđom zemljom kad mi korak krene
neka topli vetrovi sa juga
stari orah donesu do mene.

autor
Jovica N. Đorđević

SREĆA

(Posvećeno na ženu mi Lidiju.)

Zapljušti me njeknja pri čiču mi Boru
reko Bože mili ču da ogradišem
zapojalo uše ko petle u zoru
stise me u grudi ne mogu da dišem

Strina nešto baje ja ništa ne čujem
samo klimam s glavu kao zob da tražim
sas rećiju malko reko da se trujem
kolko da si dušu bolnu okuražim

Ko da me je pipka nekva udarila
sve u levu stranu poče da me nosi
takva me je bolka beše uvatila
ka pojdo pri Gišu ženu da si prosim

Nekako izlezo, na levo, na desno
poče strina Doka s reči da me bije
odvrzal se čovek kao kuče besno
pa doš`l u gosje pri mene da pije

Otido si brže pri ženu si Lidu
reko barem doma mogu da se žalim
ona zapričala sas babu si Vidu
ne bi primetila ni da se zapalim

Podseti me malko na babu Ivanku
reko ču da umrem, ona s glavu klima
teka je to ljudi u Belu Palanku
ka čovek si sreću u ženidbu ima.

autor
Jovica N. Đorđević
03.05.2024g.

SLAP

Kad utihne slap voljene mi reke
dok tužna u bolu nemo ponire
sećanje na davne godine neke
polako nestaje tiho umire

Pogled mi preči bezumno granje
zalud me sećanje ka selu nosi
na srećnu mladost, naše Poljanje
gde trčasmo poljem srećni i bosi

Htedoh da pokidam rukama golim
da satrem bezbožno bezumno seme
da zagrlim slap reke koju volim
da vratim davno izgubljeno vteme

Al` klonu nejaka slabašna ruka
zalud mi htenje svo nebo raspori
nemoćna duša bolno zajauka
uzalud behu svi moji napori.

autor
Jovica N. Đorđević
27.04.2024g.

DRAGA

Na proplanku tužne noći duge
cvrkut ptica najavljuje zoru
čovek stoji skamenjen od tuge
duša mu je davno na umoru

Brzo prođe tri godine dana
pa i više možda danak koji
još na duši ne zaceli rana
od kada se draga upokoji

Grob obasja svetlost lelujava
zračak sunca hladnu humku greje
sav proplanak likom obasjava
slika drage što se nemo smeje

Tužni čovek na kolena pade
u ruci mu buket belih ruža
nema cveće on kome da dade
zalud ruke sad nad humkom pruža

Pritise ga mrsko teško breme
tužne dane prestade da broji
samo čeka da iskaplje vreme
da se s dragom srećan upokoji.

autor

Jovica N. Đorđević
20.04.2024g.

AKO ODEM

Ako odem ne pitaj me gde ću
ne daj suzi da ti obraz kvasi
stegni srce poželi mi sreću
pusti ljubav neka se ugasi

Ako čuješ da mi dobro ide
moju sreću sa sobom podeli
nek me tvoje oči srećnog vide
mojoj sreći i ti se veseli

Ako čuješ da sam bolan pao
tugu moju sa sobom ne deli
pogrešne sam pute odabrao
nesrećan sam bio život celi

Kada jave da me nema više
rukom svojom ti upali sveću
neka plamen sećanje izbriše
na svu ljubav ina našu sreću.

autor
Jovica N. Đorđević
13.04.2024g.