BOŽUR

Kad sve tuge u jednu se sviju,

kad ubiju ljubav u čoveku,

bolnom suzom krovove umiju,

tad njivama k’o bujice teku.

 

Da li Boga tužne misli more,

što se krotki u vodi sad dave,

kako orač zemlju da poore,

kad mu njivu mutne vode plave.

 

Gde da nađe novo rodno seme,

šta Peruna može da umoli,

kad u bašti tužni božur vene,

kako može ljude da zavoli.

 

Bože sveti još živi u nadi,

još se nada on ljudskoj dobroti,

u bašti mu novi božur sadi,

nek procveta u punoj lepoti.

 

Sa nebesa čuje Svevid zbori,

ori, posej, opet će da rodi,

čemer suze duboko zaori,

ko veruje sve muke prebrodi.

 

autor

Jovica N. Đorđević

HRAST

Ne, nije obest, ni ti je to hir,

nisu ni moje namere lude,

samo da vratim svojoj duši mir,

neću da gledam pogane ljude.

 

I nikada nisam mizantrop bio,

da budem čovek svojski se trudim,

međ’  ljud’ ma sam svoje gnezdo svio,

ja više nemam šta da ponudim.

 

Lažlju mi mučki sakate reči,

pagan se moli, u hramu s krsti,

i niko neće to zlo da spreči,

neću da pripadam ljudskoj vrsti.

 

Zverima branim da me dotuku,

čiste svesti samoći ja hrlim,

dušanu ne dam desnicu ruku,

njome ću snažno hrast da zagrlim.

 

I neka kažu da lud sam bio,

vređao ljude, mučki ih kleo,

pod krošnjom sam svoje gnezdo svio,

svoj hrast sam zanavek zavoleo.

 

autor

Jovica N. Đorđević

S T A N A

Zašto Stano moja ljuta rano,

što belaj mi golemi napravi,

tri godine mrem ti polagano,

po noći me dave crni navi.

 

Zašto prećuta , što mi ne reče,

što za men’ tolko beše ti milo,

da izusti nešto tova veče,

pod grudi se ne bi klube svilo.

 

Tri godine žalna dušu truješ,

sliku tvoju k’o ikonu pazim,

za men’ često po selo pituješ,

da li doma treba da dolazim.

 

Al’ na jesen kada počnu slave,

i sve njive rosne ja pokosi,

svatovi će moji da se jave,

za navek ću Stano da te prosim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

 

BALADA O RATNIKU

 

Tužni vetri probudiše zoru,
bezdan ječi gladan ljudskog mesa,
kišne kapi plešu po prozoru,
to zbog ljudi sad plaču nebesa.

Šta li radi moja verna žena,
dal’ u strahu oči su joj svele,
zbog zlih ljudi mlada ostavljena,
od brige joj kose pobelele.

Krhka hrabrost ustuknu pred strahom,
sa nemirom u srcu se bijem,
u grudima borim se sa dahom,
kako ljudsko biće da ubijem.

Zolje zuje k’o otrovne ose,
krvlju svojom zemlju natapamo,
mladi ljudi borbom se ponose,
a grobove sebi već kopamo.

Gledam mlada raztrgnuta tela,
posejana kao rodno seme,
po telu im pada slana bela,
dok im krvca ističe iz vene.

Kada zamru emocije snažne,
i porivi lažnih pravednika,
slaviće se sve pobede lažne,
bez poraženih, bez gubitnika.

Bože sveti ponizno te molim,
da ne bude nikad više rata,
da se vratim ženi koju volim,
da zagrlim rođenog mi brata.

Da milujem žuto klasje zrelo,
i na decu svoju nežno pazim,
da u zdravlju šetam svojim selom,
kad nedeljom u crkvu odlazim.

autor
Jovica N. Đorđević

SIZIF

Pade tama kad joj vreme nije,

buknu vatra bez plama i žara,

vešto Sizif svetu tajnu krije,

laže ljude, laže gospodara.

 

Pada kiša a njiva nam suva,

nema vode, presušila reka,

od pastira zli vuk ovce čuva,

puno ljudi a nigde čoveka.

 

Beloj čaplji sasekoše krila,

suzom kvasi suve četinare,

a na nebu gde je nekad bila,

sada slabi vrapci gospodare.

 

Čudna pesma još čudniji ljudi,

zašto Sizif još živi u nama,

Bože svetu dobrotu probudi,

neka ljubav poteče venama.

 

autor

Jovica N. Đorđević

NOJEVA BARKA

Sad svetu zemlju zlotvori gaze,

viteška krv ne gori u nama,

kolo vode đavolje nakaze,

dok krotki plaču na stubu srama.

 

Razvratom, bludom, svetinje kite,

pobožni ljudi u strahu ćute,

sada loze naše plemenite,

pokorno ljube demonske skute.

 

Krvave suze iz oka teku,

iskonski bes sad dušu mi truje,

ne mogu sam da pregazim reku,

kako ću jadan protiv oluje.

 

O Bože sveti uzdam se u te,

Nojevu barku ti nam napravi,

privij pokorne na svoje skute,

vrati grešno stado na put pravi.

 

autor

Jovica N. Đorđević.

KLATNO ŽIVOTA

Kad utihne klatno životnoga sata,

poću mila Bogu da okajem grehe;

Ne želim jabuku voljenog mi brata,

želim samo pesmu, vedre ti osmehe.

 

Pa povorka tiha kada grobu krene,

neka noga tvoja tada meni kroči;

ti obriši suze za mnom prolivene,

i zauvek nežno zaklopi mi oči.

 

Tad kraj groba klekni, uzmi čašu vina,

prelij groba moga, suvu ilovaču;

kad domu se vratiš čuvaj našeg sina,

 

ne daj da oči mu ikada zaplaču.

Neka dovek sjaje ko što sjaje tvoje,

kroz njega anđele živimo nas dvoje.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

JOVAN

Obezglavljen tuđom zemljom hoda,

nudi tuđin dukata mu trista,

traže dušu đavolu da proda,

traži zlotvor da on izda Hrista.

 

Mili Bože kako će bez glave,

strah se tiho uvlači u kosti,

u njoj behu i snovi i jave,

hoće l’ rapir u srce mu posti?

 

Neće  rapir,no će sabljom glavu,

d’ udovolji željama Salome,

život dade za Hristovu slavu,

Pilatova koplja da se slome.

 

Mili Bože ti Preteču dade,

on ti krsti sina na Jordanu,

od tog doba Hrišćanstvo nastade,

novi danak,novo sunce granu.

 

autor

Jovica N.Đorđević Настави са читањем “JOVAN”

NADE

Hej živote, zašto nemam sreće,

zlo ubija sanak mi svileni,

moje oči ugledati neće,

u proleće šuma kad zeleni.

 

Hej ljubavi, ne dolazi meni,

prospi tugu kao malo vode,

pesnik ja sam u tvom srcu sneni,

zlom Harunu noćas me odvode.

 

 

Ti ne plači za mnom moja mila,

sve u meni odavno je svelo,

zalepršaj kao gorska vila,

pa zadeni jedan cvetak beo.

 

Pamti nade i godine mlade,

pusti srce drugog da zavoli,

hvala Bogu na tren mi te dade,

u večnosti pesnik tebe voli.

 

autor

Jovica N. Đorđević

PROKLETI PESNICI

Iznuren, tužan, počinjem da ludim,

misao teška san mi prožima,

na tren zaspim, sa strahom se budim,

biće mi kasape noževima.

 

Peku dušu suze ucveljenih,

tuge u đerdan tiho se nižu,

vapaj duša još nerođenih,

u mulju od laži tužno gamižu.

 

Krvave suze ikona svetih,

u oku jasne slike naviru,

dok duše svih pesnika prokletih,

presvetlim kopljem mučki razdiru.

 

Dok sudba jade k’o vino toči,

Bogu na dar svoju dušu nudim,

samo u miru da sklopim oči,

pa da se nikada ne probudim.

 

autor

Jovica N. Đorđević