Категорија: Jovica Đorđević

Hoće da mi ruše svu čistotu duše
darivaju blaga i poklone skupe
nude mi po noći razvratne namiguše
mojom dušom žele svoju da iskupe

Zbog poganih ljudi otvara se rana
slušam podle reči što im duša zbori
da sam veći sultan od samog sultana
da njegova vatra u mom srcu gori

Pohotne mi dame šapuću iz tame
golim telom mame bez imalo srama
golišave grudi miluju mi rame
al’ ja čuvam dušu od grešnoga plama

Kad ponoć rasplete svoje crne vlasi
na groblju pod humkom u smiraju dana
neka Bog u meni sve vatre ugasi
da ne budem senka poganog sultana.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
10.10.2026g.

Stade razum da se duše gnuša
te mi zorom čudno slovo zbori
da l’ mi šejtan Božju veru kuša
da mi volju nejaku pokori

Crna mis’o kroz nedra mi šeta
a iz tmine nečastivi veli
okani se Gospoda i sveta
nek se grehom duša razveseli

Zar ne znadeš što mi ištu grudi
koji oganj u telu mi gori
da mi Gospod po molitvi sudi
dok mi duša pod krstom se bori

Kad se tmina u mom srcu metne
ja pod krstom svoju dušu sklonim
nek se šejtan od mene odmetne
da se Bogu zanavek priklonim.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
03.10.2026g

Razliva se zemljom crna ljudska zloba
hladni vetri s neba trule kosti ljube
nemrtvi se bude, ustaju iz groba
čekajući zvuke anđeoske trube

Dok nad zemljom meses krvcu svoju sipa
nebo tamom krije poslednje mu kapi
a tamo gde beše rascvetana lipa
užasnuta tugom crna zemlja zjapi

Sto poljupcem Juda Gospoda izdade
zar za šaku srebra proda svoga Boga
zašto ljud’ma satre ono malo nade
da se plaše zvuka zloglasnoga roga

Dok poslednji plamen sa neba se njiše
nad crnom će zemljom zavladati tama
nestaće sa sveta što puzi i diše
utihnuće zemlja ostavljena, sama.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
26.09.2026g.

Kada tuga prhne, iskaplje iz oka
pa se spomen slije niz usahlo lice
ureže se rana teška i duboka
što me kao mačem seče nemilice

Kad se noć nad dušom prepisti tišini
i poslednja zvezda za oblakom sine
čujem stari korak negde u daljini
čekam da mi prošlost kraj pendžera mine

Da se nežno spusti na uzglavlje meko
kao tiha sena što mi dušu prati
da na srce sleti što beše daleko
da te u moj život samo na tren vrati

Dok se jutro rađa iza crnih gora
i poslednji sanak u tišini mine
još ću dugo slušat’ šapat starih zora
da mi tvoje ime dođe iz daljine.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
19.09.2026g.

Slušam kako vreme po stolu se vuče
čaša ćuti prazna a vino me zove
neke čudne misli pijanog me muče
dok mi noć’ca crna razbija sve snove

Dim se vije tiho, zidovi se njišu
čaša mi se smeje dok oči mi gore
neke stare slike po sećanju pišu
dok mi dušu trulu crne slutnje more

Sa dna prazne čaše tvoja ruka maše
vodi me na mesto gde smo ljubav pili
tamo gde je nekad mesto bilo naše
gde smo pored reke zagrljeni bili

Oj čednosti moja,moja ružo mlada
što me oko tvoje pijanog ne gleda
da l’ se nekad pitaš šta li radim sada
il’ me srce tvoje zaboravu preda.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
12.09.2026g.

Prećuta mi duša što joj srce zbori
za životnim stolom gde se mladost pije
da mi sveća tinja, već davno ne gori
i da niko ne zna šta se u njoj krije

Dok prolaze dani u tihome hodu
stari boem broji svoje zadnje sate
još gledam u čašu u tu mutnu vodu
da se davne slike u moj život vrate

Ugasle su oči,nema više sjaja
samo crna bora na mom licu osta
dok korak me vodi do samoga kraja
gde praznina nema ni druga ni gosta

Gusta bela magla niz drumove pada
briše moje stope i obrise lica
u čaši se davim bez glasa i jada
dok nad praznim poljem kruži crna ptica.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
05.09.2026g.

Kad suton oseni brežuljke i reke
tad umuknu gaji, zaneme i vrela
uzdižu se stare uspomene neke
dok zvezda zablista vrh tamnoga ždrela

I vetar lahori niz lugove stare
ko šapat raznosi odjeke vremena
još iskre sa neba doline nam žare
dok sećanje počiva pod korenom drena

Želim da se vinem ka svodu poletim
gde stidljivi eter još oblake žari
pokajanjem svojim greha da se setim
da mi rajska zora sve misli ozari

Ako jednom stanem pred kapijom raja
nek me tamo sretnu uspomene mile
bez tereta greha,bez senke očaja
presvetle i čiste kakve su i bile.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
29.08.2026g.

Zar molitve moje nebesa ne čuju
sve vapaje bolne ranjene mi duše
pa mi Bože šalju premoćnu oluju
da mi krhko stablo vetrovi poruše

Da l’ se srcem golim ja pogrešno molim
il’ mi oko gleda što mu razum ne da
što mi dade ljubav kad ne smem da volim
da mi srce bolno bude puno jeda

Nisam Bože pagan tebi da prkosim
ni ti kunem sudbu što meni nameni
samo nisam kadar sav teret da nosim
kad se svaka sreća u meni skameni

Ako treba Bože do veka da patim
da mi danak bude turoban i tužan
najbolje bi bilo život da ti vratim
ako sam već grešan da ne budem dužan

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
22.08. 2026 g.

Klekoh nad grobnicom svih ljudkijih greha
gde beznađe raste iz trnja i granja
gde usahla suza jača je od smeha
nit uzdaha ima,niti pokajanja

U bezdanu mračnom stara kletva drema
dok okovi teški stežu ove grudi
oproštaja grešnom u večnosti nema
ni ti svetlost neba umrloga budi

Sklupčani u grehu, pokrivljenih lica
poprskanih tela, beživotnog praha
zagrljeni leže žrtva i ubica
bogat grli skute grešnog siromaha

Ja neću sa njima u duboku jamu
gde beznađe mračno večnu kletvu kuva
ostavi mi Bože grešnu dušu samu
da je bleda sena kao tajnu čuva.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
15.08.2026g.

Kada vreme satre sve tragove naše
i poslednji pomen u tami će sprati
drugi će u piru podizati čaše
neki drugi ljudi nama nepoznati

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
slivaće se reči one pesme naše
niz tišine blage i staze neznane

Drugi će kraj reke dočekati zore
neki drugi ljudi nama nepoznani
slušaće u suton kako srca gore
sanjaće naš sanak nikad dosanjani

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
pevaće još dugo one pesme naše
neke druge duše, nama nepoznane.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
08.08.2026g.