Категорија: Jovica Đorđević

Pogle kako mesec silazi do stola
zavodljivo,gordo,osiono maše
pa mi noćcu tihu podeli na pola
spokoj što čekaše na dnu prazne čaše

Pogle kako senke niz zidove plove
stari sat u ćošku uspomene broji
tužna pesma suze na obraze zove
duša bi da peva al’ srce se boji

Gledaj kako jutro niz pendžere pada
još se stari stonjak cigaretom kiti
na stolu leluja čaša puna jada
nemo kune sreću jer je neće biti

Kad se zadnja zvezda pod jablanom skrije
i fenjer će u se svoje zrake sviti
ostaće još duša što zbog tebe pije
jedna stara rana što se ne da skriti.

autor
Jovica N.Ðorđević
11.07.2026g.

Sahranih duboko sve minule dane
pod humkom u hladu da sećanje svene
gde presvetla zora nikada ne svane
da obasja stare, bolne uspomene

Tu gde crni vetar opelo mi poje
kroz fijuke bolne poruke mi šalje
u duši se zebnje kao pčele roje
da l’ bez tebe mogu produžiti dalje

I htedoh da krenem ka blistavoj zori
da zborano lice novo sunce greje
al’ želju mi pustu crno vino mori
dok se tvoja slika na dnu čaše smeje

Kada sklopim oči nek zvona zaneme
nek suza ne padne na humku od gline
nek vetar odnese neprežalno vreme
pod humkom u hladu ledene tišine.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
04.07.2026g.

Pod teretom stega bezumlja i jada
bez semena čistog da dušu okrepi
u tami gde grca i poslednja nada
ka bezdanu ljudi tumaraju slepi

Što izrodi Bože mamlaze i jude
kukavičje seme bez časti i srama
što se tuđoj muci raduju ko lude
dok im duše peku plamenovi jama

Što pogazi čovek život pradavnine
i za šaku zobi proda brata svoga
crni koren raste iz dubine tmine
zaklanjajuć’ staze što vode do Boga

Kad se sruše kule oltari i carstva
i utihne vapaj nad zemljom što drhti
nestaće u paklu prokleta bogatstva
pod senkom što sudi u čeljusti smrti.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.06.2026g.

Znaješ li kolko silno srce zaboli
ka ti sliće od selo pred oči minu
da proodiš,da vidiš duša ti voli
pa samo opcuješ prokletu tuđinu

I mrštito pogledaš kude je flaša
ne sipuješ u čašu, Iz flašu piješ
vidiš da tova ne je rećija naša
pa ti od muće dojde da se ubiješ

Pa čekaš da pukne pusta zora rana
da ti sl’ze speru ove letnje ćiše
da ti dušu uzne prokleta mejana
da oči zatvoriš,da te nema više

I duša da litne,po nebo zaploviš
da dojdeš pri Šopku doma da se vrneš
da sipneš rećiju na svi koji voliš
celo selo naše s ruće da prigrneš.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
24.06.2026g.

Oprosti za ljubav što u meni gori
što još tvoje ime šapatom dozivam
što još srce moje s uspomenom zbori
i što samo tebe u snovima imam

Oprosti za čežnju što u srcu gori
i za svaku suzu što je tajno pala
za nemir što dušu svake noći mori
i za veru koju nisi sačuvala

I šti tebe tražim u tišini noći
kad se senke skupe oko moga praga
što ne mogu dalje ja bez tebe poći
dok u duši lebdi tvoja senka draga

Oprosti što čekam korak da se javi
iako je vreme sve tragove skrilo
što te srce moje među zvezde stavi
kao da se ništa nije dogodilo

Ne tražim da vratiš ono što je bilo
ni ti da se prošlost ponovo otvori
dovoljno je znati da si moje milo
i da tvoja slika u mom srcu gori

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
20.06.2026g.

Hej živote kurvo,ti podmuklo štene
već dugo lelujam po stazama bola
smogni malo snage pa udri na mene
ne ubadaj mi voljene izokola

Hej živote skote, ti lažove stari
mene nećeš lako prevest’ preko mosta
nakana ti podla neće da prevari
ovo malo duše što u meni osta

Hej živote muko, ti đavolji slugo
istinu o sebi od tebe sam krio
varao sam tebe podlo mučki,dugo
kraj nebeske porte ja sam gnezdo svio

Kad mi prođu dani i ponoć se javi
od Gospoda sreću više neću kriti
smejaću se dok ti đavo lice davi
jer bez mene skote tebe neće biti.

autor
Jovica N.Đorđević
13.06.2026g.

Bila si mi samo san,moj najlepši tren
uzvišena patnja mladalsčkih dana
sveta rajska bašta,najlepši cvetak njen
zanavek u srcu nepresušna rana

Bila si umilna ko molitva stara
ko večernji šapat nad usnulom vodom
sveti putir moga božansvenog dara
što večno treperi u duši pod svodom

Bila si mi ljubav, svi nemiri njeni
zazidani stihom u sutonu davnom
uspomena sveta što gori u meni
kandilo što dimi u zamaku tavnom

Kada zgasnu zvezde nad stazama pustim
i vetrovi minu nad dolinom snova
u duši ću ime tvoje ja da spustim
kao jecaj davni sa usnulog krova.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
06.06.2026g.

Kad uboge dane sve u jedan zbrojim
i nebom zaplovi ova duša prosta
neću hladan kamen sa imenom svojim
nek zaborav satre što od mene osta

Nek mi crna zemlja sklopi oči snene
bez krsta,bez sveća,bez imena moga
da me kiše biju ako uzdah krene
kao kletva starog umornoga Boga

Ako neko nekad moje ime šapne
nek to bude tiho ko molitva stara
da mi grešno telo lancima razapne
dok mi duša gori između dva žara

A kad pesma krene sazdana od bola
i svirači lenjo prelistaju note
Svako reč u pesmi od bola je pola
mali grumen tuge što iz mene ote.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
30.05.2026g.

U utrobi pakla, ponornici duša
gde bezvredno htenje u pakosti drema
tamo gde se večnost mom životu gnuša
u praznini zvezda tražim čega nema

Dok mrtva tišina niz hodnike puže
kroz pepeo snova gde nestaje sena
u očima noći crne slutnje kruže
tražeći u tami nešto čega nema

Iz beznađa trulog ka svetlosti hrlim
razapet na stubu gnojavih dilema
pružam svele ruke nešto da zagrlim
nešto što u raju nit u paklu nema

I kroz bezdan gde ni Bog ne sme da siđe
u memljivoj krvi raspadnutih tema gledam kako večnost sama sebi priđe
žedna neke čežnje koje više nema.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
23.05. 2026g.

Podadoh se kurvi, zlotvoru i grehu
neprebolu duše,smućenome umu
kroz pomračja hodih u krvavom smehu
noseć crni znamen po trulome drumu

Kad kandila minu pred očima mojim
i pepeo satre svu molitvu staru
ostah sam u mraku da demone zbrojim
nedostojne želje u životnom žaru

Crvi mi u srcu načiniše presto
a gavrani kljuju ostatke od časti
ne prepoznah više ni vreme ni mesto
ni zrno od davno isčeznulih strasti

No još negde tinja pod kamenjem zima
ta poslednja iskra što deli od smrti
taj nemi vapaj pred nebeskim dverima
što me kao čigru u beskraju vrti.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
10.05.2026g.