Категорија: Jovica Đorđević

Nariče bolno ranjena ptica,
kroz suze peva tužnu romansu;
ulicom brode senke bez lica,
hodaju nemo kao u transu.

Vode ih smelo nakaze ljudske,
bezbožne horde bez ideala;
lupaju grubo moralne pljuske,
rukama bestidnih generala.

Htede da rečju satre oluju,
od ambisa crnog da se vrate;
kako da ljudi bez lica čuju,
da vražje stope više ne prate.

Podigni Bože svoj presvetli glas,
nek blagost tvoja pute nam zlati;
da milost tvoja uvek prati nas,
ljudima bezgrešno lice vrati.

autor
Jovica N. Đorđević

U oku je tvome mesec osmeh skrio,
na dlanu mi pčela nežno gnezdo svila;
poverovah pčeli, naivan sam bio,
pod plaštom lepote žaoku je krila.

Lagala me lepo, reče da bi htela,
toplinom mog srca da ugreje krila;
oko mene vešto zlu je mrežu plela,
svojim slatkim medom me je prevarila.

Žaokom mi snažno iskasapi grudi,
otrovima teškim zatrova mi telo;
da se nikad dobro u me ne probudi,
da razum ne pamti šta je srce htelo.

Dok mi gusti korov humku obavija,
na maleni cvetak ti mi nežno sleti;
neka na tren oko opet ti zasija,
na predivni mesec da me pčelo seti.

autor
Jovica N. Đorđević

Još tražim zoru bez bola i jada,
gde jutro miluje lice kosaču;
presvetlu iskru gde rađa se nada,
mesto gde ikone nikad ne plaču.

Još uvek tražim svoj pupoljak sreće,
prolećnu kišu da okupa granje;
još uvek za oproštaj palim sveće,
tražeći od Boga pomilovanje.

Još uvek dušu ne želim da trujem,
da verujem ljud’ma svojski se trudim;
hoću čoveku ljubav da darujem,
da usnula srca svima probudim.

Još uvek mi pogled miluje svode,
u nadi da presvetli čuće se glas;
od anđela svetih što nebom brode,
pomozi nam Bože i pomiluj nas.

autor
Jovica N. Đorđević
09.09.2023g.

Ne pitaj druže koliko boli,
jauk nedužnih u grotlu greha;
čestiti ljudi hodaju goli,
u njima nema radosti, smeha.

Ne pitaj sad da l’ želim, da l’ mogu,
molitvom krunim poslednje dane;
dušu sam davno predao Bogu,
davno mi grešnom spoznao mane.

Telo mi grešno molitvom posti,
za mržnju prosta duša ne znade;
krvniku mome Bože oprosti,
za pakosti Bože što mi dade.

Kad odem druže upali sveću,
nek plamen sveti grotlo sagori;
u pesmi svojoj večno živeću,
da plamen pravde zanavek gori.

autor
Jovica N. Đorđević

Opet nam rode krvare rane,
sablasne senke nad svetom lete;
mržnjom se našom k’o hlebom hrane,
stan’te ljudi, probudi se svete.

Stan’te krezube đavolje kćeri,
neveste smrti, bluda i stida;
zalud vas krase crni biseri,
u duši pravda grca i rida.

Nek vapaj budnih nebo rastoči,
da anđela svetih čuje se glas;
usnulo stado otvori oči,
u Svevišnjem Bogu potraži spas.

Dok mrtvo telo krune oluje,
nek zadnji vapaj duše mi klete;
zagrmi glasno da nebo čuje,
stan’te ljudi, probudi se svete.

autor
Jovica N. Đorđević

Neka me satru, nek večno stradam,
neka mi dušu odnese smiraj;
životom skrhan pred tobom padam,
molim te Bože, nju mi ne diraj.

Dok joj lice od greha crveni,
usliši Bože želju poslednju;
grehove njene Ti pripiši meni,
samo te molim ne diraj mi nju.

Neka mi telo rastrgnu mravi,
zanavek grešne istrule kosti;
dušu mi kletu u lance stavi,
samo njoj Bože grehe oprosti.

Nisam ja Bože ni prosjak ni car,
sem nje ja nemam radosti druge;
tebi je Bože sad dajem na dar,
Ti mi je Bože čuvaj od tuge.

Bože sveti Ti zatvori vrata,
bezbožnima što se lažno mole;
prodali bi i rođenog brata,
oni srcem ne znaju da vole.

Sitne duše a porivi snažni,
u paklu se gorde zveri roje;
i sav život za njih tren je lažni,
jer u laži jedino postoje.

Da pevaju velika im želja,
gordost snažna a malena duša;
nigde brata, nigde prijatelja,
podle laži njihove da sluša.

Bože sveti nek im prosto bude,
gnjide male crni usud prati;
bezbožnima zveri će da sude,
po njima se ništa neće zvati.

Ko poseče jabuku u cvatu,
pa joj spali mlado rodno granje;
ko to zakla umiljato janje,
da naudi meni i mom bratu?
Ko poseče jabuku u cvatu?

Ko skrnavi mladost mome sinu,
pa mu krvcu mesto vina toči;
ko mu mržnjom to zatvara oči,
da ne gleda svoju dedovinu?
Ko skrnavi mladost mome sinu?

Ko mi žito ote iz ambara,
da nahrani mrskog osvajača;
ko se igra oštricom brijača,
pa mi mladi zabran poobara?
Ko mi žito ote iz ambara?

Satri zveri i đavolje sluge,
svetlost Tvoja nek nas Bože vodi;
da se ljud’ma nova nada rodi,
milošću nas oslobodi tuge.
Satri zveri i đavolje sluge.

autor
Jovica N. Đorđević

Ima li išta od laži crnje,
napukle niti tanane časti;
zlobno pod noge bačeno trnje,
da nevinu dušu obesčasti.

Kolika mržnja srce rastoči,
da bude prazno, svo okameni;
kakav to otrov dušu natoči,
da mu se obraz ne zacrveni.

Da li mu zloba njedrima kulja,
ili je lice pod maskom krio;
da li je čovek postao hulja,
ili je zlotvor oduvek bio.

Molim te Bože ne diraj hulju,
pusti nek perjem tuđim se kiti;
neka pliva u vlastitom mulju,
on čovek nikad ne može biti.

autor
Jovica N. Đorđević.

Klonu glava međ’ umorne šake,
duša hrli Bogu da se preda;
da ne vidi bezbožne ludake,
da užase po svetu ne gleda.

Kako ludu krunišu za cara,
grubo sude poštenom čoveku;
kad lopovu daju brdo para,
izdajnici kliču na dočeku.

Slave svoje izgubljene bitke,
bombe šalju mesto ruže bele;
u krvave ruke meću britve,
da ljudima rane ne zacele.

Kad pahulje grobove orose,
ko biseri prospu se po cveću;
bele ruže neka meni nose,
jer se borih za pravdu i sreću.

autor
Jovica N. Đorđević
22 07.2023g.