IGRA STRASTI – Snežana Popović

Igra strasti

U meni tinjaše mnogo težnji i beskrajno more čežnji…
I svi ti osećaji stremljenja behu tako jaki , snažni, neizbežni!
Učiniše da u nepovrat nestadoše dani oni bezbrižni,
priželjkujući i osluškujućii stalno, dolazak tvoj neizvesni.

Žudnja i strast, ta moćna energija koja me pokreće i okreće,
dovešće me možda jednoga dana, do velike radosti i sreće,
Tvrdim da iskrena i prava ljubav u tome sigurno uspeće.
Nema razloga da sumnjam, nema tu mesta za nešto treće!

Čudan je front na koji liči ta borba ljubavi, čula i odabira.
Gde svi su pobednici a opet svi poraženi gubitnici.
Igra zavođenja, strasti, moći i nemoći i veštih predigra.
Istrajte kao odani i verni saborci, ne budite ulovljeni lovci!

Neko te osvoji lepim mislima, neko čulnim mirisima, a neko pesmama svojim.
Ja ću te osvojiti okom vatrenim, pogledom snenim i pomalo detinjastim.
Slatko namučiću te, da čas hoću, a čas neću, ma zavrteću te kao prava čigra.
Zanosnim plesom nemirnog leptira, koji bi vazda samo da se igra.

Snežana Popović

93 ПУТА ПРОЧИТАНО

Đurđevdan – Snežana Popović

Đurđevdan

Kada poljem zamirisa majsko cveće,
niko joj na put stati ne može i neće,
devojka u cik zore po sreću pohrlila.
Đurđevdansku magiju pokrenula.

Biljčice ove, grančice one, po šumi sve ubrala,
kako bi šarene venčiće veštim prstićima isplela.
Za momka što srcu joj drag, iako veliki je on vrag!
Hoće li skinuti tajno, sa kapija njenih čuveni grab?

Na seoskom izvoru, čistom manastirskom,
zastala je, da bi se ljubavi žedna vodom napila.
Crne okice svoje, miomirisnim biljem umivala,
ne bi li dragom za Đurđevdan, najlepše ona zasjala.

U zanosnom ritualu tog plesa vatrenog,
omamila ga da će mu dati ploda i roda berićetnog.
Pesmom ga ciganskom noćnom očarala!
Omađijala, da bi mu i decu iz ljubavi izrodila.

Igra đurđevdanska, do prvih zraka sunca potrajala.
Devojka ga ko jako vino opijala, vitkim telom osvajala.
Shvati momče al kasno, da sve bio je prolećni san,
u ruci mu samo za uspomenu osta, đurđevak nasmejan!

(C) Snežana Popović

129 ПУТА ПРОЧИТАНО

U lavirintu života – Snežana Popović

U lavirintu života

Sa prvim plačom novorođenog deteta,
zalutala bića bačena u svet postajete.
Neprestano traganje i kruženje započinjete,
za izlazom iz bačenosti, u nađenost da stignete.

Dilema večita… da li nas na kraju  puta,
čeka strašni sud ili sva blaga ovoga sveta?
Na granici između doživljenog i nepoznatog,
vizija dvostrukog lavirinta planetarnog.

Mistična građevina sa mnoštvom hodnika.
Vrt iznenađenja sa bezbroj iskušenja, staza i prepreka,
u kojima se lako zaluta a teško snađe i izađe.
Enigma i zagonetka što za cilj ima, izlaz da nađe.

Uljuljkani  iluzijom besmrtnosti i vrelom milosti,
život naš avantura posta i tog kruga nam nikad dosta.
Zarobljeni u sopstveno klupko sreće i nesreće,
sa moćnim kapijama bez i jednog čuvara svoga lavirinta.

Da stvari nisu uvek onakve kakvim se čine,
baš ko u filmu kultnom, gde svet nije crno-beo
i gde reči….”nije fer” ne dotiču onog što nepošteno igra,
prestani da budeš žrtva, već na crtu izađi, kao borac i čigra!

Nauči da na krivudavoj liniji svog života,
vešto izbegneš sve te mračne tunele i zamke.
Iz lavirinta ko hrabri i nesalomivi pobednik izađi,
jasnu poruku kusom, zlom patuljku daj…
“Ti nemaš moć nada mnom”!

© Snežana Popović

129 ПУТА ПРОЧИТАНО

To srce moje jako – Snežana Popović

To srce moje jako

U nepresušnu reku, mudrosti i strasti.
Što kroz život, neprekidno teče.
Snažno i bez oklevanja što peče.
Hrabro uranja protiv svega što je lažno.
To srce moje jako! 

Duša i telo, delić su nedovoljni, mozaika tog.
Što smisao svoj nema, bez slatkog drhtaja njegovog.
Izazovi novi, naizgled važni i neosvojivi.
Svagda prepreka su savladiva i laka.
To za srce moje jako!

Настави са читањем “To srce moje jako – Snežana Popović”

55 ПУТА ПРОЧИТАНО

ПРИНЦЕЗА – Снежана Поповић

ПРИНЦЕЗА

Почетак си и крај свих устрепталих мисли мојих.
Господарица и књегиња срца мога.
Роб сам твојих богоугодних жеља
и покорни слуга немогућих мисија!

Ваздух који дишем, хоћу да ми увек
на тебе и дању и ноћу, ко ружа замирише.
Да ме вазда сети, на онај слатки мирис,
кад малену и крхку у наручју држах те.

Бог ми те давно, на поклон дариво,
као знак љубави велике његове.
Да будеш сав мој свет и поглед на свет.
Јер ти си онај најлепши Божији цвет.

Мој си горки чемер и најслађи мед.
Моје осмо светско чудо неизбежно.
Власник мојих мисли и промисли.
Драги камен лудости и мудрости.

Искушење си и покајање родитељско моје,
дилема вечита што душу ми раздире,
да ли васпитање твоје има оправдање своје,
или потпуну осуду заслужује?

Да ли ме као такво савести моје раздужује?
Не, ја нећу да све то ме
као горки подсетник растужује,
спутава и спотиче и од циља удаљује!

Ти си кључ мог успеха и неуспеха.
Разлог мог постојања и трајања.
Да тебе није, не бих препознала ни себе.
Света дужност ми је да увек будем уз тебе!

И зато….преко седам гора, планина и мора
кроз трње ћемо заједно проћи и до циља доћи.
Бољу кћи нећу и не желим наћи за живота ова,
јер си ти моја једина и најдража принцеза из снова.

(C) Снежана Поповић

82 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Снежана Поповић

Снежана Поповић, рођена 1965. године у Краљеву. Завршила је Правни факултет у Новом Саду и мастер студије на Медицинском факултету у Београду за мастер менаџера јавног здравља. Последњих двадесет година ради у Општој болници Крушевац. Љубав према поезији потиче још од њеног раног детињства када јој је велика страст била читање књига и отуда можда жеља за писањем. Од 2019. године активно се бави хуманитарним радом, један је од три оснивача Хуманитарног удружења „ Чарапанско срце“ и његов заменик. Има успешну сарадњу са Удружењем песника Србије – ПоезијаСРБ које је дало своју несебичну подршку и допринос у раду хуманитарног удружења у свим његовим досадашњим хуманитарним акцијама које је организовало, а на које је уз сво поштовање и уважавање увек позивано. Са друге стране, у последњих годину дана, активно присуствује готово свим песничким сусретањима, вечерима поезије које организује Удружењем песника Србије – ПоезијаСРБ што је можда и утицало да добије инспирацију да и сама почне да пише своју поезију. Први пут је казивала стихове своје песме „Та реч…“ у Белој Сали КЦК у Крушевцу 14. фебруара 2020 .године приликом вечери поезије са темом „ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА“. Оно што јој је најважније у животу, то је њена породица, а поред љубави према њима и поезији, ужива још у изазовима нових путовања и воли своје кућне љубимце… Пилета и Меду. Написала је укупно шест песама:„ Љубити, живети и рујно вино пити, „ Та реч…“,     „ Бог“, „ У доба короне“, „ Укус слободе“ и „ Снови у априлу“.

Данас Вам представљамо Снежану Поповић у виртуелном аудио програму ЈЕДАН ПЕСНИК -ТРИ ПЕСМЕ.

Поезија Снежане Поповић на Блогу ПоезијаСРБ

УКУС СЛОБОДЕ

Колико смо само пута чули сви ми,
човек не зна шта има, док то не изгуби.
Да ли смо сада сви ми не вољом својом остали,
без тог нечег, без чега готово да немогуће живети је,
ни пуним плућима дисати, нити се као дете искрено радовати!

Настави са читањем “ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Снежана Поповић”

124 ПУТА ПРОЧИТАНО

У ДОБА КОРОНЕ – Снежана Поповић


У ДОБА КОРОНЕ


Изолација, изолација,
ма треба ти инспирација!
Да корону, вирус до бола,
лакше савладаш ти!

И машташ како рајска
птица постати можеш,
да летети без граница смеш.
Чаробним штапићем  да
зауставиш

сву злу коб пошасти ове!

Што над светом надвила се сад,
 ко најмрачнији облак неки.
Предати се нећеш,
већ борити се и молити се хоћеш ти!

Молити за оно исконско
од када је века и човека,
Да добро на крају победи зло,
 а силе љубави отерају силе
мржње све!


Посејаћеш вирус наде
којим човеку веру у Бога
и људе вратићеш ти!
Богољубље уместо среброљубље,
филантропље уместо мизантропље!

Настави са читањем “У ДОБА КОРОНЕ – Снежана Поповић”

41 ПУТА ПРОЧИТАНО

БОГ – Снежана Поповић


БОГ

Знаш ли ко силно те воли
и ко те чува ноћ и дан?
Ђавољим умом да не пођеш ти.

Знаш ли ко ти је живот дао, о
басјао сјајем духа свог,
И штити светао пут твој,
најцрњег ада што вида нема
и светла нема?

Спознати мораш ко чини то.
Чија љубав изворује
и непресушно залива душе,
плодоносном љубављу.

Окрепљује нас и држи
да не посрнемо и паднемо на путу том.
Крилати нас крилима анђела
и узвисује нас висином неба,
И светлим путем води.

Знајмо да је то Он
и да нас не пушта из окриља свог.
Зато га призивајмо
и певајмо божанско појење,
Наша јектенија, чуће Он.

Љубимо једни друге,
и туђина и ближњега свог,
И спознајмо да љубав је Бог.

Не узвисимо се и не гордимо се,
но покајну сузу пустимо,
И сузом покајном заливајмо тај светли траг.
Смерност нашу и благодат нашу наградиће Он.
Тада заблистаће
у души нашој светли божански сјај,
Благодат и опрост осетићеш знај.

© Снежана Поповић

148 ПУТА ПРОЧИТАНО