ЛАСТАВИЦА – Душан Комазец

Капало тужно небо стазама ми далеким
док фијакераш поје ону љубавну, нашу?
Жубором чемер душа, ати немиром неким.
Откуд теби та песма, из срца кочијашу?

Жеђ је! Крчма крај пута, свуд’ омркнуте веђе.
„Жицу” ми виолина, отужна, танкоструна.
Ниоткуда ни абер, „осмех” је злопоглеђе.
Залуд ми пиће точе кад чаша није пуна?

Опијен вином, разум, у игру корак носи
и песмом, којом тугу Цигани сетни, стари
у лелек расточише. То жалну љубав проси
ово слабачко срце што чежњом неимари.

Тек утољењем жеђи на лице осмех синут,
када ни један абер не знани тихнут рај.
Покаткад, на тренутак, када пожути минут
у непребол се вине давно изгубљен мај!

С неба бледуњав месец зажути реку зрењем.
Казала ми се тајном, ни помоз Бог, ни род?
Ђаволаст ли јој осмех, заболи срце мрењем.
Немир бехара снима, слађан је недира плод!

Дан за даном чезнутљив, отрова немирима.
Пожелех да драгињам, небо обесни бешње.
У зао час ми наум, око јој громовима.
К’о нечекана радост, с њених усана трешње…

Све окишила јесен, осмех са лица минут.
Жуд јој заиска море, тамо где лимун жут.
Опет ме сетом туга, бисер с ђердана скинут.
Ка југу ласта хрли, испраћа месец је жут!

Мало је ово срца за бол непоиману!
Бледог од махнитости виђале мене жудног
горе, реком без краја, до мора. Со ми на рану!
Помрчином ми око на стази узалудног.

Суђаје да л’ су злобом за дар ми иштале клет
кад нису за аманет ни туга, ни овај жал.
Драгињам с блудницама, крилу је уминут лет.
У мору безнадежја беспутни носи ме вал!

ТАКО ЈЕ БЕСЕДИО НИКОЛАЈ – Душан Комазец

Теби, што водом ходиш и „беседиш на гори”,
што расплињујеш вапај и тугу неутешну
нудим дах покајања, а ти мој страх сагори.
Духа Светог усели у ову душу грешну!

Одаје блудне душе још нису проветрене,
а ти стрпљиво чекаш да моје нечистоте
плам покајања згори, да све бездушне сене
сенка прекрили твоја. Да се не „ оваплоте”!

Орадостићу постом молитву покајника
да ми Причешће Свето не буде на суд клети.
Нека ми вера буде као у разбојника.
Он је Истину знао? На крст сте разапети!

Господе, молим ти се, растерај облак сиви!
Даруј ми бедем вере да ме одбрани вазда
од оних који суде, што мисле да су живи,
јер „губим” себе, каквим овај зли свет ме сазда!

Нису све реке пловне, па када скренем с пута
навести сваки „немир” муњом и громовима!
Вирови силни маме душу што би да лута.
Нека те уместо „мене” у њој све више има!

Благослови Господе непријатеље моје!
Проказаше ми стазе којима не смем ићи.
У мору сладострашћа где се бездушја роје
истина си, без које до циља нећу стићи!

Господе, зашто сузом оросе нам се лица
када у поноћ, поље, озаре нежни свици?
Зар је Србији мајци нестало воштаница?
Свака њива је гробље, још руде споменици!

Похрлили смо к’ „свету”, ка океану хорди,
а наша душа ћилим, згазише је без срама.
Боже, спаси од зала, греха и мисли горди’
да опет путујемо Небеским кочијама!

СВЕТИЛИШТЕ – Душан комазец

Није сумрак, само тама што крај једног дана роди
и тишину која расте заогрће тамним плаштом.
Која жури да одагна пој славуја, сјај у води,
већ и пламен што не гасне, оживљава прошлост „ маштом”.

Заискриле у тишини, к’о фењери ноћи рајне
најдивнији украс света, твоје очи, у којима
скривају се сва богатства и ризница, чије тајне
разоткрити може, само онај ко је вољен њима!

Кад у њима видех занос, ватру која тиња, гори
испијена чаша вина к’о подрумско буре опи.
Немирно се срце моје од угарка пламом створи,
па пожури да са твојим у вечни се огањ стопи!

У вихору сладострашћа сваки дамар нови иште,
не желећи ни тренутком оном другом да се „клања”,
Саградисмо у нехату свако своје светилиште,
у бескрајној игри снова и несташних претицања.

Опише нас ноћи страсне пролећем и мирисима
расцветалих ђурђевака, ал’ и цвеће тугу скрива,
па у вази тихо вене белу росу кад не прима.
Не вреди му поглед нежни, кад га нико не залива.

Дохујао ветар ледни! У срцима нашим тиња
плам што огањ некад беше, који памти ноћи страсне.
Неосетно, с њим пристиже и чемерно време иња.
Само чежња вечно оста, тај пламичак што не гасне!

Није тешко замислити колико је туге наше
сакривено у времену, па кад мину ноћи худе
прелиће се и просути из безмерно пуне чаше,
пола бола, да обома, туга нова мања буде!

ДОЛИНА ПЛАЧА – Душан Комазец

Како поткупити неког да ме одведе тајно
ван тужног обзорја срца где кротим отровнице?
Овде све одише патњом, време је испраћајно.
Овде крај хумки одмах ничу и покајнице!

Овде у бокорју руде неисцељене ране,
у хују немих свитања нестају идеали.
Опстају само тишине и стазе, поплочане
сузама, оних који су вољене испраћали.

Овде су буре шибале претке и претходнике.
Заблудом исконских тежњи ткале им узлетиште,
ал’ како отићи, када неизбрисане слике
у чамном сећању траже скривено уточиште?

Овде незабораве „лечи” нехај и иловача
и нема „сеобе мисли” да души спокој врате.
Зашто не побећи негде изван долине плача
кад необзнањеност душом испраћа неповрате?

Отићи или остати, даљина очи плени,
али шта ако и „тамо” бисерје из њих крене?
Немам од кога да бежим, јер су заборављени
сви они који су кришом заборавили мене!

ТУЖИЛА МАРА ПЕРУ ЗВОНАРА – Душан Комазец

Тужила Мара Перу звонара
старог швалера, „ сеоског дику”
због приче, да је с њом у звонику
делио чари љубавног жара.

Све се то збило пред Благовести!
Мара бејаше једра и здрава,
одувек смерна, верница права
што тихо ходи по „Божјој цести”.

Парох је позв’о пре два-три лета
да порту мете, Светињу спрема,
знајућ’ да са њом „проблема нема”.
Баш ту је згоди судбина клета?

Швалерско срце пуно је плама!
Дуго је Перо „пик на њу им’о”,
Свуд’ је пратио, потајно „сним’о”.
Чекао, кад ће остати сама.

Једнога дана, негде поподне
кад ‘сред звоника, сама је била
упаде Перо, а она чила,
груди јој рује скроз благородне!

Силом јој поче пољупце красти,
ал’ бранила се, јуначки, часно,
додуше, можда мало безгласно.
Није ту било превише страсти?

Кидише Перо, баш му се дало,
али и Мара храбро се држи.
Била је боме борац до сржи,
задњим снагама попусти мало!

Спаде хаљетак Груди јој ‘холе
бљеснуше као снегови рани!
Левом се руком достојно брани.
Десном се руком покрила доле!

Перо лукавац, душа му бо’на
видећ’ да неће све ићи лако
вренгију тада повуче јако.
Зацвркуташе црквена звона!

Побожна Мара има став чврсти
и Веру, можда од других јачу,
па када зачу да звона плачу
брзо пожури, да се прекрсти…

Ово је браћо истина жива,
а не причица швалера Пере,
који се хвали „да воће бере”.
И шта је онда Мара ту крива?

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

Србима небо није граница, већ улаз!( врата)

Ми смо толико стар народ (7532г.) да нам ни смрт не може ништа!

Са ким се Руси граниче? Са ким хоће! ( цитат)

Са ким се Срби граниче? Са Србима!

Ти си био мал када сам ЈА вукао шерпе по прашини!

Интернет нам „пуни главу” због тога што је празна!

Нисмо ми непоткупљиви већ чекамо праву шансу!

Може се ОН правити паметан колико год хоће, али никада неће постати члан МЕНСА!

Само врх СПЦ може „ избрисати оно што је Он потписао, али нема времена?(не сме)

Свештеницима је Космет табу (забрањена) тема?

Небо је увек отворено за оног ко жели да лети!

Лако је њему бити добар када се такав родио!

БЕЖЕ МИ ДАНИ – Душан Комазец

Беже ми дани у тужном низу,
сваки бивши се будућем клања.
У игри, снова и претицања
пришли смо, можда „превише близу”!

Мерењем душа минусмо снове
и љубав, разлог свих поимања.
Тражећи тајну свог битисања
измамили смо „ походе” нове!

Нисмо испили заветне чаше
премда смо хтели, желели, смели?
Некада смо се на верност клели.
Сада нас сенке прошлости плаше!

После ње, свуда, док поглед кучи
нога је ова крочила лако.
На свакој стази горко сам плак’о,
на свакој испих по чашу жучи!

Тражим трен среће и уточиште,
ал’ туга, као пијани гости
увек се враћа, да се опрости.
Приђе и ћути, „ништа не иште”?

Беже ми дани , ал’ је не корим,
јер давно спознах, „ нешто не иде”.
Само се очи пијане стиде
што стално венем, а не бокорим!

Моје су друштво немушти пути,
пустошне магле, претужна лета.
Зиме без снега и јесен клета
што чежње мине, безгласје слути!

Постаћу бела планинска роса
на обронцима сребрних трава,
што тихо плине, због заборава.
Јер њом не ходи нога јој боса!

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

    „Запад” је одлучио да „бресквица” падне са гране , на којој је „ гнездо орлово”!

    Изеш карактер који не може променити мишљење!

    Ако је све Божија воља, (а не и допуштење) да ли смо онда безгрешни?

    Сваки наш свештеник би морао да поседује компас. Да не заборави где је исток!

    Пришио им је ордење, да би им зачепио уста!

    Прешао је све границе, па смо остали без (дела) границе!

    Жао ми га је, јер не зна да постоји „травка” за сваку „ бољку”!

    Избори: Ала ће се Београђани (опет) „ нафатирати”!

    Није ми јасно шта смо по уређењу, демократија или клептократија?

    Написао је докторат, али га неће (од)бранити, јер га нико и не напада!

ПОЉЕ КОСОВО – Душан Комазец

Одјек далеких векова „сненом пољаном” одзвања,
крсташ-орлови надлећу Светосавце са фрулама.
Све се нагло окренуло, небо се земљи поклања?
Чују се зурле, сопиле и димије, на булама!

Са Паштрика и Кошара језиви звук се пролама!
Проплака мрамор-камење, икона мироточива.
Опет су реке крваве од јунака и долама,
опет распињу Косово, све наше тамо почива!

Светиње опоганише чопори хуља, скитница
Зографе, шта ћеш сликати, небо су вране попиле?
И „Љевишку” и Дечане… Тугују Лаб и Ситница.
Ту су се душе ратника у вечности утопиле!

Вековни храст су посекли, да нам се затру годови?
Божур од туге увену, неће га брати злобници.
Чемер-њиву су сејали, биће им г’рки плодови,
ту је глава Цар-Лазара засијала у зобници!

Хује олујни ветрови, свијају гране борове
и мисли „распетих” шаљу у беле царске одаје:
Опет ће божур цветати, „ Поље” гледати ор’ове.
Од неба смо га „купили”, Божије се не продаје!

АФОРИЗМИ – Душан Комазец

У Србији ће од данас, родитељи (уместо наставника) оцењивати ученике?

У Србији се и осмех наплаћује? „осмех Војводине” један км – дванаест милиона Евра?

У Србији се динар забрањује! Срби су паметан народ, прећи ће на трампу!

Србија је крива! Треба је (у)исправити.

Наши владаоци су песимисти. Од два зла одаберу оба!

„Вожд” је човек од речи. Све што обећа, увек не испуни!

Барон Минхаузен је зе њега био аматер!

Боље је упасти у бунар него Њему у реч!

Политичари који носе наочаре делују интелигентније.Њему ни двоглед не помаже!

Не слушај „ попа” шта беседи док не видиш каква кола вози!

Нови црогорски рекорд у трчању на сто метара је, осамдесет метара! (цитат)