ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец

Народе Српки, гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском, сирова, крња,
бездушјем јечи смешна агора!

Они све знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и „комуналци”
и још по неки незнани пророк.

Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи, тупљом од бруса.
Клетвом, у име очињег вида.

С прозора стално бивши тумарач
најлепше речи к’о разбој истка!
Свака му царска, к’о поток плитка,
ал’ шта ће јадан, треба му харач!

Охолим гласом, умилно мрско
стално нам збори како смо мали:
Шта ће нам понос и идеали,
Наше Косово и није Српско!

И „академци” стално нас плаше
истином болном, „они је знају”!
Због речи „умних” баш се не кају.
И они кажу да није наше?

Још ближи Богу сад би да буду
они, што су нам нанели бруку
када су „ оном” љубили руку.
Како ће проћи на „страшном суду”?

И они ћуте, док Свету Веру
и „ Поље” где је „ Дубока рака”
продају „неки” „ономе зверу”
за шаку „среће”, и сребрњака.

А чему онда „Крвава жетва”,
тај вечни извор небеског плама
и чему онда „Кнежева клетва”?
Зар да нас скрије дубока тама?

Шклопоће душа динарска, дрска
под наметима „ врлих сердара”
док мисли хара изрека стара:
„Шљива кад сазри тада и прска”

Проштац у руке, дошло је време!
Доста је било грбавих леђа,
силних трибуна, отужних веђа!
Нек’ они наше осете бреме!

Доста је било свих лажних нада,
братије моћне, охоле „ клике’,
бесплатног жита и варенике!
С Христом у срцу нека се страда!

Е мој народе поносни, дрски!
Ти, што још видаш Косовске ране,
„ Гробнице плаве” што су ти знане,
није пристојно ћутати Српски!

СТАРА ВИОЛИНА – Душан Комазец

Усамљена крчма далеко од пута
призива и мами неизмерним пламом
све оне чемерне, чије срце лута
тишинама дугим, непрегледном тамом.

Чаша црног вина жедне усне љуби,
два погледа оштра, речи грубе, злобне…
Заискриле очи, мисао се губи.
Ваздух затрепери од слутње злокобне!

Тад Циганин стари виолину узе!
Звуци и одјеци прелише се, њишу,
завађене мире, а надошле сузе,
с чашом старог вина, новом сузом бришу.

Плаче виолина, јер зна, ако стане
злослутне ће мисли поново да плану!
Гудало уморно, струне устрептане,
ал’ старачке руке неће да ода’ну.

Док сви у севдаху ноћ проводе дугу
као нож, бол оштар грудима му сину,
али не хте песму која лечи тугу
да спречи, те срце старачко умину!

Нема више циге, ал’ крчмом далеком
још лелуја песма, само тужне струне
не јецају снено, јер на гробљу неком,
стара виолина с њим заједно труне!

НОЋОБДИЈЕ – Душан Комазец

Сутон полако спушта тамне копрене вео
на наше мало село, свуд мине жамор и ход!
У крчми старој, „швабској” „васкрсну света део”
и рујно вино што се с астала лије на под!

А грех је, јер је чокот копала рука вредна,
хор младих девојака плод берићетан брао…
Можда је у том рују планула љубав једна?
Можда је „буљук” деце из њега грожђе крао?

Можда је стари „прота” по голомразном дану
знамењем Светог крста шкропио „грашевину”,
кадио виногорје, вином „целио” рану
тек орезаној лози? Молио у том „чину”!

Кроз стар и прашњав пенџер проћири месец цео!
Наслути чежњу која опхрва ноћобдије.
Али он, усамљеник, судити не би смео,
јер се у винској чаши наша истина крије.

Нехај им памет узе! Док мерак-време лети
никога нема да се у своме „забораву”
„преуми”, или макар на тренутак се сети
да сутра, ливадама треба „отети” траву.

Замлечила се поноћ! Небески свици бдију
слушајућ’ радознало „ жубор са извор-чесме”,
ал’ не спознаше севдах због ког се сву ноћ пије,
нити најлепшу тугу старе љубавне песме.

Чују се први петли, косибаша још нема!
Паорска кола неме, нису ‘прегнути ати.
‘Место дората, вилин-коњиц на пут се спрема.
Без узде и без ђема, сам се к’ ливади пути!

БОГИЊА – Душан Комазец

Све су моје песме саткане од бола
рањенога срца, које си без муке
оставила само, пресекла на пола…
Сад снева лепоту „изгубљене луке”.

Тајанствена жено, зашто блудним ходом
мамиш душе чедне, к’о морске сирене
пијане морнаре, да у даљи бродом
занесени песмом ударе у стене?

Богиња си страсти, сласт најлепшег вина,
жрвањ, што у трену ледна срца слама.
Лопов, који крадом кад заруди тмина
плам чаробни краде сјајним звездицама.

Ти си зов даљине и песма заносна
што с најлепшим стихом у походе креће
треном, кад због туге суза нема, росна
низ лице чемерно због растанка креће.

А можда си само остављена жена
исконском лепотом што сакрива лице
и сваки пут минеш к’о несташна сена,
јер те мами гнездо твоје луталице?

ШУМА – Душан Комазец

Прва страст и прве, туче праве, мушке
због цура и рума.
У амбис падосмо као да смо с крушке…
„кад сиђосмо с ума”.
Сад, кад смо већ доле, тихо, потрбушке,
да не чује чума,
„поносно пузимо, добијамо ћушке”
на путу до „друма”,
јер су своје зверје показали њушке.
Свуд’ око нас „шума”?
Не би „они” смели да имамо „пушке”!

ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Комазец

У даљини црни праменови косе
лепршају с ветром и буде уздахе.
По ливади сненој заискриле росе!
Заблистане, хоће да пресретну плахе
кораке што топли дах пролећа носе.

И таласи који ваљају се реком
попримише мирис опојне лепоте!
Односе ка ушћу безмерно далеком
глас из грла њеног, те најлепше ноте,
да их даривају сињем мору неком.

Уздишу за њоме несуђени ловци
који жељни плена из крошње без листа,
крећу у „ походе” као криволовци,
да украду осмех с лица које блиста.

Понекад задрхти као врбе нежне
кад повију гране, јер не дају ником
да их разголити, као неизбежне
трагове кад зими ветар са урликом,
развеје у тами ноћи ледне, снежне.

Да л’ сазнаће неко шта се у њој збива?
Можда тражи немир што јој некад узе
жубор нежне душе, па се сада скрива
под плаштом лепоте где прикрива сузе,
јер најлепше снове не може да снива?

ПАДАЈТЕ КИШЕ НЕБЕСКЕ – Душан Комазец

Падајте кише небеске, сперите љагу с костију,
обелите нам образе, нека се њиве поору!
Прикријте стазе-богазе од разузданих гостију!
Дајте да родом пшеничјим купимо Славску одору.

Јер, ако не би падале, због туге неме, велике
пресушили би извори, шуме збориле пламењем.
Око би сузу минуло, осушиле се јелике.
Као Каин на Авеља, брат би на брата камењем.

Утрни „фењер” месече да море сурих облака
чарну горицу „ороси” што је хајдуке давала!
Нека се свећа упали мог аскурђела морлака
да се из дечјих ноката ишчупа два’ес’т чавала!

Услиши Богородице молитве смерне, искрене
због наших Славских икона, јер смо потомци трајања.
Ми смо крвнике тешили због мисли благе, виспрене.
Много смо много грешили, дошло је време кајања!

Падајте кише небеске због молитви и надања,
да њиве хранитељице извор-водом се опију!
А када вољом Господњом умину силна страдања,
нек’ наше туге велике, увири река попију!

ОГЊИЛО Душан Комазец

Кад човек у себи разоткрије звера
траг би да погуби у господској свити,
ал’ све је узалуд, не може се скрити.
Обасјан је пламом небеског фењера.

Велике су тајне бесловесних ноћи!
Бездан мрачан мами и ко у њег’ крочи
са жељом да има „удвојене” очи,
спознао је стазу којом не сме поћи.

Невине су чежње пуштене низ воду,
одагна их тренут кад се душа губи.
Он, још ближи себи, у зрцалу љуби
свој лик, недостижан вољеноме роду.

Заруђени снови неукротних хтења
изворише страсти, охолост што јача.
Престо ниче, саздан од бола и плача
с којег гордо влада, сам, без сажаљења.

Ал’ не слути вајни заљубљеник сребра,
да крик сваког себра из блата и праха
и свака искрена суза сиромаха,
кост је, откинута од властитог ребра.

Кад човека нагло сустигну хитања
у трци грамзиво тужних претицања,
јер не виде извор увира кајања,
он огњило спозна злослутног свитања?

СЛИКЕ У ОКУ – Душан Комазец

Повест листања жутих страница наше душе
после заблуда дугих, заиска у тишини
питање немо, јер нас сенке прошлости плаше:
Због чега, изгубљене стазе руде у тмини?

Све је почело давно у овом суром кршу
поред огњишта старог када се могло стећи…
Све је нестало треном, узели су нам душу,
младост, која је тада од нас хтела утећи.

Ми смо остали овде чувати старо гробље
и да би једни другим брисали чемер-лице.
Да нас још увек има, дуго смо били робље.
Да не би пили воду из реке отровнице.

Ми смо остали, да би памтили забораве,
дочекивали смерно путнике намернике.
Они „ минуше” тихо, без помпе и без славе!
Понели су са собом само у оку слике.

Ми смо остали овде чувати своје стадо,
слушати пој славуја, гледати орле суре
да не би опет неко, јагње умилно, младо…
Ми смо остали овде, на исходишту буре!

Да ли смо криви, јесмо! Нисмо им знали рећи
да саде Божур цвеће, не буду срца ледног.
Да се радују небу, икони, Славској свећи …
Пошли су срећни к’ оним, који су „ сто за једног”.

Ми смо остали овде да сачувамо слике,
огњиште прадедова, слушамо пој тишина.
Да с сваким праскозорјем чекамо повратнике.
Да им стресемо нежно, прах са лица даљина.