ДЕТЕ У МЕНИ – Душан Комазец

Дечаче малени што живиш у мени
тек сад си сазнао за болне тренутке
и за нетакнуте немире што сени
доносе са сузом која креће ћутке.
 
Одрасти и разбиј видокруге ружне.
Летом ластавице похрли ка југу.
Кад те опхрвају неке мисли тужне
пробај дохватити недостижну дугу.
 
Не дај да ти срце буде кондир бола
и да свака суза буде нема пратња
прохујалом дану. Знај, тугу на пола
поделити нећеш, јер пристиже патња.
 
Кад умор те стигне од животног пута
похрли детињству што те себи зове,
јер срце би опет могло да одлута
непознатом стазом у поразе нове.

Настави са читањем “ДЕТЕ У МЕНИ – Душан Комазец”

Visits: 123
Today: 23
Total: 362029

ЛЕПОТА ПОРОКА – Душан Комазец

Проведох ноћ на селу на састанку с женом
ћуди плахе, несталне и кад пођох њеном
улицом к’ родном крају схватих да је „бештија”
у ноћи страсног бдења била мало вештија.

Ех кад би знале снене зачетка дана зоре
тишину јутра летњег песмом да разговоре
и да чипкана блуза што нашу тајну скрива
поново залепрша крај ускласалих њива.

Неми борови знају кад си нежна до бола
песмом призвала занос и мирис свежих смола.
Време тада је стало, тихла је шума цела.
Једино свици памте лепоту нагог тела

И ветар невидљиви што ти је косу плео
хоће да прича, али и он је заволео
пој песме твоје нежне што милозвучно зове,
па ћути и креће у неке походе нове.

Прохуја неко време, чежња безмерна руди.
Пред њом сад смерно клечим, молим је да ми суди
за силне неспокоје и грешног тела хтења
и за варљиви осмех у ноћи страсног бдења.

Опет пијем  са зденца што ме жубором опи
и два пламена страсна у огањ жудње стопи.
Око нас горске виле врлетно коло вију.
Лепоту порока наших од злих погледа крију.

Настави са читањем “ЛЕПОТА ПОРОКА – Душан Комазец”

Visits: 249
Today: 7
Total: 362029

КОНАК- Душан Комазец

Пренут због бездушја мисли тешке, нагле
прохујало време молитвама мами,
док облаци пусте беличасте магле
са смирајем дана хрле према тами.
 
Васкрсењем слуха тиховање нежно
предаје се даху уминулих сања.
Бесрамним галопом доба неизбежно
зарудило сјајем немог битисања.
 
Као понорница што увире сама
нестају заноси младалачког хира.
Несташне таласе испрекрива тама
мамећи их гротлу бескрајног увира.
 
Осама тихнута безгласјем што руди
музике опојне звук опори звонак.
Призиван молитвом сјај се не усуди.
Чежња у покоју. Ноћ спремила конак.
Настави са читањем “КОНАК- Душан Комазец”

Visits: 172
Today: 1
Total: 362029

БУКОВИЦА – Душан Комазец

Бескрајно плавим небом седам облака снежних
плове као по реци, траже чудесне свице
да разоткрију тугу једних очију нежних
које сузама бола квасе пркосно лице.
 
Ко’ пламен снених зора уздах из једрих груди
отима се са криком, призива камењаре
уснуле у тишини, јер их нико не буди
појем црквених звона, ојкањем песме старе.
 
Мучи обала пуста Зрмање реке родне,
јер нема девојака да своје косе црне
расплету и да груди беле и благородне
понуде таласима и сунцу које трне.
 
Врхови Велебита трепере невесели
док падинама сурим лију ледене кише.
Несташе у  „ олуји” људи стамени, смели.
Пустош им хара душом, кошава сузе брише.
  Настави са читањем “БУКОВИЦА – Душан Комазец”

Visits: 125
Today: 0
Total: 362029

МОЛИТВА- Душан Комазец

Зашто ви свемоћни с’ маском богомољних

играма на снагу приносите жртву

разгаљеној страсти таламбаса, вољних

да бокоре немир кроз тишину мртву.

 

А кад вас сустигне чином судњег дана

вапај невољника блажених, јер моле

и кају се смерно због гордости рана,

да л” ће ваше речи таште и охоле

 

у вапају силном и с” молбом очајном

опрост потражити изобиљем плача,

надгласати оне са вером бескрајном.

Чија ће молитва тада бити јача?

Visits: 162
Today: 0
Total: 362029

ПРОСЦИ ТУГЕ- Душан Комазец

Седимо безгласно за кафанским столом

нас двојица сами и прелепа жена.

С’  чашом рујног вина, свак’ са својим болом

измамисмо сузу из најлепших зена.

 

Канула је тихо бокорећи тугу,

јер на стази мамној што води до сунца

два облака сива прекрила су дугу.

У грудима њеним једно срце куца.

 

Отишла је тихо, ненадно, без речи.

Отишла је, куда? Можда сама спава.

Тражимо, ал’ залуд. Ко може да спречи

шапат нежног ветра кроз откосе трава?

 

Како је пронаћи кад су наше стазе

прекривене плаштом боемства и рима?

Док пролећа цветна њу немиром мазе

у тужном безгласју нас све мање има.

 

Молили смо стално ветрове даљина

да нам на  трен њене разоткрију путе.

Залуд, јер нас стално обавија тмина,

дах безнађа којем целивамо скуте.

 

Зарудила јесен, преплићу се дани.

Бехарастим гласом виногорја зборе,

док ми, просци туге с’ чежњом овенчани

мамимо свитање прохујале зоре.

 

Седимо безгласно за кафанским столом

нас двојица сами и најлепша сена.

С’ чашом рујног вина, свак’ са својим болом

измамисмо одјек тужних успомена.

Visits: 155
Today: 0
Total: 362029

СУДБА – Душан Комазец

Одувек ме прати зло минулих дана
као патња нема у бесаној ноћи,
која затрепери као суза рана,
што крене, а не зна којим путем поћи.
 
Залуд је што хоћу судбу да променим
и у жару битке пун сам жеља, хтења.
Иако понекад њене моћи пленим
осећам да ипак она мене мења.
 
Сам, као тишина у залеђу мора
пребројавам боле што сећања буде
на поразе давне и свитања зора
због облака које никад не заруде.
 
Сустиже ме време неких сурих дана.
Залуд’ душа смерна праскозорја иште
кад у судњем дану од вечности ткана
Све прекриће тама, прах и пепелиште.
 
Настави са читањем “СУДБА – Душан Комазец”

Visits: 142
Today: 1
Total: 362029

ОБЛАК- Душан Комазец

Пристигло време летње, жање се жито зрело.

Смркнуто небо прети, хитају хитри ати

да пре олује силне у једва видно село

пренесу муку тврду, пшенице родне влати.

 

Спутани коњи њиште, галопирају, фркћу,

јер их невреме слама, прах их прекрива тамом,

Па се од страха стрешћу и као врбе дрхћу

када из облака их муња заслепи пламом.

 

Последњи трептај дана у сутону се губи.

Невреме слама крошњу столетног храста моћног.

Небо прилази земљи и хоће да је љуби

дахом исконске снаге, јауком ветра моћног.

 

У соби свећу пали старица смерна, бона.

Плаче, Богу се моли да прође пошаст худа.

Јецају заједно са њом оближње цркве звона,

док прашина и туга шире се бескрајем, свуда.

 

Чемерна од живота што јој уреза боре,

јер свака брига ближњих бејаше туга њена,

смерна  у патњи својој гледа свеће што горе

и гасну као живот ил’ ружна успомена.

 

Шкрипе точкови колски, ветар урла све јаче.

Косци пристижу кући, класје у сеник мећу.

Једино шаров стари крај врата цвили, плаче.

У собу пуну патње анђели бели слећу.

 

Поворка мала креће, опет јецају звона

док посустали ветар прашину пољем носи.

Чамови сандук даде мир што пожели она.

Једино облак бели поче сузе да роси.

Visits: 155
Today: 0
Total: 362029

КИША БИСЕРА – Душан Комазец

Запловио је месец, пара тишину ноћну.
Љуби уснуле скуте мајчице своје снене.
Расипа светлост благу што има силу моћну
да прошлост на трен врати, разигра успомене.
 
Као врли векови прохујало је време.
Дуго ме није било, па тихим ходом стајем
на завичајну земљу и опет исто бреме,
јер су немирне очи засјале старим сјајем.
 
Све је ко’ некад исто, сан летње ноћи руди,
само јутарњу песму заборавили петли.
Залуд, јер звезде гасну, сунце из сна све буди,
милује траву росну, разгони таму, светли.
 
Опијен мирисом поља, тугом старих честара
што као људи вену, чујем безгласне крике
кошуте која пати болом што душу пара,
јер нема више силне њеног јелена рике.
 
Некада ти си била лане очију нежних,
лепота ноћи којој месец заискри косу.
Северно ме је вукла даљина гора снежних.
Због туге твоје тада облак бисерје просу.
 
На старом месту опет странац у селу родном,
презрен од људи, тражим најлепше очи снене.
Са дахом ветра нежног и душом благородном
нестала си у ноћи. Ја тражим успомене.
 
Киша бисера сјајних прави завесу моћну
између мене и других. Све чешће седим сам.
Мамим птице да јутра, што таму густу ноћну
лепотом дана мину, не буду самоће плам.

(C)Душан Комазец

Visits: 136
Today: 0
Total: 362029

АПРИЛСКЕ КИШЕ- Душан Комазец

Лију ме кишом априли и бризну сваког пута

кад повечерјем мамним заруди неспокој благ

у оку из ког суза, та рана прва, љута

још пече због корака којима губи се траг.

 

Проноси осаме муку с кипа распети лик

који врхунцем славе охолих постаде плен.

Поистовећен са њим вапајем призивам крик.

У завришталој души разбудих покоја сен.

 

Никада више она коју тишина љуби,

што неста као задњи, прерано изгубљен сан

пренути неће овде појутарје ког губи

издахом тмине рођен, сунцем тек обљубљен дан.

 

Испијам као вино чаше жучи каменац

да туга нема, дуга проходи чемеру пут,

јер мами из дна душе бол дубок као зденац.

Жели да скупа са њим,   безнађу љубим скут.

 

 

Visits: 127
Today: 0
Total: 362029

ЉУДИ ОД КАМЕНА- Душан Комазец

Пренута у тишини дах слутњи немих љуби

врлетна стена којој јецај столетних звона

нуди копрену бола, позну јесен, јер она

тугом камених снова обличје своје губи.

 

Свуд наололо руде необична знамења

поређана у низу. Од њих вајари стари

дрхтавом руком клешу ко’ слепи неимари

обезглављене бисте. Вапај тужног камења.

 

Као недовршени људи немог камена

изничу у тишини ти потомци мраморја.

Незаруђени ликом стреме висини горја,

ал’ их стално спутава гордост  моћних стамена.

Visits: 119
Today: 0
Total: 362029

НЕМИРИ – Душан Комазец

На путу кроз живот сустигла ме туга.
Тихи вапај жене  што би да заплени
све мирисе, боје које нежна дуга
шаље с дахом ветра до свих чула њених.
 
Хтео бих да плачем, нестале су сузе.
Из усахлог зденца само пустош стиже.
Сад проклињем тебе и оног што узе
срећу, јер ми оста чемер што се ниже.
 
Немирна се душа расплињује свуда.
Хоће да нестане са сутоном гора.
Не дам јој да оде, али она худа
неће зраке сунца. нити уздах зора.
  Настави са читањем “НЕМИРИ – Душан Комазец”

Visits: 132
Today: 2
Total: 362029

СВЕТОСАВЉЕ-Душан Комазец

Свети Саво српско чедо

кренуо је путем Христа.

Где год крену, где застаде,

све позлати, све заблиста.

 

Решио се Растко трона

и земаљске бедне славе.

Више воли јеку звона

него круну поврх главе.

 

Лечио је боне људе

и учио српску децу

да нам царство вечно буде.

Хвала њему, хвала свецу.

 

На Врачару Синан паша

спали мошти Светог Саве,

да утихне вера наша,

ал’ још јаче Срби славе.

 

Векови  су прохујали

у голготи српског рода,

ал’ моћници нису знали:

Светосавље је слобода!

 

Visits: 128
Today: 1
Total: 362029

ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец

Народе српски гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском сирова, крња
бездушно јечи тужна агора.

Они све  знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и  „комуналци”
и још по неки незнани пророк.

Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи тупљом од бруса,
клетвом у име очињег вида.

С’ „ прозора” стално бивши тумарач
најлепше речи ко разбој истка.
Свака му царска , ко’ поток плитка,
а шта ће јадан, треба му харач.

Настави са читањем “ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец”

Visits: 298
Today: 2
Total: 362029

ЧАРОБНА ЈЕСЕН – Душан Комазец

Септембар летње дане
скратио, па к’ јесени хрли.
Краљица најлепших боја
чека зору да сване,
јер тежи да пригрли себи
природе радове ране.
 
Танана душа моја
препуна разних хтења
с’ мајком се природом стопи,
а јесен најбољи сликар
сва надахнута и с’ жаром
ту исту природу мења.
 
Док ходим стазом детињства
све око мене трепери.
Румена боја листа
жели још дуго да траје,
па неће да одлепрша
у бескрај, ка земљи црној
са гране што живот јој даје.
 
Суза у оку блиста
од среће, не од туге,
јер волим, а не знам зашто
јесење ноћи дуге.
Можда због звездица сјајних
које ко’ свици у шуми
баш свако вече пламте
и желе заједно са мном
чаробну јесен да памте.

Настави са читањем “ЧАРОБНА ЈЕСЕН – Душан Комазец”

Visits: 173
Today: 1
Total: 362029