Аутор: Dušan Komazec

Одувек ме прати зло минулих дана,
попут туге, која у бесаној ноћи
нежно затрепери као суза рана,
што крене, а не зна којом стазом поћи.

Залуд је што хоћу судбу да променим
и у жару битке пун сам жеља, хтења…
Иако понекад њене моћи пленим,
осећам да ипак она мене мења!

Сам, као тишина у залеђу мора
пребројавам боле, што сећања буде
на поразе давне и свитања зора,
због облака које никад не заруде.

Сустиже ме време неких сурих дана.
Залуд душа смерна праскозорја иште,
кад у судњем дану од вечности ткана
све прекриће тама, прах и пепелиште???

Крив је! “Он рече силном Ироду
“братоубици”, да родоскр”ви!?
Да грех је његов велик к’о први
грех, кога Каин подари роду!

Играј Салома” мајка је моли,
јер игра није ни грех, ни порок.
Страдаће, само некакав пророк,
ал’ туђа рана никог не боли.

У царском двору препуном руја
док Ирод брише знојаво чело,
увија своје заносно тело
у страсном плесу младост што буја.

“Играј још мало, тањир је спреман
за Христкрсца и Светитеља!
Ишти шта хоћеш, сијасет жеља…”
Мач оштар, бљесну. Дош’о је земан!

Глава на пладњу к’ асталу крочи,
Ирод у страху пред њом се клања!
Горда царица поглед свој склања,
Јер је Светачке гледају очи!
– – – – – –
Далеку реку дах студи љуби,
Салома плеше, усуд је гледа!
Тело и вода, и санта леда
што попут мача главу јој руби!

Без жудног тела вечним сном спава
јер испи чашу Светачког бола.
И све је исто: Прочеље стола,
Иродијада, тањир и глава!

На вратима давно изгубљеног раја
тамо где се песма Анђеоска поје,
тамо где се земља с небесима спаја
са пламеним мачем Херувими стоје!

Бестелесног лика, с небом сједињене
чувају све стазе к “дрвету живота,
док под велом тајне скроз “изображени”
бдију испред Светог Заветног кивота!

Херувимска песма храмом одјекује,
с иконе се Свете Богомајка смеши
и у трену када тишине забрује
безмерном љубављу кајне душе теши.

Невидљиви оку лице прекривају
док олтаром хује молитве (без)гласне,
(чије тајне чак ни Анђели не знају)
да Дух Свети сиђе на дарове часне!

Пој црквених звона сваку тугу брише,
јер се хлеб и вино творе у лик Христа!
Залуд искри немир што би да кидише,
кад плам невидљиви из олтара блиста!

И док срца стреме безвремљу и миру,
стазом глогов-трња где не расте цвеће
сви са страхом Божјим ступају к’ путиру.
Сједињени с Христом крећу на распеће!

Када једнога дана стигне на одредиште,
тамо где неми гранит безвремљу одолева,
да л’ ће намерник знати да ту је мучилиште,
лелек прошлости славне што у пепелу снева!

Незнан војник је пао бранећи родну груду,
а вајни неимари хрлећи к’ новом добу
прослављали су себе, желели вечност худу!
Како је тешко бити самац у туђем гробу.

Уместо парастоса и воштаница свећа
овде покаткад рука војнички груба чврста
приноси теби живом венце од мртвог цвећа,
к’о Симеону што су дали мач место крста!

У храму, поред места где те сломише ране
безгласно мироточе кроз оквире од злата
иконе Светитеља који с сузама “бране”
варљиво помирење распетих и џелата!

О како мрак је свиреп! Лишен очињег вида
никад сазнати нећеш због чега су те скрили.
Да твоју тајну скрива осам каријатида.
симболи нестајања онога што смо били!

Пролази време, стално жубори душа штедра
што језди беспућима између сна и јаве,
попут немирне реке, по којој црна једра
беле бродове носе пољем сумњиве славе!

Некима си тајна безмерно далека
скривена од замки белосветских зала,
понекад сурова ил’ к’о душа мека.
Некима си снежна краљица с Урала!

Знам те као птицу рањену у лету,
све џелате твоје озверена лика.
Попут црног једра знам те разапету
кад си умирала без жртвеног крика!

Знам ти све Три сестре, Ану Карењину,
Петроград у пламу белих летњих ноћи.
Ту је Исидора пришла Јесењину.
Ермитаж је блист’о у златној самоћи.

Знам ти белу гарду и повест у збегу,
пуцањ с Ауроре пред свитање зоре
и “Цркву на крви”, крст бачен, у снегу!
Знам за тужни вапај, опустеле дворе…

Знам ти Сибир, степу попут мора равну,
душу благодатну што жар срца скрива.
Знам ти Свете лавре, Веру Православну,
расковник што тајну вечности раскива!

У благогласју зоре када утихну свици
облак облачи нежну одору боје злата.
Даница звезда бдије, налик је ноћној птици
која баштини занос звезданих неповрата.

Жуборна река хрли тек разбуђеном горју
к’о медоносна пчела мамно-мирисном цвету.
Несташно класје дремље у мамном праскозорју,
док му зрикавац’појац прориче судбу клету!

Јутро кандилом златним милује белу росу
без слутње да баш тада почиње игра чила
облака растуженог, јер нежне сузе просу
на два јаблана што су давно се збратимила!

Озарен пламом славе нови дан гордо хита,
троши нештедимице врелину хујног лета,
па крдо плахих срна што се пољем џилита”
од жеге заклон нађе у мору сунцокрета.

Усред осоја лозе усамљен шаров дрема,
залаје тек покаткад на ласте што пролете.
Давно је прошло подне, нигде никога нема,
само на клупи старој бака чарапе плете…

У плаветнилу гора “умире” снена река
к’о утихнута чежња људи с последњом надом,
који се плаше тмине, можда их тамо чека
чамџија што у снове често доплови крадом!

Дршћу у златоносју облаци који плину
тамо где земља с небом прави линију танку.
Смарагдни одсјај врба тоне у ноћну тмину
где им несташни лахор шапуће успаванку.

У тишини сненог Захумскога зорја
где протиче бистра Требишњица река
родило се дете чвршће од мраморја,
кога Српство жељно вековима чека.

Ходио је светом, доносио даре
браћи, напаћеној од немилог ропства
На обнову Цркве звао неимаре,
исцељиво бо’не дејством чудотворства…

Похрлио верни народ из далека
да лек души нађе од живота клетог,
тамо где молитве жуборе к’о река.
Где се миро точи из кивота Светог.

Одјекује гором бат уморних ногу
што к’ Светињи хрле, где их светлост мами
да са Светитељем помоле се Богу
пред иконостасом што вечношћу плами.
.
Босиоком мошти Пресвете миришу
док праскозор пуца са смарагдних гора
Тамо где се греси покајањем бришу
изниче белутак лепши од мрамора!

Залуд хуче ветри и облаци сури,
јер кад над Острогом сумрак затрепери
винут к’ небесима, као ор’о сури
на пут далек креће подвижник у Вери.

Да прикупи бо’не испод свога скута
и задоји вером неутешне душе.
У борби да нека душа не одлута
пред њим адске силе к’о снопље се руше.

Кад пред праскозорје мине борба љута
три-пут се прекрсти, док к’ истоку гледа.
Босоног се враћа с подвижничког пута
Свети Василије са Острошких греда!

Шта ли то тако шушти у примицању мени,
гранчице што се гибљу под неприметним кретом
ил’само луна светли, по којој хумне сени
пепелиште ми пламе жар-птицоносним летом?

Да ли је чедност жедном поред извора проћи?
Да ли да залелечем оод среће, не од туге?
Предамном ниче “лабуд” ком је нестало моћи,
чија звездана крила сморише ноћне пруге!

И гле, спи она тамо где ми је нога врана
пред староцветном башчом усталасала траву!
Златаста јој се коса, срмилом испроткана,
расула, као бисер што мре у забораву.

Погледу не верујем, рођена је од мајке,
вилом би могла бити само када би хтела!
Да ли је сад у збегу због неке дуге хајке
па се скрива под плаштом моћног звезданог вела?

Шаренолики лептир на длан би да јој слети,
мами га опој-мирис, двоуми се, а потом
крилатим га да оде, биће му пути клети.
Васцели живот биће опчињен том лепотом!

Некада бејах лептир ког је прелепа вила
опчинила, да с њом у сред бехара блуди.
Мириси пламних зора спалили су ми крила.
Откуда онда жеља да је уснулу будим?

Тишина у постању од мене нагло иште
нехај срца, у коме тужна прошлост се свила.
Не може једна искра да плами пепелиште.
Нек’ је разбуди нежно лептир шарених крила!