ТРАГОВИ У ПЕСКУ – Душан Комазец,

Ноћ бескрајна, страсна, ми птице у лету.
Ја несташно нежан, ти заносно мила.
Још не знамо срећни за судбину клету
и за тугу вечно поломљених крила.

Зарудило небо, пучина све плавља.
С таласима нежним пристиже и плима.
откровење болно ненадно се јавља:
Осећања нежна прохујаше с њима.

Још мало па неми гасну лампиони,
само бледи месец неуморно бдије.
Слагали смо њега да смо били они
чија срца пламом огањ жудње мије.

Остао је тамо траг стопа на жалу,
галеб и чезнутљив крик што боли нуди.
Остала је чежња скривена у валу,
туга прикривена што безмерно руди.

Благи морски ветрић кроз далеко горје
прохујава снено и тишину реску
разбуђује нежно и док трепти борје,
затиру се наши трагови у песку.

Visits: 190
Today: 19
Total: 1250927

ПОВЕТАРАЦ ЧЕЖЊИ – Душан Комазец

Као биста стојим ту на старом месту
где прошлост царује и тишина љуби
дах немих корака, изгубљену цесту
у маглини снене ноћи што се губи.

Поветарцем чежњи на животној лири
свирах, али песму дах ледни је свео.
Минуо је занос, престали немири.
Заједно са њима расплинух се цео.

Обнажена душа без икаквих хтења
тражи само помен времена у хују,
ал’ не вреди молба када сажаљења
ко’ развигор моћни ка мени путују.

Прохујало време.Трене неизрека
не опева слепи, ни гусле што плачу,
па су заискрене очи као река
избраздале стазу на лицу још јачу.

Visits: 252
Today: 4
Total: 1250927

САТ- Душан Комазец

Казаљка старог сата,то бледо завештање
тренутка у ком’ јесмо понекад на трен стане,
ал’ је разгали нада, као увело грање
кад га зањише ветар,а броји задње дане.

Завиди у витрини пешчаном сату старом
којег чувају, пазе, нежност сва му се нуди.
Који не мора својим непрекидним дамаром
тишине реске, снене непрестано да буди.

Васцели век свој худи ни један покрет нагли
не учини кроз живот којег безнађа мазе.
Као неми посматрач што тумара по магли
у кругу истом, знаном снива далеке стазе.

Visits: 264
Today: 1
Total: 1250927

ОБРИСИ ДУГЕ- Душан Комазец

Издангубисмо све овог света
време и теме.
Престао наш је покушај лета,
јер ови чудни
путеви судњи бесрамно неме,
сви узалудни.

Ти чаробница, која ведрином лица
нежног ме опи
нестајеш, док нас слепа улица
тишином грли,
па пијаница што чемер попи
безнађу хрли.

Сновима који светлости ишту
крхким ко’ стакла
разгрћем густе слојеве туге
на пепелишту
нестале стазе која је такла
обрисе дуге.

Visits: 342
Today: 1
Total: 1250927

БАРЈАЦИ – Душан Комазец

У смирају дана када руде тајне
месец нуди бледим сенама што слећу
преплитањем грана дах игре бескрајне.
Да се недодиром заносне сусрећу.

И ја своју тражим међу њима тамо
заслепљен безнађем, па у свом невиду
не спознах да варка безмерна је само
сенка што заруди на оближњем зиду.

То се туђи барјак разгаљује дахом
ветра, помешаног с мекоћом баршуна,
а ја, усамљеник са својим сумраком
мамим обрис давно изгубљених буна.

Опчињен бездушјем застава, јер моје
на пола су копља застале и бледе,
негујем се ћутњом,па нестале боје
немост слуте неке будуће беседе.

Visits: 979
Today: 1
Total: 1250927

ЉУБАВ- Душан Комазец

Љубав је ко’ свемир
који стално расте
и уноси немир
у дубину душе.

Љубав је ко ласте
у пролеће рано
што препреке руше
да стигну на време
и озаре неко
лице уплакано.

Visits: 264
Today: 0
Total: 1250927

ПРЕСТО- Душан Комазец

Гроза обвија тело, дотичем тужне двери.
Осећам да се мењам, тада погледом немим
копрену бола скидам,откривам понос звери.
Склањам се у тишине и Бог зна чему стремим.

Растачем корен худи који ме таквим створи.
Пепео развијавам да нити трунка праха
не буде повод ватри што би опет да гори
и чежњи што би тада довела до уздаха.

Покајник не смем бити,јер ово ломно тело
одише немом патњом,на поразе се свикло.
Не дам да трени среће буду души опело.
Враћам се стазом трња што је због мене никло.

Стално призивам сумрак,неке суморне боје.
Шапатом лелек душе,вапајем пусте снове.
Крећем дрхтавим ходом у нове неспокоје.
Срећан,јер тужна прошлост тражи поразе нове.

И стално бдим и не дам да неке зоре пламне
обневиде ме видом,раскош одузму ноћи,
која ми догна тугу и видокруге тамне.
Владам престолом бедним,без круне и без моћи.

Visits: 445
Today: 3
Total: 1250927

ВЕСНИЦИ ТУГЕ- Душан Комазец

Када су бездушници лажну ми наду дали
„утешном” речју неком која судбину мења,
спознах да овај данак, тужни и посустали
кап је воде у мору бескрајних искушења.

Страше ме повечерјем где невидљиве сене
у полутами плешу, ко’да ми неме слуте
казну изгнанством дугим, па снове изгубљене
мамим, док неким новим увеле љубим скуте.

Весници туге,зашто тишином таме крње
китите простор ока тим бесмисленим рухом
у трену када ходим стазом ком ниче трње
згажен као опушак свих босоногих духом?

Злотворим с тајном ноћи несташно класје пољем
због худе игре срца,јер ме румења плаше,
мамећи појутарје надајући се бољем
дану у ком тихнуће чемер из пуне чаше.

Visits: 408
Today: 0
Total: 1250927

АКО МЕ НЕКАДА СРЕТНЕШ- Душан Комазец

Не знам да л’ ме још увек волиш?
Знам само да си била драга и лепа
као први пролећни цвет.
Дошла си тихо и ушла у мој живот,
а ниси ни мислила да једном требаш отићи.

Не знам ни да ли ме се сећаш,
а то бих толико желео
без обзира на речи које су изречене,
јер заборав највише боли.
F
Пролазе дани, а тебе нема.
Као да нестала си са првим дахом пролећа
које другима донело радост и лепоту,
а нама само патњу и бол.
али без обзира на све
када ме сретнеш насмеши се,
јер ће растанак много мање болети,
а ја,
ја ћу и даље волети.

Visits: 315
Today: 1
Total: 1250927

СВЕТИ САВО ВИШЊЕГ БОГА МОЛИ – Душан Комазец

С неба гледа Светитељу Саво,
Са небеса силних и умилних
На Србију, на земљу ‘ришћанску.
Тужно гледа,горке сузе рони,
Велика га туга обузела.
Над Србијом земљом виловитом
Облак сури спустио се крадом
И дажд прети да их све потопи,
Да потопи и огњем сагори.
Премишља се часни Светитељу,
Премишља се шта ће и како ће,
Како своме роду да помогне?
Решио је наум да учини:
Са небеса спустио се тајно
И у људски лик се преметнуо,
Па походи стазе и богазе
Да пристигне цркви Хиландару.
Како стиже на ту свету гору
Кроз облаке сунце ударило,
Обасјало и земљу и воду.
Види Саво може боље бити,
Па му душа милином заруди.
Присети се успомена давних
На извору где се душа доји
Милом вером и причешћем светим,
Што је мелем за душу и тело.
Ту се и сам вером задојио,
Душу своју богу завештао.
Ту је с оцем Светим Симеуном
Из пепела цркву подигао,
Понос Срб’ма за веке векова.
Рад је Саво роду да помогне,
Па облачи злаћану одежду,
Како свецу ваља и приличи.
Прекрсти се Светитељу часни,
Прекрсти се и причести смерно,
Па се своме вишњем Богу моли:
„Боже мили, преблаги и свети,
„Створитељу целе васељене,
„Тебе волим и теби се клањам
„И од тебе увек савет молим,
„Јер од тебе никог већег нема”.
„Молим ти се за спас рода српског!”
„Мој народ је веру изгубио,
„Па су наше богомоље празне
„Сем понеких манастира светих
„У којима лек се божји тражи
„И за тело и за грешну душу”.
„Цркве скоро нико не походи
„Осим оних убогих и смерних
„Што се кају због гордости рана,
„Прослављајућ свето име твоје”.
„Огњишта нам осташе испразна,
„Те у њима звијери се гнезде,
„Љути вуци, грдне орлушине,
„Што науме давне остварише
„Да дом људски с њима се настани.”
„Тугом јече и колевке неме,
„Од праха се не дају видити,
„Пауци их омрежили силни.”
„Каква ли је ово страшна казна
„Кад брат с братом ни речи не збори,
„А мајка је једна их родила,
„И са млеком истим подојила?”
„Молим ти се с молитвом усрдном
„Да ми речеш што ми је чинити?”
Настави са читањем “СВЕТИ САВО ВИШЊЕГ БОГА МОЛИ – Душан Комазец”

Visits: 576
Today: 3
Total: 1250927

ТРЕНУТАК СРЕЋЕ – Душан Комазец

Тренутак среће,
умор и бол.
Чежња што призива
тај прошли дан.
Затварам очи,
да л’ све је сан?

Призивам разум
да влада мном’.
Да стиша вапај јаук и бол,
ал’ срце неће, јер појми све
и мада гасне чудесни плам
неће да крене
у нови дан.

Visits: 306
Today: 1
Total: 1250927

ЗИМА- Душан Комазец

Прекрива зима обрис јесени сиве,суре,
јер мекан као душа тихо провејава снег.
Друмови болно јече због коња који јуре
да пре сутона раног стигну на далеки брег.

Образи дечји пламте док сенке хитре језде,
па им у оку блиста дрворед златних јела.
Певају песме нежне, једно уз друго се гнезде
и траже у даљини обрис маленог села.

Испред њих црна сенка. Ко’ хрт за жељним пленом
одважно смешним трком проходи нестали пут
лајави авлијанер који долином сненом
ниском растињу љуби одавно увели скут.

Кућерак сам у даљи.Пред њим моћан ко’ земља
салашар стари маше,нуди им грлени смех.
Од туге да л’је саздан ил’ чудесног безвремља?
Шта је самоћа моћна,да л’ благослов или грех?

Отац стамен ко’ стена нежним погледом зари
чуперак црне косе што изниче као цвет,
док у немој даљини гаврани црни, стари
вију по небу суром свој, можда последњи лет.

Недалеко од села сумрак их нагло хвата.
Са дахом ледног ветра мећава креће снежна.
Мајка бела од снега широм отвара врата.
Испреже коње, љуби дечија лица нежна.

Уз одсјај петролејке, са шољом врућег млека
крај старе, топле пећи тону у најлепши сан.
За њим пристиже други баскрајан као река.
Јутром их буди нови, сунцем необљубљен дан.

Visits: 257
Today: 0
Total: 1250927

ТУГА У КАМЕНУ- Душан Комазец

Никли из камена тужни Пребиловци.
Два пута васкрсли,ал’ одувек ловци
вребају из чеке жељни лаког плена.
Узалуд,јер они ничу из камена.

Старице саткане од хиљаду рана,
чемерне на ветру што би да надјача
лелек из дубине,јер баш сваког дана
слушају из јаме пој детињег плача.

Још памте душмане са камом у руци,
безличне ко’тама у облачној ноћи.
Кољу крволоци као гладни вуци.
Жању жетву срамну,крв им даје моћи.

За скуте их деца хватају и моле,
ал’не хају „силни”, ломе руке нежне.
У бездан бестидно бацају их доле
као грудве беле са планине снежне.

После много лета низ стрме литице
свештеници врли, пречасно им дело
у гротлу безумне јаме безданице
убијеном селу појаху опело.

Пола века прошло, прича опет иста.
Оживиле звери јаму безимену.
Не хају за сузу што у оку блиста,
па вечита оста туга у камену.

Никли из камена тужни Пребиловци.
Два пута васкрсли ал’ одувек ловци
вребају из чеке жељни лаког плена.
Узалуд, јер они опет из камена.

Visits: 749
Today: 5
Total: 1250927

ВИХОР- Душан Комазец

Огрезо у снази и бескрајно стамен,
с урликом што руди на врхунцу моћи
пред собом све ваља и док пршти камен
односи све чежње и сан летње ноћи.

Маме га даљине,па прикривен шумом
као ловац дрски прикрада се плену.
Охолошћу својом и силним зулумом
разбуђује зору, мами чедност њену.

Пустолов у души и бременит злобом,
неуморан као снови над узглављем,
хтео би тишину да учини робом.
Тек зачету битку да прогласи слављем.

Узалуд га прате у бескрајном низу
муње громовите и облаци снежни,
разгали му душу плач дечји што близу
заруди, па вихор поста лахор нежни.

Visits: 313
Today: 1
Total: 1250927

МИРИС РУЖЕ – Душан Комазец

Била си најлепша ружа у башти предивној рајској.
Мирис што опија нежно сваки пут када се такне
па затрепери ко’ туга у ноћи предивној мајској.
Од додира се расцвета и као чежња измакне.

Сада те испраћа ветар и дахом брише све сузе
које сам пролио крадом стрепећи над судбом клетом
једине коју сам страсно љубио, а сада те узе
даљина чије бескраје параш тим нестварним летом.

Нека ти последњи поздрав буде самоћа у ноћи
којом ћу казнити себе, јер јутро што ће да сване
опело љубави биће, а сумрак којем ћу поћи
баздушне чежње тишина где туга дојиће ране.

Трепети рањене душе отимљу болним се криком.
Суманут ходим по стази што некад беше пут миља.
Још живим од успомена, будим се с твојим ликом.
Иако туђа си жена још увек те благосиљам.

Visits: 517
Today: 1
Total: 1250927