РАНА ПРОЛЕЋА – Душан Комазец

Ноћ! По тамном небу поницале звезде.
Зарудиле тихо бескрајне и нежне.
Траже згодно место, да се ту угнезде
као јато птица, ноћи ледне, снежне.

У небеском пламу месечине сјајне
заиграла срца игру која слама
безнадежни отпор једне мале тајне,
дах обзорја туге ког напушта тама.

Дах слутње најлепше умину,а потом
одјекнуше нежне анђеоске трубе.
Целивани грехом и лепшом лепотом
постадосмо, они који силно љубе.

Прохуја нам време! Мисли стално лете
пролећу скривеном велом заборава,
па постадох нејак, као мало дете
што немирним санком ноћцу обиграва.

Прве слутње своје преточих у снове,
стрепећи да немир у очима сненим
буде пој прошлости што те себи зове.
Сва надања моја чини бесмисленим.

Једне тихе ноћи одбљесци далеки
у очима твојим, фењерима туге,
засјаше, к’о сунце кад подари меким
облацима задње издисаје дуге.

Пропупало воће са најлепших грана!
К’о мирис бехара чежња твоја неста
и никада више за пролећа рана
у рањеном срцу неће бити места.

КРЧМАРИЦА – Душан Комазец

Отац ми је говорио често,
„копај сине винограде, њиве…
Где си рођен, ту је твоје место,
гледај како други људи живе…”

Знам да јесам можда олењ био,
за мотику нисам им’о дара.
Грожђе берем, вино нисам пио,
па побегох с нешто мало пара.

Покајах се пре но што сам крен’о,
чујем оца, сав од муке стење.
Кубуру је за појас задено,
проблем он је за моје решење.

Хитам журно, одлазим далеко,
знам да нећу можда негде стићи.
Баш ме брига, не чека ме неко,
винограду више нећу прићи.

Кад ја тамо, а оно међутим
плитак поток, ал’ вода дубока.
Не знам којом стазом да се путим,
да побегнем од силних порока.

Двоуме ме мисли нагле, тешке,
пут без краја препречила Дрина,
па похрлих наоколо пешке.
Кад одједном, крчма и планина?

Крчма празна, јеца виолина,
плач безгласан чује се до неба.
Сам наточих чашу рујног вина.
Баш је добро, тако ми и треба.

Ал’ гле чуда, из липова лада
сва у белом као горска вила,
крчмарица, безобразно млада.
Да је боља, не би добра била.

Зуби бисер, усне као ружа,
када ходи к’о да коло вије.
Прекори ме, а осмех ми пружа:
Зар се тако црно вино пије?

Седам дана учила је мене
све о вину, посла сам га се лаћо.
Црни ризлинг опчини ми зене,
сваку грешку пољупцем сам плаћ’о.

Осмог дана, гром из ведра неба!
Стиже отац, „удари” ме ниско.
Пред њом викну, тако ми и треба,
„ о срамото, све си паре списк’о!”

Иако је баш прек био човек
без речи ме тад поведе журно,
ал’ његова неће бити довек’.
Прохујаће ово време бурно.

Неки људи ничег се не стиде,
решио је одмах да ме жени.
У манастир он више не иде,
јер је бога убио у мени.

Промених се, сад сам човек нови,
копам, режем… подрум виноточи.
Моја лађа мирним морем плови,
само, ноћу снивам „ њене” очи.

Време хуји, бабо ми умину,
тек сад видим, грешио сам много.
У вину сам спознао истину,
мало сутра без њега сам мог’о.

Одавно су прохујала хтења,
дани моји све су мање дужи.
Код мене се баш ништа не мења,
вино пијем, ал’ она не служи.

СУЖАЊ – Душан Комазец

Сањар у мени додирну душу звери,
противљен дану у коме неста снова.
У безнадежју, маших се туђих двери.
Камење поста срцу постеља нова.

Крикнем лепоту тек заруђених рана,
ал’ вапај неће тишине трен да буди.
И тад безнађе гаврану црних врана
подари разлог да самом себи суди.

Спутаног стидом мене је грубо такла
срдита рука бола, с којим се део
бисера ока, сјајног, као од стакла,
расуо стазом којом уминух цео.

Кажњавам злочин пределом тужног срца,
ја, неми сужањ који понекад крикне,
гласом самоће ледне, јер нема сунца.
И како после свега бољи да никнем.

ПРОЛАЗНОСТ- Душан Комазец

Сада нас немили ветар мије,
а бесмо талас, безмерна плима,
која пред собом препреке слама,
охолост силних, зле империје.

Сада смо мали, скрива нас тама,
ал’ док смо овде нека нас има.
Нек’ на нас занос небесни крене
због чежње неме, располућене,
када бездушни „продавци” магле
галопом силним, без зрна душе,
трагове наше умилне,кајне
затиру прахом тишине нагле.
Снове најлепше заувек руше.

Иако јуче је испијена
чемера горког пуна је чаша.
Ми путем сами, без кочијаша
хрлимо к’ мору бездушних сена
и гротлу немог увира туге.

О ноћи мамне,звездане, дуге!
О ноћи блудне и узалудне!
Зашто нам престаде најлепши руј?

Ми, чије ноћи бејаху бешње.
Ми, који који некад најлепше трешње.
Зашто нас однесе ветрова хуј?
Ми што некада најлепше сне.
Ми никад више, никада, не.

БЕРАЧИ ПАМУКА – Душан Комазец

Срце ми је тврдо попут горе црне,
што јецаје сунца у обиљу злата
испраћа бездушно до звезданих врата.
Плам њихов му не да вечно да утрне.

Убрали ми душу памука берачи,
милозвучјем речи, што се нежно расу
по отужном дану, који спозна да су
под маском анђела само освајачи.

У очају, смерном молитвом од Бога,
тражим душу другу, благовесну, коју
убрао бих нежно, ал’ немам од кога.

У ноћи, спознаје лажних идеала,
испраћам најлепше чежње ка покоју,
док заруђен месец, врх небеског вала.

( НЕ)ЗАБОРАВ

Не знам шта бих дао
да си сада овде,
и да могу твога
лика да се сетим.
Жао ми је што су,
нека драга лица
у једно се слила.
Ни сам не знам који
део сад да вратим.

Због тог бих морао
опет да те видим.
К’о несташна сена
да прођем крај тебе.
Да упамтим твоје
очи, тело, косу.
И на крају, да ти
вратим самог себе.

КОШАВА С’ КАРПАТА – Душан Комазец

На стази беспућа везани к’о ланци,
обгрљени мамним славолуком хтења,
два таласа нежна посташе незнанци,
које плима носи к’ ушћу сажаљења.

Сад нас као жрвањ воденички мрви
испијена чаша нектара и жучи.
Иако сам био последњи и први,
ти си мед испила.Мене моја мучи.

Звезде сањалице што небеса пламе,
никада се мени наругале не би,
нит’ бих због безнађа чемер пио, да ме
миложуднo ниси призивала себи.

Док слутња немила с појутарјем руди,
безмерном гордошћу јече твоје речи,
исткане бездушјем нечовечје студи.
Никог овде нема да жар њихов спречи

Остављам за собом сиротињско доба.
Кофер празан враћам, поклањам ти хтења.
Залуд си од мене направила роба.
Достојан не бејах твога сажаљења.

Конак срцу тражим, јер прошлост кидише.
Залуд куцам, сва су затворена врата.
И никога нема да ми сузе брише,
сем кошаве силне, негде са Карпата.

ВАСКРСЕЊЕ – Душан Комазец

Умро је „човек” на врх Голготе,
сред мора бурног усамљен брод,
што к’ себи мами кајне животе.
Живот свој даде за људски род.

Све грехе наше и ружне дане
окаја смерно, за тили час,
Син Божји, који пречасне ране
понуди Оцу за људски спас.

Два тужна дана без Богочовека,
безнађу нико не види крај.
Трећи дан душа пронађе лека:
Васкрсну Христос, у тами сјај.

ЖАЛОСНЕ ВРБЕ – Душан Комазец

Кад капи кише мину као траг сузе неке
и кад се с хајком туге разбуди заруђен сан,
навиру мисли худе, огласи пој се реке,
који жубором мами, давно нестали дан.

Ослушни вапај тужног безгласја срца, ал знај,
путем којим ћеш поћи ни један шапат ни звук,
чежњу пренути неће, као маслачку кад крај
најави грохот силни, ветрова немилих хук.

Расточи јад, све презри! Не дај да нови дани
који светлошћу мамном изнова траже хтења,
опет разгале душу, јер не сме као лани
трагом истим да крене. Још боле сажаљења.

Коју лечити рану, кад болом јечи свака?
И којом стазом поћи, кад прошлост занос узе?
Можда једино реком до жалосних врбака.
Испод крошања тужних, с небом делити сузе.

САН – Душан Комазец

Слушам како ветар целу ноћ повија
сребрнасте гране мирисавог горја,
и тек пред пуцање мамног праскозорја,
усних, над Србијом облак сур се свија.

Усних царску круну, односи је плима,
безсребрене звезде што по небу језде.
Уснио сам тугу војводе Пријезде,
господство Јелене. Морава их има.

Слушам бо’ни јецај метохијских звона,
вапај Голубњаче…, свих незнаних рака.
Молитву небеску васкрслих јунака.
„Хук” мироточења с’ пресветих икона.

На Косову божур више не мирише.
увену, јер све је прекривено тмином.
Истину безгласје обгрли тишином,
треном, којим беле зоре оноћише.

Молим се безгласно за све српске раке
пред иконом нашег спаситеља Христа.
Да нам плам у срцу поново заблиста
и да оваплоти све српске јунаке.

Да мача истине достојно се лате,
поред Самодреже причесте се часно.
Јарам да нам скину, умину безгласно.
Опет васкрснути на небо се врате.

Молим се за облак што доноси кише,
за круну двоглаву, срца пуна вере.
Да, кад сребром бледе звезде затрепере,
на Газиместану, божур замирише.

(Ц) Душан Комазец

Категорија: Одрасли песници

СРЕЋА – Душан Комазец

Ако си ноћас уснила снове
у којим, тугом плави нас плима,
сети се да нас још сретних има
у мору хтења, по којем плове

две беле лађе с товаром среће,
на којим нема „путника слепих.”
Сети се, дана „будућих,” лепих,
пролећа, што нам на раме слеће.

Ако је твоју душу дотакла
туга, вољених само од Бога,
тад сузу пусти рад’ срца свога.
Нек’ зажубори, није од стакла,

да се разбије,замени с другим.
Срећа је, када срећу на пола,
ил’ неке неме тренутке бола
с вољеним, делиш ноћима дугим.

СУНОВРАТ – Душан Комазец

Због безнађа срца
душа моја иште,
неке прошле дане,
који, кад завриште,
у сећању болном
остављају ране.

Ходим стазом трња,
само тугу сневам.
Понекад помислим
да се разбољевам,
па жал непрестану
тишинама блажим.

Где кренути,
кад бол не престаје?
Наоколо, све стазе од блата,
а за мене баш нико не хаје,
па отварам врата
свога суноврата.

ЧАРОБНА НОЋ – Душан Комазец

На земљу пада тамна, ноћ као сенка туге
којом „харају” тајне, њене одане слуге.
Скривају занесене чаробним црним плаштом,
док тајновити месец заокупља их маштом.

Приђе тишина ноћи, па јој показа зубе
љубоморна на звезде, што је уснулу љубе.
И ћути, као дуга студен што гора брег,
заогрће капутом, док тихо веје снег.

Преполовљени месец путује к’ даљинама.
Заједно са њим језде по небеским шинама,
фењери, недоступни чарима пламне зоре.
Звезде, бисери ноћи, па воде разговоре.

И сваку зверку виде и камен, под који плен
сакрива се, јер жели да месец бледуњав,снен
за тамни блак зађе. Да као времешни пас
који од сунца бежи у заклону нађе спас.

Спокој по тмини влада, само понегде траг
мириса, који носе чедан, мио и благ
занос у даху ветра што мамни љубавни плам
доноси као поклон, неком к’о самује сам.

НОЋ У ТАБОРУ – Душан Комазец

Чемерним када муком тихне у сутону, пој
пута огрезлог болом којим се окити до,
уздисај чудног дана од тмине изгуби бој.
Издахну и тад небо у рују изниче сво.

Уз звуке бисернице и под окриљем ноћи
дохујала је с чергом, зарудио је жар
ту где је неизмерно небо са својом моћи
зауставило време, принело најлепши дар.

Уранак ноћи мамне свечарски приушти сјај
срцу препуном чежње што зажубори и зри
заносом душе чедне, не слутећи да се крај
ближи с немиром првим што као студенац ври.

Поред обале реке листови врба нежних
чедну је пазе, мазе, праве завесу моћну,
као да желе чежњу даљина неизбежних
из ока однети њеног у таму густу ноћну.

Заруди жудња моћна, умину шапат и звук.
Занос пренуо није ни свица чудесни плам.
Чувају сви и ћуте најлепше тишине мук.
С криком прохуја време, слутим да остајем сам.

У глуво доба ноћи кад су утихле песме
вином опијен табор креће на далеки пут,
док тугом руди пуста тишина коју не сме
пренути чак ни месец што их испраћа жут

И тада треном једним трептај најлепше звезде
што мину, као задњи логорске ватре плам,
утрну искру ока у коме сада језде
обриси сетног дана оног што остаје сам.