Аутор: Dušan Komazec

Усних како летим над лелејском гором
до раскршћа чудног раширених пести.
Стрепња ми опхрва срце зимомором.
Којим путем „стаза” мене ће одвести?

Случајно залутах у царство небеско
где бесциљно лутам, јер не могу срести
оне врле што су говорили реско.
Што су оставили трагове на цести!

Не знам што их нема, ко ли их затури,
препуни су били поштења и части?
Јесте да су леђа окретали бури
да брже „пристигну”, ал’ ко их развласти?

Овде нема греха, туге, ни самоће,
плаветнују реке, тишина не бруји.
У бехару снежном руји мамно воће.
Овде песмом буде сићани славуји.

Овде плени занос тиховања рајског,
овде не тамнују пороци и хуље.
Овде нема злобе ни „преврата мајског”,
нити нам Господа разапињу руље!

Гледам „доле” , видим да се „копља ломе”.
Смерни ћуте, горди ругају се свему,
а понеки верни у „незнању” своме
Господу се моле, али служе „њему”!

Због злохудих мисли анђели ме коре:
„Премда сада пловиш реком бесмртности
„Знаш ли да си једва попео се „горе”.
„Спознао си да сте „тамо” само гости”!

Пренут опоменом чекам да сни мину,
да плашљива душа престане да зебе.
Не знам да л’ сам „горе” спознао истину
ил’ сам можда „овде” пронашао себе?

Без циља лутам, свуд’ око мене
кишно свитање јесени касне.
Пролазе људи, бездушне сене.
Одједном, најлепше очи јасне!

Урањам тихим погледом блуда
у очи плаве сафирног сјаја.
Премда је суморна јесен свуда
мене прекрили пролеће маја.

Заволех кишне јесење ноћи,
јутарња звона што нежно звоне
и буде месец да својом моћи
угаси небеске лампионе.

Пој старе песме, зора што свиће,
киша што стално ромиња, лије
опише као најжешће пиће.
Пожелех да те под крило свијем!

Утихнула сетна песма стара,
ноћ лелече, а ти немо стојиш,
к’о предивна икона с олтара,
ил’ се можда новог дана бојиш?

Тужним лепетом тишине пара
„малена птица” са душом плахом.
Вину се летом што крила смара.
За белим одлепрша облаком!

Крен’о реком ил’ равницом, пропланцима рујног вреса
свуда стазе и богазе Светосавских покајница.
„Чавлима” те приковале с Метохијом за небеса.
А на крсту којег носиш Косово је плаштаница!

Из пурпура изворена на атима Обилића
прохујаваш кроз столећа на крилима Васкрснућа!
Кроз урвине у опанку мамиш кликтај соколића
Албанијом разапета, голготињом кроз беспућа.

Дохујаност у времену праисконски дах ти брише!
Нема више Карађорђа, нити шуме за хајдуке.
„Сном мртвијем” Српство спава! Утихло је, не „кидише”.
„Племство” часно што преоста збијено је у буљуке?

Да л’ је време да се крене налбантину у походе,
да окује оцилима ореоле Српске душе,
да се врате живоносни Источници који броде
кроз олује и вирове? Да „препреке” Вером сруше!

Сабласти и сене свиле се у једно
клупко нераскидно, ког целива вече
тамним веловима, да прикрије чедно
„време изазова”, кад се уздах стече.

Грцајем убогих сиротињских зора,
гласом који мирис далеког Сибира
приносе бездушни ветрови са гора,
огласи се тада „невидљива лира”.

Сузом би просторе пригрлити страсно
блистаји из ока хтели, ал’ дах ледни
застудио извор, из ког се безгласно
просуше кликери сјајни, непрегледни!

Немој се гордити кћери пред погуреном мајком,
јер њене „старе” кости део су „твога лица”!
Сети се, свако је вече срицала нежне бајке
да би зарудила твоја најлепша снохватица.

Немој се ругати сине незнању оца свога,
јер љубав што ти даде већа је од твог „звања”!
Он је на путу своме можда „спознао” Бога,
а ти још пристиго ниси до стазе покајања.

Немојте, можда су они болни због „љутих рана”,
јер су кроз живот хрлили са неизмерим чојством!
Упркос плаветном небу препуном „црних врана”
увек вас бодрили чили, бдили над вашим спокојством.

Немојте рођени, јер су због вашег постајања
потајно рушили гнезда, орлова, змија, „вила”!
Чували вас од „тишина” и разних „предсказања”.
Немојте прерано себи ломити нежна крила!

Под овим тужним небом већ виђено се збило!
Своје „црвене” међе порушили смо сами.
Проказани „сведоци” сведочили су чило.
Лагали безразложно да срце још нам плами!

Опет смо дигли туђе барјаке на катарке
лишени покајања, неопхрвани стресјем.
Поседали без стрепње у потопљене барке.
Изругивали себе најлепшим смехотресјем!

„Добродошли” туђини виде нас к’о незнанце!
Ми још спознали нисмо да ли треба утећи,
ил да творимо себе у неке нове странце,
јер како другачије овде се не порећи?

Е моји „весељаци”, фарисеји нам суде?
Сада смо добровољци који продају душе!
Док „Пилат” пере руке да л’ постајемо јуде,
саучесници, оним који нам снове руше?

Нека нас! Бар смо „часно” стигли до понижења,
утопљени к’о душе, песничке, тужне, „кајне”
и нико не зна, како опет до Васкрсења?
Да ли смо загубили стазе небеске, рајне?

Од врана ни трага ни гласа, а неко нам попио мозак?

Многи су као мали стекли докторску дисертацију!

Да није „конкурса”, многи познати не би били песници!

Горди су „усхићеници” који су „били у праву”!

Срби ће „прогледати” када им се врати Вид(овдан)!

За „ слепим” вођом напред! (У провалију)

Баш ме брига што ти ништа не радиш, иако ме се то не тиче!

За неке становнике Србије Београд је држава!

Сви ћемо морати да радимо како ја кажем!

Нисмо се ми унередили, већ је он стао у…

Нас је уставило твоје остајање!

Два камена чврста од времена сива,
два упокојења, преко, у близини
и Бог зна да л’ би да су опет жива,
тиховала сама у немој тишини?

Не склапају очи, само вечно ћуте!
Погледима жељним гледају се нежно,
док из сажаљења беле им капуте
заогрће зима. Време ледно, снежно!

А некада давно ти најлепши тићи
летели су снено, али живот рушни
крила им поломи, нису могли стићи!
Пут их раздвојио, сури и бездушни.

У мамном „неспокоју” често заруде мисли!
Понекад благе, или стихијски разапете.
Многи горди су често због бурних мисли свисли.
Кад творе лепе речи оне кроз време „лете”.

Песник их радо мами, са њима душу лечи,
снове твори у јаву покретом „ вештог пера”.
Он је стражар и ратник што стално бди, да спречи
да нам трагови мину и да отера „звера”.

Он је весник лепоте што трећим оком види
титрај лишћа и смирај мамног лептирјег лета,
пучину немог бола оних на пустој хриди.
Ницај најлепших снова, трепет среће док цвета!

Он је путник кроз време што на тренутак стане
да жељним срцем „чује” галоп коња што јуре.
Он је „безмерни творац” ком мозак нису вране…
Он је одувек био на исходишту буре!

Песник је „сневач туге” што на распећу стоји
„и гледа како вришти вапај трновог глога”,
због крунисања „Оног” због ког љубав постоји.
Песник „умире” срећан, јер је „видео” Бога!

Пронашао сам давно чудесне мердевине
које ка небу воде, ткане од откровења.
Измирио у трену све лажи и истине
и побегао нагло од самосажаљења!

Преболео сам тада све бесловесне смрти,
љубави изгубљене, страхове од тишина.
Препаднутост од крста ког свако себи „прти”.
Спознао да ми стазе више не скрива тмина!

И сви су кротки, тада постали моја браћа !
Утихла су занавек нека „невина” хтења,
јер више нисам онај који бездушно свраћа
на претужна опела, на свадбе и крштења.

Иако мање грешан, ипак сам само човек
коме су луке некад бивале „пристаништа”.
Да л’ „мењам своју раку” тим, што нећу да довек
свеприсуствујем свему, а не остављам ништа!

У присутности својој са пројављеним смислом
опросне дане славим, стражарим над спокојством
и браним поседништво над душом, некад свислом.
Над симболима вере и повраћеним чојством!