Аутор: Dušan Komazec

Прекрива зима обрис јесени сиве, суре,
јер мекан као душа тихо провејава снег.
Друмови болно јече због коња који јуре,
да пре сутона раног стигу на далеки брег.

Образи дачји пламте, јер хитре санке језде,
па им у оку блиста дрворед златних јела.
Певају песме нежне, једно уз друго се гнезде
док у даљини, траже обрис маленог села.

Испред њих црна сенка? К’о хрт за жељним пленом
одважно смешним трком проходи нестали пут
лајави „авлијанер” који долином сненом
ниском растињу, љуби одавно увели скут.

Кућерак сам у даљи! Пред њим моћан к’о земља
салашар стари маше, нуди им грлени смех.
Од туге да л’ је саздан, ил’ чудесног безвремља?
шта је самоћа вечна, да л’ благослов или грех?

Отац стамен к’о стена нежним погледом зари
чуперак, што испод капе изниче као цвет!
Док у немој даљини гаврани црни, стари
вију по суром небу , свој, можда последњи љет?

Недалеко од села сумрак их нагло „хвата”.
Са првим дахом ветра мећава креће снежна.
Мајка бела од снега широм отвара врата,
испреже коње, љуби дечија лица нежна!

Уз одсјај петролејке, са шољом врућег млека,
крај старе, топле пећи тону у најлепши сан.
За њим пристиже други, бескрајан као река.
Јутром их буди нови, сунцем необљубљен дан!

Пред нама плавет неба далека, недосежна,
мирис тамјана као доносиоца „тајни”.
Звук звона литургијских буди сећања нежна
на време опроштајно, када бејасмо кајни.

Без апостолских јада и литургијских хтења
да л’ спознајемо Христа, „који по води ходи”?
Смрт се „прославља” овде, а не моћ Васкрсења!
Да л’ смо у лађи, којом ка спасењу се броди?

Наше су таме ушће тмини гушћој од мрака,
јер не „оваплотисмо” суштину постојања.
Осводили смо „покој” на вапај тужних рака,
на четрдесет дана братског саосећања.

Премда светиња наша к небу се горостаси
ту нисмо чести гости, а Славска су нам хтења?
Кажу да нисмо верни, икона зид нам краси.
Ми прослављамо Божић и „ време” Васкрсења!

Где смо прикрили грехе? У неком мрклом мраку,
јер ту неприродност Господ нам није дао.
Непоимањем Духа души копамо раку.
Да л’ смо се покајали? Јабуку свак’ је брао!

Наше су чаме, таме неосенченог вида,
палате у којима свевидење се збива.
Наши су трнци, дамар несталог стида,
страх од „ колевке” нове? Шта ли се „тамо” скрива?

Седимо безгласно за кафанским столом
нас двојица сами и предивна жена.
С чашом рујног вина, свак са својим болом
измамисмо сузу из најлепших зена.

Канула је тихо бокорећи тугу,
јер на мамној стази, што води до сунца,
два облака сива прекрише јој дугу.
У грудима њеним једно срце куца!

Отишла је тихо, ненадно, без речи.
Отишла је, куда ,да ли сама спава?
Тражимо, ал’ залуд. Ко може да спречи,
шапат нежног ветра кроз откосе трава?

Како је пронаћи кад су наше стазе
прекривене плаштом боемства и рима?
Док пролећа цветна њен њу немиром мазе,
у безгласју тужном, нас све више има!

Молили смо стално ветрове даљина
да нам на трен њене разоткрију путе.
Залуд, јер нас стално обавија тмина.
Дах безнађа којем целивамо скуте.

За нашим асталом, у чекању дугом
тихујемо гордо, срце нам не плами.
Један другог више не зовемо другом.
Нас двојица сад смо, обојица сами!

Зарудила јесен, преплићу се дани.
Бехарастим гласом виногради зборе,
док ми, просци туге с чежњом овенчани
мамимо свитање „прохујале зоре”.

Седимо безгласно за кафанским столом
нас двојица сами и њезина сена.
С чашом рујног вина, свак са својим болом
још мамимо, одјек тужних успомена!

У српском парламенту, све „боје” су се претопиле у „дугу”!

Откада нисмо браћа мало смо се поГосподили!

Част се брани чојством!

Поштари су некада били „благовесници”, а сада нам доносе рачуне!

Једино на изборима мртви „проговарају”!

Откад они „столују” ми смо подељени! (са нулом)

Не би „они” издали, да нису погрешно схватили пророчанство, „сви Срби под једном шљивом!”

Јуче је имао „напад” нормалности, није много лагао!

На белом папиру црно нам се пише!

„Србија не сме стати”! (на путу ка провалији)

Стигла издалека, искрзана трњем
због шипражја страсти кроз које је прошла.
Задрхтала нежно смерна, добродошла.
Нагло подарена овом дану крњем!

Сам Бог зна због чега од мене су крили
неприсутност њену, изниклу ко знамен?
Обоје смо некад горели ко пламен.
Из истог путира „мамни” отров пили.

Волела је ноћи од самоће тише,
шапат маестрала, ницај беле росе.
Маслачак, ког ветар уплиће у косе.
Кад је била тужна падале су кише.

Причала је да смо овде само гости,
певушила песме претужне и нежне.
Хујале су речи к’о пахуље снежне.
Зарудило време наше пролазности!

„Ту смо, сад нас има, ал’ нас бити неће!”
Мисао је никла у тихоти несна.
Ноћ је задрхтала „стравично” обесна!
Верни „кујунџија” гаснуо је „свеће”.

На олтару њеном к’о да бејах први!
У обиљу страсти, жудње и похоте
кад нехатом откри скривницу лепоте
спознах, да је она „ жена плаве крви”!

Наша љубав беше неизмерна плима.
Хрлили смо нагло к’о жуборни вали,
потрошили снове, а нисмо спознали:
Што више „волимо”, све нас мање има!

К’о увело лишће прохујах занесен.
Појмим да смо били понорница река.
„Протекли” смо нагло, сад се само чека,
ко ће први, нашу угасити јесен!

У бекству од себе први смо стигли на циљ!

Због нашег „успења” нисмо се вазнели!

Поносна смо нација, треба нам „лустрација!”

Баш би било добро да ру нам сваки дан сутра избори!

У Србији је најчешће „презиме” прелетачевић!

Слоган пред изборе: Ви не дајте да вас „они” плаше, ми имамо наше батинаше!

Целу Србију смо распродали. Остао нам је само паризер!

Сваком магарцу је његов товар најтежи!

Гробари нам нису сахранили „ раке”!

Кад станеш испред неког, немој га својом сенком заклонити!

Да није „мисли” многи не би свисли!

Дах непрозирног вела облака сурих, пустих
развигори у трену пој анђеоског хора.
Опојни миомирис чемпресних шума густих
благодарива стазе. Ближи се „Светигора!”

На остацима древног, некад паганског храма
у маслињаку, као најава Благовести
изниче „ Свети олтар”, с очију мину скрама.
Отворише се врата Богојављенској цести!

Све мирише тихотом, Мир-Божји овде влада,
јер свеодсуствује чак и најава злости.
Овде „трпезу” служе Вера Љубав и Нада,
„расковник” закључане Свесрпске мислености.

Давно је млади Растко ношен крилима вере
пред Ватопедском лавром, усред прохладне зиме
сјединио се с небом, с звездама што трепере.
Примио „монашки образ” и Светосавско име.

Из „Савиног бунара” сви жедни вере пију
и ко је једном проба она га мами вазда.
Над Хиландаром очи Богородице бдију
и мошти врлог оца, с којим Светињу саз’да.

Као благослов роду, лоза ниче из гроба
Светога Симеона, Мироточивог свеца.
Од тад се збива чудо: Кад се зрневље проба
бездетнима се потом рађају бројна деца!

Пој Светосавских звона ори се Светом гором!
Молитве непрестане жуборе као вали.
Мисао Богочиста руди са праскозором:
Наше је само оно што смо другима дали!

Векови, као жрвањ воденички нас мељу,
па свака суза рода руди монашке боре.
Из „параклиса” хуји похвала Светитељу.
Оном, због кога вечна Кандила Вере горе!

Свуд мртва тишина! Змија у близини
нечујно к’о тама прикрада се плену.
Зрачак топлог сунца злобну је опчини,
угризе и неста у камена сену.

Шта је ујед среће, отров који лучи
спрам страха у коме тужне дане ниже,
кад свакога дана чашу горке жучи
пије, због спознаје да одувек гмиже?

Пролази јесен! Зима куца на врата парка
у којем .мрве хлеба нудим смрзнутој птици.
Питам се да л’ је љубав само безмерна варка,
у којој ми смо били случајни пролазници?

Никад нам више лето вратити неће снове,
нити најлепши жубор таласа бурне реке,
где су се среле лађе које супротно плове.
Где оћутасмо своје најлепше недореке!

И никад више шапат на тихој месечини,
с усана сочних, медних пренути зору неће.
Можда је „љубоморко” на нас бацио чини,
заслепљен праскозорјем тек заруђене среће?

Осећам како руди древност звездане ноћи
због „луталица” што су саздале вечне пруге.
Она је запосела престо безмерне моћи
у бесомучној игри „господара и слуге”.

Чак и најлепша прича ближи се своме крају.
Док кровом свеистине добују тужне кише
у немисао бацам помисао о рају.
Затварам врата среће где не станујем више!

Смрт није страшна казна, горе је сажаљење!
У тој „несташној” игри где увек губе слуге,
стазама „ходочашћа” одвело ју је хтење.
Моја адреса сад је „улица туге дуге”.

Кажњен сам, ал’ не желим ни због чег’ да је кривим,
јер чезнем, патим, волим у „обиљу” изгнанства.
Понекад сврати на трен, да види како живим
и да покупи нежно мрвице достојанства.

Ти ниси чула одјек тишине
пренутих зора, ни звекет ланца
што душу роби треном истине,
нити си чула вапај „ незнанца”

чије си снове срушила крадом,
не знајућ’ да ће у трену једном
малена искра стазом безнадном
лед изворити у срцу чедном.

Ти ниси чула жуборе реке,
ни цвркут птица када се гнезде
у снежној ноћи, којом далеке
звезде безгласно због тебе језде.

Ти ниси чула шапат ветрова
који са собом уздахе носе,
нит’ вапај чежње у мору снова
док је бездушјем тишине „росе”.

Бесрамна ноћи слажи је! Кажи,
да су ме снежне замеле зиме,
да сам умин’о на „мртвој стражи”
где дах безгласја краде ми име!

Јер, када чује да трагом мојим
кораци неме, нестају пути,
спознаће срећна да не постојим.
Да јесен руди, да лист сам жути,..

Можда ће очи плаветне боје
што чежњом робе новог незнанца,
сву тужну прошлост да упокоје?
Минуће тада звекети ланца!