АНАТЕМА – Душан Комазец

Овде живи само две хиљаде душа,
а било је десет? Небо окрилисмо!
Али Бог зна зашто оно нас се гнуша?
Да л’ какви смо, можда достојни га нисмо?

У последње време баш награјисасмо,
нешто нам не иде с небеским успењем.
Нико не зна зашто, ал’ изгледа да смо
бацали се „горе” дрвљем и камењем.

Да л’ смо можда криви што бесмо ћутачи,
што не доходисмо у храм срца чиста,
што гледасмо „ црвен” док пароха тлачи,
ил’ што нам светиња без крста не блиста?

А сада ти „исти,” нек им Господ прости,
што ‘смудише браде оцима невољним,
ктитори су врли и најдражи гости.
Зар су сребрњаци за опрост довољни?

Бачена је на нас давно анатема!
Све тихује, само, у својој „лудости”
„ одоцнели гости,” кад већ никог нема,
„приносе ракама сами своје кости.”

ЧУДНА ШУМА – Душан Комазец

Еколози кажу „ требају нам шуме,
нек свако засади дрво поред друма,”
ал’ ко ће да ради кад нико не уме.
Нека сади ко је сишао са ума.

Мал је ово проблем много већих има,
дрва су прескупа, ложићемо жбуње?
Постоји решење, оџаци без дима,
ил’ још можда боље, купићемо дуње.

Све је нама јасно мада нисмо знали,
коштаће нас оне, ал’ нема нам друге.
Легаћемо рано, а шта томе фали,
бориће се љубав против беле куге.

Са „ врха” пристижу неке вајне вести,
„пуначак смо народ треба мање јести,”
а ми богомољци, мало из обести
постићемо, док се свак’ не онесвести.

Ја живим на селу и зезнућу кризу!
Продаћемо краву и дебелог јунца,
а када нам криза приђе сасвим близу,
ми ћемо у „госте” код вољеног пунца

Ал’ нећемо дуго, можда два три лета
да нас изодмара сен дебелог хлада.
Таст је добар човек, ништа му не смета.
Пензија му боме двадесет хиљада.

„Европљани” желе љубав свуд да шире,
душа им у пети, ал срце им лавље.
Желе да „походе” школе, манастире.
Одавно их мами наше Православље.

Чујем и нудисти хтели би параду,
ал’ им пред захтевом знак питања зјапи?
Ако им допусте, у беломе граду
свако би могао да се осевапи.

Ал’ да се вратимо на садњу и шуме
и на празна села, ал’ ко то разуме?
Баш је овај народ сишао са ума,
буни се, а село постаће му шума?

ЧАМАЦ НА ТИСИ – Душан Комазец

Волеле су мене Мирјане и Верке
Слободанке, Зорке, бивше калуђерке,
ал’ ни једна није, као када ти си
оног дана, кад смо у чамцу на Тиси…
Волеле су мене жене „ људождерке.”

Због њих ми је иње процвало у коси.
Због њих чаша вина целу флашу проси,
ал’ због тебе, оне сад су само лица,
јер често заруди мамна снохватица.
Траг младости којом прошетасмо „ боси.”

Оног дана кад смо из чамца на Тиси,
кад си била она која можда ниси,
у најлепшем зују девичанског лета
видели рађање воденога цвета,
нестали смо као најлепши мириси.

Није битно ко си ти што била јеси!
Тебе нико не зна, може да се деси
да постанеш опет светлоносје тмини,
да зацелиш боно срце у милини,
ил’ да ми се душа смерно онебеси.

ТАМНИЦА – Душан Комазец

Прохујаше лета! Будућност ме враћа
траговима давно изгубљених хтења,
ал’ дах непамтице која прошлост мења
тамница је душе, тишином се плаћа.

Видљивошћу бритком погашених свећа,
кроз тамнину чулно свевидећег ока,
призивам уздахе несталих „порока,”
ал’ не умем увек нечег да се сећам.

Походе ме мисли од гребена грубље,
кликер котрљави, што на тужном лицу
твори се у болну сузу жеравицу,
па у амбис тонем, све дубље и дубље.

Тек понекад, када раскрилатим снове
осећам да могу к’ небу да се винем,
ал’ кад се разбудим почињем да минем.
Не умеју крила кроз прошлост да плове.

ГАЛЕБ – Душан Комазец

Са дивних плажа и сребрних гора
маестрал тихо песму заподева.
Док ћарлија нежно уз обалу мора,
већ уморно сунце спрема се да снева.

Пробуђени месец урања у море,
док несташни галеб својим дугим криком
пркоси поносно, тами , што до зоре
огледало воде не допушта ником.

Усамљена птица суну у висине
веслајући храбро кроз облака пруће,
ал’ охолост њена не хтеде да мине.
Узлете још више, право у беспуће.

Пламен нове зоре прекрива обалу
на коју је болна чемерност се свила.
Сам у хладу палми на пешчаном жалу,
лежи рањен галеб, поломљених крила.

МАЧ И РЕЧ – Драгана Ђапић

Песник је,
као ратник,
ништа мање одговоран према другима
због оног што чини
и оног што не чини,
ништа мање рањен,
ништа мање слављен или понижаван.

Песник,
као и ратник
има исту одговорност према љубави
и према мржњи,
према оном што је било
и оном што ће доћи.
И оба ће,
кад битка утихне,
без икакве разлике или милости,
сести на клупу историје
и времена које долази,
судиће им
мање храбри
и мање рањени,
нечинитељи
и ћутачи.
И оба то знају,
ратник и песник,
али ту мисао
не носе са собом
кад крећу у рат.

Замисли,
ја знам
да ми после свега
бар ти нећеш рећи
да нису исто
ратник и песник
да им нису исте
сузе и крв
бар ћеш ти знати
да исто боли
мач и реч.

ТРЕНУТАК – Душан Комазец

Док сутон тихо шушти, ћутање немо, ледно
немир у души ствара, ником није свеједно
кад ноћи неме, мрачне прекрију снове плаштом
Неке злокобне слутње која игра се маштом.

Од сна саткана барка немирном плови реком,
где тихи ветар зебње са својом руком меком
хридине чежње суре са њеног склања пута,
јер током снова бурних беспућем зна да лута.

Трагом немирних ноћи водила су те хтења,
до врхова небеских, некад до понижења.
Сада лепото прошла и песмо над песмама,
беспућем снова луташ, изгубљеним цестама.

Под налетима ветра прозорске шкрипе звуци
буде. Уместо песме само болни јауци
преполовљеног срца што непрестано пати
и од живота тражи да прошлост на трен врати.

На лице светлост баца, даљине хладне слути
месец са ореолом и никакви капути
неће згрејати душу којом одавно језде,
вапаји за животом некад најлепше звезде.

Прохуја читав живот сажет у трену једном.
Престаје, као лахор који нежношћу чедном
у даху своме носи чудесне туге звуке,
јер тражи коначиште вечно уснуле луке.

УМИНУТ ДВОР – Душан Комазец

Бачено око, у даљи спокој што мре,
јер први петли јављају „ румењу” зор.
Хитањем корак около пристигнут, пре
јутрења сненог ком заклон од сунца двор.

Осморен грехом доходи злохуди строј
што нечовештвом у крви извори злост.
Бездух у срцу, жртви у неброју пој.
Лице и срећа, уминут Божић и пост.

Кошуљи црној унапред опрост за грех
„ отаца часних”, а где ту од Творца страх?
Опело немо, ни поп, ни клепка, нит’ плех?
Суноврат ума, праху од прашине прах.

Жалосна врбо што Сави милујеш вал,
оплачи тугом живот им уминут прост!
Крвава реко упамти најлепши жал,
даруј га небу, ком Србаљ најдражи гост.

БОСОНОГА И НЕБО – Душан Комазец

Ближи се журно. Да ли преболећу
вечност што тихо на врата јој куца
и зар су битне сузе што не слећу
док слушам задње откуцаје срца?

Сва блага лепшег света њој се нуде,
ал’ неће чути пунолетства многа,
нити звончиће детињства што руде,
јер тихне немо снена, босонога.

Због чега мирис и обиље цвећа?
Да л’ воља Божја или судба клета?
Дрхтавом руком упаљена свећа
озари њена прохујала лета.

Опелом тужним небо пуно плама
освешта душу што Богу је рада.
Умину сета! Не жубори тама
тамо где „снују” лица вечно млада.

СЕЋАЊА – Душан Комазец

Волио бих чути песму стару,
песму која буди успомене.
Волио бих отерати сету,
па да неком новом стазом кренем.

Не знам зашто сетне очи блуде
Осећаји стари кад оживе?
Душа боли, а срце жубори,
куд год кренем сећања се буде.

Соба пуста, а ја будан снивам,
тражим себе у времену хтења.
Тражим, али стазе на све стране
односе ме. Ништа се не мења.

Тихим ходом новим добом газим,
будућност и није нешто лепа,
или ипак ја се мало мењам
и што треба не могу да спазим.