ЖИГ БЕЗНАДЕЖЈА – Душан Комазец

Уземљи отужној где све вене, бледи,
где се праскозорјем играју безнађа,
понекад заискре убоги погледи
оних којим занос више се не рађа.

Отупљених чула к’о авети ноћне
лелујају с ветром, дах ледни их слама.
Ни песме,ни стиха од прошлости моћне.
Само вапај тужни и осећај срама.

Калемљени страхом од силника што су
узели им душу, оковали ледом
плам у срцу жарком,па не знају ко су.
Сад жиг безнадежја узимају редом.

Зар све је истина? Зар су душе ове
уречене злобом, погледима дрским,
увод у немиле и бездушне снове
којима харају проклети и мрски.

Посетилаца: 127
Данас: 32
Укупно посета сајту: 1990062

МИЛОСТИЊА- Душан Комазец

Милостињу тражим са усана медних
којима сам први целивао росу
у блаженству зора мамних, непрегледних,
кад су зарудиле у немом пркосу.

Нестала си као незнанац у магли,
однела са собом чежњу која руди,
а ја бих да волим ил’ да ми се суди
за оно што јесам и што нисам хтео.
Сад пред тобом стојим васкрсао цео
и молим к’о дете што играчку тражи.

Спознао сам, онај други ти је дражи!
Поглед према теби не упутих нагли,
јер би с тугом тада твоје нежне очи
оросиле и знам, био бих још кривљи,
па се не усудих ни корак да крочим.
Заћутах, иако све сам мање живљи.

Прекривају мене нежно ткане нити
замке, у коју сам као и сви чедни
упао узлетом, к’о мува без главе.
Они који мрзе сад сигурно славе.
С осмехом поруге смело недогледним
кидишу на ово измождено тело
као лешинари и своју би тугу
да творе у славље и моје опело,
јер никада нису дохватили дугу.

Посетилаца: 370
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990062

ОНАМ’ ОНАМО- Душан Комазец

Живот провођен онам’ онамо
у сјају беде пре славе Христа,
на престолима за које знамо,
где ми у оку често заблиста
ништавност духа, обиље моћи,
та хрпа старог лишћа крај плота.

Престаје занос дана и ноћи,
а ја све даље од свог живота
слутим да снове лажнога раја
не могу, не смем да снивам више.

Небо је усуд оку без сјаја
које са лица сузама брише
трагове прошле бокорне блудње
Ћутим и смерно Богу се молим,
па кад престану времена жудње
можда ћу и ја моћи да волим.

Посетилаца: 433
Данас: 2
Укупно посета сајту: 1990062

ЦВЕТ- Душан Комазец

Бескрајна ливада крај класалих њива
моли небо плаво да јој приђе ближе,
да заједно нађу стазу која скрива
цвет најлепших боја, што мирисе ниже.

Цео месец прође у тражењу цвета.
Сви мириси плена, али нису прави,
а они у страху, пристиже крај лета,
убрали су задњи, цветак нежно плави.

Сад је усамљена ливада без цвећа
огрнута болом и тугом се доји,
ал’ трага и даље, јер све је подсећа
на тај мирис који, више не постоји.

Посетилаца: 430
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990062

НЕБЕСКЕ ЊИВЕ- Душан Комазец

Господњег лета шездесет неке,
крај старе топле паорске пећи,
уз чашу рујног домаћег вина
разговор воде два побратима.
Два ратна друга из боја прошлог.

Док вино грлом к’о поток тече
спомињу они битке далеке:
Козару, Сутјеску и друге реке.
Лазара, Душана, све Обилиће
и далматинско Косово поље.

Претешке сузе крећу низ лице,
јер они, момци из Буковице
двадесет лета нису се свикли
на тужно поље равнице Бачке.
Маме их снови и девојачке
песме Жегара и Зеленграда.
Огњиште, прела, зобница стара,
„Јанковић кула” Равних котара,
жуборни вали Зрмање реке
и велебитски крув испод пеке.

„Овде не дају ни Крсну славу,
„већ у потаји свећа се пали.”
„ Овде је земља гнојна и јака,
„овде се ору дубоке бразде,
„а нико не зна где му је међа.”
„Овде хитају њихови ати,
„овде пуцају рало и леђа.”
„ Овде смо слуге, а они газде.”
Изусти тихо побратим Јован
ког опхрваше бездушне сене,
чежње безмерне и успомене.

Хтеде наздравит’ са ратним другом,
ал’ у балону нестало вина.
Помало љутит подвикну жени:
„ Ђурђа, донеси нам домијану,
„ону повећу, литара десет
„и две букаре, шта ће нам чаше.
„Овако мале само нас плаше.”
Ђука, женица нежна и смерна
прозбори тихо:„ Доста сте пили.
„Прошли пут сте се скоро побили.”
Већ припит Јован љутито врисну:
„ Да нисам чуо ни једну више.”
(тад жене нису смеле да писну.)

Потрча Ђурђа са петролејком
у подрум швабски дубок и мрачан.
Док точи вино из ока крочи
суза, а за њом друга, па трећа.
Ни њој на врата не куца срећа.
Претежак њезин живот је био:
Виноград, кулук, газдинске њиве…
Свуд неми одјек прошлости сиве.

Напољу љути северац бије,
кухињска нагло отвара врата.
То не би ветар, него мој брајко
на врата бану комшија Рајко,
„ накресан” мало, ил’ мало више.
И он је био учесник рата,
али са оне супротне стране.
„ Ђе сте рођени, тражим вас свуђе.
„Баш вас одавно видио њесам.”
(Још синоћ с њима и он је пио.)

Утом и Ђука са вином уђе,
наточи брзо букару трећу,
а за њом, одма’ и оне двије.
„ На здравље браћо, за нашу срећу
„коју одавно сусрели нисмо.”
Наздрави громко побратим Јован,
а за њим одмах настави Рајко:
„ ‘Оћемо л’ сада ми ону нашу,
„од Книна града и Буковице,
„ојкачу милу из завичаја.”
Из ока сетно-бисерног сјаја
кануше сузе, две издајице.
Васцела кућа се заталаса,
кад крену жубор најлепше песме
из грла моћних вилинског гласа.
Ни Орфеј њима не беше раван.

Поноћ трепери, све живо спава,
само се звезде далеке гнезде,
а песма што се до неба ори
опи их с тугом, па тихо језде.
Одједном, нагло поскочи Рајко!
Сав унезверен хоће на таван,
да реши своју судбину клету.
Притрча Ђука, нежно му збори
док испред њега затвара врата:
„Враг одњо таван и твоју сету.
„Ни мени баш све потаман није,
„а шта ћу када Бог ме још неће.”
За астал тад се поврати Рајко
где тихне одсјај воштане свеће.
Вино не испи већ тихо рече:
„ Нас браћо неће неће убити време,
„дубоке бразде, ни силни ати,
„нити северац што љуто бије.
„Нас ће рођени убити сене,
„вино црвено и успомене.

Не прође дуго, ни десет лета,
један за другим, три ратна друга
на „ пут” су пошли стазом бескраја.
Тамо далеко, до врата раја,
тамо где нема силних трибуна,
охолих људи, „ несталих” међа.
Тамо где чаша увек је пуна,
где се не криви рало, ни леђа.

Тамо где нема прошлости сиве,
они сад ору небеске њиве.

Посетилаца: 589
Данас: 2
Укупно посета сајту: 1990062

СПОЗНАЈА – Душан Комазец

При светлости слабој „бакљи” које трну,
бос по влажној земљи, смеран као туга
промиче полако, док на земљу црну
месец баца пруге, к’о да му се руга.

Прекрилио поље дах ветрова ледних,
мокар мирис жбуња, магле из даљина.
Прошлост вришти, бежи и од непрегледних
тумарања стаје. Све прекрива тмина.

Пред моштима вечних душа се отвара
спознајом живота што руди к’о тама,
па се на „ пут” спрема док даљине пара
лелек тужне горе, јер остаје сама.

Кад утихне живот са престола кајних
и када се душа немирна запути
небеском пространству ливада бескрајних,
занемиће ветар. Дах вечности слути.

Посетилаца: 321
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990062

ПРОСЈАК – Душан комазец

Кад к’ нама просјак испружи руку
из своје с тугом саздане луке,
Пружимо тада ми своје руке,
јер само Бог зна његову муку.

Можда је ратник он био први
што срце своје у камен сазда
или добротвор што дели вазда.
Сад га убогог бездушје мрви.

Можда је болан уморан пао
и нема снаге да гордо стоји.
Можда је тужан што не постоји,
јер је сву љубав другима дао.

Пружимо руке, сви смо ми вали
које тренутак вечности носи.
Можда ће свако од нас да проси
јер руку нисмо пружити знали.

Посетилаца: 944
Данас: 2
Укупно посета сајту: 1990062

СНОВИЂЕЊЕ- Душан Комазец

Видовита слутња неког новог доба
кроз прозоре хрли уснулог Балкана.
Вапаје безнађе хоће да испроба
заруђеним снима у смирају дана.

Постеља, нас двоје загрљени, сами.
Све прекрива спокој, само тужне нити,
невидљиве оку, скривене у тами
знају, с појутарјем овде нећеш бити.

Заборавио сам свађе и инате
у тренутку кад се сновиђење збило.
Постао испосник ког тишине прате.
Од бола се срце само скаменило.

Због жуборног срца ход по танкој жици
у зачетку сам се од себе уплатни,
па пут којим ходе свеци и грешници
раздвоји се. Мени оста онај блатни.

Мост прилике нисам саградио часно
за ону ка којој хрле мисли врле.
Пуцају потпорњи, јаучу безгласно
док од мене беже чежње неумрле.

Наоружан зубом времена и бола
мамим појутарје руменилу бледом
да разигра жубор срца, што до пола
немиром трепери, пола је под ледом.

А када предели тог немира клону
пред свим налетима тужних силуета,
целиваћу нежно, к’о свету икону
сећање на занос прохујалог света.

Посетилаца: 316
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990062

РАСТАНАК – Душан Комазец

Усахла је река.
Ни птица пој не чује се више.
Само су погледи суморни и свели,
Јер тихо,тихо цвет најлепши вене.

Прекрила је небо копрена од таме.
Погледи тужни лутају видиком.
Осећамо да те нема више,
да с тобом нестају оне луде игре
што их је младост носила са собом.

Немојте ништа говорити сада,
јер ни једне усне прозборити неће
жаром, који само имала је она.

О како је лепа у колевци вечној!
Зар све је истина? Зар те нема више?
Збогом,збогом сада мој прелепи друже.
Из очију тужних небо просу кише.

Посетилаца: 1382
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990062

ЕЛЕГИЈА – Душан Комазец

Да л’ ћемо се срести на ушћу свог пута,
ми жуборни вали узбуркане реке,
ил’ никада више, јер ми срце лута
улицама пустим прошлости далеке.

Пролеће у мени престало је давно.
Нечујно, без речи, без одјека трубе.
Све сам битке своје губио неславно.
Био сам од оних који силно љубе.

Бејасмо ли драга ми две луче, што су
случајним сусретом, нежни к’о ириси,
светлоносних зора обљубили росу
и престали као најлепши мириси.

Ил’ смо можда били два галеба бела
што бол подарише усамљеној хриди.
Ја сломљених крила, а ти узлетела.
Да се чежња тужних очију не види.

Не марећ’ за сузу која нежно кану
низ образе бледе, као да ме жали,
похрлих ка новом, изгубљеном дану.
Тишина ми снове с тугом замандали.

Сада, као међаш немира и слутње
походим нестале стазе које мију
одјеци безгласних корака што тутње.
Призивају нашу давну елегију.

Знам, никада више нећемо се срести
на престолу чежње, већ кад душа бона
што срце остави на безнадној цести
замирише миром пресветих икона.

Посетилаца: 580
Данас: 1
Укупно посета сајту: 1990062