Аутор: Dušan Komazec

У тишини сненог Захумскога зорја
где протиче бистра Требишњица река
родило се дете чвршће од мраморја,
кога Српство жељно вековима чека.

Још камење памти бат малених ногу
што к Светињи хрли, где га Светлост мами.
Ту је душу своју завештао Богу
пред иконостасом што вечношћу плами!

Ходио је светом, доносио даре
браћи, напаћеној од немилог ропства
На обнову Цркве звао неимаре,
исцељиво бо’не дејством чудотворства…

Похрлио верни народ из далека
да лек души нађе од живота клетог,
тамо где молитве жуборе к’о река.
Где се миро точи из кивота Светог.
.
Босиоком мошти Пресвете миришу
док праскозор пуца са смарагдних гора
Тамо где се греси покајањем бришу
изниче белутак лепши од мрамора!

Залуд хуче ветри и облаци сури,
јер кад над Острогом сумрак затрепери
винут к’ небесима, као ор’о сури
на пут далек креће подвижник у Вери.

Да прикупи бо’не испод свога скута
и задоји вером неутешне душе.
У борби да нека душа не одлута
пред њим адске силе к’о снопље се руше.

Кад пред праскозорје мине борба љута
три-пут се прекрсти, док к’ истоку гледа.
Босоног се враћа с подвижничког пута
Свети Василије са Острошких греда!

Шта ли то тако шушти у примицању мени,
гранчице што се гибљу под неприметним кретом
ил’само луна светли, по којој хумне сени
пепелиште ми пламе жар-птицоносним летом?

Да ли је чедност жедном поред извора проћи?
Да ли да залелечем оод среће, не од туге?
Предамном ниче “лабуд” ком је нестало моћи,
чија звездана крила сморише ноћне пруге!

И гле, спи она тамо где ми је нога врана
пред староцветном башчом усталасала траву!
Златаста јој се коса, срмилом испроткана,
расула, као бисер што мре у забораву.

Погледу не верујем, рођена је од мајке,
вилом би могла бити само када би хтела!
Да ли је сад у збегу због неке дуге хајке
па се скрива под плаштом моћног звезданог вела?

Шаренолики лептир на длан би да јој слети,
мами га опој-мирис, двоуми се, а потом
крилатим га да оде, биће му пути клети.
Васцели живот биће опчињен том лепотом!

Некада бејах лептир ког је прелепа вила
опчинила, да с њом у сред бехара блуди.
Мириси пламних зора спалили су ми крила.
Откуд ми онда жеља да је уснулу будим?

Тишина у постању од мене нагло иште
нехај срца, у коме тужна прошлост се свила.
Не може једна искра да плами пепелиште.
Нек’ је разбуди нежно лептир шарених крила!

Прича о Ђуки, (Георгини) мајци Николе Тесле.
Као инспирација за песму послужила је истоимена моно-драма

– – – – – – – – – – – – – – – – – ‘ – – – –

Ушла је покиснута са старим кишобраном
у собу пуну туге, сва озебла од студи.
Ветар је заурлав’о, гребао кров са граном.
Прозборила је громко: “Помоз-Бог добри људи!”

Опет је била тамо, у немом Томин-гају,
причала дуго, дуго са својим Милутином.
Овде тишина влада, живот се ближи крају.
Држи је само жеља, да се види са сином.

Био је чудно дете, желео је да лети,
да с светлом праскозорја покори ноћну тмину,
ал’ није болан знао да ће га пути клети
одвојити од мајке, одвести у туђину.

О њему све је знала, (и за пороке неке)
јер га је од колевке баш она изаткала.
Мамиле су га стазе…жубор велике реке.
С сузом у оку сетном благослов му је дала.

Веле јој , да он тамо прави “куле од злата”.
Вала није ни чудо, корени су му чврсти!
Опет јауче ветар, шкрипе дрвена врата.
Она чежњиво гледа, моли се Богу, крсти.

Још док малешан беше причала му је бајке.
Кад га је изнедрила небо озари знамен!
Да ли се тамо стиди своје неуке мајке?
Она је само ИСКРА из које ниче пламен!

Зна добро њезин Ниџо да га погледом прати,
да у тишини муклој Богу се моли, грца.
Није заборавио да га је брижна мати
скоро годину дана носила испод срца.

Опет се смерно моли сама на одру студи.
Молитве рујне прекри хумних ветрова рика.
Заруди болни вапај из завришталих груди:
“Далеко је одавде вражија Америка!”

“Боже што ми га нема, овде су ноћи дуге.
Знам да сам јадна грешна, нисам никаква Светост”.
Све је у трену стало, У собу пуну туге
малени Ниџо крочи,
и све обасја светлост!

Дошли су изненада, сви на коњима белим
и рекли: “Људи моји, овде нам нема ‘леба.
Не може да се живи од камена и неба.
Морамо путовати! Ко хоће нек се сели”.

“Тамо нас живот чека, њиве су благородне,
жита на претек има и нико гладан није.
Свуд врани коњи јуре, бура никог не бије…”
Причали су им дуго, давно је прошло подне!

Ноћ бесловесна руди, на чемер све мирише,
Из појате се чује, јагањци гладни блеје.
Одлетеле су давно и ласте испод стреје.
С њима остале, само дуге ледене кише.

Шта понети одавде кад тамо све им треба,
можда икону Славску? Рекли су “Нема Бога”!
Можда колевку стару и много, многа тога
ил ‘само успомене део крајишког неба…?

Кистање, Скрадин, Задар, потом до Бакра бродом.
Галебови их прате можда су гладни, просе
или их испраћају ти стари знанци, док се
небеско плаветнило стапало с морским сводом?

Молили су се кришом! Памтили све тренутке
мислили, да их у тој плодној равници чека
неки мали брежуљак, Дунав, плаветна река.
У влак без возног реда поседали су ћутке.

Јури парњача стара, (мало брже но пешке)
кроз клисуре и кланце, до свога одредишта.
Охладнела су срца без ватре са огњишта.
Најцрње беху ноћи, кад руде мисли тешке.

Поредили су себе са птицом луталицом
коју даљине худе незнано-куда носе.
Снивали родну груду, баш у тренутку док се
бескрајно сиво небо стапало са равницом!

Шест дана и шест ноћи предугих, као туга.
Иза њих хуј детињства, године гладне, ратне.
Испред њих бело село, улице дуге, блатне.
Ка северу је ледном хрлила нема пруга!

Мештани, људи врли чекали су их с пројом,
с благом, утешном речју, нудили све што треба.
Они су желели само плам далматинског неба.
У нови дом су ушли тихо, са неспокојом!

Преболели су бољке, све бесловесне смрти,
тражили мрву себе у тој равници бачкој.
Радовали се небу …и срећи девојачкој.
Носили бреме, које на плећа им се прти.

Време не лечи ране, ал’ ипак су се свикли,
били стамени и кад уморна нога клеца.
Оживело је село, рађала су се деца!
Неки су посустали, јер овде нису никли.

После педесет лета и те старине бо’не
обреле су се ипак у некад знаном крају.
Донели су са собом “живот у завежљају”,
икону, Славску свећу и “Децу из колоне”!

Над некад моћним селом надвиле су се сене!
Премда нас хујно време односи, као плима
још су са нама они којих све мање има!
Снивају камењаре, овце када се бјене…

Далмацијо виловита ти си наша дика,
јер си била и остала земља помјаника.
Земља река и планина, тишине што хара,
где сур камен с небесима нежно разговара.

Родила си див-јунака Јанковић Стојана,
харамбашу и сердара, делију с мегдана
што потеже бритку сабљу, љућу од камена
када Српство опхрваше претешка времена.

С побратимом и сердаром Смиљанић Илијом
десном руком у јунаштву, снагом најмилијом,
он је турке на буљуке често разгонио.
Из ропства се избавио, у боју уснио!

Мандушића Вука храброг Бог обасу даром:
брзим оком, хитрим скоком, лаким џефердаром.
Због јуначке махнитости свима беше мио,
па је њега са “Вијенцом” Његош окитио.

Далмацијо мајко наша родила си тића,
биовчанског свештеника Петра јагодића.
Куражан је Српство мило у бој љути звао
због јереси и намета. Веру је чувао!

Буна плану и утихну, као сунце згасну.
Звук верига подари му тишину безгласну!
Четр’ес’т лета у млецима он је тамновао.
За крст часни Православни вид очињи дао!

Далмацијо, земљо наших славних манастира
Крке, Крупе,Драговића, литургијског мира.
Див-јунака, што слободу грлили су страсно
и плинули као роса, јуначки, безгласно!

Далмацијо вило вита ти си наша дика,
јер си била и остаћеш земља помјаника.
Земља река и планина, тишине што хара.
Где сур камен с небесима нежно разговара!

Раоник је пришо до границе хумља
к’о знак “поштовања” вековног наслеђа.
Обзнанио нагло траг дугог безумља,
не појмећи да је свака хумка међа!

Као неми одсев неимања душе
прозирне копрене трепере у строју.
Презрене су мошти, ћивоти се руше
што смерно бивствују у своме спокоју.

Тврђаве безвремља нису одолеле,
црвене линије постале су тачке!
Хитнуте су на нас издајничке стреле
што на себи носе штапове слепачке.

Даљине нам слути прелест угодника
што на добош ставља Христолика здања.
Призива туђине озверена лика
да поруше бедем нашег о(п)стајања!

За велику смену одавно смо спремни
лишени безвремља, благодати чојства?
Нестајемо тихо, док остаци земни
тихују у чами свога неспокојства.

На тугу мирише разбуђено зорје
што чека да мину стални неповрати.
Ако старо хумље прекрили мраморје,
где ће да изникну нове траве влати?

Ми смо од оних што су викали “никад робом”,
деца пролазног доба, весници непркоса,
која спознала нису шта ће сама са собом.
Ми смо од оних што су плинули као роса!

Крај немих утврђења прадавних заветина
безмерна скрама скрива дамар нашега стида.
Ми смо од оних што су у трену “свеистина”
разапињали Христа, голготу Световида?

Све од давнина знано вешто смо закопали,
измирили херојске и бесловесне смрти?
Скрили заветни ковчег где живе идеали.
Сад бреме анатеме на плећа нам се прти!

У ходу кроз тамнине где не празнује чојство
призвасмо хук тишина где началствују хуље,
предстраже непомјаних, којима Свето Тројство
прогоне “апостоли” и белосветске руље.

Како пронаћи стазу у сопству које груша
док вео заборава целива наше скуте?
Шта онда понудити “Утешитељу душа”?
Само дланове празне, ка небу окренуте!

“Вожд” је по ко зна који пут преживео “атентат”! Да “кобре” нису прешле на супротну страну?

Очигледно је да су “атентатори” аматери! Шррафови су “одврнути” на задњем точку?

Да ли је “блиндирани ауди” кажњен због прекорачења брзине?

Још увек није схватио да су само промене сталне! (а не он)

Он је реч узДРЖАВАње (народа) погрешно протумачио!

Студенти су номиновани за”Нобелову награду”, а Н. Шаровић ће (изгледа) бити номинован за “Пулицерову награду”!

“Информер ће бити номинован за престижну новинарску награду “Пинокио”?

У српском парламенту све “боје” су се стопиле у једну! (“дугине боје”)

“Студенички типик” је спао на осам “слова”?

Са “дна” се све боље види!

У Србији не постоје политичке, већ “интересне странке”!

Крај пута нам одређује “оно” што (ни)смо “успут” радили!

Пре седамдесет година неко је у Србији упалио мрак!

“Вожд” би да води дијалог, (бејзбол палицама) а пре тога није хтео да РАЗГОВАРА?

После његове изјаве да се не боји “атентата”, “снајпер” се уплашио и побегао!

У борби “сам против свих” он би као оружје користио “кобре”!

“Вожд” је веома храбар човек. “Памперс” је због њега почео радити прековремено!

Он је чудотворац, успео је ујединити скоро целу Србију? (Против себе)

Обезглављен је! Помиловао је НЕОСУЂЕНЕ студенте?

Тито је ’68 године био ЛУКАВИЈИ. Одмах је рекао да су студенти у праву!

Широм Србије се одржавају литије, али без КРСТА на челу колоне?

Срби не треба да се плаше, запад је већ пронашао новог “кандидата”!

Сваку власт треба корити, да се не би укоренила!

Откад је ЛАЗАРУ откинута глава, Србство је обезглављено!

Изгледа да је на “АРКИ” било и ” слепих путника”?