Аутор: Dušan Komazec

У србији половина пензионера не може саставити крај са почетком!

Просечна плата у србији је 95000 динара, а најчешћа пензија 30000 динара?

И робови су имали храну и кров над главом!

Наш вожд је чудотворац! И макрон се зачудио, јер је брзином светлости испунио све услове „охридског споразума”?

Макрону је обећао да због „ севера Косова” неће подизати тензије! (а ни мигове)?

Србија ускоро добија француске „рафале”. На муницију ће сачекати!

Србија је „економски тигар”! За дванаест „рафала” даће новца колико ће Грчка дати за осамнаест? (има се, може се)?

Чујем да ће се у Србији појам „национални парк” преименовати у „приватни парк”?

Наш патријарх чешће посећује „егзит” него патријаршију? (Пећку)

Некада су Србски патријарси столовали у Пећкој патријаршији, а данас у дворцу поред поред америчке амбасаде?

Србији су под хитно потребни офталмолози и оториноларинолози?
Народ је постао и слеп и глув!

И ћутање (о истини) је грех!

Опирање искушењу је право мерило карактера!

Власт је од народа направила будале, али је народ први почео, када је од будала направио власт! (Навод)

Највећу грижу савести имају посланици у скупштини Србије!(док се не осевапе)

Окружени смо (неким) нацијама чија је историја краћа од мини сукње!

Чим шиптари упадну на север Косова одмах појефтини паштета…?

Вожд је одавно пронашао решење за Косово: Тихи егзодус Срба?

„Србија није на продају”! (одавно је распродана)

Прошлост је учинила од њега оно што јесте! (и што је желео бити)

Много је проучавао гебелса, па га је на крају и превазишао!

Запад није смео донети резолуцију о „геноциду” у Сребреници све док Србски „патријарх” на Србе не баци анатему?

Американци су ипак успели победити Србију! (Уз помоћ судија)

Американци су нам срушили све наде, али је Јокић оборио пола њиховог тима! (на под)

Србе (у кошарци) могу победити једино Срби!

У Србији има бар милион и по примера(ка) моралне пропасти једног човека!

У Србији је истина еволуирала у оно што он каже да је истина!

Некада смо били срећни, нисмо имали информације!

Нула нема вредност, осим кад описује човека! (Навод)

Кажу да смо колонија, а Кинези морају да праве сендвиче за његове скупове?

У сваком злу има нешто добро. Добро је што им веља-невоља није правио сендвиче!

Срби би (опет) радо ишли у хајдуке, али су им дахије посекле шуме!

Ђоковић је најбољи, јер памти и не опрашта! (нису се „покајали”)

Ноле је одлучио, играће доживотно!

На парастосу у Лозници „верници” су добили сендвич са куленом! (Нестало паризера)

Најукуснији сендвич је онај, што је „нафилован” са три „црвене”!

Невероватно али истинито! Судбину целог једног народа одредиће један сендвич? ( референдум)

Србија је економски тигар! Половина пензионера прима социјалну помоћ?

Наш „вожд” је велики верник! Чим осети да народ таласа похита у црку?

Качавенда се повампирио. Ено га!
Патријарх му доделио орден?

Цркву треба бранити од безумних, а не од умних!

Нисам „велики” верник? Верујем само у Господа! (У Свето тројство)

Ми смо толерантан народ, не смета нам памет!

Садимо шљиве, да се после не гурамо испод оне једне!

Када оде, иза њега ће остати пустош као посла „рио-тинта”!

На „рио-тинто” је ставио тачку пре две године, па је под окриљем ноћи додао још две.

Немци нама, да смо геноцидаши, а ми њима литијум! (нека се они трују)

Баш је у проблему. Потписао је „пакт са ђаволом”, а народ почео да таласа!

После прве „јеке звона” „рио-тинто” би главом без обзира побегао из Србије!

Алибаба је имао четрдесет разбојника, он има осамдесет кумова!

Да на питања не одговара питањем не би знао одговор ни на једно питање!

Да је Србија правна држава ивица би био у марици!

Фармацеути нам желе дуг и болестан живот!

Знам реку бола, к’ виру ме вуче.
Знам за црн усуд што тал свој иште,
јер данас самљи неголи јуче
поново хитам на губилиште?

На душу твоју мирише бехар.
Небеса плаве најлепше очи
због којих испих отрова пехар.
Проклет авлијом у коју крочи’!

Ветрови су ме догнали к’ теби.
Били сведоци и очевици
да твориш таму где тмине не би.
Ту ме тек кат-кад походе свици!

Одавно су ме сустигли гласи
да си лепота у души звера,
ал’ још не спознах ко си, ни шта си:
Жена, богиња или химера?

К’о богомољка кад мину страсти,
која с „вољеног” поскида чини,
некад ме прождреш, некад због „сласти”
тужног ме водиш ка гиљотини!

Ту сам, где мину чежње и сете,
где свици неме и нема сунца.
У крипти твоје авлије клете,
где балсамујеш сломљена срца!

Ал’ гле чудеса! Та гиљотина
обезглављеног опет ме руби?
К’о утук тога безумног чина
срце жубори, јер силно љуби!

Ноћца бесловесна, ја вечити момак
звиждућем мрклином, мисли ми се боре:
Да л’ призвати ветар чији сам потомак
да заједно са њим ћарлијам до зоре?

Праскозор нигдином! Душа ми се вучја
у раснутку опи сред фрузијске шуме
неистечним врелом мирисног озвучја.
Бехаром што цвате за душу и хуме.

Сред уснулих ива где тишина бруји
мамим нежни шапат утихнутог врела.
Негде у даљини чују се крагуји?
Да л’ је феникс овде ник’о из пепела?

Јутарње појање молитава кајних
јеванђељем ките манастирска звона.
К’о утук на поход безверја нехајних
растаче се свето миро са икона?

У жубору рајном сафиром се плави
Дунав, чије лађе стижу из далека.
Вребам ону нашу, да се опет јави
срећа, што је лепа само док се чека.

Једино су овде свезали ме ланци
где младином месец душе нам опточи.
Где се опеваше сви ђачки растанци,
коло, берба грожђа, вино кад се точи.

К’о плетиља туге кад утихне звездан
чежња, нежна варка у снове се мрести,
без слутње да јутро извориће бездан.
Премало је душе за тол’ко „прелести”.

Ништа ми не могу беспућа и сене,
нити сузе вреле, бездушнице мушке.
Лепоту сам њену уткао у зене.
Тамо крај дунава, испод горе Фрушке!

Капало тужно небо стазама ми далеким.
Фијакер лута, чујем ону љубавну, нашу?
Жубором чемер душа, ати немиром неким.
Откуд теби та песма, из срца кочијашу?

Жеђ је! Крчма крај пута, свуд’ омркнуте веђе.
„Жицу” ми виолина, отужна, танкоструна.
Ниоткуда ни абер, осмех је злопоглеђе.
Залуд ми пиће точе кад чаша није пуна?

Опијен вином, разум, у игру корак носи
и песмом, којом тугу Цигани сетни, стари
у лелек расточише. То жалну љубав проси
ово слабачко срце што чежњу неимари.

Тек утољењем жеђи на лице осмех синут,
када ни један абер не знани тихнут рај.
Покаткад, на тренутак, када пожути минут
у непребол се вине давно изгубљен мај!

С неба бледуњав месец зажути реку зрењем.
Казала ми се тајном, ни помоз Бог, ни род?
Ђаволаст ли јој осмех, заболи срце мрењем.
Немир бехара снима, слађан је недира плод!

Дан за даном чезнутљив, отрова немирима.
Пожелех да драгињам, небо обесни бешње.
У зао час ми наум, око јој громовима!
К’о нечекана радост, с њених усана трешње…

Окишила се јесен, осмех са лица минут.
Жуд јој заиска море, тамо где лимун жут.
Опет ме сетом туга, бисер с ђердана скинут.
Ласта полеће к’ југу, испраћа месец је жут!

Мало је ово срца за бол непоиману!
Бледог од махнитости виђале мене жудног
горе, реком без краја, до мора. Со ми на рану!
Помрчином ми око на стази узалудног.

Суђаје да л’ су злобом за дар ми иштале клет
кад нису за аманет ни туга, ни овај жал?
Драгињам с блудницама, крилу је уминут лет.
Кроз море безнадежја беспутни носи ме вал!

Теби, што водом ходиш и „беседиш на гори”,
што расплињујеш вапај и тугу неутешну
нудим дах покајања, а ти мој страх сагори.
Духа Светог усели у ову душу грешну.

Одаје блудне душе још нису проветрене,
а ти стрпљиво чекаш да моје нечистоте
плам покајања згори, да све бездушне сене
сенка прекрили твоја. Да се не „ оваплоте”!

Орадостићу постом молитву покајника
да ми Причешће Свето не буде на суд клети.
Нека ми вера буде као у разбојника.
Он је Истину знао? На крст сте разапети!

Господе, молим ти се, растерај облак сиви!
Даруј ми бедем вере да ме одбрани вазда
од оних који суде, што мисле да су живи,
јер „губим” себе, каквим овај зли свет ме сазда!

Нису све реке пловне, па када скренем с пута
навести сваки „немир” муњом и громовима.
Вирови силни маме душу што би да лута.
Нека те уместо мене у њој све више има!

Благослови Господе непријатеље моје!
Проказаше ми стазе којима не смем ићи.
У мору сладострашћа где се бездушја роје
истина си, без које до циља нећу стићи.

Господе, зашто сузом оросе нам се лица
када у поноћ, поље, озаре нежни свици?
Зар је Србији мајци нестало воштаница?
Свака њива је гробље, још руде споменици!

Похрлили смо к’ „свету”, ка океану хорди,
а наша душа ћилим, згазише је без срама.
Боже, спаси од зала, греха и мисли горди’
да опет путујемо Небеским кочијама!