СВЕТИ САВО ВИШЊЕГ БОГА МОЛИ – Душан Комазец

С неба гледа Светитељу Саво,
Са небеса силних и умилних
На Србију, на земљу ‘ришћанску.
Тужно гледа,горке сузе рони,
Велика га туга обузела.
Над Србијом земљом виловитом
Облак сури спустио се крадом
И дажд прети да их све потопи,
Да потопи и огњем сагори.
Премишља се часни Светитељу,
Премишља се шта ће и како ће,
Како своме роду да помогне?
Решио је наум да учини:
Са небеса спустио се тајно
И у људски лик се преметнуо,
Па походи стазе и богазе
Да пристигне цркви Хиландару.
Како стиже на пресвету гору
Кроз облаке сунце ударило,
Обасјало и земљу и воду.
Види Саво може боље бити,
Па му душа милином заруди.
Присети се успомена давних
На извору где се душа доји
Милом вером и причешћем светим,
Што је мелем за душу и тело.
Ту се и сам вером задојио,
Душу своју богу завештао.
Ту је с оцем Светим Симеуном
Из пепела цркву подигао,
Понос Срб’ма за веке вековк.
Рад је Саво роду да помогне,
Па облачи злаћану одежду,
Како свецу ваља и приличи.
Прекрсти се Светитељу часни,
Прекрсти се и причести смерно,
Па се своме вишњем Богу моли:
„Боже мили, преблаги и свети,
„Створитељу целе васељене,
„Тебе волим и теби се клањам
„И од тебе увек савет молим,
„Јер од тебе никог већег нема”.
„Молим ти се за спас рода српског!”
„Мој народ је веру изгубио,
„Па су наше богомоље празне
„Сем понеких манастира светих
„У којима лек се божји тражи
„И за тело и за грешну душу”.
„Цркве скоро нико не походи
„Осим оних убогих и смерних
„Што се кају због гордости рана,
„Прослављајућ свето име твоје”.
„Огњишта нам осташе испразна,
„Те у њима звијери се гнезде,
„Љути вуци, грдне орлушине,
„Што науме давне остварише
„Да дом људски с њима се настани.”
„Тугом јече и колевке неме,
„Од праха се не дају видити,
„Пауци их омрежили силни.”
„Каква ли је ово страшна казна
„Кад брат с братом ни речи не збори,
„А мајка је једна их родила,
„И са млеком истим подојила?”
„Молим ти се с молитвом усрдном
„Да ми речеш што ми је чинити?”
Настави са читањем “СВЕТИ САВО ВИШЊЕГ БОГА МОЛИ – Душан Комазец”

Visits: 347
Today: 22
Total: 862597

ТРЕНУТАК СРЕЋЕ – Душан Комазец

Тренутак среће,
умор и бол.
Чежња што призива
тај прошли дан.
Затварам очи,
да л’ све је сан?

Призивам разум
да влада мном’.
Да стиша вапај јаук и бол,
ал’ срце неће, јер појми све
и мада гасне чудесни плам
неће да крене
у нови дан.

Visits: 241
Today: 0
Total: 862597

ЗИМА- Душан Комазец

Прекрива зима обрис јесени сиве,суре,
јер мекан као душа тихо провејава снег.
Друмови болно јече због коња који јуре
да пре сутона раног стигну на далеки брег.

Образи дечји пламте док сенке хитре језде,
па им у оку блиста дрворед златних јела.
Певају песме нежне, једно уз друго се гнезде
и траже у даљини обрис маленог села.

Испред њих црна сенка. Ко’ хрт за жељним пленом
одважно смешним трком проходи нестали пут
лајави авлијанер који долином сненом
ниском растињу љуби одавно увели скут.

Кућерак сам у даљи.Пред њим моћан ко’ земља
салашар стари маше,нуди им грлени смех.
Од чежње да л’је саздан ил’ чудесног безвремља?
Шта је самоћа моћна,да л’ благослов или грех?

Отац стамен ко’ стена нежним погледом зари
чуперак црне косе што изниче као цвет,
док у немој даљини гаврани црни, стари
вију по небу суром свој, можда последњи лет.

Недалеко од села сумрак их нагло хвата.
Са дахом ледног ветра мећава креће снежна.
Мајка бела од снега широм отвара врата.
Испреже коње, љуби дечија лица нежна.

Уз одсјај петролејке, са шољом врућег млека
крај старе, топле пећи тону у најлепши сан.
За њим пристиже други баскрајан као река.
Јутром их буди нови, сунцем необљубљен дан.

Visits: 186
Today: 0
Total: 862597

ТУГА У КАМЕНУ- Душан Комазец

Никли из камена тужни Пребиловци.
Два пута васкрсли,ал’ одувек ловци
вребају из чеке жељни лаког плена.
Узалуд,јер они ничу из камена.

Старице саткане од хиљаду рана,
чемерне на ветру што би да надјача
лелек из дубине,јер баш сваког дана
слушају из јаме пој детињег плача.

Још памте душмане са камом у руци,
безличне ко’тама у облачној ноћи.
Кољу крволоци као гладни вуци.
Жању жетву срамну,крв им даје моћи.

За скуте их деца хватају и моле,
ал’не хају „силни”, ломе руке нежне.
У бездан бестидно бацају их доле
као грудве беле са планине снежне.

После много лета низ стрме литице
свештеници врли, пречасно им дело
у гротлу безумне јаме безданице
убијеном селу појаху опело.

Пола века прошло, прича опет иста.
Оживиле звери јаму безимену.
Не хају за сузу што у оку блиста,
па вечита оста туга у камену.

Никли из камена тужни Пребиловци.
Два пута васкрсли ал’ одувек ловци
вребају из чеке жељни лаког плена.
Узалуд, јер они опет из камена.

Visits: 546
Today: 4
Total: 862597

ВИХОР- Душан Комазец

Огрезо у снази и бескрајно стамен,
с урликом што руди на врхунцу моћи
пред собом све ваља и док пршти камен
односи све чежње и сан летње ноћи.

Маме га даљине,па прикривен шумом
као ловац дрски прикрада се плену.
Охолошћу својом и силним зулумом
разбуђује зору, мами чедност њену.

Пустолов у души и бременит злобом,
неуморан као снови над узглављем,
хтео би тишину да учини робом.
Тек зачету битку да прогласи слављем.

Узалуд га прате у бескрајном низу
муње громовите и облаци снежни,
разгали му душу плач дечји што близу
заруди, па вихор поста лахор нежни.

Visits: 274
Today: 0
Total: 862597

МИРИС РУЖЕ – Душан Комазец

Била си најлепша ружа у башти предивној рајској.
Мирис што опија нежно сваки пут када се такне
па затрепери ко’ туга у ноћи предивној мајској.
Од додира се расцвета и као чежња измакне.

Сада те испраћа ветар и дахом брише све сузе
које сам пролио крадом стрепећи над судбом клетом
једине коју сам страсно љубио, а сада те узе
даљина чије бескраје параш тим нестварним летом.

Нека ти последњи поздрав буде самоћа у ноћи
којом ћу казнити себе, јер јутро што ће да сване
опело љубави биће, а сумрак којем ћу поћи
баздушне чежње тишина где туга дојиће ране.

Трепети рањене душе отимљу болним се криком.
Суманут ходим по стази што некад беше пут миља.
Још живим од успомена, будим се с твојим ликом.
Иако туђа си жена још увек те благосиљам.

Visits: 468
Today: 0
Total: 862597

СЕОБЕ – Душан Комазец

Пошли смо стазом трња и стигли у предвечерје
у  мрку недођију, у легло змијско, зверје
где сури орли зоре буде немилим кликом.
Путем најлепших снова не дају проћи ником.
 
Песму отеше птица са тек рођених грана
и крв  што капље, липти из процветалих рана.
Узеше плам из ока да га деле на пола.
Уместо извор среће он поста зденац бола.
 
Рекосмо здраво двору, јер време ово иште
сузу из ока чедног да је тишином леди,
док вапај тужног срца на старо пепелиште
приноси море чежњи с осмехом који бледи.
 
Ту где небо и земља границу моћну праве,
кораком тихим, немим, између сна и јаве
бежимо од безнађа премда ту смо се свикли
у земљу лепшу, плодну не би ли бољи никли.
  Настави са читањем “СЕОБЕ – Душан Комазец”

Visits: 1218
Today: 1
Total: 862597

ЧАША ГОРКИХ СУЗА-Душан Комазец

Доста нас је отишло за снима.
Сишли с ума у те сјајне дане,
а мрели смо међу пупољцима,
прослављали своје Видовдане.

Дотакли смо немире даљина,
бестрагији разоткрили путе
не слутећи да њихова тмина
и наше ће целивати скуте.

Сновиђења престала су давно.
Све је „ лепо”, ветрови нас њишу.
Родну груду напустисмо славно.
Место сунца призвали смо кишу.

Без родбине и без оченаша
тешко нам је, али смо се свикли.
Све имамо, ал’  чемера чаша
стално мами. Нисмо овде никли.

Време хуји, све више се сања,
ал’ птичићи туђим гласом зборе.
Често тако док руде свитања
огледало дарује нам боре.

Докле ли ће ова туга наша?
Можда само док се не умори
или док се не испије чаша
горких суза што чемером збори.

Visits: 315
Today: 0
Total: 862597

ВУК САМОТЊАК – Душан Комазец

Овде је тама густа и влада целе зиме
дрвећем накит сјајни у пламу ледног неба,
које парају звуци оног чије се име
помиње само кад им живорођено треба.

Завија, нагло руди свитање судњег дана
јагњету којем бдење нуди завесу снова.
Тихну блејање жртве, канула суза рана
пастиру разбуђеном и за њом одмах нова.

Немила хајка креће док ветар оштри брије
по брђу суром којим тај усамљеник хара,
а он убог и гладан трагове би да скрије
док врлет стења оштрог ломна му бедра пара.

Кидишу одрођена браћа са свију страна
и крв би испод грла предаку чије моћи
никад спознати неће, јер препун љутих рана
нестаје као сенка с последњим дахом ноћи.

Пролеће стигло рујно. Јагње и вучјак сами
недалеко од стада у игри пуној жара,
нестају у шумарку где пас га верни мами
понет исконским зовом који му душом хара.

Из жбуња у близини као фурија нека,
самотњак у налету с трагом видљивих рана
за грло њега хвата. Бризнула нема река
крви зажуборене као руђење дана.

Лелек и туга свуда, јер „ верни” чувар мину
и опет хајка креће према далеком брегу
за крволоком који разбуђује тишину.
Вечита тајна оста, место на ком се легу.

И сада, с првим дахом чудесне горске зиме
завија и крв леди у пламу снежног неба
потоњим својим, који узеше туђе име
ради малене избе и коре тврдог хлеба.

Visits: 232
Today: 0
Total: 862597

КРИЛА УМОРНИХ ЛЕТ- Душан Комазец

Ко си и зашто ти стазама се крећеш
несталим? Самотна у тужном сутону
мисли неспутаних где тихо покрећеш
лавину снова пустих да душа клону.
 
Куда по гори звери кад ноге клецај
сваким тренутком рудним извори нечуј
мириса нежних, а разбуђени јецај
зеленом лишћу дарује бакарни руј?
 
Не би ли можда крилима уморни лет
скратити хтела, јер овог времена зуб
пркосно растаче мамног тренутка свет
и као сикиром срцу засеца дуб?

Настави са читањем “КРИЛА УМОРНИХ ЛЕТ- Душан Комазец”

Visits: 261
Today: 1
Total: 862597

ЗАВИЧАЈНЕ СТАЗЕ – Душан Комазец

Као небом звезда, одједном изникла
светиљка у сјају сунца које гасне.
Заблистала туга, ту се није свикла
душа која жели дах пољане јасне.

У тишини немој далеко од људи,
где жубори поток, а у даљи горе
призивају лето, душа му заруди.
Клецаве се ноге са путељком боре.

Ипак хрли даље према пољу сињем.
Пут убог, дугачак, зарасле су стазе.
Огледало воде подари га ињем
и борама које једна другу мазе.

Настави са читањем “ЗАВИЧАЈНЕ СТАЗЕ – Душан Комазец”

Visits: 1677
Today: 0
Total: 862597

НОЋ МИЛОСРДНИХ – Душан Комазец

Зовем се Марта, рођена деведесет неке
када су као крушке по моме завичају
падале бомбе с неба и мирну воду реке
мутиле.Наслутиле таме што вечно трају.
 
Тад нисам ништа знала. Испричаше ми људи
мало касније, кад сам појмила да су снови
препуни ноћних мора били ти дани худи
што сваке ноћи руде, опет постају нови.
 
Данима безнадежја тихују лепе речи.
Злослутни запад стално сунце ненадно гасне
веснику туге којег облачје увек спречи
да барем на тренутак обљуби поноћи јасне.
 
Не знају они тамо да ове очи снене
пустиња су без кише из којих само нека
суза у покушају разбуди успомене,
па се извору врати, као кориту река.
 
Двадесет лета пуним, сама на белом свету.
Стазама бола хрлим, таква је судба клета.
Крај мене усамљени лептир у ниском лету
тужи, јер божур нежни неће више да цвета.
 
У ноћи  милосрдних анђела ” палим свећу
за покој душе оних који су живот дали.
На светој српској земљи пронашли своју срећу.
Вазнели се у небо. Грехе су окајали!
  Настави са читањем “НОЋ МИЛОСРДНИХ – Душан Комазец”

Visits: 236
Today: 0
Total: 862597

ЖАР ПТИЦА – Душан Комазец

Безбрижно вече, невидљив мир.
Одједном чудан неки хук:
Све тутњи, стравичан звук!
Изгледа спрема се крвави пир.
 
Грабљивице из целог света
отимају све што је наше.
Из обести,
ил’ нас се плаше,
ил’ судба само то је клета?
 
Соколи храбри узлетеше
знајућ’ да то им је последњи лет.
Бој нечастан, један на… пет.
Бледе усне занемеше.
 
Јутро нам предаде  крвав дар.
Из гнезда кликћу соколићи.
Нек кликћу, брзо ће и они стићи.
Из пепела опет, птица жар!
 
(C)Душан Комазец

Visits: 188
Today: 1
Total: 862597

ПРЕДГРАЂЕ МУДРАЦА – Душан Комазец

Судар сујета у предграђу мудраца
где сваки „умник неоспорног знања”.
лучом без пламена у мору свитаца
Гордошћу без премца ником се не клања.
 
Баш свакога дана саможивљем мисли
соломони врли на престолу вајном
неће да се кају, радије би свисли
но да опрост траже речју благом, кајном.
 
Кад сви су за нешто, они су за против
и за грехе своје увек друге криве.
Да осуде неког не треба им мотив,
а за црно брашно криве су им њиве.
Настави са читањем “ПРЕДГРАЂЕ МУДРАЦА – Душан Комазец”

Visits: 168
Today: 1
Total: 862597

СЛУТЊЕ – Душан Комазец

Омеђен границом бесмисленог раја
где заруђен лахор  одагнату сету
дарује заносом уснулих одаја
лепршавим дахом несталом детету
 
радује се звуку немог праскозорја
окован тишином што мамно обљуби
лелујаве гране мирисавог борја
и безнађем снене ноћи која губи
 
тренутак у коме васкрсење слуха
пренуто најлепшим слутњама што хује
раздевичи занос и блаженство духа
због безгласја чежње која одјекује.

Настави са читањем “СЛУТЊЕ – Душан Комазец”

Visits: 179
Today: 0
Total: 862597

ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец

У даљини црни праменови косе
лепршају с ветром и буде уздахе.
У немирном оку заруђене росе
заискриле. Хоће да пресретну плахе
кораке што топли дах пролећа носе.

И таласи који ваљају се реком
попримише мирис опојне лепоте.
Односе ка ушћу бескрајно далеком
глас из грла њеног, те најлепше ноте,
да их даривају сињем мору неком.

Уздишу за њоме несуђени ловци
који жељни плена из крошње без листа
крећу у походе као криволовци
да украду осмех с лица које блиста.
Настави са читањем “ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец”

Visits: 228
Today: 0
Total: 862597

ЛИШЋЕ- Душан Комазец

Обгрљено поњавом од злата
с’ тешких грана суво лишће мине.
У бескрају безнађа и блата
немим гласом призива тишине.
 
У јесење тада затрепери
бисерасто кроз зеницу око.
Још сањиво хоће да измери
море туге, мртво и дубоко.
  Настави са читањем “ЛИШЋЕ- Душан Комазец”

Visits: 183
Today: 0
Total: 862598

ПРВИ СУСРЕТ СА БОГОМ

Као малено дете играо сам се с маштом,
бројао звезде сјајне и жељан био свега.
Нисам волио сумрак који са тамним плаштом
хара по нежној души, бојао сам се, њега.

Била је на сред’ собе, краћа јој једна нога,
столица трошна, стара на којој капут  „стоји”.
Зарудила је зора, на њој угледах Бога.
Затварао сам очи. Спознао да постоји.

Сваког смо јутра потом баш као стари знанци
у истој соби трошној гледали један другог.
Ћутали сложно оба, на крају ко’ незнанци
разишли се без речи и без погледа грубог.

Иако више нема собе ни столице старе,
знам да ме увек прате,те очи благе, снене
и у невољи свакој кад сви ме занемаре
нада мном стално бдије, јер он је део мене.

Visits: 218
Today: 0
Total: 862598

ИЗГУБЉЕНЕ ЧЕЖЊЕ- Душан Комазец

Шта ће ми слобода кад сам снова гладан?
Све тужне осмехе овог света носим
и са њима просим, поносим се јадан
што жетве нeродне сам по тмини косим.

Нема лека за ме, ваздуха ми дајте
да потрајем само ко’ најплићи зденац.
Пијте ил’ излијте чемер, ал’ устрајте
док сав не пресушим. На дну је каменац.

Пороке немиле разделите свима.
Нека као плима расточе се свуда.
Сем пијанства, блуда поделите њима
изгубљене чежње, сне што сања луда.

Све другове бивше, пријатеље вајне
скривене од мене као осмех тужни
забораву дајте, одали су тајне.
Блудили су са мном и они су дужни.

Снове ипак не дам, то је само моје.
Боје што трепере нек’ оду у етар.
Мисли што се роје нек’ се упокоје.
Са сумраком првим, престајем ко’ ветар.

Visits: 233
Today: 0
Total: 862598

ДЕТЕ У МЕНИ – Душан Комазец

Дечаче малени што живиш у мени
тек сад си сазнао за болне тренутке
и за нетакнуте немире што сени
доносе са сузом која креће ћутке.
 
Одрасти и разбиј видокруге ружне.
Летом ластавице похрли ка југу.
Кад те опхрвају неке мисли тужне
пробај дохватити недостижну дугу.
 
Не дај да ти срце буде кондир бола
и да свака суза буде нема пратња
прохујалом дану. Знај, тугу на пола
поделити нећеш, јер пристиже патња.
 
Кад умор те стигне од животног пута
похрли детињству што те себи зове,
јер срце би опет могло да одлута
непознатом стазом у поразе нове.

Настави са читањем “ДЕТЕ У МЕНИ – Душан Комазец”

Visits: 189
Today: 1
Total: 862598