Категорија: A – Pesma godine 2023

Pesma meseca: APRIL ’23.

TREŠNJA

Nudim kule i sva blaga sveta,
sred bisera duša mi sirota;
da ja vidim kako trešnja cveta,
ispred kuće, pored trošnog plota.

Gde još pčela mladi cvetak ljubi,
slatki nektar u košnicu nosi;
da se miris trešnje ne izgubi,
da se pčela polenom ponosi.

Pa da vidim baštu pored kuće,
jorgovane što se tiho njišu;
majčin osmeh kraj pogače vruće,
tople grudi što za mene dišu.

Zalud vile, zalud lažna carstva,
kada tuga mene prati dovek;
zalud blaga, zalud sva bogatstva,
kad bez trešnje siromah sam čovek.

Kada umrem komadajte telo,
neka duša iz njega pohrli;
Kad je blago mesto trešnje htelo,
u večnosti nek joj stablo grli.

Autor:    Jovica N. Đorđević

Песма месеца: март 2023.

Андреја Ђ. Врањеш

КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ

Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.

Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.

Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и  олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.

У себе се јадац затворио,
испред носа, прст не виде очи,
немогуће, постаде могуће,
ријека тужна у поток сад скочи.

Да се може у осмјех бих стао,
онај исти што сам дјечак снио,
у њему бих отварао очи,
планету бих  ову оставио.

Настави са читањем “Песма месеца: март 2023.”

Pesma meseca: februar 2023.

(Pesmu posveċujem velikom Vladislavu Petković – DISU)

Branko Mijatović

MAČ ISTINE

Došlo zadnje vreme propadanja,
sodom, gomor, biblijski poroci,
svud okolo trulež raspadanja,
ućutkani junaci, proroci,
došlo zadnje vreme propadanja.

Vladislave, moj stariji brate
uzor si mi od detinjstva bio,
mnoga moja pesma liči na te,
uz tvoje sam pesme se kalio,
Vladislave, moj stariji brate.

Progledali krtičnjaci stari,
klip međ` noge i rođenom bratu,
brat za brata ponovo ne mari,
sve smo bliži zadnjem svetskom ratu,
progledali krtičnjaci stari.

Iz hramova psalmi oticanja,
Sunce hleb na zlatnu parčad lomi,
vera posta kamen spoticanja,
udri Bože, udri, sprži, zgromi,
iz hramova psalmi oticanja.

Vilin konjic hramlje u opanku,
glog naježen, zora posečena,
nesta nade, Sunca na uranku,
podbula im lica iskežena,
vilin konjic hramlje u opanku.

Zalud molim Boga da nas spoji,
zlatnu parčad hleba nasušnoga
zemlja neće moći da izbroji,
glog se ježi, sapliće se noga,
zalud molim Boga da nas spoji.

Pokradene svetinje nam zjape,
šta to beše moral i poštenje,
iz grobova mošti slavnih vape,
pogan stigla i Sveto Krštenje,
pokradene svetinje nam zjape.

Zanemela zvona Ravanice,
ne čuju se psalmi iz Dečana,
dušman zvecka sabljom kraj granice,
na srcu mi ucrvljala rana,
zanemela zvona Ravanice.

Vlast se drži uz pomoć pandura,
idioti primaju znamenja,
šund i kič su postali kultura,
pesnicima u usta kamenja,
vlast se drži uz pomoć pandura.

Dokle će Bože ovo da traje,
dokle će silni rušiti Tvoj trud,
za reči Tvoje niko ne haje,
za verujućeg kažu da je lud,
dokle će Bože ovo da traje?

Neroni silni ubiše moju
najdražu ticu u gaju duše,
zaboravili su silu Tvoju,
rata se igraju: pale, ruše,
Neroni silni ubiše moju.

Zagrmi Bože, zadnje je vreme,
ne daj nečasnima svoga truda,
skini s vernika preteško breme,
što ne priznaje nevernih suda,
zagrmi Bože zadnje je vreme.

Zamahni snažno mačem istine,
neronske zveri neka budu plen,
nek tutnje mora, gore, planine,
s nevinih ukloni zlotvora sen,
zamahni snažno mačem istine.

Vladislave, moj besmrtni brate,
hvala tebi što si postojao,
Bogu hvala, stih mi liči na te,
kao i ja nisi se bojao,
Vladislave, moj besmrtni brate.

© mr.prof.Branko Mijatovic
Iz zbirke u pripremi

Песма месеца: јануар 2023.

ЋУТАЊЕ СРПСКО – Душан Комазец

Народе Српки, гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском, сирова, крња,
бездушјем јечи смешна агора!

Они све знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и „комуналци”
и још по неки незнани пророк.

Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи, тупљом од бруса.
Клетвом, у име очињег вида.

С прозора стално бивши тумарач
најлепше речи к’о разбој истка!
Свака му царска, к’о поток плитка,
ал’ шта ће јадан, треба му харач!

Охолим гласом, умилно мрско
стално нам збори како смо мали:
Шта ће нам понос и идеали,
Наше Косово и није Српско!

И „академци” стално нас плаше
истином болном, „они је знају”!
Због речи „умних” баш се не кају.
И они кажу да није наше?

Још ближи Богу сад би да буду
они, што су нам нанели бруку
када су „ оном” љубили руку.
Како ће проћи на „страшном суду”?

И они ћуте, док Свету Веру
и „ Поље” где је „ Дубока рака”
продају „неки” „ономе зверу”
за шаку „среће”, и сребрњака.

А чему онда „Крвава жетва”,
тај вечни извор небеског плама
и чему онда „Кнежева клетва”?
Тихо нас, тихо прекрива тама.

Шклопоће душа динарска, дрска
под наметима „ врлих сердара”
док мисли хара изрека стара:
„Шљива кад сазри тада и прска”

Проштац у руке, дошло је време!
Доста је било грбавих леђа,
силних трибуна, отужних веђа!
Нек’ они наше осете бреме!

Доста је било свих лажних нада,
братије моћне, охоле „ клике’,
бесплатног жита и варенике!
С Христом у срцу нека се страда!

Е мој народе поносни, дрски!
Ти, што још видаш Косовске ране,
„ Гробнице плаве” што су ти знане,
није пристојно ћутати Српски!

© Душан Комазец