DEDINI OPANCI

Prohujala mnoga leta, al` secanja vecno žive,
zov detinjstva prkosi im pa me srce tamo nosi.
Gde ostala draga kuća, gde su rodne nase njive,
proplancima  livadice gde trčasmo nekad bosi.

Lutanja je bilo dosta, rodnoj grudi hrle noge,
al’ taraba porušena, kapija je pala stara.
Mala kuća oronula uspomene čuva mnoge,
na basamku dragi deda ko da jošte tu odmara.

Oko mene svuda pustoš, stara trešnja osušena.
Nekada sam tako srećna plodove joj ubirala.
Verala se po njoj deca, behu lepa ta vremena,
sada suva samo pati, što imala tad je dala.

Muk, tišina oko mene, nikog nema da me čeka.
Samo cvrkut neke ptice u strehama što se skriva.
Od rastanka prohujalo skoro pola moga veka,
pa se pitam što je tako, dal` sudbina možda kriva.

Šetajući tom pustoši do bačvare dođoh male.
Stakla na njoj polupana, al` vremenu još prkosi.
Od kad dede nema više paučine carevale,
dugačke mi njine niti zaplesale svud po kosi.

Ustajali teški vazduh i memljivost neka vlada.
Palim sveću da osvetlim i razgrnem teret mraka.
Telo titra ko plamičak, malaksalost mene svlada,
bolna  prošlost pritisnula moja pleća sad nejaka.

Sve je isto kao što je dragi deda ostavio.
Iz prošlosti ko da  bačvom još se miris vina širi.
Sa tim vinom na svakoj je svetkovini nazdravio,
a sada je  nastanili sirćetare i leptiri.

Plamičak dok još zadnji izdišući dogoreva,
cijuk miša iz tog mraka u sadašnjost vrati mene.
Gorke suze krenule bi, al` im duša odoleva,
videh tada opanke mu tu odavno ostavljene.

S bolnom ranom usred grudi uputih se kroz dvorište.
I komšijska vidim vrata već odavno zatvorena.
Pa mi jadna duša moja samo nešto jošte ište,
da ko nekad u ognjištu bude vatra upaljena.

I dok tako stojim nemo po daljini pogled luta.
Kraj Morave što krivuda nekad naša njiva bila.
I sada sam poželela da je vidim zadnjeg puta,
k`o mala sam tako često njoj sa dedom odlazila.

I vrnuh se po opanke što je nekad obuvao
i po putu raskvašenom uputih se drumom znanim.
Tek sada shvatila sam da je amanet meni dao,
kada njega nema više rodnu grudu ja da branim.

Prepoznajem našu njivu, al’ strnjište na njoj ravno.
Zalutala jedna vrana uzaludno zrnje traži.
A sećanje probudi se kad bejasmo tamo davno
ostavljali strašilara na vekovnoj mrtvoj  straži.

Jos tužnija no što bejah ponovo se kući vratih.
Katanci su zatvoreni i boli su zaključani.
I tek tada suze pustih jer nesrećna sada shvatih,
da u blatu pokraj puta su  opanci mi ispali.

© Jasmina Dimitrijević, Srbija

Poštovani prijatelji lepe pisane reči. Dugujem vam samo jedno pojašnjenje, a to je: da  jedan autor može imati izabranu samo jednu pesmu u jednoj kalendarskoj godini. Znam da će neki reći da je to nepravedno,  jer zaista stižu izuzetno kvalitetne pesme od istih autora, ali je pošteno i da svi autori dobiju  šansu i prostor za eventualni izbor u konačnom odabiru pesme godine.  Nadam se da će te imati razumevanja za ovakav pristup izboru pesme meseca, jer konačno kvalitet uvek nađe svoje mesto.  Naravno, biće od koristi svako vaše mišljenje pa bilo ono saglasno ili protivrečno  dosadašnjem načinu izbora.  Sa najvećim poštovanjem svima koji pišu, šalju i prate sajt “POEZIJA-SRB” sa sedištem u  Kruševcu.                                                                                                                                               *Odgovoran za izbor pesama u 2023. godini

                                                                                                    Dragojlo Jović