Од живота горе
Како год живот наш је саткан,
И како год нам прекривао латицама камените путе,
Увек је болом проткан,
Увек среће јаде и боле љуте.
Ево радости, спаса великога,
Тад се она мени кроз дух јави,
Не да јаду, не да њему убога,
Да ми ватре слику тугом плави.
И када живот помрачи се,
Нада мном нестану путање,
Остане само туга са мном,
Од призивања среће луде само очајање.
Није ни среће велика рука,
Пружа се често ал’ измиче брзо,
Није се сетило тад великих мука,
Срце што бол је рукама свезо.
Ухватило младо неће да пушти,
Од чега тајна је жеље већа,
Од осећања што младост тушти,
Небо је постало животу свећа.
Ал’ од живота живет је горе,
Лошим се крене па добром ти спаси,
Не дај да болом милине прогоре,
Осећајем да боје се корена власи.
Мноштво немилих додира,
Крај власи временом штети,
Ал’ корена рана мудра стара,
Мислима их води ка другој мети.
Кад год је душа радости сневала,
Пуна је жара остала празна,
Реалности бурној жално се вратила,
То за живота нек јој је казна.
(C) Јована Живковић
